Албанија током балканских ратова

Ослобођени и окупирани делови балканских вилајета Османског царства 1912-1913.

Џафер Касаб — Гроб Скендербегов (у време Балканских ратова)

Независна Албанија је проглашена 28. новембра 1912. Ово поглавље у историји Албаније обавијено је контроверзама и сукобима у којима се већи део самопрокламованог региона нашао под контролом држава Балканског савеза: Србије, Црне Горе и Грчке од времена проглашења до времена признања Албаније када су се одрекле великог дела земље које су провобитно сматрале својом територијом. Од проглашења државе у новембру 1912. године, Привремена влада Албаније је контролисала само мали део средишње Албаније који је укључивао и веома битне градове Валону и Берат.

Позадина

Главни чланак: Албански народни препород

Привремена влада Албаније

Главни чланци: Привремена влада Албаније и Декларација о независности Албаније

Година 1912. је била пуна догађаја у Румелији. Порта је пристала, под притиском албанских побуњеника, да дозволи већи степен аутономије за четири вилајета на западном Балкану (Косовски, Скадарски, Јањински и Битољски) и да они буду, на основу посебне одлуке парламента обједињени у један вилајет, под називом Албански вилајет, у којем би становништво Албанске националности поново имало већа права у односу на хришћане који насељавају ова четири вилајета. Овим је настављен континуитет третмана хришћана као грађана другог реда, што је за државе чланице Балканског савеза био један од повода за почетак Првог балканског рата. Због избијања Првог балканског рата договор о формирању овог вилајета и поновном давању привилегованог статуса албанском становништву никада није реализован, јер није био потврђен одлуком парламента. Овај вилајет је био познат под називом Албански вилајет, иако Албанци нису чинили већину становника на територији која обухвата сва четири западнобалканска вилајета Османског царства. Балканске државе су у октобру 1912. године, следећи своје националне тежње здружено напале Османско царство и у наредних неколико месеци поделиле целу Румелију, територију Османског царства у Европи, укључујући и оне које су насељене Албанцима.

Због Италијанског напада на Триполи и Киренаику, Порта је била принуђена да због већег војног ангажовања по том основу обећа Албанцима одређену аутономију и већа права у августу 1912. године, јер јој је била потребна подршка муслиманских Албанаца при евентуалним сукобимаима са хришћанским балканским државама. Пошто се на тај начин показало да су биле узалудне молбе Србије и Бугарске упућене почетком августа 1912. министарству спољних послова Русије да утиче на Османско царство да не дозволи да хришћански становници балканских вилајета Османског царства буду поново обесправљени у односу на Албанце, балкански савезници су закључили да се проблем не може решити дипломатским путем. Због тога је Први Балкански рат и почео ултиматумом Османском царству да одмах прогласи реформе под надзором балканских држава и заштити угрожене хришћане.

У новембру, са избијањем Првог балканског рата Албанци су прогласили стварање независне Албаније, која је укључивала данашњу Албанију и српску аутономну покрајину Косово и Метохију.

Србија, Црна Гора и Албанија 1913. године - фактичке границе након османског пораза у Првом балканском рату.

Походи војски балканских држава у Османској Албанији

Бугарска, Србија, Црна Гора и Грчка су заједнички напале Османско царство у периоду између 8. и 18. октобра 1912. и до примирја потписаног 3. децембра 1912, што је мање од два месеца, ослободиле и окупирале готово целокупну територију балканских вилајета османског царства. Део Балкана је остао под контролом армије Османског царства:

1. област на северу Јањинског вилајета која обухвата градове Валона и Берат са широм околином
2. Скадар и Јањина, који су били под опсадом и
3. део територије источно од линије Чаталџа у близини Истанбула).

У ослобођеном и окупираном делу балканских вилајета Османског царства ниједна етничка група није чинила апсолутну већину. Постојале су територије превасходно насељене Албанцима, док су у неким деловима апсолутну већину становника чинили Турци, Грци, Бугари, Срби и други.

Краљевина Србија је најпре у садејству са Краљевином Црном Гором заузела територију Косовског вилајета, а затим је војска Црне Горе почела опсаду Скадра а војска Краљевине Србије освојила највећи део територије Битољског и Скадарског вилајета.

Поход српске војске

Главни чланци: Србија у балканским ратовима и Драчки округ

Српски официри на положају изнад Љеша у Скадарском вилајету 1912. године.

