Шпаргла

С Википедије, слободне енциклопедије

Шпаргла
Биљни делови, ботаничка илистрација
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Monocotyledones
Ред: Asparagales
Породица: Asparagaceae
Потпородица: Asparagoideae
Род: Asparagus
Врста:
A. officinalis
Биномно име
Asparagus officinalis
Синоними[2]
  • Asparagus altilis (L.) Asch.
  • Asparagus caspius Schult. & Schult.f.
  • Asparagus esculentus Salisb.
  • Asparagus fiori Sennen
  • Asparagus hedecarpus Andrews ex Baker"
  • Asparagus hortensis Mill. ex Baker
  • Asparagus littoralis Steven
  • Asparagus oxycarpus Steven
  • Asparagus paragus Gueldenst. ex Ledeb.
  • Asparagus polyphyllus Steven ex Ledeb.
  • Asparagus sativus Mill.
  • Asparagus setiformis Krylov
  • Asparagus vulgaris Gueldenst. ex Ledeb.
Шпаргле на мозаику из времена Старог Рима
Спољашњи видео-запис
Француски кувар; шпаргlе од врха до дна, Џулија Чајлд, 25. април 1966, 29:16, WGBH Open Vault[3]
Шпаргла
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија85 kJ (20 kcal)
4 g
Шећери1,88 g
Прехрамбено влакно2,1 g
0,12 g
2,2 g
Витамини
Витамин А екв.
(5%)
38 μg
(4%)
449 μg
710 μg
Тиамин (Б1)
(12%)
0,143 mg
Рибофлавин (Б2)
(12%)
0,141 mg
Ниацин (Б3)
(7%)
0,978 mg
Витамин Б5
(5%)
0,274 mg
Витамин Б6
(7%)
0,091 mg
Фолат (Б9)
(13%)
52 μg
Холин
(3%)
16 mg
Витамин Ц
(7%)
5,6 mg
Витамин Е
(7%)
1,1 mg
Витамин К
(40%)
41,6 μg
Минерали
Калцијум
(2%)
24 mg
Гвожђе
(16%)
2,14 mg
Магнезијум
(4%)
14 mg
Манган
(8%)
0,158 mg
Фосфор
(7%)
52 mg
Калијум
(4%)
202 mg
Натријум
(0%)
2 mg
Цинк
(6%)
0,54 mg
Link to USDA Database entry
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Шпаргла (лат. Asparagus officinalis), врста позната још и као шпарога, аспарагус, вилина метла, каленац, биљуш и др. је вишегодишња зељаста биљка. Иако је код нас неправедно запостављена, широм света користи се као здраво и укусно пролећно поврће. Од давнина се користи и у народној медицини. Неке особе не подносе шпарглу, тако да њен сок код таквих особа може изазвати алергијске реакције какве су: упала коже, кијање, сузење очију и гушење слично астми.[4]

Некада је била класификована у породицу љиљана, попут сродних Allium врста, лука и белог лука. Међутим, генетска истраживања стављају љиљане, Allium и шпароге у три одвојене породице — Liliaceae, Amaryllidaceae, и Asparagaceae — Amaryllidaceae и Asparagaceae су груписане заједно у ред Asparagales. Извори се разликују у погледу изворног спектра Asparagus officinalis, али генерално обухватају већину Европе и западну умерену Азију.[5][6][7][8] Широко се узгаја као повртарска култура.

Порекло[уреди | уреди извор]

Верује се да шпаргла потиче са Истока, одакле је још пре нове ере пренета у Европу. Познато је да се у Старом Риму већ гајила у култури као поврће, о чему сведоче и фреске откривене у Помпејима. Према неким историјским изворима још су Стари Грци и Египћани употребљавали шпарглу и као јестиву и као лековиту биљку. Данас је у култури веома распрострањена широм света и различите сорте узгајају се као поврће.[9]

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Шпаргла је је вишегодишња, трајница са јако разгранатим и развијеним кореновим системом, са бројним ризомома.[4] Стабљике су танке, разгранате, при дну дебље и одрвенеле. Могу нарасти до 1,5 м висине (у култури и више). Листови су ситни, љуспасти и у њиховим пазусима налазе се праменови листоликих, игличастих изданака (филокладије).[9]

Цветови су ситни, бели, једнополни, дводоми [а] и опрашују их пчеле. Цветови се не могу међусобно самоопрашити. Висе на дугим дршкама, појединачни или по два заједно. Развијају се у априлу и мају на стаништима на којима расту самоникло. У областима где се гаје и не могу расти у природи цветају до августа. Плод је црвена, округласта бобица величине грашка.[9] Нејестива је. Семе је зрело око месец дана по прецветавању.[10]

