Албански народни препород

Народни препород (алб. Rilindja Kombëtare) označava period istorije albanskog naroda od sredine 19. veka pa sve do 29. jula 1913. godine kada je formirana Albanija i međunarodno priznata kao nezavisna država.

Hronologija albanskog narodnog preporoda

Albanski komitet u Janjini

Glavni članak: Albanski komitet u Janjini

Abdul Frašeri, jedan od osnivača Albanskog komiteta u Janjini, Centralnog komiteta za zaštitu prava albanskog naroda i Prizrenske lige

Albanski komitet u Janjini (alb. Komiteti Shqiptar i Janinës) је организација основана у мају 1877. године у Јањини (тада у Османском царству), а која је окупљала Албанце у Јањини и околини у циљу организоване борбе за заштиту њихових националних права.

Најзначајнију улогу у оснивању и активностима Албанског комитета у Јањини су имали Абдул Фрашери и Мехмет Али Вриони из Берата.

Централни комитет за заштиту права албанског народа

Главни чланак: Централни комитет за заштиту права албанског народа

Централни комитет за заштиту права албанског народа (алб. Komiteti Qendror për Mbrojet e të Drejtave të Kombësisë Shqiptare) је била организација основана током јесени 1877. у Истанбулу, тада Османско царство. Један од оснивача ове организације је био Пашко Васа.

Оснивачи и чланови овог комитета (Пашко Васа, Абдул Фрашери и Сами Фрашери) су имали кључну улогу у формирању Призренске лиге 1878. године. Када је Османско царство расформирало Призренску лигу поразивши војно њихове припаднике 1881. године и почело да се обрачунава са заступницима идеје о Албанској аутономији, на иницијативу Самија Фрашерија Централни комитет се реорганизовао и наставио своје активности у илегали.

Призренска лига

Главни чланак: Призренска лига

Етничка дистрибуција Албанаца на Балкану 1880. Јован Цвијић наводи да је од 1876. до 1912. са територије "Старе Србије" насилно расељено 150.000 Срба и да су уместо њих насељени албански колонисти.

Један од важнијих догађаја у овом периоду је било оснивање Призренске лиге 1878. године. Призренска лига је била заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка. Агресивни противсрпски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе између Срба и Албанаца.

О разлозима оснивања и карактеру Призренске лиге постоје веома противречна мишљења. Албанска историографија сматра Лигу изразом општеалбанског националног покрета. С друге стране, многи сматрају да је Призренска лига један облик манипулације албанским народом у вођењу балканске политике, јер је углавном била инструмент османске политике и политике европских сила.

Призренска лига као продужена рука османске политике

10. јуна 1878. године на састанку у Призрену Албанци оснивају Призренску лигу, чији је циљ борба за албанску аутономију и уједињење Албанаца у један албански вилајет, али у оквиру Османског царства. Пошто су се борили и против Санстефанског и против Берлинског уговора настојећи да очувају интегритет "албанских земаља", а чувајући интегритет Османског царства давало је довољно разлога за истицање претпоставке да иза Лиге стоји Османско царство. Италијански конзул у Скадру Берио, а и остали конзули приметили су "чудне везе званичних органа Османског царства и једног правно нелегалног покрета". Тако је уочено да је Османско царство платило трошкове албанских делегата за конгрес у Призрену. Османско царство је Призренској Лиги дало оружје и муницију, а у Лигу су улазили улазе елементи наглашено лојални султану. Албанско становништво је било насељено у четири османска вилајета: Косовском, Скадарском, Јањинском и Битољском. Лига је на Берлинском конгресу иступала у име албанског народа, залажући се за заштиту граничних територија на које су претендовале суседне земље након завршетка Руско-турског рата (1877—1878) између Русије, Србије и Црне Горе против Османског царства. Централна личност Призренске лиге је био Али-паша Гусињски, који је стекао велики углед својим успесима у биткама против Црногораца 1855, 1879. и 1880. године.

Берлинском конгресу су била послата три меморандума:

1. Меморандум Призренске лиге, којим се од великих сила тражи признање националног идентитета Албанаца и аутономије делова Османских вилајета насељених Албанцима унутар Османског царства.
2. Скадарски меморандум, којим је тражено оснивање независне албанске државе под протекторатом Велике Британије којој би наводно највише било у интересу да се креира Албанија као "брана словенској експанзији на Балкану"
3. Меморандум Мирдита и Брђана, који је поднет конзулима Француске, Аустроугарске и Италије у јулу 1878. у Скадру. Овим меморандумом је тражено да се призна, већински католичком, становништву Мирдита и Брђана већи степен аутономије.