Српска војска је прва ушла на Османску територију насељену Албанцима октобра 1912. године, као део војног похода у току Првог балканског рата. Краљевина Србија је заузела велики део земље насељен Албанцима укључујући албанску Јадранску обалу. Српски генерал Божидар Јанковић је био командат Српске треће армије током током војног похода у Албанији. Српска војска се суочила са јаким герилским отпором, предвођеним Исом Бољетинацем, Аземом Галицом и другим вођама. Током ратних дејства, српске снаге су приморавале угледне личности и вође племена да потпишу декларацију о захвалности краљу Петру I Карађорђевићу због „ослобођења од стране Српске војске“.

Војска Краљевине Србије је заузела Драч 29. новембра 1912. године без икаквог отпора. Истог дана кад је заузела град успоставила је Драчки округ, а именован је и начелник округа, градоначленик града и командант војног гарнизона.

Током српске управе у Албанији почињени су бројни злочини, док је српска влада демантовала извештаје о ратним злочинима.

Потписивањем Лондоског споразума у мају 1913. године којим је Србија добила територијално проширење, укључујући већи део Косовског вијалета, а српска влада је пристала да повуче своје трупе са простора који су се налазили ван територија добијених споразумом. Ово је омогућило стварање Албаније мирним путем. Коначно повлачење српских кадрова из Албаније дошло је у октобру 1913. године.

Поход црногорске војске

Главни чланци: Црна Гора у балканским ратовима и Опсада Скадра (1912—1913)

Застава Краљевине Црне Горе на Скадру 1913. године

Скадар и околина су дуго били жеља Црне Горе, иако је становништво било већински албанско. До краја опсаде Скадра је дошло 23. априла 1913. године, а сукоб се водио између српски и црногорских снага на једној страни и османске војске на другој.

Црногорска војска је уз помоћ српске војске заузела Скадар 23. априла, али када је сукоб већ био завршен велике силе нису допустиле да успостави поптуну контролу над градом и околином. Црногорске и српске снагу су биле приморане да се евакуишу у мају 1913, у складу са решењем донесеним на Лондонској амбасадорској конференцији. Повлачење црногорске и српске војске су убрзале поморске флотиле италијанских и британских топовњача које су се кретале током реке Бојане и дуж обале Јадранског мора.

Поход грчке војске

Главни чланак: Грчка у балканским ратовима

Албанска карикатута која приказује борбу Албаније против суседних држава. Црна Гора је представљена као мајмун, Грчка као леопард, а Србија као змија. Текст на албанском: Бежите од мене! Крволочне звери!

Грчка војска је контролисала територију која ће постатио део независне Албаније пре проглашење декларације о независности у Валони. 18. новембра 1912, након успешног устанка и 10 дана пре проглашења независноти Албаније, локални командант Спирос Спиромилос је протерао Османлије из Химаре и околине. Грчка морнарица је гранатирала Валону 3. децембра 1912. године, али је нису успели заузети, што је било у великом интересу Италије.

Грчке снаге су биле смештене на простору који ће касније постати јужна Албанија. Након што су се велике силе сложиле око услова Протокола Фиренце у децембру 1912. године, грчка војска је била приморана да се повуче из градова Корча, Ђирокастра и Саранда као и да преда те територије.

Циљеви освајања

Ниједна од земаља Балканских савезница није имала за циљ трајну окупацију делова балканских вилајета Османског царства већ су све Балканске савезнице имале за циљ да по завршетку рата врате "своје историјске области", које су биле "под турском окупацијом" под којом су посебно припадници хришћанских народа били обесправљене жртве дискриминације и злочина.

У прогласу Црногорског краља од 26. септембра 1912. се, поред осталог, каже:

„ Тужни вапај, који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити. Онако немилосрдно кољу не само људе него жене и нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено српско се робље потуца по горама и око гаришта својих домова, кликујући вас да га зажалите и избавите. Дужност и љубав рода налажу вам да похитамо браћи у помоћ. ” — Никола Петровић, Краљ Црне Горе

Краљевина Србија је имала за циљ освајање већег дела Косовског вилајета и делова Скадарског и Битољског, односно географске области Рашке, Косова, Метохије, Македоније и највећи део данашње Албаније са јадранском обалом. Србија се ради оправдања ових циљева позивала на историјска права. Осим тога Јован Цвијић наводи податак да је од 1876. са тих територија насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих насељени албански колонисти.

