Асуанска брана

С Википедије, слободне енциклопедије
Асуанска брана
Основни подаци
Држава Египат
Најближе насеље Асуан
Река Нил
Почетак изградње 1960
Прва синхронизација 1970
Подаци о језеру
Ствара 10.042 ГWх (2004)[1]
Запремина 132 км3 (107.000.000 ацре⋅фт) km³
Површина 5.250 км2 (2.030 сq ми) km²
Подаци о електрани
Број турбина 12×175 МW (235.000 КС)
Тип Насип
Инсталисана снага 2.100 МW (2.800.000 КС) MW
Тип турбине Францисов тип
Годишња производња 10.042 ГWх (2004)[2]
Мапа приказује језеро

Асуанска брана је насипна брана која се налази на реци Нил, код града Асуана, у Египту. Понекад се назива Нова асуанска брана или Висока асуанска брана, како би се разликовала од Старе асуанске бране коју су почетком 20. века саградили Британци. Ова брана је изграђена између 1960. и 1970. године од стране домаћег становништва уз велику помоћ СССР-а.[3] Када је завршена, била је то највиша земљана брана на свету, надвисујући брану Чатуџ у Сједињеним Државама.[4]

Прва брана код Асуана изграђена је у периоду од 1899. до 1902. године, 5 км узводно од града. Висока је 54 м, има 4 преводнице за бродове и хидроелектрану. Нова, велика брана изграђена 1960их година, 4 км узводно од старе, а висока је 111 м. Градња асуанске бране представља једно од највећих и најспектакуларнијих достигнућа грађевинарства 20. века. У последње време асуанска брана је предмет контроверзи због ерозије тла у делти Нила, односно повећаног загађења у Средоземљу. Званично је отворена 15. јануара 1971. године.

Градња асуанске бране представља једно од највећих и најспектакуларнијих достигнућа грађевинарства 20. века. С друге стране, била је повезана с низом проблема. Због изградње бране и стварања Насеровог језера претила је опасност потапања многих вредних споменика, укључујући комплекс у Абу Симбелу. Због тога је под притиском Унеска спроведен комплексни поступак премештања на нову локацију. У последње вријеме Асуанска брана је предмет контроверзи због ерозије тла у делти Нила, односно повећаног загађења у Средоземљу.

Панорамски поглед са асуанске бране

Дизајнирана за наводњавање и за производњу електричне енергије, брана укључује низ релативно нових карактеристика, укључујући веома дубоку завесу за ињектирање испод своје основе. Иако ће се резервоар на крају засути, чак и најконзервативније процене показују да ће брана служити најмање 200 година.[5]

Историја[уреди | уреди извор]

Први забележени покушаји регулације протока Нила догодили су се још у 11. веку, али све до 19. века људски утицаји на проток реке нису били велики.[6][7] Стару Асуанску брану (енгл. Low Aswan Dam) пројектовали су британски инжењери. Градња је започела 1898. године и завршена 1902. године. Ускоро се показало да је брана премала за задовољење свих потреба, те је у два наврата надограђивана.[8][9]

Потреба за поновним повишењем бране појавила се опет 1946. године, али Британска управа се радије одлучује за градњу нове веће бране узводно од постојеће. Градња није почела јер су уследиле године прилично узбурканих политичких догађања. Монархија и колонијална власт су свргнути 1952. године. Проглашена је република и основано револуционарно веће, а 1954. године власт преузима Гамал Абдел Насер. Планови о градњи нове бране такође се обнављају 1954. године, али Велика Британија и САД из политичких разлога одбијају да подрже пројект.[10] Египат тада помоћ за градњу тражи од Совјетског Савеза. Финанцирање бране Египат осигурава национализацијом Суеског канала (1956), што је био повод за војни напад Велике Британије, Француске и Израела на Египат (Суецка криза), иако је Египат понудио надокнаду за бивше власнике. Рат се под притиском САД и Совјетског Савеза завршава повлачењем окупационих снага (Француска, Британија и Израел).[11]

Асуанска ниска брана, 1898–1902[уреди | уреди извор]

Британци су започели изградњу прве бране преко Нила 1898. Изградња је трајала до 1902, а брана је отворена 10. децембра 1902. Пројекат је дизајнирао сер Вилијам Вилкокс и укључивало је неколико еминентних инжењера, укључујући сер Бенџамина Бејкера и сер Џона Ерда, чија је фирма, Јохн Аирд & Цо., била главни извођач.[12][13]