Уз активности кроз меморандуме, Призренска лига је послала и делегацију под вођством Абдул-беја Фрашерија и Мехмета Али Врионија у Беч, Берлин, Париз, Лондон и Рим. Циљ делегације био је да објашњава и брани ставове меморандума Призренске лиге. Међутим, Берлински конгрес је игнорисао меморандум Лиге, а немачки канцелар Ото фон Бизмарк је чак заузео став да албанска нација не постоји. Албанској делегацији није дозвољено да учествује на Берлинском конгресу. Територије насељене Албанцима су третиране као део Османског царства, а Албанци као његови грађани.

Албанске новине које су излазиле у Букурешту 1889.

Призренска лига се оружјем супротставила спровођењу одлука донетим на Берлинском конгресу којима је Црној Гори и Грчкој додељен део територије Османског царства. Оружану борбу је подржавало Османско царство наоружавајући борце лиге, који су успешно спречили предају Плава и Гусиња Црној Гори и дела Епира Грчкој. Проосмански карактер лиге је био присутан од њеног оснивања јер су њени чланови у огромној већини били исламске вероисповести и тежили су да у своје окриље привуку муслимане из Новопазарског санџака и Босне и Херцеговине.

Када су се завршиле борбе око граница Призренска лига је постала терет Османској царевини. Током вишегодишње оружане борбе Призренска лига је постала свесна своје снаге и почела да испоставља захтеве за аутономијом.

Призренска лига почиње да се супротставља Османском царству

Пошто је Османско царство попустило на Берлинском конгресу Призренска Лига је ушла у фазу отвореног супротстављања властима. Османске власти су сада покушале да спроведу Берлински уговор, али Призренска Лига се противила настојећи да створи услове за иредентистичке захтеве према Србији и Црној Гори. Одлукама Конгреса, нека претежно муслиманска насеља као Плав и Гусиње, предата су Црној Гори, док су Србији предата четири округа (Ниш, Пирот, Лесковац и Врање) у којима је живео велики број Албанаца. Албанци су били незадовољни, јер су се урушавали њихови снови о Великој Албанији, која би обухватала и крајеве у којима нису већина. Призренска лига се супротставила одлукама Берлинског конгреса да преда Гусиње и Плав Кнежевини Црној Гори због чега је дошло до оружаних сукоба са Црногорцима. Црногорци су водили две битке са добровољцима Лиге, код Новшића и Мурина, али нису успели да савладају отпор Албанаца. Због неспровођења одредаба Конгреса, Црној Гори су понуђене територије Хота и Груда у замену за Плав и Гусиње. Међутим, опет су се супротставили добровољци Лиге и онемогућили предавање територија. На крају су велике силе Црној Гори као компензацију понудиле територију Улциња. Послале су међународну флоту којом су извршиле демонстрацију силе пред Улцињем, ставивши до знања Порти да се међународне одлуке морају извршити. Након тога, енергичном акцијом скадарског команданта разбијен је отпор Лигиних добровољаца, заузет је Улцињ и предат је Црној Гори. Након припајања Црној Гори, велики број Албанаца је прогнан из Подгорице, Спужа, Жабљака, Бара, Никшића и Улциња. Албанци су за највећу неправду Берлинског конгреса сматрали "легализовање српско-црногорског насиља и окупацију албанске земље". На југу, Лигини добровољци су успели да спрече предавање Грчкој дела Епира.

Током година борби око граница, Лига је ојачала и почела све одлучније да поставља захтеве Порти. Албанци су захтевали од Османског царства аутономију за Албанце, и уједињење у један вилајет. Порта је ово одбила, и почео је албански устанак 1879. којим је османска власт свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде. Османско царство шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла 1881. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Османско царство је војном акцијом разбило добровољце Лиге, а њихове вође похапсила и послала у прогонство. Међутим, смирење је било привремено, јер поново избијају немири по пашином повратку у Цариград. Локалне буне ничу 1883. и 1884. године.

