Абрахам Маслов

С Википедије, слободне енциклопедије

Абрахам Маслов
Лични подаци
Датум рођења1. април 1908.
Место рођењаБруклин, Њујорк,  Сједињене Америчке Државе
Датум смрти8. јун 1970.
Место смртиКалифорнија, Сједињене Америчке Државе
ОбразовањеУниверзитет Висконсина у Медисону, Универзитет Корнел
Масловљева хијерархија потреба

Абрахам Маслов (пуно име: Абрахам Харолд Маслов; енгл. Abraham Harold Maslow; Бруклин, Њујорк, 1. април 1908 — Калифорнија, 8. јун 1970) био је истакнути амерички психолог и мислилац, главни заступник хуманистичке психологије који у теорији менаџмента заговара радикално нови стил управљања људима са циљем да се у целини обезбеде услови за развој сваког појединца, установе и друштва у целини.[1] Маслов је био професор психологије на Брандејском универзитету, Бруклинском колеџу, Новој школи за друштвена истраживања и Универзитету Колумбија. Он је нагласио важност фокусирања на позитивне квалитете људи, за разлику од њиховог третирања као „врећа симптома“.[2] Анкета Прегледа опште психологије, објављена 2002. године, сврстала је Маслова као десетог најцитиранијег психолога 20. века.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1908. у Бруклину, (Њујорк), као најстарији син јеврејских исељеника из Русије, један од седморо деце. По очевој жељи уписао је права, али је убрзо опседнут бихевиоризмом прешао на студије психологије. Докторирао је 1934. По избијању II светског рата расте његово интересовање за социјалну психологију, психологију мотивације и психологију личности. Током педесетих постаје најпознатији заговорник хуманистичке психологије. На челу америчког удружења психолога је био до 1968. Умро је од срчаног удара 1970. у 62. години. Његови необјављени текстови као и његове дневничке белешке Психологија у менаџменту изазвале су огроман публицитет двадесет година након његове смрти. Његове књиге су превођене на свим важним светским језицима.

Младост[уреди | уреди извор]

Рођен 1908. и одрастао у Бруклину у Њујорку, Маслов је био најстарије од седморо деце. Његови родитељи су били јеврејски имигранти прве генерације из Кијева, тада део Руског царства (сада Кијев, Украјина), који су побегли од царског прогона почетком 20. века.[4][5] Одлучили су да живе у Њујорку и у мултиетничком насељу радничке класе.[6] Његови родитељи су били сиромашни и нису били интелектуално фокусирани, али су ценили образовање. Он је имао разне сусрете са антисемитским бандама које су га јуриле и гађале га камењем.[7] Маслов и други млади људи његовог порекла борили су се да превазиђу такве акте расизма и етничких предрасуда у покушају да успоставе идеалистички свет заснован на широко распрострањеном образовању и економској правди.[8] Спољашња напетост се такође осећала у његовом дому, јер се ретко слагао са својом мајком, и на крају је развио снажну одбојност према њој. Цитиран је како је рекао: „Оно на шта сам реаговао није само њен физички изглед, већ и њене вредности и поглед на свет, њена шкртост, њена потпуна себичност, њен недостатак љубави према било коме другом на свету — чак и према сопственом мужу и деци – њен нарцизам, њене црначке предрасуде, њена експлоатација свих, њена претпоставка да је неко погрешио кад се не слаже са њом, њен недостатак пријатеља, њена аљкавост и прљавштина...“. Он је такође одрастао са малим бројем пријатеља осим са свог рођака Вила, и као резултат тога „...[Он] је одрастао у библиотекама и међу књигама.“[9] Овде је развио своју љубав према читању и учењу. Ишао је у средњу школу за дечаке, једну од најбољих средњих школа у Бруклину, где му је најбољи пријатељ био рођак Вил Маслов.[10] Овде је служио као официр у многим академским клубовима и постао уредник Латинског часописа. Такође је годину дана уређивао Принципиа, школски лист из области физике.[11] Развио је и друге способности:

Као дечак, Маслов је веровао да је физичка снага најважнија карактеристика правог мушкарца; стога је често вежбао и бавио се дизањем тегова у нади да ће се трансформисати у мишићавијег момка чвршћег изгледа, међутим, то није успео да постигне због своје скромне фигуре, као и студиозности.[12]