  • Шпаргла на станишту у Украјини
    Шпаргла на станишту у Украјини
  • Разгранати коренов систем са ризомима
    Разгранати коренов систем са ризомима
  • Изданак самоникле шпаргле
    Изданак самоникле шпаргле
  • Разгранато стабло са листовима
    Разгранато стабло са листовима
  • Цветови
    Цветови
  • Зрели плодови
    Зрели плодови

Шпаргла као самоникла биљка[уреди | уреди извор]

Шпаргла у природи расте подједнако добро на лаким (песковитим), средње тешким (иловастим) и тешким (глиновитим) земљиштима. Такође је индиферентна према pH вредности земљишта, а подноси и заслањено. Воли влажно, али добро расте и на сувом. Може да расте у полусенци (светле храстове шуме[9]) или на отвореним положајима. Примећено је да шпаргла у природи привлачи дивљач.[10] Шпарога и још неке врсте аспарагуса могу се наћи као самоникле у области Медитерана.[11]

Гајење шпаргле[уреди | уреди извор]

Као поврће и лековита биљка шпаргла се узгаја више од 2000 година. Лако се гаји у свакој доброј баштенској земљи, а преферира богату, добро дренирану пешчану иловачу на сунчаним положајима. Толерише земљишта са pH вредношћу од 4,3 до 8,2. Размножава се сетвом семена, из расада и деобом бокора. Гаји се у топлим и хладним лејама. Зелене сорте лакше је узгојити него беле.[12] Код бербе не треба побрати превише изданака, како се биљка не би ослабила за раст у наредним годинама. Добро одржавани бокор шпаргле може давати квалитетне избојке и до 20 година.[10]

Шпаргла се често гаји као луксузно поврће и постоје бројне различите сорте. Захвална је култура за све популарнију органску производњу.[12] У леји се добро слаже са парадајзом, першуном и босиљком. Парадајз и шпаргла пружају један другом заштиту од инсеката наметника.[10]

  • Различите сорте шпаргле
    Различите сорте шпаргле
  • Млади избојци у хладним лејама
    Млади избојци у хладним лејама
  • Берба шпаргли са топлих леја
    Берба шпаргли са топлих леја
  • Земље највећи произвођачи шпаргле у 2005. години
    Земље највећи произвођачи шпаргле у 2005. години

Употреба шпаргле[уреди | уреди извор]

Употреба у кулинарству[уреди | уреди извор]

У исхрани се употребљавају млади изданци. Беру се рано у пролеће, док су још сочни. Старији изданци садрже много целулозе, па су дрвенаст и тешко сварљиви. Гајени облици шпаргле имају дебље и сочније избојке од оних убраних у природи.[9]

Млади избојци шпаргле могу се конзумирати сирови, у различитим салатама или кувани као вариво. Такође се могу и конзервисати. У кулинарству се сматрају специјалитетом. Сладуњавог су мириса и укуса и малу калоријску вредност. Изузетно су богате минералима (посебно калијумом, фосфором, сумпором, калцијумом и магнезијумом). Садрже и микроелементе, а од витамина витамин Ц, каротин и витамине Б комплекса.[12] Добар су извор протеина и дијететских влакана.[10]

Шпаргла као лековита биљка[уреди | уреди извор]

Као лековита дрога прикупљају се корен и ризом (Asparagi rhizoma et radix). Њихова употреба у народној медицини датира још из старог века. Имају повољан утицај на рад црева, бубрега и јетре. Благотворно делују на срчани и нервни систем. Садржи аспаригин, аргинин, холин, манан, сапонин и хелидонску киселину.[4] Подземни делови се прикупљају касно у пролеће, након што су изданци побрани, а за каснију употребу се суше.[10]

Као лековита дрога ређе се користе и млади изданци, а верује се да и семе има извесне антибиотске особине.[10]

Остале примене[уреди | уреди извор]

Пржено семе шпаргле, у коме има 15% масног уља, може се употребити као замена за кафу.[9] Биљка садржи аспарагусну киселину, која испољава инсектицидно дејство у борби против нематода. Медоносна је биљка.[10]

Ефекти на урин[уреди | уреди извор]

Ефекат конзимације шпаргле на урин који се након тога излучује дуго био познат:

[Шпаргле] изазивају снажан и непријатан мирис у урину, као што сви знају.

— Трактат о свим врстама хране, Луј Лемери, 1702[13]

шпаргле... делују на урин непријатним мирисом (посебно ако се посеку када су беле) и због тога су неки лекари сумњали да нису погодне за бубреге; када постану старије и почну да се гранају, она губе ово својство; али онда нису тако пријатне.