Прелудијум Асуанске високе бране, 1954–1960[уреди | уреди извор]

Године 1952, грчко-египатски инжењер Адријан Данинос почео је да развија план нове Асуанске бране. Иако је 1946. године Ниска брана била скоро прекривена, влада краља Фарука није показала интересовање за Даниносове планове. Уместо тога, фаворизован је план за долину Нила британског хидролога Харолда Едвина Херста, који је предложио складиштење воде у Судану и Етиопији, где је испаравање много ниже. Став Египћана се потпуно променио након свргавања монархије, коју је предводио Покрет слободних официра, укључујући Гамала Абдела Насера. Слободни официри су били убеђени да се воде Нила морају ускладиштити у Египту из политичких разлога и у року од два месеца Даниносов план је прихваћен.[14] У почетку су и Сједињене Државе и СССР били заинтересовани да помогну развој бране. Компликације су уследиле због њиховог ривалства током Хладног рата, као и због растућих унутарарапских тензија.

Године 1955, Насер је тврдио да је вођа арапског национализма, за разлику од традиционалних монархија, посебно хашемитске краљевине Ирак након њеног потписивања Багдадског пакта 1955. године. У то време САД су се бојале да ће се комунизам проширити на Блиски исток и виделе су Насера као природног вођу антикомунистичке прокапиталистичке Арапске лиге. Америка и Уједињено Краљевство понудиле су да помогну у финансирању изградње Високе бране, кредитом од 270 милиона долара, у замену за Насерово вођство у решавању арапско-израелског сукоба. Иако се противио комунизму, капитализму и империјализму, Насер се идентификовао као тактички неутралиста и настојао је да сарађује и са САД и са СССР-ом у корист Египта и Арапа.[15] Након што су УН критиковале напад Израела на египатске снаге у Гази 1955. године, Насер је схватио да се не може приказати као вођа панарапског национализма ако не може војно да брани своју земљу од Израела. Поред својих развојних планова, настојао је да брзо модернизује своју војску и прво се обратио САД за помоћ.

Египатски председник Насер и совјетски лидер Никита Хрушчов на церемонији скретања Нила током изградње Асуанске високе бране 14. маја 1964. Овом приликом Хрушчов ју је назвао „осмим светским чудом“.

Амерички државни секретар Џон Фостер Далес и председник Двајт Ајзенхауер рекли су Насеру да ће га САД снабдевати оружјем само ако се користи у одбрамбене сврхе и ако прихвати америчко војно особље за надзор и обуку. Насер није прихватио ове услове и консултовао је СССР за подршку.

Иако је Далс веровао да Насер само блафира и да СССР неће помоћи Насеру, погрешио је: СССР је Насеру обећао одређену количину оружја у замену за одложено плаћање египатског жита и памука. Дана 27. септембра 1955. Насер је објавио споразум о оружју, при чему је Чехословачка деловала као посредник за совјетску подршку.[16] Уместо да нападне Насера због окретања Совјетима, Далес је настојао да побољша односе са њим. У децембру 1955, САД и УК су обећале 56 и 14 милиона долара за изградњу Високе Асуанске бране.[17]

Гамал Абдел Насер посматра изградњу бране, 1963.

Мада је чешки споразум о оружју створио подстицај за САД да инвестирају у Асуан, Велика Британија је навела тај споразум као разлог за укидање обећања о финансирању бране. Далеса је више наљутило Насерово дипломатско признање Кине, што је било у директном сукобу са Далесовом политиком обуздавања комунизма.[18]

Неколико других фактора је допринело томе да су САД одлучиле да повуку своју понуду за финансирање бране. Далес је веровао да СССР неће испунити своју обавезу војне помоћи. Такође је био иритиран Насеровом неутралношћу и покушајима да игра обе стране Хладног рата. У то време, други западни савезници на Блиском истоку, укључујући Турску и Ирак, били су огорчени што се Египту, упорно неутралној земљи, нуди толика помоћ.[19]

У јуну 1956. Совјети су понудили Насеру 1,12 милијарди долара уз камату од 2% за изградњу бране. Амерички Стејт департмент је 19. јула објавио да америчка финансијска помоћ за Високу брану „није изводљива у садашњим околностима”.[17]

Дана 26. јула 1956. године, уз широко египатско признање, Насер је најавио национализацију Суецког канала која је укључивала правичну надокнаду за бивше власнике. Насер је планирао да приходи од канала помогну у финансирању изградње Високе бране. Када је избио Суецки рат, Уједињено Краљевство, Француска и Израел заузели су канал и Синај. Али притисак САД и СССР-а у Уједињеним нацијама и другде приморао их је да се повуку.

