Декомпресиона болест

Декомпресиона болест
Појава мехурића ваздуха у зглобовима и мишићима у ДБ
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност	Баромедицина

Декомпресиона болест, аероемболизам, дисбаризам (лат. morbus capsicus) је обољење које настаје после нагле промене притиска - декомпресије у атмосфери сниженог или повишеног притиска средине, за време боравка у кесонима, у току роњења и боравка на висини у авијацији и астронаутици.

Када нека особа борави на нивоу мора, њена крв и ткива садрже количину инертних гасова, пре свега азота који је у њима растворен сразмерно парцијалном притиску гаса у удахнутом ваздуху, растворљивости гаса у води, мастима у телу и температури. Ако та особа нагло пређе у услове знатно нижег барометарског притиска, растварање гасова одвија се споро, па инертни гасови нагло излазе из раствора изазивајући бројне симптоме познате као декомпресиона болест.

Зато можемо рећи да су гасни мехурићи (азота и других инертних гасова), који из раствореног стања у крви и ткивима нагло прелазе у слободне гасне мехуриће и нагомилавају се у телесним течностима и ткивима основни узрочник декомпресионе болести.

Декомпресиона болест као резултат декомпресије или нагле промене притиска може се јавити у условима повишеног притиска под водом (у великим дубинама мора) па све до висина свемира (у условима сниженог атмосферског притиска).

Настанак декомпресионе болести зависи од декомпресионог стреса (трајања експозиције повећаног притиска, брзине и величине промена притиска, састава гасних мешавина које се дишу, итд). У зависности од тога у којим ткивима и органима је дошло до накупљања мехурића, зависи и симптоматологија (клиничка слика) поремећаја у декомпресионој болести. Ти поремећаји могу брзо прећи у болест (понекад и са смртним исходом) уколико се одмах не предузму адекватне мере лечења. Постоје докази да неоткривени, занемарени (нелечени) или асимптоматски декомпресиони поремећаји могу довести и до неповратног (трајног) органског и функционалног оштећења организма.

Историјат болести

Унутрашњост кесона у коме је код кесонских радника прво откривена декомпресиоана болест и по њему добила назив „кесонска болест“

У кесонима моста Eads Bridge на реци Мисисипи у Сент Луису, за време његове изградње 42 радника оболело је од ДБ

Ронилачка опрема из 1935.

Једна од првих рекомпресионих комора која је коришћена за лечење ДБ ронилаца

Иако први зачеци роњења досежу до 700. пре нове ере, велики број ронилаца многе непознанице технике роњења и несавршеност ронилачке опреме платило је главом. Тек прва медицинска истраживања дала су одговор на многе проблеме у роњењу.

Највећи проблем подводне медицине јесте стварање гасних мехурића у телесним течностима и ткивима у условима брзе промене околног притиска. Ту појаву је први пут уочио је Роберт Бојл (Robert Boyle) 1670. у оку змије излаганој вакууму.

Ђовани Моргањи (Giovanni Morgagni) први је 1769. описао појаву мехурића ваздуха у крвним судовима мозга код настрадалих ронилаца и посумњао да је то узрок смрти.

Могућност довођења компримованог ваздуха под воду, 1770. омогућио је даљи развој ронилачке опреме и роњење на све већим дубинама. Око 1835. у хемији је схваћена апсорпција ЦО₂ и тада су инжењери могли усавршити разне апарате за употребу у рудницима и анестезиологији, па је идеја о апаратима полузатвореног и затвореног круга дисања могла бити остварена. Тако је од 1837. даљи развој роњења почео је зависити од два фактора: (1) конструкције ронилачке опреме и компресора и (2) сазнањима о деловању повишеног притиска на људски организам и развоја подводне физиологије. Док се технички део усавршавао нагло с индустријском револуцијом, физиологија је споро напредовала.

Први случај декомпресионе болести описао је Трижер (Triger), француски рударски инжењер 1841. Он је описао симптоме у виду бола и мишићних грчева код рудара при раду у минерским тунелима под притиском.

Први научни опис декомпресионе болести потиче из 1854. и дали су га француски лекари Пол и Вателе. Како је ова болест и њена симптоматологија прво уочена код кесонских и тунелских радника, дуго се у пракси задржава терминологија „кесонска болест“ и „компресивна ваздушна болест“. Како се касније уочава појава декомпресионе болести и код других професија изложених сличним условима, она добија назив декомпресиона болест.

