Дипломатија

Гер ван Елк, Симетрија дипломатије, 1975, Гронингеров музеј.

Уједињене нације, са својим седиштем у Њујорку, је највећа међународна дипломатска организација.

Прва Женевска конвенција (1864). Женева (Швајцарска) је град у коме највећи број међународних организација има своје седиште.

Дипломатија је грана политике која се бави односима између држава; вештина заступања интереса једне државе, владе, владара или друштвене групе у иностранству, у међународним преговорима, у спољњој политици уопште. Потиче од речи диплома, што у преводу значи „пресавијен на пола“.

Реч „дипломатија“ потиче од грчке речи diploma, која је првобитно означавала двоструко пресавијену исправу која је служила као доказ завршених студија. Каснија је реч попримила друга, шира значења, а означавала је службене документе (између осталог споразуме између владара). Реч дипломатие скована је, према неким изворима, у Француској у 18. веку, откуд се проширила и у друге европске језике.

Дипломатија је уметност и пракса вођења преговора између представника држава. Обично се односи на међународну дипломацију, вођење међународних односа посредовање професионалних дипломата у погледу читања низа актуелних питања. Међународне уговоре обично преговарају дипломату пре него што их подржавају национални политичари. Давид Стевенсон наводи да је до 1900. године термин "дипломат" обухватио и дипломатске службе, конзуларне службе и званичнике министарства спољних послова.

Дефиниције

Дипломатија као реч који има неколико значења:

• способност, знање, вештина и метода комуницирања, одржавања међународних односа, преговарања, решавања конфликтних ситуација.
• вођење државних послова на подручју спољне политике путем службених контаката с другим субјектима међународних односа.
• целокупна државна структура која служи представљању неке земље у свету и појединим државама, као и одржавање службених односа с другим земљама и међународним организацијама. Ту државну структуру у првом реду чине министарство спољашњих послова те дипломатско-конзуларна представништва
• професија, каријера, струку представљања државе у међународним односима којом се бави дипломат.

У неформалном, односно у социјалном смислу, дипломатија означава начин решавања неспоразума, размирица, сукоба мирним путем

Дипломатија као појам значи: Дипломатија је, пре свега, облик државних активности усмерених на односе с другим земљама и међународним судеоницима. Исти појам означава и целокупну државну структуру која служи за представљање властите земље у свету и за одржавање службених односа с другим субјектима међународних односа. Саставни су делови те структуре, готово у свакој земљи, министарство спољашњих послова те дипломатско-конзуларна представништва.

Дипломатија у субјективном смислу означава способност, знање, вештину, методу комуницирања, одржавања међународних односа, преговарања, решавања конфликтних ситуација. То су карактеристике које треба да поседује дипломат, односно особа чија је професија, каријера, односно струка представљање државе у међународним односима. Професија којом се баве дипломати назива се дипломатијом.

Дипломатија је исто тако наука која проучава и подучава о релевантним питањима у међународним односима и вођењу спољашње политике. Као наука она је компилација разних научних подручја пре свега политике, али и историје, географије, права, економије и других.

Билатерална и мултилатерална дипломатија

Билатерална дипломатија је облик међународних односа између две државе било да се одвија кроз повремене или кроз сталне дипломатске контакте. То је сарадња између две државе на основу њихове сагласности и у оквирима норми међународног права. Билатерална дипломатија представља најстарији и најраспрострањенији облик међународне сарадње међу државама, а специфична је по постојању сталних дипломатских представништава (амбасада) које се успостављају на основу обостране сагласности.

Мултилатерална дипломатија се развијала упоредо са билатералном дипломатијом кроз конгресе, конференције, а пуни развој доживљава оснивањем међународних организација, нарочито УН, Савета Европе, ОЕБС-а и Европске уније. Мултилатерална дипломатија је организована сарадња више субјеката међународног права која се одвија на основу претходно утврђених правила и процедура. Учешће међународног субјекта у мултилатералној дипломатији може бити привремено и стално. Привремено учешће је у облику делегације на неком конгресу, заседању. Оно је тематски и временски ограничено и одвија се по утврђеној процедури и правилима која се доносе за сваки скуп посебно. Стално учешће односи се на стална представништва у међународним организацијама (УН, ЕУ) и ова активност се одвија по раније утврђеним општим правилима и процедурама.

Стална ad hoc дипломатија

Стална дипломатија подразумева отварање и функционисање сталних дипломатских мисија држава чланица у оквиру ОУН и других међународних организација односно дипломатско-конзуларних представништва у држави пријема. Другим речима, стална дипломатија подразумева стално учешће и односи се на стална представништва у међународним организацијама.

Ад хоц значи за посебне намене, привремено, повремено, по потреби. За разлику од сталне дипломатске службе, која је производ новије историје, ad hoc дипломатија је стара колико и цивилизација. I док је иначе у дипломатији реч о протоколу, традицији и другом, ad hoc дипломатија само покушава да на било који начин нађе решење.

Дипломатско занимање

Дипломатија проширује и продубљује пријатељске односе, политичке, привредне и културне, с државама савезницама и неутралним државама, али и улаже напоре за промену односа оних влада које воде непријатељску политику.

Дипломатија има широк задатак. Једноставно дефинисано, задатак дипломатије да представља и заступа, штитити и обавештава своју земљу, као и да врши преговоре.

Смисао представљања и заступања чини најбитнији елемент. Амбасадор представља шефа своје земље и заступа своју државу пред властима државе приматељице. Он нужно говори у име своје владе. Будући да прима и преноси саопштења своје владе и будући да представља службени извор информација, он је стални и сигурни посредник у односима две држава.

Дипломата је особа која се бави дипломатијом. У ужем смислу то је службени представник државе који има дипломатски статус (шеф дипломатске мисије или члан њеног дипломатског тима, који је уписан у дипломатску листу). Дипломата у ширем смислу речи је припадник дипломатске службе и спољнополитичког апарата једне земље (укључујући и конзуларну службу).

Функција дипломатије и подручја дипломатских активности

Основна функција дипломатије је представљање своје државе у иностранству и промовисање њених интереса и циљева. Она је задужена да као инструмент спроводи спољашњу политику коју утврђују тела државне власти (председник, влада, парламент или друга уставом одређена тела), а путем њих група која држи власт у својим рукама. Спровођење спољне политике и одржавање међународних односа с другим субјектима (државама, међународним организацијама и сл.) подразумијева и развој специфичних метода (између осталог ту спада и дипломатски протокол) те апарата који ће обављати ту функцију (тзв. служба спољашњих послова). Једноставно дефинисано, задаци дипломатије су: да представља и заступа, штитити и обавјештава своју земљу.

Гледајући кроз историју, може се рећи да су развој међународних односа, промовисање положаја властите државе и спречавање рата најважније активности дипломатије. Осим традиционалних политичких, у дипломатске активности спадају и економски, културни, научни, војни и други односи. Савремена дипломатија, осим традиционалних задатака, бави се и проблемима људских права, незаконитих миграција, заштите околине, учествује у борби против тероризма и организованог криминала, бави се промоцијом и јачањем демократије, али и постизањем свеопштег напретка (политичког, економског, културног, научног).