Године 1958, СССР је наставио да пружа подршку пројекту Високе бране.

Поглед са видиковца усред Високе бране према споменику арапско-совјетског пријатељства (Цвет лотоса) архитекате Пјотра Павлова, Јурија Омелченка и вајара Николаја Вечканова

Током 1950-их, археолози су почели да изражавају забринутост да ће неколико великих историјских локалитета, укључујући чувени храм Абу Симбел, бити потопљени водом акумулираном иза бране. Операција спасавања почела је 1960. године под Унеском.

Упркос својој величини, Асуански пројекат није материјално нанео штету египатском платном билансу. Три совјетска кредита покривала су практично све потребе пројекта у страној валути, укључујући трошкове техничких услуга, увезену опрему за производњу и пренос енергије, као и увезену опрему за рекултивацију земљишта. Египат није био озбиљно оптерећен отплатом кредита, од којих је већина била продужена на 12 година са каматом по веома ниској стопи од 2-1/2%. Отплате СССР-у представљале су само мали нето одлив током прве половине 1960-их, а повећани приходи од извоза који су произашли из усева узгајаних на новозадобијеном земљишту су у великој мери надокнадили скромне отплате дуга последњих година. Током 1965–70, ова извозна зарада износила је процењених 126 милиона долара, у поређењу са отплатом дуга од 113 милиона долара.[20]

Изградња и пуњење, 1960–1976[уреди | уреди извор]

Централни пилон споменика арапско-совјетском пријатељству. Споменик је у знак сећања на завршетак Асуанске високе бране. На левој страни је грб Совјетског Савеза, а на десној грб Египта.

Совјети су такође обезбедили техничаре и тешку машинерију. Огромну брану од камена и глине пројектовао је совјетски Хидропројектни институт (рус. Гидропроект) заједно са египатским инжењерима. Око 25.000 египатских инжењера и радника допринело је изградњи брана.

Првобитно дизајнирана од стране западнонемачких и француских инжењера током раних 1950-их и предвиђена за финансирање западним кредитима, Асуанска висока брана постала је највећи и најпознатији пројекат иностране помоћи СССР-а након што су Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Међународна банка за обнову и развој (ИБРД) је повукли своју подршку 1956. Први совјетски зајам од 100 милиона долара за покриће изградње брана за скретање реке Нил продужен је 1958. Додатних 225 милиона долара је одобрено 1960. за завршетак бране и изградњу постројења за производњу електричне енергије, а након тога је око 100 милиона долара стављено на располагање за рекултивацију земљишта. Ови кредити од око 425 милиона долара покривали су само девизне трошкове пројекта, укључујући плате совјетских инжењера који су надгледали пројекат и били одговорни за инсталацију и тестирање совјетске опреме. Праву градњу, започету 1960. године, урадиле су египатске компаније по уговору са Високом управом брана, а све домаће трошкове сносили су Египћани. Учешће Египћана у подухвату значајно је подигло капацитет и репутацију њихове грађевинске индустрије.[5]

Са египатске стране, пројекат су водили арапски извођачи Османа Ахмеда Османа. Релативно млади Осман је понудио упола мању цену свог јединог конкурента.[21]

  • 1960: Почетак изградње 9. јануара[22]
  • 1964: Завршена прва фаза изградње бране, акумулација је почела да се пуни
  • 1970: Висока брана, ас-Сад ел-Али, завршена је 21. јула[23]
  • 1976: Резервоар је достигао капацитет.

Карактеристике бране и хидроелектране[уреди | уреди извор]

Склапање билатералног уговора између Египта и Судана о расподели водних ресурса Нила 1959. године, омогућило је почетак градње Нове Асуанске бране (енгл. High Aswan Dam). Градња започиње 7,3 км узводно од старе бране уз помоћ инжењера из Совјетског Савеза, почетком 1960, а завршава 1970. Димензије готове бране су величанствене. Дужина 3 830 м од чега 520 м између обала реке, висина 111 м, ширина 980 м на дну и 40 м на врху. У брану је уграђено 43 милиона м³ материјала, што је 17 пута више него што је уграђено у велику пирамиду у Гизи. Створено је Насерово језеро дужине скоро 600 км, просечне ширине 10 км, максималне ширине 50 км, површине веће од 6 200 км² и максималне дубине 182 м. Језеро се већим дијелом налази у Египту (5 250 км²) и тај се део назива језеро Насер, а мањи део се налази у Судану (970 км²), под именом језеро Нубија. Тако је створено спремиште воде које са делом намењеним за случајеве високог водостаја може похранити 162 км³ воде.