Пол Бер (Paul Bert), француски физиолог, извршио је истраживање декомпресионе болести и 1878. и установио да удисање ваздуха под притиском ослобађа азот који се шири по крви и ткивима и може условити декомпресиону болест коју су тадашњи рониоци повезивали са костобољом. Берт је препоручио радницима и рониоцима да се споро пењу према површини након чега је дошло до битног побољшања здравља и смањења броја несрећа. Тако су истраживања Пола Бера довела до увођења процедуре профилактичке декомпресије по принципу спорог и континуираног изроњавања.

Пол Бер је такође открио и да се утицај декомпресионе болести може отклонити повећаним притиском. То откриће је 1883. условило конструкцију прве декомпресионе коморе у Америци, која је била употребљавана при пробијању тунела испод реке Хадсон између Њујорка и Њу Џерзија.

Енглески физиолог Ј. С. Холдејн (J. S. Haldane), је између 1905. и 1907. извршио низ експеримената са рониоцима Краљевске морнарице и установио је да је узрок проблема била неприлагођена вентилација ронилачких кацига што је изазивало увећање количине угљен-диоксида који је постепено тровао рониоца. Зато је препоручио повећани и уједначени доток свежег ваздуха у кацигу рониоца зависно о притиску, а саставио је и неколико ронилачких таблица које су показивале максимално време које ронилац сме провести на различитим дубинама, као и методу декомпресије код изроњавања. Захваљујући Холдејновом открићу дубина роњења на које су се рониоци спуштали повећала се до нешто изнад 65 m, која је уједно била и максимална дубина са које су ручне пумпе могле извлачити ваздух.

Међутим на дубинама од око 30 m или већим, код ронилаца се почело манифестовати стање у облику еуфорије, синдром који је познат и као „пијанство великих дубина“, а данас се назива и „наркоза (опијеност) азотом“. Појава да у условима повишеног притиска поједини гасни елементи из ваздуха мењају своје физиолошке особине, а инертни гасови постају активни, такође је рано уочена.

Проналазачи кисеоника Пристли (Pristly 1733—1804) и Лавоазије (Lavoasier) 1743—1794), а касније Дима (Dumas) 1797. и Лорен Смит (Loran Smith) 1899. су знали за токсичне ефекте кисеоника под повишеним притиском, а наркотично деловање азота на психу човека у условима удисања ваздуха под повишеним притиском описује (Junod) 1834.

Џандел и Хендерсон (Jandel and Handerson) су са развојем авијације почетком 1917. уочили могуће појаве декомпресионе болести и код пилота. Мада се физички услови за стварање мехурића у телу пилота стварају већ на висини од 2.300 m, истраживања су доказала да се знаци декомпресионе болести не јављају на висинама мањим од 7.500 m.

Нагли развој ратног ваздухопловства, комерцијалног авио саобраћаја, летења на све већим висинама, честа изложеност ваздухоплова ратним и терористичким дејствима и могући откази све сложеније и обимније опреме, створило је могућност расхерметизације кабинског простора ваздухоплова на великим висинама и појаву декомпресионе болести и декомпресионих повреда код пилота и путника.

Са развојем астронаутике у другој половини 20. века, појава декомпресионе болести, постаје проблем и у космичким летелицама. Руска Свемирска станица Саљут 1, лансиран 1971. у космос, при повратку на Земљу доживела је декомпресију капсуле, а космонаути Георги Добровољски, Виктор Патсајев и Владимир Волков доживели су декомпресиону болест са смртним исходом. За време повратка на Земљу у Саљуту се превремено отворио вентил за изједначавање притиска у капсули и сав ваздух је „исцурео“, што је изазвало декомпресију. Како космонаути нису носили свемирска одела катастрофа је била неизбежна. Након несреће мисија је прекинута и станица је намерно запаљена у атмосфери. После ове несреће, уведена је обавеза да космонаути упражњавају физичке вежбе током дужег боравака у свемиру, и да у повратку на Земљу носе свемирска одела.

Епидемиологија

Иако све ронилачке и пилотске активности, и лечење болесника хипербаричном оксигенацијом носи ризик појаве декомпресионе болести, његова инциденца је реткост. Према процени произвођача, енгл. Sporting Goods Manufacturers Association, од 3,2 милиона ронилаца у САД, једном годишње декомпресиону болест доживи најмање један ронилац.