Историјски развој

Египатско–Хититски мировни уговор, између Новог краљевства древног Египта и Хитског царства Анатолије

У својој дугој историји дипломатија је пролазила кроз различите промене. Докази о савезима, те мировним и другим споразумима забележени су на најстаријим историјским споменицима и писаним траговима.

Неки од најранијих познатих дипломатских записа су Писма из Амарне написана с циљем регулисања односа између фараона Осамнаесте египатске династије и Амурског владара Ханана током 14. века п. н. е. Након Битке код Кадеша око 1274. године п. н. е. током Деветнаесте египатске династије, фараон Египта и владар Хетитског царства креирали су један од првих познатих међународних мировних уговора који је сачуван у виду фрагмената камене плочице, које се генерално назива Египатско–Хититским мировним уговором.

Један од најранијих реалиста у сфери теорије међународних односа био је војни стратег из 6. века п. н. е Сун Цу (умро 496. п. н. е.), аутор рада Умеће ратовања. Он је живео током времена у коме су ривалске државе почеле да обраћају мање пажње на традиционално поштовање туторства монарха династије Џоу (ц. 1050–256 п. н. е.), и свака се борила за надмоћ и тотално освајање. Међутим, велика доза дипломатије у успостављању савезника, трговања земљом и потписивања мировних споразума је била неопходна свакој зараћеној држави, те се развила идеализована улога „увераваоца/дипломате“.

Од битке код Бајденга (200 п. н. е.) до битке код Маја (133 п. н. е.), Династија Хан је била присиљена да одржава савез и плаћа прекомерне количине дарова (у свили, одећи, житарицама, и другој храни) моћној северној номадској конфедерацији Сјунгну коју је консолидовао Моду Шању. Након што је Сјунгну послао поруку Ханском цару Вену (владао 180–157) да они контролишу области које се порежу од Манџурије до оазних градова држава Таримске котлине, уговор је склопљен 162 п. н. е. којим је прокламисано да све северно од Великог зида припада номадским земљама, док је све јужно од њега резервисано за Хан Кинезе. Овај уговор је обнављан девет пута, мада то није одвратило нека Сјонгну тући премена од пљачкања граница Хан територије. То је трајало до далекосежних кампања Ханског цара Ву (владао 141–87 п. н. е.), којим је разбијено Сјунгну јединство, што је омогућило династији Хан да покори западне регионе; под Вуовом влашћу, 104. године п. н. е. Хан армије су досегле до Фергана у централној Азији и сукобиле се са Јуеџима који су били освојили Хеленистичке грчке области.

Портрети периодичних понуда, Кинеска слика из 6. века приказује разне изасланике; амбасадори приказани на слици су у опсегу од Хефталита, Персије то Лангкасуке, Баекје (дела модерне Кореје), Куче, и Воа (Јапан).

Античка Грчка је, због своје подељености на бројне градове-државе, била погодна за развој дипломатских односа. Грчки су градови-државе међусобно слали изасланике у дипломатске мисије који су били прихваћени и третирани с дужном и протоколарном пажњом. Римљани су такође поштовали стране изасланике, те им давали одређену заштиту и повластице, али су такав третман тражили и за своје изасланике (fetiales) код страних владара. До развоја дипломатије долази тек у каснијем раздобљу Римског царства (јер су до тада сви делови европског и медитеранског простора били у саставу царства, па су се и односи сматрали унутрашњим питањем), нарочито након његове поделе 395. године на Источно и Западно, односно у доба Византијског царства. Одржавање дипломатских односа и слање изасланика код других владара постојало је и између древних индијских држава, али и између држава попут Сирије, Египта, Кине. Арапски владари такође шаљу своје изасланике. За раздобље старог и средње века карактеристична је привремена или ad hoc дипломатија.

Први прави почеци дипломатије јављају се тек у доба ренесансе, развојем установе сталне дипломатије, када Венеција, Милано, Тоскана, Фиренца и други италијански градови уводе именовање дипломатских представника. Током 15. века ствара се дипломатија као стална државна функиција, а не као дотадашње повремено слање и примање изасланика. Стални дипломатски представници имају јасна одређена права и дужности, уз утврђење правила њиховог деловања.

Француски кардинал Ришеље основао је 1626. године прво министарство спољашњих послова као средишње тело за вођење послова у међународним односима. Након Француске и друге европске државе оснивају своја министарства спољашњих послова.

Бечки конгрес, Жан-Баптисте Исабеја (1819).

За конкретније одређење положаја и правила увези с дипломатским представницима и њиховим функцијама требало је чекати до 1815. године, када су државе чланице Бечког конгреса након наполеонских ратова први пут вишестраним (мултилатералним) споразумом утврдиле поједина битна питања.

Промене након Другог светског рата доводе до стварања савремене дипломатије, за коју је карактеристичан развој вишестране, мултилатералне дипломатије, поред традиционалне двостране, билатералне дипломације. Томе је придонело и велико повећање броја субјеката међународног права (пре свега држава и међународних организација), што је довело до повећања међународних контаката, али и јачања дипломатске службе.

Древни Египат Канаан и Хетитско царство

Египатско-хетитски мировни споразум, између Новог Краљевства древног Египта и Хетитског царства Анадолије Неки од најређих дипломатских записа су писма Амара писане између фараона осамнаест династија Египта и Амурру владара Канаана током 14. века пре нове ере. Након битке код Кадеша 1274. п. н. е. Током деветнаесте династије, египатски фараон и владар Хетитске империје створиле су један од првих познатих међународних мировних споразума који су преживјели у камени фрагментима таблета, који се данас генерално називају египатско-хетитским мировним споразумом.

Османско царство

Француски амбасадор у османској хаљини, осликао га је Антоине де Фавраи, 1766, Музеј Пера, Истанбул.

Односи са владом Отоманског царства (познатима италијанским државама као узвишеној Порти) били су посебно важни за италијанске државе. Поморске републике Ђенове и Венеције све мање су зависиле од њихових наутичких способности, а све више и од одржавања добрих односа с Османлијама. Интеракције између разних трговаца, дипломата и свештеника из италијанске и отоманске империје помогли су у отварању и стварању нових облика дипломатије и државности. Коначно, примарна сврха дипломате, која је првобитно била преговарач, еволуирала је у особу која је представљала аутономну државу у свим аспектима политичких послова. Постало је очигледно да су сви други суверени осјетили потребу да се дипломатски прилагоде, због појаве моћног политичког окружења Отоманског царства. Могло би се закључити да се атмосфера дипломатије у раном модерном периоду одвијала око темеља усклађености с отоманском културом.