Пећка лига

Главни чланак: Пећка лига

Пећка лига (алб. Lidhja e Pejës) је политичка организација основана у Пећи (тада на територији Косовског вилајета Османског царства 1899. године. Оснивачи ове организације су група од 450 становника Косовског вилајета албанске националности. Водећу улогу у оснивању и функционисању ове организације је имао Хаџи Зека. Пећка лига је имала сличне циљеве као и Призренска лига, а који се могу укратко свести на залагање да се обједине сви вилајети Османског царства насељени Албанцима у један вилајет са већим степеном аутономије. За разлику од Призренске лиге која је имала за циљ обједињавање четири вилајета у којима је било насељено становништво албанске националности (Косовски, Скадарски, Битољски и Јањински), Пећка лига се залагала да се у састав јединственог, тзв. Албанског вилајета укључи и пети, Солунски.

Ова организација је, слично Призренској лиги, створена уз подршку Османског царства јер је требало да допринесе да Албанци (већински исламске вероисповести) у балканским вилајетима Османског царства створе "снажни зид ислама према хришћанским државама - Србији, Црној Гори, Грчкој и Бугарској.

Устанци Албанаца у XX веку

Првих година 20. века умножавају се побуне Албанаца, усмерене на добијање аутономије у оквиру Османског царства. Између македонских и албанских аутономиста дошло је до извесне сарадње, јер су и једни и други тежили задобијању аутономије. Од године 1905. до 1912. Албанци дижу низ устанака. У јулу 1908. у Феризовићу (данас Урошевац) се окупља 20.000 људи, и покушавају да изборе независност од Османског царства. Међутим у то време долази до Младотурске револуције, остварене уз значајну подршку албанског становништва Косовског и Битољског вилајета. Револуција је пружила велике наде Албанцима, а Младотурци обећавају становништву смањење пореза, демократизацију и побољшање општих животних услова. Међутим, када су се учврстили на власти, младотурци нису испунили обећања у погледу аутономије Албаније, већ су тражили строги централизам заснован не на исламској религији већ на припадности Османској држави, уводећи турски као једини језик администрације и забрањујући албанске клубове широм земље . Након свеобухватних реформи Османског царства које су почели да спроводе младотурци, Албанци у Европи и Арапи у Азији су изгубили повлашћен положај који су имали, нарочито у време владавине султана Абдул Хамида II

Ово је водилу ерупцији незадовољства и оружаној побуни у Косовском и Скадарском вилајету јуна 1909. До првих оружаних сукоба са новом османском управом дошло је у околини Ђаковице. Да би зауставили ерупцију незадовољства, Младотурци су сазвали албански конгрес у Дебру 23. јула 1909, усмеравајући незадовољство Албанаца против суседних држава и њихових претензија према територијама насељеним Албанцима. Међутим, конгрес је још гласније поставио захтеве за формирањем аутономног Албанског вилајета. Аутономију Албански вилајет је августа 1909. захтевао и велики сабор албанских првака из Скадарског, Јањинског и Битољског вилајета у Елбасану. На скупу је решено да се успостави тесна сарадња са македонским револуционарним покретом. До устанка ширих размера долази у Косовском вилајету у пролеће 1910. Овом устанку пружили су подршку албански комитети демократског крила, нарочито из емиграције. Устанике је подржала и бугарска влада јер је рачунала да би формирање аутономног Албанског вилајета изазвало формирање аутономне Македоније. Видевши да се устанак шири, младотурске власти су послале казнену експедицију из Скопља предвођену Шефћет Торгут-пашом. До битке са устаницима долази код Качаника од 11. маја до 13. маја 1910. и Османлије односе победу уз око 600 погинулих. Албанска побуна је угушена у крви, а трупе Османског царства нису штеделе ни жене, децу и старце. Међутим, већ у јесен су избили нереди у Љуми, Мати и Дебру, због скупљања државног десетка и регрутације. Регрутацију је бојкотовало и албанско становништво Скадра и целе Малесије и Миридита.

Почетком 1911. сви албански комитети из емиграције су вршили интензивне припреме на оружани устанак националних размера ради стварања аутономног Албанског вилајета; на Крфу је конституисан Централни албански комитет. Оружани устанак букнуо је у Скадарском вилајету, а устаницима активно помаже Црна Гора, снабдевајући их оружјем и намирницама и прихватајући избеглице. Црногорски краљ Никола предлагао и Србији да се албански устанак искористи за акцију против Османског царства. Током овог устанка је формулисан програм националне борбе у меморандуму под називом Црвена књига, који је састављен у Подгорици, од стране чланова албанског комитета. У дванаест тачака изложени су циљеви и захтеви устаника, на првом месту потпуно признање постојања албанске нације, па у складу с тим - аутономија, економска, административна, културна и војна. Меморандум је поднет европским дипломатским представништвима на Цетињу. Устанак се завршио неуспехом августа 1911.