Године 1999. организација Дајверс алерт нетворк (Divers Alert Network — DAN) створила је програм за праћење декомпресионе болести (енгл. Project Dive Exploration) за прикупљање података о профилима ронилачких инцидената. Од 1998. до 2002. они су забележили 50.150 урона од којих је код 28 била потребна рекомпресија, што говори да се декомпресиона болест јављала по стопи од 0,05%.

Тромесечно праћење ронилаца који су пријавили ронилачку незгоду ДАН-у 1987. показало је у 14,3% од 268 испитаних ронилаца знаке и симптоме декомпресионе болести Типа II, а код 7% Тип I декомпресионе болести.

Учесталост појаве декомпресионе болести код пилота расте на висинама изнад 8.000. метара и до 11.000 метара достиже 3-5%, а на висинама од 11.000 до 12.000 метара 25% до 48% у миру и чак 62% до 93% при обављању физичког рада.

Међународна класификација баротрауматских поремећаја

Међународна класификација болести (МКБ) ICD-10, баротрауматске поремећаје разврстава на следећи начин:

МКБ10	Латински назив	Назив на српском
Т70.0	Barotrauma auris Aerotitis media	Баротраума ува Дејства промене локалног атмосферског притиска или воденог притиска на уши
Т70.1	Barotrauma sinus Aerosinusitis	Баротраума синуса Дејства промене локалног атмосферског притиска на синусе
Т70.2	Effectus altitudinis magnae alii, non specificati Anoxia propter altitudinem magnam Hypobaropathia Morbus alpinus Morbus montanus Trauma e compressione NOS Искључује: полyцyтхаемиа проптер алтитудинем магнам (Д75.19)	Друга неозначена дејства боравка на висини
Т70.3	Morbus capsicus Morbus propter aera compressum Paralysis mergentis	Кесонска болест
Т70.4	Effectus hypercompressionis in fluidis “Jet“ injectio traumatica (industrialis)	Дејства високог притиска у течностима
Т70.8	Effectus pressionis atmosphaericae et aquae alii Syndroma undae destructivae traumatica	Друга дејства повишеног притиска ваздуха и воде
Т70.9	Effectus pressionis atmosphaericae et aquae, non specificatus	Дејство повишеног притиска ваздуха и воде, неозначено
Т79.0	Embolia aeria traumatica Искључује: embolia aeria: abortum sive gravidatem ectopicam et molarem complicans (О00-О07, О08.2) gravidatem, partum et puerperium complicans (О88.0)	Ваздушна емболија узрокована повредом
Т79.7	Emphysema subcutaneum traumaticum Искључује: emphysema subcutaneum, consequentia procedurae (Т81.8)	Поткожни емфизем узрокован повредом
M 90.3	Osteoradionecrosis in morbo capsico (T70.3+)	Изумирање кости узроковано кесонском болешћу

Декомпресиони поремећај

Декомпресиони поремећај или дисбаризам је скуп медицинских индикација које произилазе из промене амбијенталног притиска. Како је овај поремећај прво откривен код кесонских радника он добија назив кесонска болест, који се задржао дуго у медицинској терминологији, да би означио све баротрауматске поремећаје, што је погрешно.

Различите активности човека повезане су са променама притиска средине у којој обавља радне активности и повремено борави. Роњење је најчешће цитирани пример, али промене притиска утичу и на људе који раде у херметичким окружењима (нпр. кесонски радници, болесници у току хипербаричне оксигенотерапије, рониоци, пилоти и падобранци у току физиолошке тренаже у хипо и хипербаричним барокоморама), али и људи који бораве на различитим висинама (путници авиона, пилоти, космонаути, падобранци).