Вештачко језеро постепено се пунило већ током градње, а потпуно је напуњено тек 6 до 7 година након завршетка градње. Инсталирано је 12 електричних генератора појединачне снаге 175 МW, а укупне снаге 2 100 МW.

Предности[уреди | уреди извор]

Пољопривреда у Египту, с обзиром на врло мале количине падавина потпуно зависи од наводњавања. Градња бране омогућила је повећање укупних обрадивих површина и прелазак великих пољопривредних површина са сезонског начина наводњавања зависног од протока реке, на трајно наводњавање. Пољопривредна производња постала је независна од променама протока Нила, јер брана је омогућила испуштање похрањене воде у језеру током сушних периода, када је доток вода мали и похрану вишкова воде када је доток Нила преобилан, па би могао изазвати велике поплаве. Све то омогућило је на великом делу пољопривредних површина две, а на мањем делу површина чак три жетве годишње. Такође су се масовније могле узгајати и економски атрактивније врсте попут риже.

Смањене промена у протоку реке осигурале су стални водостај који је пак омогућио побољшање речног промета, што је позитивно утицало на развој транспорта и туризма. Само вештачко језеро додатно се користи као риболовно подручје с годишњим уловом од 15 000 до 25 000 тона рибе. Удео Асуанске бране у намиривању укупних потреба Египта за електричном енергијом је 1970-тих био око 60%, а 1980-тих око 50%. Додатне количине енергије посебно су добро дошле индустрији опеке због повећане потражње узроковане порастом становништва и урбанизацијом.[24][25] Демографија Египта 1976. је била 36,6 милијона, 1986. 48,2 милијона и 2017. 93,2 милијона. 1998. брана је давала 15 % енергије када је била популација 61,3 милијона становника. [26]

Недостаци[уреди | уреди извор]

Губитак муља[уреди | уреди извор]

Изузетна плодност тла око реке одржавана је у прошлости редовним годишњим поплавама које су на тло наносиле муљ којим вода Нила обилује управо током сезоне поплава. Градњом бране, 97% тог муља сада се таложи и задржава у вештачком језеру, а онај мали остатак муља који прође још је додатно квалитативно измењен због промене постотних удела величинских класа честица у његовом саставу. Да ствар буде још гора, 99,98% муља који се таложи у језеру остаје на почетку језера Нубиа, што може узроковати проблеме у целом систему пуно раније него се то пре градње претпостављало. Спречавање доношења муља реком узроковало је цео низ проблема. Због убрзаног слабљења квалитета и плодности тла постало је неопходно кориштење све већих количина вештачких ђубрива, чија производња троши велике количине енергије, која се великим делом добива из фосилних горива. Зависност данашње модерне производње хране од енергије, те посебно од фосилних горива постаје светски проблем, а Египат би тиме могао бити посебно јако погођен.[27]

Повећање ерозије[уреди | уреди извор]

Недостатак муља узроковао је ерозију обала и дна реке, те ерозију плодног подручја делте Нила, која је попраћене салинизацијом тла делте због напредовања мора. Проблеми због мањка муља довели су и до смањене продуктивности мора југоисточног Медитерана, што је узроковало пад улова риба и ракова на том подручју. Смањеним уловом у мору тако је успешно поништена добробит улова из језера, уз појаву додатних проблема. На пример, улов из мора је пре лако долазио до заинтересираних потрошача у густо насељеном приобаљу, за разлику од улова из језера с којим и данас има проблема око пласмана на удаљена тржишта.

Повећана салинизација[уреди | уреди извор]

Занимљиво је да и производња опека, која је имала користи од енергије из хидроцентрале, сада због недостатка муља има великих проблема с набавом квалитетне сировине за њихову производњу. Појачано наводњавање тла без одговарајуће изведене дренаже, узроковало је његову убрзану салинизацију, извлачењем соли из дубљих слојева тла на површину, те тиме и повећање салинитета Средоземног мора.[28]

Повећање болести[уреди | уреди извор]

Регулација протока реке и трајно наводњавање тла погодовали су повећању учесталости болести попут маларије и билхарзије. Већ након градње прве бране учесталост билхарзије је повећана пет пута. Данас, у пет држава уз Нил од билхарзије је оболело више од 50% становништва, а у неким наводњаваним подручјима чак 100%. Маларија и билхарзија су тешке паразитарне болести с разарајућим социоекономским последицама за подручја у којима се појављују.[29]

