Благајнички запис

С Википедије, слободне енциклопедије

Благајнички запис (нем. Schatzwechsel, енгл. T-bill) је краткорочна хартија од вредности којом се емитент обавезује да ће лицу које поседује ту хартију платити назначену номиналну вредност у року доспећа. Издаје је народна или пословна банка у циљу регулисања новчане масе у оптицају, али и због прикупљања додатних података.[1] Главне карактеристике су му да доноси умерени приход и да није ризичан инструмент. Алтернативни називи су трезорски запис и трезорска меница.[2]

Примери[уреди | уреди извор]

Одлуку о емисији благајницког записа доноси надлезни орган емитента, а могу их куповати како правна, тако и физичка лица. На Београдској берзи, учешће у трговини овом хартијом представља до 10% укупног промета. Да би био валидан, благајнички запис мора да садржи основне елементе; између осталог, податке о издаваоцу и доносиоцу, висину каматне стопе, рок отплаћивања итд.[1] Као и у Србији и у Хрватској благајничке записе издају банке, али то могу да раде и друге финанцијске организације. Продаје се уз дисконт (попуст), тако да му је цена при продаји нижа од номиналне, а ређе се продаје са каматним купоном. Уобичајено му је доспеће 91 до 182 дана. Благајнички записи америчке владе продају се отприлике једном месечно и са роком од 52 недеље.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Закон о хартијама од вредности Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2010) Адвокатска комора Србије - електронска библиотека
  2. ^ а б Рјечник финансијских појмова

Спољашње везе[уреди | уреди извор]