Декомпресиона повреда

Уласком гаса у циркулацију при наглој декомпресији услед руптуре алвеола плућа настаје гасна емболија у ронилаца и пилота

Са порастом притиска у атмосфери смањује се запремина гаса у затвореним шупљинама тела, и обрнуто са снижавањем притиска, увећава се запремине гаса у шупљим органима тела, и уколико кроз телесне отворе не изађе вишак гаса, може доћи до појаве баротрауме шупљих органа

Декомпресиона повреда као најдраматичнији облик декомпресионих поремећаја јавља се у три облика:

1. Декомпресиона болест (МКБ — Т 70.3).
2. Артеријска гасна емболија (МКБ — Т 79.0).
3. Баротраума (МКБ — Т 70.0, Т 70.1)

1. Декомпресиона болест

Декомпресиона болест (МКБ — Т 70.3) изазвана је стварањем мехурића гаса у организму услед презасићења инертним гасом-азотом. Постоје два облика ове болести у зависности од окружења у коме настаје:

• "кесонска болест" или декомпресиона болест која настаје у окружењу високог притиска (код рониоца, кесонских радника, болесника у барокоморама и
• "пилотска болест" или субатмосферска декомпресиона болест која настаје у окружењу сниженог притиска (код пилота, космонаута, путника авиона, падобранаца).

2. Артеријска гасна емболија

Главни чланак: Артеријска гасна емболија

Артеријска гасна емболија (МКБ — Т 79.0) изазвана је уласком гаса у циркулацију при наглој декомпресији услед руптуре алвеола плућа. Артеријска гасна емболија и декомпресиона болест имају врло сличан третман, јер су обе узроковане мехурићима гаса у телу. Њихов спектар симптома се преклапа, мада су они код артеријске гасне емболије значајно тежи и често су узрок смрти због зачепљења мехурићима гаса у ткивима.

Декомпресија у плућима може узроковати појаву великих гасних емболуса који кроз руптуру у плућним венама утискују алвеоларни ваздух у системску циркулацију. Гасни емболуси могу доспети до коронарних, церебралних и других системских артериола. Ови мехурићи гаса се даље шире како се притисак смањује, чиме се погоршава клиничка слика. Симптоми и промене зависе о месту до кога је емболус доспео. Појава емболуса у коронарним артеријама може довести до инфаркта или поремећаја ритма миокарда. Емболуси у церебралним артеријама могу изазвати мождани удар и друге пратеће поремећаје.

Разлика између церебралног облика артеријске гасне емболије и декомпресионе болести типа II (нервни облик), заснива се на изненадној појави симптома. Код артеријске гасне емболије симптоми се обично јављају у року од 10-20 минута након задеса. Вишеструка појава системских промена је укључена у симптоматологију болести. Клинички знаци се јављају изненада или поступно, почевши од вртоглавице, главобоље до дубоке анксиозности. Више тешких симптомима, као што су дезоријентација, шок и јаки грчеви, који се могу брзо догодити могу резултовати и смрћу.

3. Баротраума

Главни чланак: Баротраума

Баротраума (МКБ — Т 70.0, Т 70.1, Т 79.7) је повреда шупљих органа и ткива, узрокована разликом притиска између гасом испуњених простора у телу и ваздушног или воденог простора око тела, у току успона или силаска.

Баротраума се обично догађа у ваздушним просторима унутар тела који је нижи или виши од притиска околине, код подводног роњења, у току слетања или полетања код путничких и других авиона, у хипербаричним и хипобаричним барокоморама за време лечења и боравка у њима, за време радова у кесонима, итд.

Највише погођени делови тела баротраумом су: уши, синуси, али и плућа, поткожно ткиво, зуби и други делови тела.

Класификација ДБ према симптомима

Декомпресиона болест се класификује према симптомима, као Тип I или Тип II, на основу тежине неуролошких промена. Ова табела даје симптоме за различите облике декомпресионе болести.

Класификација декомпресионе болести према тежини симптома и знакова болести
Тип I А (кожни облик)	Тип I Б (бендс)	Тип II А (церебрални)	Тип II А (медуларни)	Тип II Б (респираторни)
сврабеж, пецкање, осип, марморизација	болови у зглобовима бол у мишићима	слабост, несвестице, конвулзије, мучнина, повраћање, вртоглавица, нистагмус, парезе и парализе	атаксија, мишична слабост, парезе и парализе, бол око појаса, бол дуж кичме, браув-секуардов синдром	бол у грудима, диспнеа, гушење, губитак свести

Мехурићи гаса се могу јавити било где у телу али учесталост њихове појаве најизраженија је у пределу рамена, лактова, колена и чланка ноге.

Коштано мишићно зглобни облик декомпресионе болести ("bends") тип I, који се јавља у пределу великих зглобова, заступљен је у око 60% до 70% свих случајева декомпресиона болест тип I Б, на различитим дубинама/висинама.