Велики албански устанак (1912)

Главни чланак: Албански устанак 1912.

Границе Албанског вилајета који су тражили албански представници.

Почетком 1912. долази до великог албанског устанка под вођством Општег устаничког комитета, на подручју Дренице, Пећи, Ђаковице, и северне Албаније. Вође устаника су били Иса Бољетинац, Хасан Приштина, Бајрам Цури и други. На збору устаничких првака у Јунику су формулисани захтеви за утврђивањем граница Албаније, повлачењем турских чиновника и увођењем албанског језика као службеног. Албански устаници су убрзо заузели многе градове, укључујући Ђаковицу, Митровицу, Вучитрн и Приштину.

Устаници су заузели читаво Косово, северну Албанију, па чак и Скопље. Услед успеха албанске побуне, младотурска влада подноси оставку. Нова влада шаље делегацију која се састаје са представником Албанаца Хасаном Приштином. Турци у почетку одбијају захтеве за аутономију, употребу албанског језика у школама и администрацији, и финансирање развоја Косова и Метохије, али након што су албански устаници стигли до Солуна, Порта је била принуђена да прихвати скоро све њихове захтеве. Портино обећање дато 18. августа 1912. о формирању јединственог и аутономног Албанског вилајета (планираног да обједини Скадарски, Јањински, Косовски и Битољски вилајет) је директно угрожавало интересе осталих балканских држава и изазвало војну акцију балканске алијансе против Османског царства. Србија је плану "Велике Албаније" супротставила сопствени план поделе територија балканских вилајета Османског царства између балканских држава. Након што су четири балканске земље склопиле савез и започеле припреме за рат са Османским царством, Србија је контактирала албанске главешине са намером да их привуче на своју страну или бар убеди да у предстојећим сукобима остану нетрални. Међутим Албанци су то одбили, сматрајући да ће у току ратних операција бити угрожене територије које су они сматрали својим.

Пред сам рат, 10. октобра 1912. године, дошло је до окупљања албанских главара у Скопљу, тадашњој престоници Косовског вилајета. Скуп је донео одлуку о уједињењу Албанаца четири вилајета: Скадарског, Косовског, Битољског и Јањинског. Са скупа је упућен захтев великим силама да подрже уједињење албанског народа. Том приликом је одлучено да се у предстојећем рату Албанци боре на страни Османског царства. Након тога, Албанци су организовали добровољачке одреде који су се супротставили српским трупама приликом њиховог продора кроз Косовски вилајет.

Први балкански рат

Главни чланци: Први балкански рат и Албанија током балканских ратова

Савезничке балканске државе напале су Османско царство октобра 1912. године у циљу поделе његових балканских поседа, што је добрим делом укључивало области насељене Албанцима. Грчка војска је заузела Епир и јужну албанску обалу. Црногорска војска опседала Скадар и заузела делове Метохије, док је Војска Краљевине Србије запосела делове Косовског и Битољског вилајета и велики део Скадарског вилајета заједно са јадранском обалом.

Повлачење албанских добровољаца са Косова 1912.

Албанци су се противили заузимању њихових насеља и организовали су добровољачке јединице које су пружале јак отпор напредовању српских трупа. Герилски отпор је пружан приликом поседања и проласка српске војске кроз Приштину, Феризовић и село Црнољева на Зборце Хану, где је дошло до јачег сукоба. Код Подујева се петнаест хиљада добровољаца под командом Исе Бољетинца супротставило Трећој српској армији која је наступала према Призрену. После победе над албанским добровољцима, Војска Краљевине Србије је ушла у Призрен и наставила наступање ка Јадранском мору. Србија је у току октобра и новембра 1912. запосела већи део Албаније, заједно са албанском обалом на којој је најважнија стратешка тачка била лука Драч. Рачунало се са политиком свршеног чина. На освојеном подручју су одмах успостављене грађанске власти и албанска територија је де фацто анектирана Србији: 29. новембра је основан драчки округ са четири среза: Драч, Љеш, Елбасан и Тирана.

