Андреа Бочели

С Википедије, слободне енциклопедије

Андреа Бочели
Андреа Бочели септембра 2019
Датум рођења(1958-09-22)22. септембар 1958.
Место рођењаЛајатико
 Италија
Занимање
  • Певач (тенор)
  • мулти-инструменталиста
Стил

Андреа Бочели (итал. Andrea Bocelli; Лајатико, недалеко од Пизе,[1] 22. септембар 1958) италијански је тенор.[2]

Он је у руралном окружењу свог тосканског завичаја, био окружен музиком. Иако је од раних година наступао и освајао награде на певачким конкурсима, Бочели је уписао правни факултет у Пизи. Као студент често је наступао по баровима, певајући хитове Азнавура и Синатре. Сазнавши да ће његов идол Франко Корели држати мастер клас у Торину, Бочели напушта студије права да би наставио са вокалним усавршавањем. Франко Корели је одмах прихватио да подучава Бочелија, откривши у њему велики потенцијал природног дара.

Од 1982. Бочели је снимио 15 соло студијских албума поп и класичне музике, три албума највећих хитова и девет комплетних опера, продавши преко 75 милиона плоча широм света.[3] Он је постигао успех као прелазни извођач, доводећи класичну музику на врх међународних поп лествица.[2][4][5] Његов први компилацијски албум, Romanza, један је од најпродаванијих албума свих времена, док је Sacred Arias најпродаванији класични албум било ког соло уметника у историји.[6] My Christmas је био најпродаванији празнични албум 2009.[7][8][9] и један од најпродаванијих празничних албума у Сједињеним Државама.[10] Албум Sì из 2019. године дебитовао је на првом месту UK Albums Chart и САД ''Билборд'' 200, поставши први Бочелијев албум број-један у обе земље. Његова песма „Цон те партирò”, уврштена на његов други албум Bocelli, један је од најпродаванијих синглова свих времена.[11] Ова нумера је била лиценцирана за употребу у низу телевизијских реклама за ТИМ[12] крајем 1990-их, које су временом постале веома популарне у Италији.[13]

Године 1998, Бочели је проглашен једним од 50 најлепших људи по избору часописа People.[14] Он је наступао у дуету са Селин Дион у песми „The Prayer” за анимирани филм Чаробни мач: У потрази за Камелотом, који је освојио награду Златни глобус за најбољу оригиналну песму и номинован за Оскара за најбољу оригиналну песму.[2] Године 1999, он је номинован за најбољег новог уметника на додели Греми награда. Он је стекао упис у Гинисову књигу рекорда издавањем свог класичног албума Sacred Arias, док је истовремено заузимао прва три места на америчкој лествици класичних албума.[2]

Бочели је 2006. године проглашен за великог официра Ордена за заслуге Италијанске републике и почаствован је звездом на Холивудском шеталишту славних дан 2. марта 2010. године за свој допринос Живом театру. Певачица Селин Дион је изјавила да „ако би Бог имао певачки глас, он би морао у знатној мери да звучи као Андреа Бочели“,[2][15] док је музички продуцент Дејвид Фостер често Бочелијев глас описивао као најлепши на свету.[16][17]

Младост[уреди | уреди извор]

Бочели је рођен од оца Алесандра и мајке Еди Бочели 22. септембра 1958.[18] Лекари су саветовали пару да изврши абортус, јер су предвидели да ће се дете родити са инвалидитетом. По рођењу је било очигледно да је Бочели имао бројне проблеме са видом, и успостављена је дијагноза да има урођени глауком.[19] Он је једном приликом изјавио је одлука његове мајке да га роди упркос лекарских савета била његова инспирација да оспоравање права на абортус.[19]

Бочели је одрастао на породичној фарми где су се продавале пољопривредне машине и производило вино у малом селу Ла Стерца, фразион Лајатико, Тоскана, Италија, око 40 км (25 ми) јужно од Пизе.[20] Његова мајка и млађи брат Алберто и даље живе у породичној кући; отац му је умро 2000. године.[21]