Тип II или декомпресиона болест централног нервног система јавља се у две варијанте спинална варијанта (тип II А-б) и церебрална варијанта (тип II А-а), јавља се у просеку у 10-15% свих случајева декомпресионе болести а праћена је главобољом, неуролошким знацима и поремећајима вида. Изолована спинална варијанта декомпресионе болести јавља се у око 22,7%, а удружена церебрална и спинална у око 10,9% случајева.

Тип II Б-респираторни облик декомпресионе болести, са појавом бола у пределу грудне кости и гушењем ("chokes") је редак облик и јавља се у око 2% свих случајева декомпресионе болести.

Кожне манифестације декомпресионе болести код Тип I А — кожни облик, присутне су у око 10% до 15% свих случајева декомпресионе болести.

Етиологија

Декомпресиона болест може настати код пратиоца пацијената у барокомори

Појава декомпресионе болести у ваздухопловству везана је за следеће ситуације:

• У току успона изнад 8.000 m без заштитне опреме.
• Отказ мотора (погонске групе), што има за последицу губитак притиска у кабини ваздухоплова.
• Нагли губитак притиска у кабини изазван механичким оштећењем
• Принудно напуштање ваздухоплова на великим висинама.
• У току физиолошке тренаже у хипобаричним барокоморама.

Појава декомпресионе болести у току боравка у барокоморама:

• Декомпресиона болест се може јавити као компликација искључиво код пратиоца, лица која се третирају хипербаричним кисеоником, у хипербаричној комори због неудисања уобичајених количина кисеоника, услед неадекватног режима декомпресије у току спровођења одређених протоколом предвиђених процедура, или због вишекратног боравка у барокомори током истог дана. Пратиоци пацијената у барокомори (лекари и медицински техничари) су у радном смислу професионални рониоци, са свим ризицима роњења као ризицима професије.
• Као и код роњења, симптоми декомпресионе болести су истоветни, а могу се јавити и до 72 сата након задњег излагања повишеном притиску. Лечи се применом хипероксигенотерапије у барокоморама (рекомпресија).

Предиспозиција

Предиспозиција средине

• Разлика притиска: веће смањење доводи до веће вероватноће да ће изазвати декомпресиону болест него мање.
• Понављање изложености: урони или успони до висине изнад 5.500 метара у кратком времену (неколико сати) повећава ризик од развијања декомпресионе болести.
• Стопа успона: бржи успон, већи ризик од развијања декомпресионе болести. Појединац изложен брзој декомпресија (висока стопа успон) изнад 5.500 метара има већи ризик од декомпресионе болести, за разлику од изложености истој висини, али са нижом стопом успона.
• Време до задате висине: Што дуже трајање лета до висине изнад 5.500 метара, и више, већа је опасност од декомпресионе болести

Индивидуална предиспозиција

• Старост: Постоје неки извештаји који указују на већи ризик од декомпресионе болести са повећањем старости.
• Претходна повреда: Има неких података да недавне повреде у току роњења могу сумирати ефекат сакупљених мехурића гаса.
• Температура средине: Постоје докази да су појединци изложени врло ниској температури средине у повећаном ризику од декомпресионе болести.
• Гојазност: Гојазна, особа која има висок садржај масноћа у телу у већој је опасности од декомпресионе болести. Због слабе снабдевености крвљу масног ткива, азот је складиштен у већим количинама у масним ткивима. Иако маст представља само 15% тела нормалне одрасле особе, у њему се складишти више од половине укупне количине азота (око 1 l) нормално раствореног у телу.

Патофизиологија баротрауматских поремећаја

Главни чланак: Основни гасни закони

Гасови се у природи не налазе само као слободни у атмосферском ваздуху, већ и растворени у разним течностима, где задржавају своје особине, тако да врше притисак иако су апсорбовани. Колико ће се гаса растворити у некој течности зависи од парцијалног притиска који он врши на површину течности, као и од његове температуре. Ова појава дефинисана је на следећи начин Хенријевим законом:

...„ Количина гаса која се раствори у некој течности директно је пропорционална парцијалном притиску тог гаса, при датој температури “...

Другим речима, са повећањем притиска повећава се и капацитет течности да раствори гас, док се са повећањем температуре тај капацитет смањује.

