Алеф (приповетка)

Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Алеф (вишезначна одредница).

Алеф је приповетка аргентинског писца Хорхеа Луиса Борхеса, објављена у часопису Југ 1945, и као једна од кратких прича у оквиру колекције Алеф и друге приче 1949.

Ово дело представља безброј могућих тумачења, међу којима је и читање из егзистенцијалистичког угла, засновано на идеји о немогућности човека да се суочи са вечношћу (што је присутно у многим борхесовим приповеткама) и на његовом разумевану и тумачењу преегзистенцијалиста, као што су Серен Кјеркегор, Франц Кафка и Артур Шопенхауер.

У овој краткој причи, која је постала готово култна, може се препознати цео његов опус, јер се ова може квалификовати као парадигматска прича огромне Борхесове библиотеке, док, притом, иронично напаја игру речима и, како реалном, тако измишљеном ерудицијом. Ово последње се може назрети, нпр. у уводним епиграфима, у којима су цитирани Томас Хобс и Вилијем Шекспир, и у постскриптама из 1943. у којима се врши могуће истраживање о другим Алефима, цитирајући историјске ауторе, као нпр. Педра Енрикеса Урењу, Ричарда Френсиса Бартона, Лусијана де Самосату и Абенхалдуна или Ибн Халдуна.

Структурална анализа

Алеф има организовану, веома пажљиво уређену, разрађену и добро дефинисану структуру. Ове особине идеално одговарају структуралистичком критичком приступу.

Приповедач

Ова кратка прича је испричана у првом лицу, уз измештање у бесконачно (мисе ен абyме) у коме се приповедач идентификује са аутором и са протагонистом приче, који се представља као Борхес: "Беатрис, Беатрис Елена, Беатрис Елена Витербо, драга Беатрис, заувек изгубљена Беатрис, то сам ја, то сам ја, Борхес." Овим механизмом Борхес намерава да се, укључујући се у текст, суочи са читаоцем помоћу фиктивног појављивања себе самог, са јасним, али циљем теоријски непознатим протагонистом приче. Захваљујући овом измештању, аутор сугерише на неиздефинисаност граница између реалног и фиктивног. Он говори о многим догађајима и људима из прошлости у небројеним ситуацијама, међутим на осмој страници Борхес пише: (Не присећам се узалуд тих непојмљивих аналогија; некако су повезане са Алефом.) јер те аналогије, иако делују раштркано, у бити говоре о ономе што је Алеф: тачка у простору која садржи све остале тачке.

Временски оквир

Прича је у временском смислу ситуирана у један период у прошлости, од фебруара 1929. (од датума Беатрисине смрти) до 1. марта 1943, до датума када би се написала постскрипта, али у исто време се дешава у периоду између 30. априла 1941. и крајем октобра исте године.

Наративни чворови

Прича се, у теорији, састоји од три наративне нити које се прожимају, али задржавајући уобличену структуру. Те три нити су следеће:

А) Прича о "Борхесовом" поштовању према Беатрис, која заправо представља једну напаћену љубавну причу и у исто време онемогућену услед смрти. У њој се може приметити одређена тензија између сакрализације и заточености у временском оквиру у погледу везе, и неизбежна промена коју доноси време и заборав, која ће на крају и тријумфовати. Ова веза има улогу оквира за развој радње, што омогућава Борхесовом ритуализму да буде главни извор приче (Б).