Факултет и универзитет[уреди | уреди извор]

Маслов је након средње школе похађао Цити колеџ у Њујорку. Године 1926, почео је да похађа наставу правних студија ноћу поред својих обавеза на основним студијама. Мрзео је то и скоро одмах је одустао. Године 1927. прелази у Корнел, али одлази након само једног семестра због лоших оцена и високих трошкова.[13] Касније је дипломирао на Сити колеџу и отишао на постдипломске студије на Универзитет Висконсин да би студирао психологију. Године 1928. оженио је своју сестру од тетке Берту, која је тада још била у средњој школи. Пар се упознао у Бруклину годинама раније.[14] Масловова психолошка обука на УВ је била изразито експериментално-бихевиористичка.[15] У Висконсину је водио линију истраживања која је укључивала истраживање понашања и сексуалности доминантног примата. Масловово рано искуство са бихејвиоризмом оставило би га са јаким позитивистичким начином размишљања.[16] По препоруци професора Халсија Кејсона, Маслов је написао магистарски рад о „учењу, задржавању и репродукцији вербалног материјала“.[17] Маслов је сматрао да је истраживање срамотно тривијално, али је завршио своју тезу у лето 1931. и добио је титулу магистра психологије. Толико се стидео те тезе да ју је уклонио из библиотеке психологије и поцепао њен каталошки унос.[18] Међутим, професор Кејсон је био у довољној мери задовољан истраживањем да је подстицао Маслова да га поднесе за објављивање. Масловова теза је објављена као два чланка 1934. године.

Академска каријера[уреди | уреди извор]

Наставио је истраживање на Универзитету Колумбија о сличним темама. Тамо је пронашао другог ментора у Алфреду Адлеру, једном од раних колега Сигмунда Фројда. Од 1937. до 1951. Маслов је био на факултету Бруклинског колеџа. Његов породични живот и његова искуства утицали су на његове психолошке идеје. После Другог светског рата, Маслов је почео да доводи у питање начин на који су психолози дошли до својих закључака, и иако се није у потпуности слагао, имао је сопствене идеје о томе како разумети људски ум.[19] Своју нову дисциплину назвао је хуманистичком психологијом. Маслов је већ био 33-годишњи отац и имао је двоје деце када су Сједињене Државе ушле у Други светски рат 1941. Он је стога био неподобан за војску. Међутим, ужаси рата инспирисали су у њему визију мира што је довело до његових револуционарних психолошких студија самоактуализације. Студије су започеле под надзором два ментора, антрополога Рут Бенедикт и гешталт психолога Макса Вертхајмера, којима се дивио и професионално и лично. Они су много постигли у оба домена. Будући да су они били таква „дивна људска бића”, инспирисали су Маслова да води белешке о њима и њиховом понашању. То би била основа његовог доживотног истраживања и размишљања о менталном здрављу и људским потенцијалима.[20] Он је проширио тему, позајмљујући идеје од других психолога и додајући нове, као што су концепти хијерархије потреба, метапотреба, метамотивације, самоактуализујућих особа и врхунских искустава. Маслов је био професор на Брандејском универзитету од 1951. до 1969. Постао је стални сарадник Лафлин института у Калифорнији. Године 1967. Маслов је имао озбиљан срчани удар и знао је да му је време ограничено. Сматрао је да је психолошки пионир. Он је дао потицај будућим психолозима тако што је изнео на видјело различите путеве за размишљање.[21] Изградио је оквир који је касније омогућио другим психолозима да спроводе свеобухватније студије. Маслов је веровао да лидерство не треба да интервенише. У складу са овим приступом, одбио је номинацију 1963. за председника Удружења за хуманистичку психологију јер је сматрао да организација треба да развије интелектуални покрет без вође.[22]

Смрт[уреди | уреди извор]

Док је трчао, Маслов је доживео тежак срчани удар и умро је 8. јуна 1970. у 62. години у Менло Парку у Калифорнији.[23][24] Сахрањен је на гробљу Маунт Оберн.[25]