Имајући у виду да је велики део вилајета Османског царства које је намеравала да освоји Краљевина Србија је био насељен Албанцима Дана 18. октобра 1912. године српски краљ Петар I је издао прокламацију коју су потписали сви чланови владе на челу са Николом Пашићем, у којој је навео:

„ Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство, једнакост у свему са Србима. ” — Петар Карађорђевић, Краљ Србије

Излазак српске војске на море преко Скадарског вилајета у то време су заступали многи српски политичари и интелектуалци. Јован Цвијић сматра да је одлукама Берлинског конгреса “Србија опкољена земља” а Срби “ухапшен народ”, и да Србија мора изаћи на море да би се осамосталила. У остваривању те политике Цвијић је бранио право Србије на Скадарски вилајет упркос несрпском становништву тих области:

„ ...Србија мора због своје економске самосталности добити приступ на Јадранско море и један део арбанаске обале: било заузимањем територија било добијањем економских и комуникационих права на ту област. То значи, дакле, заузимање истина једне етнографски стране области, али такве која се мора заузети због особито важних привредних интереса, управо због животне потребе. ” — Јован Цвијић

Последице

Најважније последице окупације делова балканских вилајета Османског царства у периоду 1912—1913. су:

1. формирање Албаније
2. територијална проширења држава чланица Балканског савеза
3. појачавање нетрпељивости Албанаца према суседним народима на Балкану

Формирање Албаније

Формирање Албаније је било једна од најважнијих последица окупације делова балканских вилајета Османског царства у периоду 1912—1913.

Међународна конференција амбасадора у Лондону

Ради установљења нових граница на Балкану сазвана је у Лондону међународна конференција амбасадора "Шест великих сила" (Аустро-угарске, Италије, Русије, Француске, Немачке и Уједињеног Краљевства) и амбасадора Османског царства и Балканских савезница. Иако су балкански савезници тражили поделу територија свих балканских вилајета Османског царства, првог дана амбасадорске конференције, 17. децембра 1912. године, Шест великих сила је саставило начелни закључак о формирању Кнежевине Албаније која би била део Османског царства али са великим степеном аутономије.

Поздрав са српског приморја, српски пропагандни постер.

Против савезничких претензија се наводио демографски аргумент. Аустро-Угарска је, у складу са демографијом, предлагала границу Албаније која би обухватала и Ђаковицу, Дебар, Корчу, Јањину, Стругу и Охрид, Пећ и Призрен. Српска делегација се сложила да на спорним областима Албанци "данас чине већину становништва", али се то објашњавало "узурпацијом" у "сразмерно недавној прошлости". Српска влада је затим у демаршу великим силама нагласила да неће напустити Дебар, Ђаковицу ни Пећ са долином Белог Дрима "па ма какво решење донеле велике силе" те да "из тих предела може истерати српску војску само јача војна сила". Србија је, уз подршку Француске и Русије, успела да задржи Пећ, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид, али су српски националисти ипак сматрали резултате рата неправедним. Значајну улогу у доношењу коначне одлуке о формирању државе Албаније је имао британски обавештајни официр и дипломата Обри Херберт (Aubrey Herbert), који је био саветник делегације Албанаца на Лондонској конференцији.

Лондонски уговор о миру 1913.

Међународна конференција амбасадора "Шест великих сила" и амбасадора Османског царства и Балканских савезница је завршена потписивањем Лондонског уговора о миру 1913. 30. маја 1913. Потписивањем Лондонског уговора о миру 1913., који су потписали Османско царство, балкански савезници и Шест великих сила, великим силама је поверена одлука о статусу територије која данас углавном чини територију Албаније.

Велике силе су 29. јула 1913 донеле одлуку о судбини ове територије формирањем нове државе на Балкану - Кнежевине Албаније, под управом Међународне контролне комисије за период од десет година. Истог дана су извршиле званично признавање нове државе, именовале њеног монарха, Немца (Вилхелма од Вида), и одредиле њене границе. Букурештанским споразумом 10. августа 1913, балканске савезнице и Османско царство су се обавезали да повуку своју војску у оквире новоустановљених граница својих држава, што је током августа 1913. практично и учињено.

Српска војска се повукла са територије Кнежевине Албаније у другој половини августа 1913. године, по завршетку Другог балканског рата и потписивању Букурештанског споразума, а из албанских насеља Љума и Хас у призренском округу, које су према Лондонској конференцији припале Албанији, српска војска се коначно повукла тек након Првог светског рата 1920. године.