Источна Азија

• 

Спољни односи царске Кине

Додатне информације: Категорија: кинеске дипломате, Хекин, Хаијин, кинеско-римски односи, кинеско-индијски односи, Европљани у средњовековној Кини, мисије језуитске Кине, трговина Нанбан, лусо-кинески споразум (1554), историја Мацау, Мацартнеи Амбасада, и Ислам у Кини

Један од најстаријих реалиста у теорији међународних односа био је војни стратег из 6. века пре Христа Сун Тзу (д. 496. п. н. е.), аутор уметности рата. Живео је у време када су ривалске државе почеле мање да обраћају пажњу на традиционалне поштовање туторства на династију Зхоу (око 1050.-256. Пне.) Монархима који су се борили за моћ и тотално освајање. Међутим, за сваку зараћену државу била је потребна велика дипломатија у успостављању савезника, трговању земљиштем и потписивању мировних споразума, а развијена је и идеализована улога "убеђивача / дипломата".

Од битке код Баиденга (200. године п. н. е.) до битке за Маии (133. п. н. е.), династија Хан је била приморана да одржи брачни савез и плати огромну количину пореза (у свили, тканини, житарицама и другим намирницама) моћни сјеверни номадски Ксионгну који је консолидирао Моду Сханиу. Након што је Ксионгну послао поруку цару Вен-у Хан (180—175) да контролишу подручја која се протежу од Манџурије до градова-држава оаза Тарим Басин, споразум је израђен 162. п. н. е., проглашавајући да све што је северно од Великог зида припада Земље номада, док би све јужно од њега било резервисано за Хан Кинезе. Споразум је обновљен не мање од девет пута, али није ограничио неке Ксионгну туки од пљачке граница Хана. То је било све до далеких кампања цара Вуа Хана (141-87 п. н. е.) које су разбиле јединство Ксионгнуа и омогућиле Хану да освоји западне регионе; под Ву, 104. године пре Христа су се војске Хана усудиле далеко у Фергани у Средњој Азији да се боре против Иуезхија који су освојили хеленистичке грчке области.

Европа

Античка Грчка и хеленистички период

Древни грчки градови-државе су у неким приликама слали посланике једни другима како би преговарали о одређеним питањима, као што су рат и мир или трговински односи, али нису имали редовне дипломатске представнике на територији сваке друге. Међутим, неке од функција датих модерним дипломатским представницима биле су у класичној Грчкој попуњене проксеном, који је био грађанин града домаћина који је имао одређене односе пријатељства са другим градом - однос који је често наследан у одређеној породици. У време мира дипломатија се чак водила са ривалима, као што је Ахеменидско царство Персије, мада је овај на крају подлегао инвазији македонског краља Александра Великог. Потоњи је такође био вешт у дипломатији, схвативши да је за освајање одређених територија било важно за његове македонске и подвргнуте грчке трупе да се мешају и међусобно се друже са локалним становништвом. На пример, Александар је чак узео Согдијанку из Бактрије као своју супругу, Роксану, након опсаде Согдијске стене, како би угушио регију (коју су мучили локални побуњеници као што је Спитаменес). Дипломатија је била неопходно оруђе државе за велике хеленистичке краљевине, као што су Птолемејско краљевство и Селеукид, које су водиле неколико ратова на Блиском истоку и често су склапале мировни споразум кроз савезе кроз брак.

Византијско царство

Омуртаг, владар Бугарске, шаље делегацију византијском цару Михаелу II (Мадрид Скилитзес, Библиотеца Национал де Еспана, Мадрид).

Византијска дипломатија

Кључни изазов Византијског царства био је да одржи низ односа између себе и својих суседа, укључујући Грузијце, Иберијанце, германске народе, Бугаре, Словене, Јермене, Хуне, Аваре, Франке, Ломбарди и Арапи, који су отелотворили и тако задржали свој империјални статус. Сви ови суседи нису имали кључни ресурс који је Византија преузела од Рима, наиме формализована правна структура. Када су кренули у формирање формалних политичких институција, они су зависили од империје. Док класични писци воле да праве оштру разлику између мира и рата, византијска дипломатија је била облик рата другим средствима. Са регуларном војском од 120,000-140,000 људи након губитака седмог века, безбедност империје зависила је од активистичке дипломатије.

Византијски "Биро варвара" био је прва страна обавјештајна агенција која је прикупљала информације о ривалима царства из свих могућих извора. Док је на површини била протоколарна служба - његова главна дужност је била да се осигура да су страни изасланици на одговарајући начин збринути и да су добили довољна државна средства за њихово одржавање, и да је задржао све службене преводиоце - јасно је имао и сигурносну функцију. О стратегији, из 6. века, нуди савете о страним амбасадама: "[Изасланици] који су нам послани треба да буду прихваћени часно и великодушно, јер сви држе изасланике у великом поштовању. да добију било какву информацију постављањем питања наших људи.

Средњовековна и рано модерна Европа

У Европи, поријекло ране модерне дипломатије се често прати у државама сјеверне Италије у раној ренесанси, а прве амбасаде су успостављене у 13. стољећу. Милан је играо водећу улогу, посебно под Францесцом Сфорзом, који је успоставио стална амбасада у другим градовима сјеверне Италије. Тоскана и Венеција су такође цветале центре дипломатије од 14. века па надаље. На италијанском полуострву су почеле многе традиције модерне дипломатије, као што је представљање акредитивних порука амбасадора шефу државе.

Дипломатски односи за време Првог светског рата

Први светски рат вођен је од 1914. до 1918. године а у њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена савеза: Савезнике (окупљене око Тројне антанте) и Централне силе. У припреми рата сва активност војних дипломата оба супарничка савеза била је, углавном, усмерена у три правца :

• Привући што више неутралних савезника;
• уверити свет и сопствени народ да свака од њих води одбрамбени рат;
• што боље се обавестити о ратним могућностима, намерама и поступцима непријатељске стране.

На првом задатку Антанта је имала више успеха, на другом су обе стране прошле слабо, док су на трећем успеси били наизменични. Наиме, заједничка карактеристика за све била је да ниједан амбасадор ни војни аташе нису давали препоруке против рата, већ напротив, сваки је веровао у победу своје стране и предлагао рат. У развоју система војнодипломатских представника тог времена показале су се две тенденције: прво, обе стране су, па и неке неутралне земље, убрзано шириле мрежу ВДП, и друго, у жељи да војним изасланицима створе што повољније услове за рад, неке земље су почеле упућивати официре са високим чиновима (углавном генерале) или су им подизали ранг са војног изасланика на војног опуномоћеника (Централне силе). Почетком 20. века постојала је пракса да се у суседне земље, поред војних изасланика, упућују специјално овлашћена војна лица највишег ранга код врховног поглавара друге државе. „Таква специјално овлашћена лица Немачке налазила су се код бившег цара у Русији, а у Берлину код Виљема био је специјални војни представник Николе Романова. Упућивање оваквих личности било је наслеђе прошлости, када су баш они и били војни изасланици, тачније речено, војни представници у суседним земљама. Уочи Првог светског рата њихова дужност се више испољавала у улози представника војске него у суштини рада војног изасланика. Па ипак, ти људи су понекад служили као веза и за решавање војних питања.