Измена гасова у току зарона и изрона

На растварање гасова у организму који се излаже хипербаричним условима у роњењу или наглој промени притиска у хипобаричним условима на великим висинама (изнад 8.000 метара) утичу два фактора;

Ронилац сигнализује губитак притиска гаса

1. Притисак

1.1. Пораст притиска - ако у атмосфери, у којој се налази човек, повећавамо притисак, онда ће се ваздух полако растварати у течностима организма (крв, лимфа, ликвор...) све до одређене количине која представља максимално засићење течности за тај притисак (сатурација).

1.2. Смањење притиска - ако у атмосфери у којој се налази човек смањујемо притисак, из његових ткивних течности се издваја гас, како би се поново постигао притисак околине.

Уколико се притисак смањује полако, гас се издваја без икаквих проблема, међутим, уколико се промена притиска врши убрзано, молекули гаса се групишу и формирају гасне мехуриће.

2. Температура

Са повећањем температуре убрзава се ослобађање гаса јер се смањује простор између молекула течности где се налази растворени гас. Пример за ово је појава мехурића у води пре њеног кључања. Међутим, због скоро константне температуре организма, њен утицај на апсорпцију гасова је занемарљив, али зато промена температуре околног ваздуха може да утиче на промену телесне температуре.

Од морских дубина до крајњих граница земљине атмосфере, промене притиска гасова могу испољити директан утицај на организам ронилаца и пилота

Према томе на количину раствореног гаса у ткивима утичу два чиниоца: притисак и температура (како је температура организма скоро константна, њен утицај на апсорпцију гасова је занемарљив).

Растворљивост гасова у течностима организма зависи од;

• Притиска гаса изнад течности, (већи притисак већа растворљивост)
• Трајања контакта, (ако је болесник у барокомори дуже изложена повишеном притиску у његовом телу ће се постићи већа концентрације кисеоника - дужи контакт веће растворљивост), или код рониоца веће растварање азота у мишићима.
• Температуре течности, (виша температура течности, брже кретања молекула, већа растворљивост гаса).
• Величине контактне површине између гаса и течности, (ако су две идентичне течности са различитом површином изложене увећаном притиску гаса, он ће брже постићи засићење у течности са већом површином).
• Афинитет течности за неки гас (коефицијент растворљивости).

Гасови у смеши гасова које ронилац удише, раствориће се у у течностима његовог тела сразмерно парцијалном притиску појединих гасова у смеши. Услед различите растворљивости појединих гасова, за сваки од њих понаособ, количина која ће се растворити зависиће такође од времена у току кога ронилац удише гас при повећаном притиску, и у зависности од врсте гаса, наступа након 8 до 24 часа.

Растварање гасова у организму нема утицаја на дисање при нормалном атмосферском притиску, али је веома битно за рониоце када гасове удишу помоћу ронилачког апарата, и посебно се односи на период изрона. Било која количина гаса који се растворио у телу рониоца, на било којој дубини и притиску, остаће једнака све док се притисак не промени. Ако ронилац почне да израња, тада је притисак у плућима мањи него што је био код зарона (због смањења дубине, смањује се и притисак околине), и растворени гасови теже се издвоје из ткива. Уколико се нагло израња, без употребе таблица, гасови из ваздуха (у чему предњачи азот) не могу да се издвоје довољно брзо и они формирају мехуриће, што може довести до појаве декомпресионе болести. Зато се брзина изрона контролише употребом декомпресионих таблица, што омогућава да се издвојени гас поступно доведе до плућа и издахне, пре него што дође до његовог нагомилавања у толикој мери да омогући формирање мехурића у ткивима.

У ваздухопловству у току летења на великим висинама, као и код ронилачких активности под водом, гасови се удишу под повишеним притиском, те долази до њиховог растварања у течностима организма. Са повећањем притиска удахнутог ваздуха настаје његово лагано растварање у течностима ткива све до одређене количине која представља максимално засићење течности за тај притисак. Када се притиска у удахнутом ваздуху нагло смањи, долази до издвајања гаса из течности ткива, како би се поново постигао притисак околине. Уколико се притисак смањује постепено, гас се издваја без икаквих проблема. Међутим, уколико се промена притиска врши убрзано, молекули гаса се групишу у гасне мехуриће.