Б) Ривалитет између "Борхеса" и Даниерија на љубавном и књижевном пољу. У интелектуалној и литерарној сфери има доста свеобухватног и константног "Борхесовог" потцењивања Даниерија, међутим, он је рођак који му омогућава приступ Беатрисиној кући-храму и олтару њених фотографија. Са друге стране, такође је очигледна Даниеријева компетитивност према "Борхесу", кога често боцка репликама у којима му ставља до знања да никако није велики песник; алкохолно пиће које му је овај поклонио назива "псеудокоњаком" и тиме помпезно алудира на његове заслуге. Разговори о књижевности и свету књижевника, натопљени хумором и ироњом, су најпикантнији део ове кратке приче. Опет, на другој страни је дубина љубавног ривалитета која се открива само "Борхесу"(након дванаест годишница смрти код Гарајевих) кроз Алефово откриће “опсцених, невероватних, дрских” писама, која је Беатрис била послала Карлосу Аргентинцу. Такође су дијалектичари. Даниери делује да је наклоњен "Борхесу", иако га овај не поштује, јер то чини свестан опасности да изгуби свог Алефа и тражи му да се постави као медијатор да би дошао до пролога; али веза која се успоставила између рођака и између разних Даниеријевих алузија о Беатрис упућених скрханом "Борхесу" (између осталог: то што се Беатис “знала заносити” са Алваром и што му је Алеф дозволио да види “све” Беатрисине слике), открива један потцењивачки, изазивачки акт и подсмех. Када на крају "Боргес" открије све што је било имплицирано (и што се на неки начин осликавало у међусобној прећутној нетрпељивости и у “затрованој срећи” коју је осетио када је претпоставио да је овај други "луд"), наједном му се појави жеља за осветом, чак по цену да жртвује Алефа и његову чудесност. Овај део може да служи као схема Алефовог фантастичног порекла (C).

C) Алефова прича о самом себи, и приповедачево и искуство протагонисте са њим, што је и језгро нарације. Искуство постављено у сцену сукоба човека са бесконачним, приказано "тачком која садржи све остале тачке Универзума". Показује се као највиши домет фантастичне хиперреалности; налази се у подруму једне старе куће, и потребно је бити бачен на под да би се то видело. Занимљиво је приметити како се један објекат достојан величине култа налази у једном суштински тривијалном окружењу. То даје места за метафизичко-филозофске дигресије; ту се налази идеја реплике, оног нетачног. Управо, Алеф из улице Гарај, каже "Борхес" без уверљивости, то није истинито; упркос томе што га је видео и томе шта је то видео у њему (или можда због тога што је тамо видео).

Ово дело је има структуру А-Б-C-Б-А. Разни чворови се стално затварају отварајући се и затварају се прогресивним редом, изнова се сваки пут завршавајући новом алузијом на неизбежно протицање времена и на мањкавост човековог сазнања: "Наш ум је порозан услед заборава; ја први се губим и искривљујем, под трагичном ерозијом година, под Беатрисиним борама", насупрот категоричном тврђењу са почетка "Универзум ће се променити, али не и ја".

Интерпретација

Ова прича ја била предмет бројних интерпретација и радова, што јој је обезбедило добру позицију у књижевној области, док је Борхес већ ту био добро котиран. Међутим, многа тумачења су доста удаљена од онога о чему се у самом тексту говори, и тако нестаје ауторов ироничан угао гледања, губи се у огромним метафизичким дигресијама о могуцем егзистенцијализму у тексту, и у сличним поставкама. Можда још тачније посматрање долази из хумора којег Борхес користи. Ово читање се заснива, како на декларацијама самог Борхеса, у којима је изразио радост која га је нагнала на писање ове приче, како на сатиричној употреби језика код лоших песника, као што је и сам Даниери, која делује пренаглашено, помпезно, тако и на експлицитној неспретности његових ликова и исказивању својих осећања.

Из било ког угла гледања, опсесија фиктивног Борхеса Беатрисином појавом, та уздизања њеног лика и његов књижевни неуспех, због те дозе апсурдности, постају хумористички елементи. Овде се може, помоћу одређеног егзистенцијалистичког умећа сагледавања ствари, показати цинизам због апсурда, у поновном схватању ситуација да су смешне, иако то нису (као на пример, чињеница да се Борхес одриче Алефа из чисте освете). Наравно, "озбиљна" читања ће Борхес, својом исказаном ерудицијом, у било ком моменту оправдати, али уједно се могу сагледати као (једна од његових уобичајених) шала о уверљивости ерудиције, тим пре што у самом тексту и у доста других текстова, заиста исказује узалудност искуства човековог сазнања, и то умеће као неко недовршено градилиште. Ако је Универзум бесконачан, а у њему толико бесконачног за упознати, потребно нам је време и бесконачан капацитет да то схватимо. Идеја бесконачног, овде названа (хебрејским) словом "áлеф", инспирисана је радовима математичара Георга Кантора и Менгенлереовом теоријом, а та су открића на пољу бесконачних скупова показала да целина не мора неопходно бити већа од једног од њених делова: у два било која сегмента постоји исти бесконачни број тачака. Чак и најсићушнији сегмент има исто толико тачака, колико и највећи сегмент у Универзуму. Тако да, како год то разматрали, у овој Борхесовој причи, алефовска метафора мајсторски заокружује канторовску идеју о бесконачном скупу.