Период између два светска рата

Период између два светска рата карактеристичан је и по томе што се број војнодипломатских представника знатно увећао, иако је Версајским уговором, на конференцији одржаној од 18. јануара до 28. јуна 1919. године у Паризу, било дефинисано да поражене државе немају право да упућују „војне мисије“, што је у ствари требало да значи забрану упућивања војнодипломатских представника у иностранство. Међутим, установа војних аташеа је већ постала у толикој мери схваћена као саставни део дипломатских представништава да земље Антанте нису правиле никакве тешкоће када су Мађарска (1927), Бугарска (1930), Немачка (1933) и Аустрија (1934) поново успоставиле војне аташее присвојим дипломатским представништвима.

Други светски рат

Са приближавањем ратне опасности, у главама војних руководилаца сазревала је идеја о ојачању и/или отварању места војних аташеа, како код савезничких држава тако и у државама потенцијалног непријатеља. Према неким проценама, у периоду између Првог и Другог светског рата поједине државе уложиле су огромне напоре и материјална средства у развој војне дипломатије, чак и науштрб опште дипломатије. Да би војнообавештајна служба могла удовољити захтевима и задацима, њене легалне институције (војна, поморска и ваздухопловна изасланства) анимиране су кадровски, материјално и акционо до крајњих могућности, уз врло широку примену ’уграђивања’ припадника војнообавештајне службе у све могуће установе и институције Рајха у другим земљама, као и отварања места ’специјалних аташеа’ у државним установама одговарајућих држава пријема. Са друге стране, савезничке државе нису одржавале дипломатске односе са Немачком, али су успоставиле своје војне мисије у Берлину. Војни аташеи задужени за продају НВО у држави пријема, у периоду непосредне ратне опасности, били су замењивани родовским официрима. Убрзо након избијања рата 1939. године, било је више официра рода артиљерије међу америчким војним аташеима, него било ког другог рода у оквиру копнене војске“.50 У суштини, рад војних аташеа током Другог светског рата није се много разликовао од примењиваног током ратних година 1914–1918. Већину аташеа чинили су официри зараћених страна, или неких неутралних држава, које су у каснијим фазама ратних догађања постајале страна у сукобу. Убрзане ратне припреме захтевале су и већу обавештајну активност војних аташеа. О њој сведочи и пример да је француски војни аташе из Берлина слао по један извештај на свака два дана 1870. године, а по три до четири извештаја дневно 1939. године или 8 пута више. Године 1936, било је отворено око 450 ВДП (у поређењу са приликом избијања рата 1870–1871. године и око 330 пред почетак Првог светског рата), од тога је Париз имао, Лондон, Берлин, Вашингтон, Рим и Москва војнодипломатска представништва. Рат је вишеструко утицао на даљи развој војне дипломатије, на усавршавање њене организације, појачање састава (квантитативно и квалитетно) и унапређење методологије рада војних дипломатских представника. Ратна дејства изискивала су сталну и филигрански прецизну организацију и сарадњу између савезница, посебно када су спровођена заједничка дејства и операције на једном или више фронтова. У тим моментима улога ВДП је била значајна и од непроцењиве вредности. До перфекције је требало организовати, прецизирати и спровести извесне акције и активности већих размера. То је могао само добро организован и увежбан тим војнодипломатског представништва. Војнодипломатско представништво је функционисало као стална војна дипломатска институција, са својом организацијом, шифром, средствима везе, изграђеним системом за брзо слање и пријем телеграма. Ратна дејства на широком простору, на фронту и територији окупи- раној од непријатеља, где су дејствовали народноослободилачки покрети, покрети отпора и други видови антифашистичких дејстава, захтевала су да се успостави директна војна сарадња између тих покрета и оружаних снага земаља савезника антихитлеровске коалиције. Да би се удовољило том захтеву, код тих покрета упућиване су војне мисије чији је основни задатак био да организују сарадњу и садејство народноослободилачких и партизанских јединица и јединица ОС земаља савезника. Војне мисије имају своју традицију и њихови задаци у време рата били су важни и сложени. Полазили су од примарне функције да обавесте своје владе и војно руководство о борби дотичног покрета, реалности те борбе и њеном месту на одређеном простору до организовања снабдевања наоружањем, муницијом и другим ратним материјалом. Бројна сведочанства о војним мисијама које су упућиване на специфичан и ризичан начин, често и у непознато, потврђују њихову важну улогу у војним односима.

Табела начина објављивања рата и дипломатских односа Начин избијања рата четврта колона (легенда)

• А = напад без објављивања рата,
• У = Ратно стање је наступило ултиматумом,
• ВД=Ратно стање је наступило после формалног објављивања рата,
• D = распад дипломатских односа

датум	Земља нападач	Нападнута Земља	Начин избијања рата	Коментар
1939. 9. 1.	Немачка	Пољска	А
1939. 9.3.	Уједињено Краљевство, Француска	Немачка	У
1939.9.3.	Аустралија, Нови Зеланд	Немачка	ВД
1939.9.6.	Јужна Африка	Немачка	ВД
1939.9.10.	Канда	Немачка	ВД
1939.9.17.	СССР	Пољска	А
1939.11.30	СССР	Финска	А	Распад дипломатских односа дан пре
1940.4.9	Немачка	Данска, Норвешка	А
1940.5.15.	Немачка	Белгија, Холандија	ВД	Немачка офанзива на западну Европу
1940.6.10.	Италија	Француска, Уједињено Краљевство	ВД
1940.6.10	Канада	Италија	ВД
1940.6.11.	Јужна Африка, Аустралија, Нови Зеланд	Италија	ВД
1940.6.12	Египат	Италија	D
1940.7.4	Уједињено Краљевство	Француска	А
1940.10.28	Италија	Грчка	У
1941.4.6	Немачка	Грчка	ВД
1941.4.6	Немачка, Бугарска	Југославија	А
1941.4.6	Италија	Југославија	ВД
1941.4.10	Мађарска	Југославија	А
1941.4.23.	Грчка	Бугарска	D
1941.6.22	Немачка, Италија, Румунија	СССР	ЊД
1941.6.24	Данска	СССР	D	Данска је била окупирана од стране Немачке
1941.6.25.	Финска	СССР	А	Други рат између ове две земље
1941.6.27.	Мађарска	СССР	ВД	Распад дипломатских односа 1941.6.24.
1941.6.30	Француска	СССР	D
1941.12.7.	Уједињено Краљевство	Румунија, Мађарска, Финска	У
1941.12.7	Јапан	САД	А
1941.12.8.	Јапан	Уједињено Краљевство	ВД
1941.12.8	Канада, Јужна Африка	Јапан	ВД
1941.12.8	КИна	Немачка, Италија, Јапан	ВД
1941.12.9.	Аустралија, Нови Зеланд	Јапан	ВД
1941.12.11	Немачка, Италија	САД	ВД
1941.12.12.	Бугарска	Уједињено Краљевство, САД	ВД
1941.12.13	Мађарска	САД	ВД
1942.1.24	САД	Данска	D
1942.5.28.	Мексико	Немачка, Италија, Јапан	ВД
1942.8.22	Бразил	Немачка, Италија	ВД
1942.11.9	Француска	САД	D
1943.1.20.	Чиле	Немачка, Јапан, Италија	D
1943.9.9	Иран	Немачка	ВД
1943.10.13	Италија	Немачка	ВД
1944.1.10.	Аргентина	Немачка, Јапан	D
1944.6.30	САД	Финска	D
1944.8.4	Турска	Немачка	D
1944.8.23.	Румунија	Немачка	ВД	Као и Италија и Румунија је променила страну
1944.9.5	СССР	Бугарска	ВД
1944.9.7	Бугарска	Немачка	ВД
1945.2.24	Египат	Немачка, Јапан	ВД
1945	Аргентина, Парагвај, Перу, Венецуела, Уругвај, Сирија и Саудијска Арабија	Немачка	ВД	Била им је потребна потврда како би ушле у УН
1945.4.3	Финска	Немачка	ВД
1945.7.6	Бразил	Јапан	ВД
1945.7.17	Италија	Јапан	ВД
1945.8.8	СССР	Јапан	ВД	Последњи сукоб у Другом Светском Рату