Растварање гасова у организму нема утицаја на дисање при нормалном атмосферском притиску, али је веома битно за рониоце, пилоте, кесонске раднике, болеснике који се лече у барокоморама који удишу гасове под повишеним притиском. Ово се посебно односи на период изрона код ронилаца, кесонских радника или болесника у барокоморама, као и на наглу декомпресију кабине авиона на великим висинама. Тада је притисак у плућима мањи него што је био код зарона (због смањења дубине, смањује се и притисак околине) и мањи од притиска у херметизованој кабини авиона. Растворени гасови теже да се издвоје из ткива (у чему азот предњачи), а ако не могу да се издвоје довољно брзо они формирају мехуриће, што може довести до појаве декомпресионе болести. Ако су пропусти у декомпресији већи, болест се јавља брже и по правилу знаци болести су тежи, а ако се симптоми јављају касније обично се ради о лакшем облику декомпресионе болести.

Клиничка слика

Ронилац са манифестним знацима ДБ непосредно након изрона (у припреми за рекомпресиону терапију)

Основни симптоми-знаци декомпресионе болести су:

• Умор или слабост.
• Сврабеж и пецкање по кожи.
• Бол у рукама, ногама зглобовима или мишићима.
• Сумаглица.
• Обамрлост, трнци, одузетост.
• Отежано дисање.
• Кожни осип.
• Одузетост.
• Нестабилност при стајању и ходу.
• Интензивни кашаљ.
• Колапс, несвест.

Симптоми декомпресионе болести се јављају обично у року од 15 минута до 12 сати после изроњавања.

У тешким случајевима симптоми се могу јавити раније. Каснија појава симптома је ретка али могућа, посебно ако се после роњења путује авионом, или другим средством на већу надморску висину.

Појава симптома у ДБ

Време до појаве симптома	Учесталост у %
након 1 часа	42%
након 3 часа	60%
након 8 часова	83%
након 24 часа	98%
након 48 часова	100%

Учесталост симптома у ДБ

Симптом	Учесталост
Бол у зглобу	89%
Бол у мишићима	70%
Ножни симптоми	30%
Вртоглавица	5,3%
Парализа	2,3%
Диспнеја	1,6%
Изражен умор	1,3%
Колапс/несвестица	0,5%

Терапија

Кардиопулмонална реанимација као основна мера примењује се на месту изроњавања или слетања ваздухоплова

Лечење декомпресивне болести састоји се у примени следећа три терапијска принципа:

Примена основних мера прве помоћи

У основне мере прве помоћи спада:

Кардиопулмонална реанимација

Кардиопулмонална реанимација као основна мера примењује се на месту изроњавања или слетања ваздухоплова одмах након инцидента.

Примена 100% нормобарични кисеоника

У једномесним или вишемесним барокоморама, спроводи се ХБОТ према посебним таблицама за рекомпресиону терапију

Као незаменљиве метода у оквиру прве помоћи и за време транспорта болесника до хипербаричне коморе обавезна је примена 100% нормобаричног кисеоника. Започиње, преко добро пријањајуће кисеоничке маске, и не прекида се све до стабилизације општег стања болесника. Примена кисеоника у декомпресионој болести се ограничава на лечење лакших форми декомпресионе болести у следећа два случаја: кад су по слетању или изрону нестали сви симптоми декомпресионе болести и након нестанак симптома декомпресионе болести на нивоу мора (два сата након удисања 100% кисеоника).

Примена хипербаричног кисеоника

У једномесним или вишемесним барокоморама, спроводи се ХБОТ према посебним таблицама за рекомпресиону терапију. ХБОТ метода примењује се и у свим осталим, тежим, случајевима декомпресиона болест. У морнарици се користе стандардне таблице бр. 5. и 6. а у ваздухопловству таблица број 8. Успех ове терапије, ако се правилно спроведе, веома је повољан.

Примена осталих додатних мера

Поред ХБОТ примењује се и симптоматска терапија

У оквиру осталих додатних мера примењује се симптоматска терапија, која обухвата:

• надокнаду течности преко уста или ив.применом кристалоидних раствора,
• примену лекова строго према индикацијама,
• правилан положај повређеног за време транспорта и лечења(лежећи на чврстој подлози и леви бок без подизања екстремитета
• утопљавање итд.