Повећања политичка нестабилност[уреди | уреди извор]

Просечни годишњи проток Нила од 84 км³ воде, Египат и Судан су билатералним споразумом поделили тако да 55,5 км3 припада Египту, а 18,5 км³ Судану, што укупно износи 74 км³ воде. Разлика од 10 км³ воде, односно 12% укупне количине, представља цену споразума и напретка у опскрби водом за наводњавање, јер то је количина воде која испари са велике површине вештачког језера које је направљено усред пустиње. Губици воде испаравањем из језера и са повећаних површина тла које се наводњава, узрокују смањење количине воде која долази до делте Нила, што може додатно убрзати продирање мора и салинизацију делте, која је већ угрожена убрзаном ерозијом.

Треба споменути незадовољство преосталих седам држава заинтересираних за воде Нила (Етиопија, Конго, Уганда, Руанда, Кенија, Бурунди и Танзанија), које се налазе узводно, а нису биле конзултоване о градњи. Овде посебно треба истакнути Етиопију из које долази више од 80% воде Нила. Смањена количина воде, узрокована испаравањем из језера, може повећати опасност од војног сукоба за воду заинтересираних држава. Најновије напетости око неравноправне поделе водних ресурса Нила појавиле су се након 14. маја 2010. када су Танзанија, Уганда, Руанда и Етиопија у Уганди потписале договор о оснивању комисије за управљање водама Нила. У наредних годину дана очекује се и потписивање договора од стране Кеније, Бурундија и Конга.