Период после Другог светског рата

После Другог светског рата долази до брзог развоја светске војне трговине и савремених средстава за комуникацију, чиме се стварају

услови за ефикасније дипломатско деловање и проширење задатака војне дипломатије. Војне дипломате постају специјалисти и први представници своје државе у иностранству који штите националне интересе своје државе, и шаљу својој влади прецизне информације о војним, политичким, војноекономским и другим питањима од општег интереса. Важност институције војнодипломатског представништва у иностранству са годинама је расла. Чак се током рата, упућивањем војних мисија, рачунало на период после рата када је било веома важно остварити утицај у тим државама и искористити све могућности на „покривању“ што више дипломатских места у будућем савезничком или противничком табору. То је имало за последицу да је, још у рату, започела „инфлација ВДП“, што илуструју наведени примери.

• САД су 1936. године имале свега 25 ВДП, док су, на пример, само у Варшави 1950. године имале 8 официра и 11 службеника, свега 19 лица, или само 6 мање него што су имале у читавом свету 14 година раније.
• Док је 1936. године. у целом свету било око 450 ВДП, САД су 1948. године имале 405 официра на дужности видовских аташеа и њихових помоћника, и још 382 службеника, што укупно износи свега 787 лица или скоро 300 лица више него читав свет 12 година раније.
• Током 50-их година амерички амбасадор у Атини протестовао је у Конгресу против „инфлације“ ВДП, наводећи да око 70 војних лица ради у три видовска уреда његове амбасаде у Грчкој. У том процесу „заузимања што повољнијих полазних положаја“ и прилагођавања мирнодопским условима дошло је, услед превелике „обавештајне ревности“, и до првих заоштравања на релацији Исток–Запад у којима се на војнодипломатске представнике упирало прстом као на виновнике.

Блокови и ВДП у периоду хладног рата

Заоштравање односа на релацији Исток–Запад допринело је стварању НАТО-а 1949. године и Варшавског пакта 1953. године, почетком трке у наоружавању и вођењу такозваног хладног рата. Створени антагонизми између блокова имали су за последицу квалитативан, па и квантитативан приступ војној дипломатији, а тиме и измењен однос према улози и задацима војнодипломатских представника у новом међународном амбијенту. У НАТО-у се кроз формирање вишенационалних команди и заједнички рад у тим мултинационалним командама и органима развило схватање да се национални интерес и безбедност земље најбоље остварују кроз мултинационалне органе и механизме. Прожете тим схватањем, обавештајне службе, на пример, развијају своју активност као националне с циљем да задовоље наднационалне потребе (НАТО-а), у ширем, и својих оружаних снага, у ужем смислу. Та пракса у блоковским командама преноси се и на рад њихових војнодипломатских представника, нарочито у погледу поделе, намене и метода рада. Подела и намена војнодипломатских представника тада је била тројна: ВДП за државе супротног блока и непријатељске државе; ВДП за државе свог блока и пријатељске државе и ВДП за државе Трећег света. Аналогно таквом приступу, и методи рада такође су тројно систематизовани. На пример, обавештајни савет НАТО, којег чине руководиоци националних војнообавештајних служби држава чланица, практикује одржавање саветовања са ВДП по тројној основи. По истом принципу организују се и блоковски аташеи у местима њиховог службовања – Москви, Лондону итд. Они практикују одржавање заједничких или појединачних састанака с циљем разних договора о подели обавештајних задатака, размени података, преузимању заједничких корака војнополитичке природе и томе слично. У Варшавском пакту унутрашњи процеси, подела и метод рада протицали су на сличан начин, с том разликом што су ВДП држава чланица, било да се налазе на Западу, Истоку или ван тога простора, више наглашавали и манифестационо истицали јединство лагера и идентификовали се са „социјалистичким светом“. У тим годинама хладног рата, у којем су ланчано избијали локални ратови и кризе, ангажовање ВДП и контраобавештајне мере државе пријема биле су све заступљенији а њихови органи све запосленији. Они (ВДП) никад у историји тог позива нису показивали толику обавештајну насртљивост и безобзирност као што су то чинили ВДП блоковских сила током 50-их година. То је имало за последицу подизање напетости и стварање непријатељске и ратне атмосфере. То је било време обостраних оптуживања и понижавања, шпијунских етикетирања, јавних компромитовања, реципрочних протеривања – масовних и појединачних, личних уцена и насиља, дрогирања и хапшења, узајамног ограничавања слободе кретања, шпијунских афера и трагедија, чак и убистава. У таквој атмосфери, током 1955. године, СР Немачка и Јапан, једине велике земље без војнодипломатских представника, поново почињу да их упућују. Тиме су и те последице из Другог светског рата биле „одмрзнуте“. Мада се почетком 60-их година почео јављати покрет несврстаних земаља и почело слабити хладноратовско надметање, ВДП су, не само блоковских већ и блискоисточних земаља, били и даље врло запажени по својој активности и аферама које су изазивали. „Но проблем је био како спријечити или барем канализирати обавјештајну активност дипломата прије него она нанесе штету земљи приматељици. Због тога су развијена два модела заштите који су били прихваћени од већине блоковских земаља – тзв. амерички и совјетски. Амерички модел углавном је био примјењиван у војно-дипломатској пракси западних земаља, а радило се о службеној презентацији врло велике количине информација војним изасланицима. Наиме, службена тела Министарства одбране и главних стожера одређена за рад са страним војним представницима који су били акредитовани у тој земљи, организирали су за њих велики број стручних семинара, посјета постројбама и институцијама оружаних снага, брифинга и сл., а уједно их дословце затрпавали гомилом војно-стручних публикација и литературе. У маси информација које су војно-дипломатски представници добијали готово сваког дана, највећи проблем био је одвојити битно од небитног, и то уз одговарајућу рашчламбу презентирати својој бази. Другим ријечима, требало је од шуме видјети дрво. Совјетски модел био је суштински другачији и сводио се на организацију протоколарних и сличних активности (нпр. заједнички дипломатски ловови, организација културно-забавних манифестација, посјета и сл.) које су ангажирале војне представнике, у великој мјери трошећи њихово вријеме на маргиналне садржаје и удаљавајући их од извора квалитетних информација. Осим тога, држећи већи дио војно-дипломатског збора на окупу, лакше је било контролирати њихову активност и кретање.