Радови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Др. Абрахам Маслоw, Фоундер Оф Хуманистиц Псyцхологy, Диес”. Тхе Неw Yорк Тимес. 10. 6. 1970. Приступљено 2010-09-26. „Др. Абрахам Маслоw, профессор оф псyцхологy ат Брандеис Университy ин Wалтхам, Масс., анд фоундер оф wхат хас цоме то бе кноwн ас хуманистиц псyцхологy, диед оф а хеарт аттацк. Хе wас 62 yеарс олд.” 
  2. ^ Хоффманн 1988, стр. 109
  3. ^ Хаггблоом, Стевен Ј.; Wарницк, Ренее; Wарницк, Јасон Е.; Јонес, Винесса К.; Yарброугх, Гарy L.; Русселл, Тенеа M.; Борецкy, Цхрис M.; МцГаххеy, Реаган; et al. (2002). „Тхе 100 мост еминент псyцхологистс оф тхе 20тх центурy”. Ревиеw оф Генерал Псyцхологy. 6 (2): 139—152. ЦитеСеерX 10.1.1.586.1913 Слободан приступ. С2ЦИД 145668721. дои:10.1037/1089-2680.6.2.139. 
  4. ^ Боерее, C. (2006). „Абрахам Маслоw”. Wебспаце.схип.еду. Архивирано из оригинала 2016-04-30. г. Приступљено 2012-10-21. 
  5. ^ Дреаминг То Соме Пурпосе бy Цолин Wилсон, Арроw Боокс, ISBN 0099471477, 2004
  6. ^ „Maslow, Abraham H.”. 
  7. ^ Hoffmann 1988, стр. 9
  8. ^ Journal of Humanistic Psychology (October 2008), 48 (4), pp. 439–443
  9. ^ Hoffmann 1988, стр. 11
  10. ^ Hoffmann (1988), p. 10, 12
  11. ^ Hoffmann 1988, стр. 13
  12. ^ Nicholson, Ian A. M. (2001). „"Giving up maleness": Abraham Maslow, masculinity, and the boundaries of psychology.”. History of Psychology. American Psychological Association. 4 (1): 79—91. ISSN 1939-0610. doi:10.1037/1093-4510.4.1.79. 
  13. ^ Hoffmann 1988, стр. 30
  14. ^ Hoffmann 1988, стр. 40
  15. ^ Hoffmann 1988, стр. 39
  16. ^ Hoffman, E (2008). „Abraham Maslow: A Biographer's Reflection”. Journal of Humanistic Psychology. 48 (4): 439—443. S2CID 144442841. doi:10.1177/0022167808320534. 
  17. ^ Hoffmann 1988, стр. 44
  18. ^ Hoffmann 1988, стр. 45
  19. ^ Berger 1983, стр. 42
  20. ^ Edward Hoffman (2008). „Abraham Maslow: a biographer's reflections”. Journal of Humanistic Psychology. 48 (4): 439—443. S2CID 144442841. doi:10.1177/0022167808320534. 
  21. ^ Thoreau, H. (1962). Thoreau: Walden and other writings. New York: Bantam Books. (Original work published 1854)
  22. ^ Miles Vich (2008). „Maslow's leadership legacy”. Journal of Humanistic Psychology. 48 (4): 444—445. S2CID 144506755. doi:10.1177/0022167808320540. 
  23. ^ „Psychology History”. muskingum.edu. Архивирано из оригинала 2015-12-20. г. Приступљено 2015-12-20. 
  24. ^ „Dr. Abraham Maslow, Founder Of Humanistic Psychology, Dies”. The New York Times. 10. 6. 1970. Приступљено 2010-09-26. „Dr. Abraham Maslow, professor of psychology at Brandeis University in Waltham, Mass., and founder of what has come to be known as humanistic psychology, died of a heart attack. He was 62 years old.” 
  25. ^ „Abraham Harold Maslow (1908–1970)”. Find a Grave. Приступљено 30. 11. 2020. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Abraham Maslov na Vikimedijinoj ostavi.
Bibliotečki resursi o
Abraham Maslov
Autor Abraham Maslov
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Abraham_Maslov&oldid=27556259”