Занимљивости

• Није ли Интернет једна врста Алефа, јер у њему можемо видети (скоро) све у (скоро) исто време? Борхес је наслутио овај феномен у коме сада уживамо, и за кога, да је знао, сигурно би га неуморно црпео. Али није.

• Првобитно је Борхес написао да су Беатрис и Даниери брат и сестра а не бат и сестра од стрица, что је остало у дефинитивној верзији. Тиме је овај инцест учинио мање транспарентним, али оставио је назнаку о томе (да би нама омогућио да то увидимо) у Даниеријевој изјави да је "Беатрисина стара кућа у улици Гарај", заправо "кућа његових родитеља".

• У причи Нила Гејмана о фантастичком жанру Пешчани човек (стрип), Калиопи скоро експлицитно помиње Борхесовог Алефа, и то из пера једног писца, полуделог услед огромне акумулације идеја које су проклетство Владара Снова: "Неки старац из Сандерленда који је поседовао Универзум, а ја сам га чувао у тегли мармеладе у комоди пуној прашине, испод степеништа".

• У математици א, постоји број áлеф (алеф ен на хебрејском и феничанском) и представља кардиналност (или количину) бесконачних скупова. Повезан је са концептом бесконачног, присутног у Борхесовој причи.

• У дугој поеми Божанствена комедија, Дантеа Алигијерија, Беатрис је жена која Дантеа води кроз Рај. Познато је да је ова жена била Дантеова инспирација током писања његовог ремек-дела (она је такође преминула као врло млада), и да је био страствено заљубљен у њу. Такође Борхес у разним прилкама показује своју наклоност ка овом средњовековном делу.

• Ова прича је једна од више њих које донекле показују одређену Борхесову фасцинацију Јудаизмом; остале такве приче су Смрт и компас, Тајно чудо, Фениксова секта и поема Голем.

• У једној верзији приче о Голему (митологија), из хебрејске митологије, Голема оживљава када се напише слово алеф на његовом челу.

• Алеф је, у одређеном смислу, супротност Заиру из друге Борхесове кратке приче, објављене у исто време кад и Алеф. Али док поглед на Алефа посматрачу омогућава да спозна све ствари, поглед на Заира подстиче посматрача да коначно перципира као јединог постојећег објекта.

• Даниери такође може бити алузија на Божанствену комедију: ДАНте АлигИЕРИ

• Група Нена Даконте ја саставила једну Алеф(песму), инспирисану овом истоименом кратком причом.

• Више него једном се ово дело показало као сатирична критика дела Општи спев чилеанског песника Пабла Неруде и његовог узалудног покушаја да у својој књизи обухвати велику количину садржаја. Лик Карлоса Аргентинца Даниерија је тај који интерпретира ову Нерудину идеју.

Алеф Алонса де Ерсиље

У XXVII певању Араукане, врач Фитон конкистадору Ерсиљи, шпанском непријатељу, показује један сферични кристални предмет у коме се може у исто време посматрати све што се дешава на другим крајевима света.

Структурална сличност не престаје да изненађује приликом упоређивања ова два текста.

Овде треба напоменути да Ерсиљин Алеф претходи Борхесовој идеји неких 300 година.

Спољашње везе

• Алтернативна интерпретација Хермана Ећеверије.
• Алеф (кратка прича) Хорхе Луис Борхес