Дипломатски односи

Дипломатски односи су службени односи између држава, односно других субјеката међународних односа. За постојање дипломатских односа између две земаља није неопходно да оне имају међусобно успостављена дипломатска представништва, односно међусобно акредитиране шефове дипломатских представништва, иако се након успоставе представништва може говорити о сталним (редовним) дипломатским односима. Дипломатски односи између држава и међународних организација називају се такође и квази-дипломатским.

У пракси постоји неколико подела и назива за поједину врсту односа између држава:

• савезнички односи,
• добросуседски односи,
• срдачни односи,
• пријатељски односи,
• добри односи,
• коректни односи,
• индиферентни односи,
• хладни односи,
• затегнути односи,
• односи дефакто,
• обустављени односи,
• прекинути односи.

Почетак успостављања војнодипломатских односа

Војнодипломатски односи имају дугу историју и традицију, а њене институционализоване почетке налазимо у 19. веку. У новије време циљ успостављања војнодипломатских односа је унапређење односа између војски државе именовања и државе пријема, сарадња у области одбране и оружаних снага која се базира на достигнутом степену првенствено развијености политичких, економских и других односа две државе. Под појмом војнодипломатски односи подразумевамо институционализовану размену војнодипломатских представника које држава одашиљања упућује у државу пријема а ова друга будућег војнодипломатског представника прихвата у том својству и поставља на званичну листу акредитованих дипломатских представника. Упућивање војнодипломатског представника у државу пријема не мора да се базира на реципрочној основи, већ зависи првенствено од циљева спољне политике државе именовања заснованих на националним интересима. Константан развој међународних односа и активност држава у сфери спољне политике наметнули су потребу за ангажовањем официра у дипломатским мисијама који су првенствено били задужени за праћење стања и припрема војске државе пријема за ратна дејства, чиме је војно присуство у дипломатији постало све наглашеније, али још увек није добило стални и званични карактер. До тада, функцију војнодипломатског представника вршили су углавном високо рангирани официри, блиски владару или команданту који су имали (владари) ексклузивно право да упуте у иностранство свог војног представника с циљем преношења порука, молби и захтева колеги државе пријема. „Аустријски цар Фрањо I упутио је 1830. године свог генерала Карла фон Шварцерберга у Париз за посланика. Може се закључити да је жеља аустријског цара била да преко једног искусног генерала прати војна и политичка збивања и кретања у Француској. Почетком деветнаестог века, тачније тридесетих година, у већини европских земаља уведена је пракса да у дипломатска представништва акредитују војне опуномоћенике. Функција војног опуномоћеника у почетку је била доста ограничена и првенствено се сводила на преношење одлука и замисли свог владара, или министра војске, владару земље код које је био акредитован. Поред тога, често су ту биле преношене молбе, честитке, захвалнице, захтеви и други облици и видови дипломатског општења. Почетком 19. века, у Русији се развио нови аспект дипломатских односа – слање значајних војних представника који уживају специјално поверење суверена на дворове европских монархија. „У јануару 1812. године Војни министар Русије Барклај де Толи, оснива посебну канцеларију за прикупљање и обраду података који су долазили из иностранства. Тада се руски официри ’уграђују’ у руске амбасаде и то: мајор V. А. Прендељ у Дрезден, пуковник А. I. Чернишев у Париз, поручник П. I. Брзин у Мадрид, пуковник Ф. V. Тејљ ван Сераскирнен у Беч, поручник П. Х. Грабе у Минхен и пуковник Р. Е. Рени и поручник M. Ф. Орлов у Берлин. Најистакнутија личност међу њима био је, без сумње, пуковник Александар Иванович, Чернишев, ађутант Руског цара. У периоду од 1808–1812. године, он је слат више пута и на дужи период у Париз код француског цара да прикупља сазнања о војним припремама Француске и њених савезника. У то време Француска је била у рату са Аустријом. Многи историчари сматрају да су тадашње активности које је реализовао пуковник Чернишев биле прототип посла савременог војног аташеа. Међутим, од тада је прошло много времена до изградње институције војног аташеа, која у данашње време има своје место и улогу у међународним односима. Процес успостављања и изградње институције ВА био је неоправдано запостављен и одлаган, патио је од суштинског острацизма и прошао многе тестове, упркос чињеници да су оснивачи институције војног аташеа датирали још у дипломатији старог века.

Спољни послови

Појам "странац" настао је средином 13. века из феррен, фореине, "ван врата", заснован на старом француском, "спољашњем, спољашњем, спољашњем; удаљеном", прво одражавајући осећај "не у сопственој земљи". потврђен крајем 14. века. Правопис на енглеском језику је измењен у 17. веку, можда утицајем речи владавине и суверена. Обе речи су у то време биле повезане са најчешћом владавином монарха која је одређивала спољну политику, скуп дипломатских циљева који настоје да прикажу како ће земља ступити у интеракцију са другим земљама света.

Идеја дугорочног управљања односима пратила је развој професионалног дипломатског кора који је управљао дипломатијом. Од 1711. године, термин дипломатија подразумијева умјетност и праксу вођења преговора између представника група или нација.

У 18. веку, због екстремних турбуленција у европској дипломатији и текућих сукоба, пракса дипломатије је често била фрагментирана потребом да се баве изолованим питањима, названим "послови". Стога, док је домаће управљање таквим питањима називано цивилним пословима (сељачки немири, мањак трезора и судске интриге), појам спољних послова примењен је на управљање привременим питањима изван суверене области. Овај термин је остао у широкој употреби у земљама енглеског говорног подручја у 20. веку, и остаје име одељења у неколико држава које управљају спољним односима. Иако је првобитно било намијењено да опише краткорочно управљање одређеним проблемом, ови одјели сада управљају свакодневним и дугорочним међународним односима међу државама.

Шпијунажа

Главни чланак: Дипломатска шпијунажа

Дипломатија је уско повезана са шпијунажом или прикупљањем обавештајних података. Амбасаде су основа и за дипломате и за шпијуне, а неки дипломати су у суштини отворено признати шпијуни. На примјер, посао војних аташеа укључује учење што је више могуће о војсци нације којој су додијељени. Они не покушавају да прикрију ову улогу и као такви су позвани само на догађаје које допуштају њихови домаћини, као што су војне параде или авио-емисије. У многим амбасадама постоје и шпијуни дубоког покривача. Ови појединци добијају лажне положаје у амбасади, али њихов главни задатак је да илегално прикупљају обавештајне податке, обично координирањем шпијунских прстена домаћих или других шпијуна. У већини случајева, шпијуни који раде из амбасада сакупљају мале интелигенције и њихови идентитети су познати од стране опозиције. Ако се открију, ове дипломате могу бити избачене из амбасаде, али у већини случајева контра-обавјештајне агенције преферирају да задрже ове агенте ин ситу и под строгим надзором.