Разне декларације о формирању Албаније

У периоду од почетка Балканских ратова до потписивања Лондонског уговора о миру 1913. и преузимања управе над Албанијом од стране Вилхелма од Вида, 7. марта 1914, на територији Скадарског вилајета су две различите групе људи, подстакнуте интересима неких од Великих Сила, декларисале формирање државе Албаније. Свака је за себе, иако међународно непризната, тврдила да има легитимитет.

Декларисање формирања Албаније у Валони

Група Албанаца, окупљених у Валони, 28. новембра 1912. је прогласила формирање независне државе Албаније, а затим формирала привремену владу на чијем је челу био Исмаиљ Ћемали, чије је активности на формирању Албаније организовала и подржала Аустроугарска.

Главни чланак: Декларација о независности Албаније

Проглашење стварања Албаније у Драчу

Есад-паша Топтани је 16. октобра 1913. основао Републику Централну Албанију са престоницом у Драчу и често је истицао свој став да је привремена влада на чијем је челу био Исмаиљ Ћемали нелегална и нелегитимна лична творевина групе људи..

Успостављање легалне власти у Албанији

Међународна контролна комисија је прво основала Албанску Националну Скупштину у циљу превазилажења ривалитета две различите самопрокламоване владе у Албанији. Једне у Валони под управом Исмаиља Ћемалија а друге у Драчу под управом Есад-паше Топтанија, који је за разлику од Ћемалија, имао под контролом малу армију. Албанска Национална Скупштина је прво понудила место кнеза Обрију Херберту. Када је Обри одбио понуђени албански трон, Скупштина је усвојила предлог Великих Сила и именовала Вилхелма од Вида за кнеза у фебруару 1914.

Територијална проширења земаља чланица Балканског савеза

Одредбама Лондонског уговора о миру 1913. и касније Букурештанским споразумом су територија и број становника држава чланица Балканског савеза значајно повећани.

Појачавање нетрпељивости Албанаца према суседним народима на Балкану

Окупација делова балканских вилајета Османског царства је била директан повод за сазивање међународне конференције амбасадора Шест великих сила. Резултат ове конференције је било потписивање Лондонског уговора о миру 1913. који су потписале шест великих сила, Османско царство, Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка и својим потписима 31. маја 1913. препустили великим силама одлуку о судбини територије која данас чини територију Албаније. Велике силе су 29. јула 1913. на основу одредби Лондонског уговора о миру формирале нову државу - Албанију.

Окупацијом делова балканских вилајета Османског царства Балкански савезници су створили предуслове да, заједно са великим силама и Османским царством, створе независну државу Албанију упркос чињеници да су се Албанци борили на страни поражених у Првом балканском рату. По утврђивању коначних граница нове државе Балкански савезници су повукли своју војску са територије Албаније без иједног испаљеног метка, иако су за запоседање ових територија жртвовани животи многобројних војника у борби са османском војском (поготово војника Војске Црне Горе при опсади Скадра).

Упркос свим овим чињеницама постојале су тврдње да је окупација вилајета насељених Албанцима из неког разлога изазвала огорчење Албанаца и то према Србији и честе побуне, чије гушење је изискивало велике финансијске и војне напоре.

Ово огорчење је било подстрекивано вестима објављеним у штампи, на основу тврдњи аустроугарских и италијанских извора, о злочинима које су војске држава Балканских савезника починиле над Албанцима.

Главни чланак: Злочини над Албанцима у Балканским ратовима

Ово огорчење је користила и социјалдемократска опозиција у Србији, предвођена Димитријем Туцовићем, приликом борбе за власт.

„ Својом завојевачком политиком Србија, Грчка и Црна Гора нису успеле да Арбанију поделе, али су успеле да је смање и очерупају. ” — Димитрије Туцовић

Димитрије Туцовић оцењује да је српска буржоазија прокламујући освајачку политику према Албанији "први пут са лица српског народа скинула вео једне поштене нације која се бори за своје ослобођење". Он подсећа да је Србија хтела излазак на море и једну своју колонију, али је остала без изласка на море а од замишљене колоније створила је крвнога непријатеља. Туцовић закључује да је "безгранично непријатељство" албанског народа према Србији први резултат албанаске политике српске владе. Други још опаснији резултат је "одгуривање Албаније у шаке Италије и Аустро-Угарске", две на западном Балкану најзаинтересованије велике силе.