Грешке у терапији

Грешке у терапији декомпресионе болести могу бити последица:

• Пропуста да са од пацијента на време сазна о појави симптома декомпресионе болести.
• Пропуста да се приступи лечењу свих сумњивих случајева.
• Неблаговремане медицинске помоћи.
• Грешака у препознавању симптома декомпресионе болести.
• Пропуста да се по завршеној хипербарићној оксигенотерапији пацијент задржи у близини барокоморе, још оизвесно време.
• Пропуста да се пацијенту осигура конфоран положај у барокомори како би се избегао поремећај циркулације крви.

Прогноза

Проценат излечења од декомпресионе болести на основу студије спроведене на 154 оболела у Србији показује:

• смртност у 1,9% случајева,

• излечење након иницијалног третмана у барокомори у 40,9% случајева

• излечење уз дуготрајну примену хипербаричне оксигенације у 73,3% случајева,
• трајна оштећења код 26,6% оболелих.

Превенција

Експлозивна декомпресија пилота у барокомори (физиолошка тренажа и провера исправности опреме), саставни је и обавезни део превенције ДБ

Основне мере превенције декомпресионе болести су:

• Физиолошка тренажа пилота, космонаута и ронилаца укључујући и тренажу у барокоморама.
• Редовне здравствене контроле и добра психофизичка кондиција.
• Едукација из ваздухопловне и хипербаричне медицине и обука из прве помоћи.
• Редовна и правилна употреба заштитне летачке и ронилачке опреме.
• Редовна контрола исправности (херметичности) кабина ваздухоплова.
• Избегавање напорног рада или врућег туша после роњења и летења.
• Избегавање летење у року од 24 часа после роњења јер може испровоцирати декомпресиону болест.
• Правилан изрон према нормативима из декомпресионих таблица. Таблице за превенцију декомпресије. не пружају апсолутну сигурност. Зато су најбоље оне таблице с којима је ронилац најбоље упознат. Позитивно искуство са неким од режима дате таблице не гарантује сигурност таблице у свим режимима и свим условима роњења. Ронилац треба стално да процењује ризике и да сходно томе изабере више или мање конзервативан режим превентивне декомпресије. Режим сме бити само строжи од датог у таблицама и ни по коју цену не сме се скраћивати.
• У хладној води или кад ронилац врши тежи рад декомпресија обавезно мора бити строга, бира се као да је максимална дубина била већа, а време на дну дуже од стварног.

• Основне мере у превенцији декомпресионе болести
• 
  Декомпресионе таблице
• 
  Обука ронилаца је битан чинилац превенције ДБ
• 
  Правилна употреба заштитне пилотске кациге спречава последице ДБ

Види још

• Профилактичке декомпресионе таблице
• Ваздухопловна медицина
• Хипербарична медицина
• Баротраума
• Барокомора
• Артеријска гасна емболија
• Дисбарична остеонекроза
• Аваскуларна некроза
• Висинска болест

Литература

• Поwелл, Марк (2008). Децо фор Диверс. Соутхенд-он-Сеа: Аqуапресс. ИСБН 978-1-905492-07-7. 
• Фрyер, D. I. (1969). Субатмоспхериц децомпрессион сицкнесс ин ман. Енгланд: Тецхнивисион Сервицес. стр. 343. ИСБН 978-0-85102-023-5. 
• Схаyлер, Давид; Халл, Реx (2003). Соyуз: А Универсал Спацецрафт (Спрингер-Праxис Боокс ин Астрономy анд Спаце Сциенцес). Телос Пр. стр. 172—179. ИСБН 978-1-85233-657-8. 
• Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
• Матхиеу, Даниел (2006). Хандбоок он Хyпербариц Медицине. Спрингер. ИСБН 978-1-4020-4376-5. 
• Рабреновић M, Рабреновић V, Зорановић У. Development of hyperbaric medicine. Војно санитетски Преглед 2006; 63(7): 667−71.
• Dejours P, Dejours S. The effects of barometric pressure according, to Paul Bert: the question today. International Journal of Sports Medicine 1992;13;Suppl 1:S1-5
• Н.Деклева, Увод у хипербаричну медицину, II допуњено издање,Научна књига Београд,1989.

Спољашње везе

Класификација	D ИЦД-10: Т70.3 ИЦД-9-CM: 993.3 МеСХ: Д003665 ДисеасесДБ: 3491
Спољашњи ресурси	еМедицине: емерг/121

• Gifford Lecture Series. Biography: John Scott Haldane
• Decompression Sickness на www.scuba-doc.com

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).