Информације које су прикупили шпијуни играју све важнију улогу у дипломатији. Споразуми о контроли наоружања били би немогући без моћи извиђачких сателита и агената да надгледају поштовање. Информације прикупљене шпијунажом су корисне у готово свим облицима дипломатије, све од трговинских споразума до граничних спорова.

Дипломатско решавање проблема

Различити процеси и процедуре су се развијали током времена за рјешавање дипломатских питања и спорова.

Арбитража и посредовање

Бразилски предсједник Пруденте де Мораис рукује се с краљем Карлосом I из Португалије у вријеме поновног успостављања дипломатских односа између Бразила и Португалије након разговора посредством краљице Викторије, 16. марта 1895. године.

Земље понекад прибјегавају међународној арбитражи када се суоче са специфичним питањем или тачком спора којима је потребно рјешавање. За већину историје није било званичних или формалних процедура за такве поступке. Они су генерално прихваћени да се придржавају општих принципа и протокола који се односе на међународно право и правду.

Понекад су то биле формалне арбитраже и посредовања. У таквим случајевима може се сазвати комисија дипломата да би се чуле све стране неког питања, и да дође до неке врсте одлуке засноване на међународном праву.

У модерном добу, велики део овог посла често спроводи Међународни суд правде у Хагу или друге формалне комисије, агенције и трибунали, који раде под Уједињеним нацијама. У наставку су наведени неки примјери.

Споразум Хаи-Херберт усвојен након што су СјСједињене Државе и Британија поднијеле спор међународном посредовању око границе између Канаде и САД-а.

Конференције

Антон вон Вернер, Берлински конгрес (1878): Завршни састанак у канцеларији Рајха 13. јула 1878.

У другим случајевима, резолуције су тражене кроз сазивање међународних конференција. У таквим случајевима постоји мање основних правила и мање формалних примјена међународног права. Међутим, од учесника се очекује да се руководе принципима међународне правичности, логике и протокола.

Неки примери ових формалних конференција су:

Бечки конгрес (1815) - Након што је Наполеон поражен, било је много дипломатских питања која су чекала да се ријеше. То је укључивало и облик мапе Европе, диспозицију политичких и националистичких тврдњи разних етничких група и националности које желе да имају неку политичку аутономију и решавање разних тврдњи различитих европских сила.

Берлински конгрес (од 13. јуна до 13. јула 1878) био је састанак водећих државних сила Европе и Отоманског царства у Берлину 1878. године. Након руско-турског рата, 1877–78, циљ састанка био је да се реорганизују услови на Балкану.

Преговори

Прослава потписивања Цамп Давид споразума: Менацхем Бегин, Јимми Цартер, Анвар Ел Садат

Понекад земље склапају званичне преговарачке процесе како би решиле одређени спор или специфично питање између неколико земаља које су странке у спору. Они су слични горе поменутим конференцијама, јер технички нема успостављених правила или процедура. Међутим, постоје општи принципи и преседани који помажу у дефинисању курса за такве поступке.

• 
  Фран Габршек - Језички поук у људски шоли

Примери

Цамп Давид Аццордс - Сазван 1978. године од стране предсједника Јимми Цартер из Сједињених Држава, у Цамп Давиду како би се постигао договор између премијера Мецхаема Бегин из Израела и предсједника Анвар Садата из Египта. Након недеља преговора, постигнут је споразум и потписани су споразуми, који су касније директно довели до мировног споразума Египат-Израел 1979. године.

Уговор из Портсмута - усвојен након што је председник Теодор Рузвелт окупио делегате из Русије и Јапана, да би решио руско-јапански рат. Рузвелтова лична интервенција решила је сукоб и изазвала га да добије Нобелову награду за мир.

Дипломатско право

Дипломатско право је скуп правила међународног права које се односни на права и дужности субјеката међународног права (држава, међународних организација и др.) у вези дипломатских односа, функција, привилегија и имунитета дипломатских представништва и особља.

Дипломатско право у великој је већини кодифицирано Бечком конвенција о дипломатским односима, која је усвојена на Конференцији Уједињених народа 14. априла 1961. године, а ступила је на снагу 24. априла 1964. Овом Конвенцијом кодификован је најважнији део до тада постојећег обичајног међународно права, уз неке нове диспозиције. Њоме се регулишу права и обвезе држава приматељица и држава пошиљатељица у погледу сталних дипломатских мисија билатералног карактера, имунитете и привилегије чланова дипломатске мисије, административног и техничког тима.

Осим Бечке конвенције о дипломатским односима, ваља споменути и Бечку конвенцију о конзуларним односима, усвојену 1963. године, а ступила је на снагу 1967. године. Том конвенцијом регулисан је највећи део питања која су до тада била решавана билатералним споразума у погледу каријерних и почасних конзула, њихових канцеларија, права и обвеза држава приматељице и државе пошиљатељице, статуса конзуларних функционара и конзуларних службеника.

Осим наведених, извори дипломатског права су и Конвенција о специјалним мисијама из 1969. године, билатерални међународни уговори, посебно обичајно међународно право (на пример оно између земаља Латинске Америке), али и опште обичајно међународно право које вреди за питања која нису уређена конвенцијама и билатералним уговорима (ту спадају делови дипломатског протокола).

Под дипломатским правом у ширем смислу подразумевају се и прописи националног законодавства поједине државе које уређују функције спољашњег заступања државе, те пре свега, Закон о спољашњи пословима).

Бечка конвенција о дипломатским односима

Бечка конвенција о дипломатским односима је међународни уговор који дефинише оквире понашања и деловања у дипломатским односима. До 1961 део међународног обичајног права чинили су Вестфалски Мировни Споразум Бечки конгрес, Конгрес у Ахену, Заседање у Хавани и Друштво Народа. Бечка конвенција представља прекретницу и темељ међународних дипломатских односа какве данас познајемо. Она садржи кодификацију норми међународног права усаглашених са дипломатском праксом, регулише процедуру успостављања и одржавања дипломатских односа и дипломатских мисија и функција и привилегије и имунитет.

Такође одређено је и :

• Каква се терминологија користи у дипломатији
• Функције у дипломатском представништву
• Шта је Пресона нон грата
• Нотификација
• Број чланова и састав Представништва
• Неповредивост просторија, имовине, превозних средстава, архива, докумената Представништва
• Олакшице, слобода путовања и кретања Дипломатског представника
• Неповредивост Дипломатског представника и његове имовине
• Имунитет

Дипломатска мисија

Дипломатска мисија је службено представништво државе пошиљатељице у држави приматељици, односно при међународној организацији/конференцији. Дипломатска мисија може бити стална или привремена, може бити ad hoc за један специфичан посао или један задатак.