На Балкану је територија ретко обухватала потпуно етнички истоветно становништво. Због тога је, између осталог, било немогуће да се дефинисањем граница националних држава на Балкану омогући да сви припадници одређене нације живе у својој националној држави. Новоформирана Кнежевина Албанија је обухватила већину Албанаца и око половину територије које у иоле већем проценту насељавају Албанци, док се велики број Албанаца нашао у оквиру суседних држава.

У септембру 1913. избио је први оружани сукоб на српско-албанској граници.

Грађански рат у Албанији 1914.

Представници Османског царства су истицали да је за њих нова Кнежевина Албанија марионетска држава у рукама хришћанских Великих Сила и позивала је на муслиманско становништво у Албанији на побуну. Убрзо по почетку Првог светског рата у Албанији је избио грађански рат у којем су се сукобиле снаге лојалне кнезу Вилхелму од Вида и происламски побуњеници под командом Есад-паше Топтанија. Због пораза током грађанског рата кнез Вилхелм од Вида је напустио Албанију 3. септембра 1914. Побуњеници под командом Есад-паше су заузели Тирану и Драч и прогласили исламску мини државу коју су неки тада називали Албански Исламски Емират и која није никада доживела међународно признање. Међународна кризна комисија је у таквим околностима саставила Регентску владу у Валони која је коегзистирала са владом коју је формирао Есад-паша.

Окупација Албаније током Првог светског рата

Крајем 1915. године Албанија је постала поприште Првог светског рата. У новембру 1915. аустроугарске јединице су на Косову дочекани као ослободиоци. Аустроугарска војска је извршила окупацију северних делова Албаније и протерала Есад-пашу у Грчку. Регентска влада у Валони је функционисала све док Валону у новембру 1916 није окупирала Италија. Француска је у новембру 1916. окупирала Корчу и делове јужне Албаније. У децембру су Француска и Италија основале локалну владу са законодавним правима. Италија је 23. јуна 1917. декларисала стварање Републике Албаније као Италијанског протектората. Дошло је и до појаве герилског покрета.

Литература

• Колиопоулос, Јохн С.; Веремис, Тханос M. (2009). Модерн Грееце: А Хисторy Синце 1821. Малден, Массацхусеттс: Јохн Wилеy анд Сонс. стр. 73. ИСБН 978-1-4051-8681-0. 
• Поповић, Богдан; Скерлић, Јован (1924). Српски књижевни гласник, Волуме 11. стр. 275. Приступљено 6. 8. 2011. „16. новембра одред је стигао у Драч где је одушевљено дочекан од хришћанског становништва. Одмах су постављене наше полицијске власти (начелство округа драчког, управник вароши, председник општине и начелник војне станице) и потом је било предузето утврђивање Драча... [трансл.: 'Он 16 Новембер (и.е. Грегориан 29 Новембер) тхе армy унитс арривед ин Дуррес, wхере тхеy wере wелцомед wармлy бy тхе Цхристиан популатион. Тхеy иммедиателy беган то организе оур полице аутхоритиес (тхе цоунтy оф Дуррес, а цитy мајор, а пресидент оф тхе тоwн анд цоммандер оф тхе милитарy статион) анд тхен сет уп фуртхер фортифицатион оф Дуррес.']” 
• Рамет, Сабрина П. (2008). Сербиа, Цроатиа анд Словениа ат Пеаце анд ат Wар: Селецтед Wритингс, 1983-2007. Лит. стр. 97. ИСБН 978-3-8258-1267-6. 
• Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија. Један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, Београд 1914.
• Димитрије Ђорђевић, Излазак Србије на Јадранско море и конференција амбасадора у Лондону 1912, Београд 1956.
• Први балкански рат 1912-1913 (Операције српске војске) I, Београд 1959.

Види још

• Северни Епир
• Велика Србија
• Балкански ратови
• Србија и Албанија (Димитрије Туцовић)
• Злочини над Албанцима у Балканским ратовима

Спољашње везе

• Први балкански рат: Интервенције српске војске у Албанији 1912. године (Центар за друштвену стабилност - Званични канал)
• Резиме тока и резултата Лондонске конференције амбасадора 1912—1913 на основу Anderson, Frank Maloy and Amos Shartle Hershey, „Handbook for the Diplomatic History of Europe, Asia, and Africa 1870-1914.“ Prepared for the National Board for Historical Service. Government Printing Office, Washington, 1918. Архивирано на сајту Wayback Machine (1. мај 1997)
• Писмо Димитрија Туцовића