Бочели је још као дечак показивао велику страст према музици. Његова мајка је изјавила да га је музика једино могла учинити срећним. Почео је са часовима клавира са 6 година, а касније је научио да свира флауту, саксофон, трубу, тромбон, гитару и бубњеве.[18] Његова дадиља Оријана дала му је прву плочу Франка Корелија и он је почео да показује интересовање за каријеру тенора.[22] До 7. године могао је да препозна чувене гласове тог времена и покушао је да се угледа на сјајне певаче.[22]

У 12. години Бочели је потпуно изгубио вид након несреће током фудбалске утакмице.[14][23] У мечу у коме је био голманом погођен је у око и задобио је мождано крварење. Лекари су прибегли пијавицама као крајњој мери у покушају да му спасу вид, али нису успели, а он је остао слеп.[24]

Бочели је такође проводио време певајући током свог детињства.[25] Свој први концерт одржао је у малом селу недалеко од места где је рођен.[22] На првом певачком такмичењу победио је са 14 година са песмом „'О соле мио“ у Маргхерита д'Оро у Вијаређу.[25] Средњу школу завршио је 1980, а потом је студирао право на Универзитету у Пизи.[26][18] Да би зарадио новац, давао је вечерње представе у клавирским баровима и тамо је упознао своју будућу супругу Енрику 1987. године.[18] Он је завршио правни факултет и провео годину дана као адвокат именован од суда.[27]

Каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере одиграо се 1992. године када се Бочели јавио на аудицију коју је организовао чувени италијански певач Цукеро у потрази за тенором који би начинио демо снимак за дует „Мисерере“ са Лучаном Паваротијем.[1] Павароти је био очаран талентом Андреа Бочелија. Уследили су ангажмани компаније Сугар, једне од највећих италијанских музичких фирми, за наступ на чувеном фестивалу „Санремо“ 1993. одакле пажња медија расте вртоглаво. Нижу се успеси, међу којима је интернационалну славу побрао албум „Романса“.

Паралелно са каријером у области популарне музике, Бочели ниже успехе и на пољу оперске уметности. Први оперски наступ имао је 1994. године, у Вердијевој опери „Леди Магбет“.

Албуми[уреди | уреди извор]

Опере[уреди | уреди извор]

  • Леди Магбет - (1994)
  • Боеми - (1998)
  • Весела удовица - (1999)
  • Вертер у Детроиту - (1999)
  • Мадам Батерфлај - (2002)

Наступи[уреди | уреди извор]

  • Санремо - (1993)
  • Веронска арена - (1999)
  • Театро Филармоницо - (2001)
  • Театро Комунале - 2005
  • Београдска арена - (2005)
  • Београдска арена - (2013)

Награде[уреди | уреди извор]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Тенор, Андреа Бочели је рођен са оштећеним видом, а остао је слеп у својој 12. години услед несреће на фудбалу.