— „Есеј о природи хране“, Џон Арбатнот, 1735.[14]

Неколико поједених стабљика шпаргле даће нашем урину непријатан мирис...

— „Писмо Краљевској академији у Бриселу“, Бенџамин Френклин, око 1781[15]

Шпаргла "...претвара нокшир у бочицу парфема."

— Марсел Пруст (1871–1922)[16]

Шпаргла садржи аспарагусну киселину. Када се поврће свари, настаје група испарљивих једињења која садрже сумпор.[17]

Шпаргла се једе и култивира најмање два миленијума, али веза између мирисног урина и конзумирања шпаргле није описана све до касног 17. века када су ђубрива богата сумпором постала уобичајена у пољопривреди.[18] Студије мањег обима су приметиле да мирис „шпаргне мокраће“ нису производили сви појединци, а процене у вези са уделом популације која се излучује метаболите задаха (пријављују приметан задаз урина од шпаргле након конзумације шпаргле) креће се од око 40%[19] до чак 79%.[20][21] Један новији рад је потврдио да мали део појединаца не производи шпаргни урин, а међу онима који то чине, неки не могу да открију мирис због полиморфизма једног нуклеотида унутар групе олфакторних рецептора.[22]

Постоји дебата о универзалности стварања сумпорног мириса, као и о способности да се он открије. Првобитно се сматрало да је то зато што су неки људи варили шпароге другачије од других, те су неки излучивали мокраћу јаког задаха након што су јели шпаргле, а други нису. Током 1980-их, три студије из Француске,[23] Кине и Израела објавиле су резултате који показују да је стварање задаха урина из шпаргле уобичајена људска карактеристика. Израелска студија је открила да од њихових 307 испитаника, сви они који могу да намиришу „шпаргни урин“ могу да га открију у урину сваког ко је јео шпарогу, чак и ако особа која је произвела није могла да то открије задах.[24] Једна студија из 2010. године[25] открила је варијације у производњи задаха урина и у способности откривања мириса, али да оне нису биле уско повезане. Сматра се да већина људи производи једињења задаха након што конзумације шпаргле, али различите способности различитих појединаца да открију задах при растућем разблажењу сугеришу генетски одређену специфичну осетљивост.[26][27][28]