Када је црногорска војска напала Скадар, наишла је на јак отпор османског гарнизона потпомогнутог са шест хиљада албанских добровољаца. После дуготрајне опсаде уз помоћ српске војске и много људских жртава, краљ Никола је ушао у град 23. априла, капитулацијом Есад-паше. Међутим, под снажним притиском великих сила, Скадар је убрзо морао бити напуштен и предат међународним трупама 14. маја 1913.

Декларација о независности Албаније

Главни чланак: Декларација о независности Албаније

Исмаиљ Ћемали се обраћа народу са балкона Скупштине Валоне.

Декларација о независности Албаније (алб. Deklarata e Pavarësisë, Shpallja e Pavarësisë) је изјава којом је група Албанаца, окупљених у згради у Валони 28. новембра 1912. године декларисала формирање независне државе Албаније.

Након што су војске држава Балканских савезница освојиле највећи део територије балканских вилајета Османског царства, Аустроугарска својим ратним бродом превози Исмаиља Ћемалија у Валону. У Валони Ћемали окупља групу од 83 Албанца са територије четири вилајета Османског Царства у којима су живели Албанци (Косовски, Скадарски, Јањински и Битољски вилајет) укључујући и четворицу Албанаца из Румуније. Они су 28. новембра 1912. прогласили себе посланицима Народне скупштине и у приватној кући у власништву Џемил-бега (алб. Xhemil bey) у Валони једногласно се сагласили са предлогом који им је прочитао Исмаил Ћемали (на основу договора који је постигао у Бечу у Аустроугарској) а који се у суштини своди на усвајање декларације о стварању независне државе Албаније. Управљање је том приликом поверено привременој влади, док је договорено да се изабере веће стараца које би помагало привременој влади и да се о овом догађају велике силе обавесте телеграмом. Вођа привремене владе је био Исмаиљ Ћемали. Организовање народне војске поверено је Ризи-бегу из Ђаковице и Иси Бољетинцу, који се преко Љуме повукао пред војском Краљевине Србије у Валону. По усвајању прочитаног предлога Исмаиљ Ћемали је изашао на терасу зграде скупштине и пред неколико стотина окупљених Албанаца махао црвеном заставом са црним двоглавим орлом.

Формирање албанске државе и утврђивање њених граница

Ради установљења нових граница на Балкану сазвана је у Лондону међународна конференција амбасадора великих сила (Аустро-угарске, Италије, Русије, Француске, Немачке и Уједињеног Краљевства), балканских савезница и Османског царства. Првог дана амбасадорске конференције, 17. децембра 1912. године, донет је начелни закључак о формирању Кнежевине Албаније гарантоване од стране шест сила.

Границе Албаније.

Србија је захтевала да се гранична линија повуче развођем западно од Охридског језера и Црног Дрима, тако би добила Дечане, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид. Црна Гора је, пак, тражила границу на реци Мати и развођу Дрима и Фани, тако да јој припадну Скадар, Медова и Љеш. Грчка је, на југу, тражила читав северни Епир. Против захтева балканских савезница наводио се демографски аргумент. Аустро-Угарска је, у складу са демографијом, предлагала границу Албаније која би обухватала и Ђаковицу, Дебар, Корчу, Јањину, Стругу и Охрид, Пећ и Призрен. Србија је, уз подршку Француске и Русије, успела да добије Пећ, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид.

Велике силе су на четрдесет четвртом заседању конференције амбасадора у Лондону, 29. јула 1913. године, формирале и признале нову државу — Кнежевину Албанију и ставиле је под управу међународне комисије на период од десет година, док је за првог кнеза Албаније поставиљен Немац Вилхелм од Вида (Wилхелм вон Wиед). Ноформирана Кнежевина Албанија је обухватила већину Албанаца и око половину територије балканских вилајета Османског царства која је насељена Албанцима, док се велики број Албанаца нашао у оквиру Србије, Црне Горе и Грчке. Одређени број Срба (највише у околини Скадра), Цинцара и Грка (на југу) нашао на територији новоформиране државе Албаније.

Види још

• Албанци
• Албанија
• Призренска лига
• Пећка лига
• Сами Фрашери

Литература

• Мисхкова, Диана (2009). Wе, тхе Пеопле: Политицс оф Натионал Пецулиаритy ин Соутхеастерн Еуропе. Централ Еуропеан Университy Пресс. стр. 345—. ИСБН 978-963-9776-28-9.