До сада је продао преко 65 милиона плоча широм света.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Животна бајка: Андреа Боцелли”. Wаннабе магазине. Приступљено 19. 1. 2019. 
  2. ^ а б в г д „Андреа Боцелли”. Децца Рецордс. Универсал Мусиц. Архивирано из оригинала 30. 4. 2011. г. Приступљено 10. 12. 2013. 
  3. ^ „Андреа Боцелли то рецеиве Цлассиц Брит хоноур”. ББЦ Неwс. 6. 9. 2012. Архивирано из оригинала 30. 9. 2019. г. Приступљено 10. 12. 2013. 
  4. ^ Беарн, Емилy (26. 2. 2003). „Оператион Боцелли: тхе макинг оф а суперстар”. Тхе Аге. Архивирано из оригинала 24. 3. 2017. г. Приступљено 10. 12. 2013. 
  5. ^ Малитз, Давид (12. 12. 2010). „'Цхристмас ин Wасхингтон' стицкс то тхе цлассицс”. Тхе Wасхингтон Пост. Архивирано из оригинала 22. 1. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2013. 
  6. ^ Андреа Боцелли Биограпхy Архивирано 30 април 2011 на сајту Wayback Machine
  7. ^ „Taylor Swift Edges Susan Boyle For 2009's Top Selling Album”. Billboard.com, 6 January 2010 article. Архивирано из оригинала 27. 4. 2014. г. Приступљено 6. 1. 2010. 
  8. ^ „The Nielsen Company 2009 Year-End Music Industry Report”. Businesswire.com, 7 January 2010 article. Архивирано из оригинала 16. 1. 2010. г. Приступљено 7. 1. 2010. 
  9. ^ „Italian tenor's album sales top five million”. Thaindian News.com, 30 December 2009 article. Архивирано из оригинала 12. 6. 2010. г. Приступљено 24. 6. 2010. 
  10. ^ „The Gifts That Keep on Giving: Biggest Radio and Album Hits of the Holidays”. Billboard. 1. 12. 2014. Архивирано из оригинала 3. 12. 2014. г. Приступљено 1. 12. 2014. 
  11. ^ „Angel records”. Архивирано из оригинала 29. 7. 2018. г. Приступљено 22. 4. 2020. 
  12. ^ Spot Pubblicita Tim Con Mara Venier 1997 - Cambio Numero Seriale - canale5 (на језику: енглески), Приступљено 2021-07-19 
  13. ^ „Andrea Bocelli: an EXCLUSIVE interview”. The Shortlisted (на језику: енглески). 2020-11-16. Приступљено 2021-07-19. 
  14. ^ а б „Andrea Bocelli: Singer”. People. 49 (18). 11. 5. 1998. Архивирано из оригинала 13. 5. 2016. г. Приступљено 10. 12. 2013. 
  15. ^ Interview: Andrea Bocelli, opera singer Архивирано 27 септембар 2011 на сајту Wayback Machine, The Scotsman, 27 October 2009 article.
  16. ^ „Andrea Bocelli - Sito Ufficiale - Tour, discografia e opere”. Архивирано из оригинала 30. 12. 2019. г. Приступљено 23. 4. 2006. 
  17. ^ „En Aranjuez con tu amor - Andrea Bocelli”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2015. г. Приступљено 4. 1. 2013. 
  18. ^ а б в г Day, Carol (10. 11. 1997). „Blind Ambition”. People. Архивирано из оригинала 16. 4. 2019. г. Приступљено 22. 7. 2017. „Bocelli's parents, Alessandro, 68, and Edi, 59, sold farm equipment and produced wine in tiny Lajatico, in Tuscany about 20 miles from Pisa.” 
  19. ^ а б Bryony Gordon (14. 11. 2011). „Andrea Bocelli: The truth about my friend – the strong-willed, kind and intelligent Silvio Berlusconi”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 14. 12. 2019. г. Приступљено 9. 12. 2013. 
  20. ^ Sodomka, Dennis (8. 10. 2013). „Wine Time: Bocelli Prosecco NV, Italy”. The Augusta Chronicle. Архивирано из оригинала 15. 12. 2013. г. Приступљено 14. 12. 2013. 
  21. ^ „Interview: Andrea Bocelli, opera singer”. The Scotsman. 23. 10. 2009. Архивирано из оригинала 1. 11. 2015. г. Приступљено 14. 12. 2013. 
  22. ^ а б в „Andrea Bocelli – Singing to the Top”. Ability. 2013. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  23. ^ Hooper, John (10. 6. 2010). „Tenor's story acclaimed by anti-abortion campaigners”. The Guardian. Архивирано из оригинала 20. 9. 2019. г. Приступљено 28. 7. 2013. 
  24. ^ Pisa, Nick (31. 10. 2010). „Doctors tried to cure Andrea Bocelli's blindness with leeches”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 16. 4. 2019. г. Приступљено 9. 12. 2013. 
  25. ^ а б „Chronicle 1958–1991”. bocelli.de. Архивирано из оригинала 4. 5. 2019. г. Приступљено 20. 1. 2008. 
  26. ^ „Andrea Bocelli to Receive Master's Degree”. Billboard. AP. 18. 10. 2013. Архивирано из оригинала 24. 4. 2019. г. Приступљено 10. 12. 2013. 
  27. ^ Rogers, Paul (5. 9. 2013). „Andrea Bocelli at the MGM Grand”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 5. 12. 2013. г. Приступљено 21. 12. 2013. 
  28. ^ „Vučić odlikovao Bočelija i Marizu zlatnom medaljom za zasluge - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-07-22. Приступљено 2022-07-22. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Andrea_Bočeli&oldid=27396863”