На дан потписивања договора Етиопија је пустила у погон хидроелектрану Тане Белес (460 МW). Египатски министар за водне ресурсе и наводњавање Мохамед Насредин Алам одмах је изјавио да сваки такав пројект мора бити одобрен од стране Египта и Судана, те да њихова количина воде коју користе не смије бити смањена. Сукоб се засада задржава на нивоу египатских политичких притисака на државе и потенцијалне инвеститоре у сличне пројекте који се планирају градити на територију тих држава. Целу причу додатно могу погоршати климатске промене, чије последице се већ осећају у тим државама.[30]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Споменик Совјетско-Египатског пријатељства
    Споменик Совјетско-Египатског пријатељства
  • Снимак бране са сателита
    Снимак бране са сателита
  • Египатска села су била на добитку изградњом асуанске бране, јер се побољшало наводњавање, а самим тим и биљке боље успевају.
    Египатска села су била на добитку изградњом асуанске бране, јер се побољшало наводњавање, а самим тим и биљке боље успевају.
  • Слика старог града Вади Халфа из 1936. године који је поплавило Насерово језеро.
    Слика старог града Вади Халфа из 1936. године који је поплавило Насерово језеро.
  • Статуа Рамзеса са Великог храма у Абу Симбелу у процесу склапања након премештања на другу локацију како би избегла потапање.
    Статуа Рамзеса са Великог храма у Абу Симбелу у процесу склапања након премештања на другу локацију како би избегла потапање.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Асwан Хигх Дам”. Царбон Мониторинг фор Ацтион. Архивирано из оригинала 2015-01-15. г. Приступљено 2015-01-15. 
  2. ^ „Асwан Хигх Дам”. Царбон Мониторинг фор Ацтион. Архивирано из оригинала 2015-01-15. г. Приступљено 2015-01-15. 
  3. ^ Смитх, Јеан Едwард (2012). Еисенхоwер ин Wар анд Пеаце (на језику: енглески). Рандом Хоусе Публисхинг Гроуп. стр. 694. ИСБН 978-0679644293. 
  4. ^ Мооре, Царл С. (1. 1. 2007). „Импацт оф Натионал Форест & ТВА Цхатуге Дам”. Цлаy Цоунтy, НЦ Тхен анд Ноw: А Wриттен анд Пицториал Хисторy. Генеалогy Публисхинг Сервице. ИСБН 9781881851240. 
  5. ^ а б „ИНТЕЛЛИГЕНЦЕ МЕМОРАНДУМ ЕЦОНОМИЦ ИМПРАЦТ ОФ ТХЕ АСWАН ХИГХ ДАМ” (ПДФ). октобар 1971. 
  6. ^ Расхед, Росхди (2002-08-02), „Портраитс оф Сциенце: А Полyматх ин тхе 10тх Центурy”, Сциенце, Сциенце магазине, 297 (5582): 773, ПМИД 12161634, дои:10.1126/сциенце.1074591 Слободан приступ 
  7. ^ Цорбин, Хенрy (1993) [Френцх 1964], Хисторy оф Исламиц Пхилосопхy, Транслатед бy Лиадаин Схеррард, Пхилип Схеррард, Лондон; Кеган Паул Интернатионал ин ассоциатион wитх Исламиц Публицатионс фор Тхе Институте оф Исмаили Студиес, стр. 149, ИСБН 0-7103-0416-1 
  8. ^ [1] Архивирано 2005-05-13 на сајту Wayback Machine Егyпт бонд
  9. ^ Робертс Цхалмерс: [2] "Субдуинг тхе Ниле", јоурнал=Тхе Wорлд'с Wорк: А Хисторy оф Оур Тиме, 1902.
  10. ^ "Тхе Асwан Децисион ин Перспецтиве", Јамес Е. Доугхертy, Политицал Сциенце Qуартерлy, 1959, публисхед бy: Тхе Ацадемy оф Политицал Сциенце
  11. ^ Смитх Цхарлес D. "Палестине анд тхе Араб-Исраели Цонфлицт", Бостон/Неw Yорк: Бедфорд/Ст. Мартин’с. 2007.
  12. ^ Егyпт бонд Архивирано мај 13, 2005 на сајту Wayback Machine
  13. ^ Roberts, Chalmers (децембар 1902), „Subduing the Nile”, The World's Work: A History of Our Time, V: 2861—2870, Архивирано из оригинала 2013-10-11. г., Приступљено 2009-07-10 
  14. ^ Collins, Robert O. (2000). „In Search of the Nile Waters, 1900–2000”. The Nile: Histories, Cultures, Myths. Edited by Haggai Erlich and Israel Gershoni. Lynne Rienner. стр. 255—256. 
  15. ^ Dougherty, James E. (март 1959), „The Aswan Decision in Perspective”, Political Science Quarterly, The Academy of Political Science, 74 (1): 21—45, JSTOR 2145939, doi:10.2307/2145939 
  16. ^ Smith, p. 242
  17. ^ а б Dougherty, p. 22
  18. ^ Smith, p. 247
  19. ^ Smith, Charles D. (2007). Palestine and the Arab–Israeli Conflict (Sixth изд.). Boston/New York: Bedford/St. Martin's. ISBN 978-0-312-43736-7. 
  20. ^ „INTELLIGENCE MEMORANDUM ECONOMIC IMPRACT OF THE ASWAN HIGH DAM” (PDF). Cia Readingroom. 
  21. ^ „Osman the Efficient”. Архивирано из оригинала 2010-10-30. г. Приступљено 2008-01-20. 
  22. ^ Collins, Robert O. (2002). The NileНеопходна слободна регистрација. Yale University Press. стр. 181. ISBN 0-300-09764-6. „robert collins the nile.” 
  23. ^ „1970: Aswan Dam Completed”. National Geographic Society. Архивирано из оригинала 20. 8. 2014. г. Приступљено 20. 7. 2014. 
  24. ^ Professor Fouad Ibrahim, an Egyptian geoscientist teaching in Germany in a 1982 article quoted by Peter Wald:"25 Years Later:The Aswan High Dam Has Proven its Worth", Development and Cooperation 2/96, p.20-21
  25. ^ Asit K. Biswas: [3] Архивирано 2011-06-15 на сајту Wayback Machine "Aswan Dam Revisited:The Benefits of a Much-Maligned Dam", Development and Cooperation No. 6, 2002.
  26. ^ Шайтанов, В. Я. (2014). Организация проектирования и строительства Высотной Асуанской плотины на р. Нил в Республике Египет // Гидротехническое строительство. Москва. стр. 8-23. 
  27. ^ M.A. Abu Zeid: "Environmental impacts of the High Dam", in: Water Resources Development, 1989.
  28. ^ Heinz Schamp: "Sadd el-Ali, der Hochdamm von Assuan" ("Sadd el-Ali, the High Dam of Aswan"), in: Geowissenschaften in unserer Zeit, 1983, (German)
  29. ^ William R. Jobin: "Dams and Disease: Ecological Design and Health Impacts of Large Dams, Canals, and Irrigation Systems", Taylor & Francis, [4] 1999.
  30. ^ Robert Faber "Najbolji projekt na svijetu", H-alter.org, 2010.

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Асуанска брана на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Asuanska_brana&oldid=27554343”