Компанија 23andMe објавила је 2010. године студију о повезаности генома о томе да ли су учесници „икад приметили необичан мирис када [они] мокре након што су јели шпаргле“.[29] Ова студија је истакла једнонуклеотидни полиморфизам (SNP) у групи мирисних гена повезаних са способношћу откривања мириса. Иако овај SNP није објаснио сву разлику у детекцији међу људима, он пружа подршку теорији да се генетске разлике јављају у мирисним рецепторима што доводе до тога да неки људи не могу да намиришу ова једињења задаха.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Цветови су или мушки или женски, али само један пол се налази на једној биљци. Уколико се биљке гаје ради добијања семена, морају се једна до до друге гајити и мушке и женске јединке[10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kell, S.P., Rhodes, L. & Maxted, N. 2016. Asparagus officinalis. The IUCN Red List of Threatened Species 2016: e.T176377A19392993. https://dx.doi.org/10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T176377A19392993.en.
  2. ^ „The Plant List, Asparagus officinalis L.”. 
  3. ^ „The French Chef; Asparagus From Tip to Butt”. The Julia Child Project. WGBH Open Vault. 25. 4. 1966. Приступљено 16. 9. 2016. 
  4. ^ а б в Туцаков 1984, стр. 683
  5. ^ Plants of the World Online. (n.d). „Asparagus officinalis L.”. Royal Botanic Gardens, Kew. Приступљено 31. 5. 2018. 
  6. ^ Flora Europaea. (n.d). „Asparagus officinalis”. Royal Botanic Garden Edinburgh. Приступљено 19. 5. 2010. 
  7. ^ Euro+Med Plantbase Project. „Asparagus officinalis”. Botanic Garden and Botanical Museum Berlin-Dahlem. Архивирано из оригинала 11. 8. 2011. г. Приступљено 19. 5. 2010. 
  8. ^ „Asparagus officinalis”. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Приступљено 19. 5. 2010. 
  9. ^ а б в г д ђ Grlić 1986, стр. 60−61
  10. ^ а б в г д ђ е ж з „Asparagus officinalis - L.”. Plants For A Future. Приступљено 15. 12. 2016. 
  11. ^ „Asparagus officinalis (garden asparagus)”. KEW - Royal Botanical Garden. Архивирано из оригинала 10. 02. 2017. г. Приступљено 15. 12. 2016. 
  12. ^ а б в Ognjenović 2004, стр. 127
  13. ^ McGee, Harold (2004). „6”. McGee on Food and Cooking. Hodder and Stoughton. стр. 315. ISBN 978-0-340-83149-6. 
  14. ^ Arbuthnot, J. (1735). An Essay Concerning the Nature of Aliments (3rd изд.). London: J. Tonson. стр. 64261—262. 
  15. ^ Franklin, Benjamin (c. 1781). „Letter to the Royal Academy of Brussels”. Архивирано из оригинала 2012-12-15. г. 
  16. ^ From the French "[...] changer mon pot de chambre en un vase de parfum", Du côté de chez Swann, Gallimard, 1988.
  17. ^ Stromberg, Joseph. „Why Asparagus Makes Your Urine Smell”. smithsonianmag.com. 
  18. ^ Mitchell, S. C. (2001). „Food idiosyncrasies: Beetroot and asparagus”. Drug Metabolism and Disposition. 29 (4): 539—543. PMID 11259347. 
  19. ^ Allison, A. C.; McWhirter, K. G. (1956). „Two unifactorial characters for which man is polymorphic”. Nature. 178 (4536): 748—749. Bibcode:1956Natur.178..748A. PMID 13369530. S2CID 4168673. doi:10.1038/178748c0. 
  20. ^ Sugarman, J.; Neelon, F. A. (1985). „You're in for a treat: Asparagus”. North Carolina Medical Journal. 46 (6): 332—334. PMID 3860737. 
  21. ^ van Hasselt, J. G. C.; Elassaiss-Schaap, J.; Ramamoorthy, A.; Sadler, B. M.; Kasichayanula, S.; Edwards, Y.; van der Graaf, P. H.; Zhang, L.; Wagner, J. A. (2016). „The proof is in the pee: Population asparagus urinary odor kinetics”. PAGE: Abstracts of the Annual Meeting of the Population Approach Group in Europe. 25. ISSN 1871-6032. Приступљено 7. 7. 2016. 
  22. ^ Pelchat, M. L.; Bykowski, C.; Duke, F. F.; Reed, D. R. (2011). „Excretion and perception of a characteristic odor in urine after asparagus ingestion: A psychophysical and genetic study”. Chemical Senses. 36 (1): 9—17. PMC 3002398 Слободан приступ. PMID 20876394. doi:10.1093/chemse/bjq081. 
  23. ^ C. RICHER; N. DECKER; J. BELIN; J. L. IMBS; J. L. MONTASTRUC; J. F. GIUDICELLI (мај 1989). „Odorous urine in man after asparagus”. Br. J. Clin. Pharmacol. 27 (5): 640—1. PMC 1379934 Слободан приступ. PMID 2757887. doi:10.1111/j.1365-2125.1989.tb03431.x. 
  24. ^ S. C. MITCHELL (мај 1989). „Asparagus and malodorous urine”. Br. J. Clin. Pharmacol. 27 (5): 641—2. PMC 1379935 Слободан приступ. PMID 2757888. doi:10.1111/j.1365-2125.1989.tb03432.x. 
  25. ^ Pelchat, M. L.; Bykowski, C.; Duke, F. F.; Reed, D. R. (2010). „Excretion and Perception of a Characteristic Odor in Urine after Asparagus Ingestion: a Psychophysical and Genetic Study”. Chemical Senses. 36 (1): 9—17. PMC 3002398 Слободан приступ. PMID 20876394. doi:10.1093/chemse/bjq081. 
  26. ^ „The scientific chef: asparagus pee”. The Guardian. 23. 9. 2005. Архивирано из оригинала 4. 5. 2007. г. Приступљено 21. 4. 2007. 
  27. ^ Hannah Holmes. „Why Asparagus Makes Your Pee Stink”. Discover.com. Архивирано из оригинала 29. 2. 2008. г. 
  28. ^ Lison M, Blondheim SH, Melmed RN (1980). „A polymorphism of the ability to smell urinary metabolites of asparagus”. Br Med J. 281 (6256): 1676—8. PMC 1715705 Слободан приступ. PMID 7448566. doi:10.1136/bmj.281.6256.1676. 
  29. ^ Eriksson N, Macpherson JM, Tung JY, Hon LS, Naughton B, Saxonov S, Avey L, Wojcicki A, Pe'er I, Mountain J (2010). Gibson G, ур. „Web-Based, Participant-Driven Studies Yield Novel Genetic Associations for Common Traits”. PLOS Genet. 6 (6): e1000993. PMC 2891811 Слободан приступ. PMID 20585627. doi:10.1371/journal.pgen.1000993. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Шпаргла на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Шпаргла.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шпаргла&oldid=27553282”