Види још

• Међународно право
• Дипломатски протокол

Литература

• Лоеwе, Мицхаел; Схаугхнессy, Едwард L., ур. (1999). Тхе Цамбридге Хисторy оф Анциент Цхина: фром тхе оригинс оф цивилизатион то 221 Б.C. Цамбридге Университy Пресс. стр. 587. ИСБН 978-0-521-47030-8. Приступљено 1. 09. 2011. „Тхе wритингс тхат пресерве информатион абоут тхе политицал хисторy оф тхе [Wарринг Статес] период [...] дефине а сет оф идеализед ролес тхат цонституте тхе Wарринг Статес политy: тхе монарцх, тхе реформинг министер, тхе милитарy цоммандер, тхе персуадер/дипломат, анд тхе сцхолар.” 
• Смитх, Киддер (1999). „Тхе Милитарy Теxтс: Тхе Сунзи”. Ур.: де Барy, Wм. Тхеодоре. Соурцес оф Цхинесе Традитион: Фром Еарлиест Тимес то 1600, Волуме 1 (2нд изд.). Неw Yорк: Цолумбиа Университy Пресс. стр. 213—24. ИСБН 978-0-231-10938-3. 
• Игор Јанев, Теорија међународне политике и дипломатије, Институт за политичке студије, Београд, 2006.
• Игор Јанев, Дипломатија, Институт за политичке студије, Београд, 2013.
• Берридге, Г., Р, Дипломатија, теорија и пракса, Политичка мисао, Загреб, 2004.
• Блацк, Јеремy (2010). А Хисторy оф Дипломацy. (Университy оф Цхицаго Пресс. ). ИСБН 978-1-86189-696-4. 
• Берридге, Г. Р. (2005). = Дипломацy: Тхеорy & Працтице. 3рд едитион, Палграве, Басингстоке. ИСБН 978-1-4039-9311-3. 
• Цуннингхам, Георге (2005). Јоурнеy то Бецоме а Дипломат: Wитх а Гуиде то Цареерс ин Wорлд Аффаирс. ФПА Глобал Висион Боок. ИСБН 978-0-87124-212-9. 
• Дорман, Схаwн (2003). Инсиде а У.С. Ембассy: Хоw тхе Фореигн Сервице Wоркс фор Америца. бy Америцан Фореигн Сервице Ассоциатион, Сецонд едитион Фебруар. ИСБН 978-0-9649488-2-2. 
• Цаллиерес, Францоис Де. Тхе Працтице оф Дипломацy (1919)
• Хаyне, M. Б. Тхе Френцх Фореигн Оффице анд тхе Оригинс оф тхе Фирст Wорлд Wар, 1898–1914 (1993);
• Хилл, Хенрy Бертрам. Тхе Политицал Тестамент оф Цардинал Рицхелеиу: Тхе Сигнифицант Цхаптерс анд Суппортинг Селецтионс (1964)
• Јацксон, Петер "Традитион анд адаптатион: тхе социал универсе оф тхе Френцх Фореигн Министрy ин тхе ера оф тхе Фирст Wорлд Wар", Френцх Хисторy, 24 (2010), 164–96;
• Киссингер, Хенрy. А Wорлд Ресторед: Меттерницх, Цастлереагх, анд тхе Проблем оф Пеаце: 1812-1822 (1999)
• Хенрy Киссингер. Дипломацy (1999)
• Курбалија Ј. анд Славик Х. едс. Лангуаге анд Дипломацy ДиплоПројецтс, Медитерранеан Ацадемy оф Дипломатиц Студиес, Малта. 2001. ISBN 978-99909-55-15-6.; паперс бy еxпертс.
• Мацалистер-Смитх Петер; Сцхwиетзке, Јоацхим (2017). Дипломатиц Цонференцес анд Цонгрессес. А Библиограпхицал Цомпендиум оф Стате Працтице 1642 то 1919. W. Неугебауер, Граз, Фелдкирцх. ИСБН 978-3-85376-325-4. 
• МацМиллан, Маргарет. Парис 1919: Сиx Монтхс Тхат Цхангед тхе Wорлд (2003).
• Маттинглy, Гарретт (1988). Ренаиссанце Дипломацy. Довер Публицатионс. ИСБН 978-0-486-25570-5. 
• Маулуцци Јр., Тхомас W. Аденауер'с Фореигн Оффице: Wест Герман Дипломацy ин тхе Схадоw оф тхе Тхирд Реицх (2012).
• Ницолсон, Сир Харолд Георге. Дипломацy (1988)
• Ницолсон, Сир Харолд Георге. Тхе Цонгресс оф Виенна: А Студy ин Аллиед Унитy: 1812-1822 (2001)
• Ницолсон, Сир Харолд Георге. Тхе Еволутион оф Дипломатиц Метход (1977)
• Отте, Тхомас Г. Тхе Фореигн Оффице Минд: Тхе Макинг оф Бритисх Фореигн Полицy, 1865–1914 (2011).
• Рана, Кисхан С.; Јован Курбалија (2007). Фореигн Министриес: Манагинг Дипломатиц Нетwоркс анд Оптимизинг Валуе. ДиплоФоундатион. ИСБН 978-99932-53-16-7. 
• Рана, Кисхан С. (2004). Тхе 21ст Центурy Амбассадор: Пленипотентиарy то Цхиеф Еxецутиве. ДиплоФоундатион. ИСБН 978-99909-55-18-7. 
• Роедер, Ларрy W. "Дипломацy, Фундинг анд Анимал Wелфаре", Спрингер, Хамбург, 2011
• Сатоw, Ернест (1998). А Гуиде то Дипломатиц Працтице. бy Лонгманс, Греен & Цо. Лондон & Неw Yорк, 1917. А стандард референце wорк усед ин манy ембассиес ацросс тхе wорлд (тхоугх нот Бритисх онес). Ноw ин итс фифтх едитион. ИСБН 978-0-582-50109-6. 
• Селдон, Антхонy. Фореигн Оффице (2000), хисторy оф тхе Бритисх министрy анд итс хеадqуартерс буилдинг.
• Стеинер, Зара С. Тхе Фореигн Оффице анд Фореигн Полицy, 1898–1914 (1969) он Бритаин.
• Стевенсон, Давид. "Тхе Дипломатс" ин Јаy Wинтер, ед. Тхе Цамбридге Хисторy оф тхе Фирст Wорлд Wар: Волуме II: Тхе Стате (2014) вол 2 цх 3. стр. 66-90.
• Фредрик Wесслау, Тхе Политицал Адвисер'с Хандбоок . 2013. ISBN 978-91-979688-7-4.
• Wицqуефорт, Абрахам де. Тхе Ембассадор анд Хис Фунцтионс (2010)
• Јован Курбалија; Валентин Катрандјиев. Мултистакехолдер Дипломацy: Цхалленгес анд Оппортунитиес. ИСБН 978-99932-53-16-7. 
• Ривèре де Царлес, Натхалие; Дуцлос, Натхалие (2015). Формс оф Дипломацy (16тх-21ст ц.). Тоулоусе, Прессес Университаирес ду Миди. ИСБН 978-2-8107-0424-8.  А студy оф алтернативе формс оф дипломацy анд ессаyс он цултурал дипломацy бy Луциен Бéлy ет ал.

Спољашње везе

• Дипломате у вртлогу историје („Вечерње новости“, фељтон, фебруар 2016) Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2020)
• Foreign Affairs Manual and associated Handbooks
• Frontline Diplomacy: The Foreign Affairs Oral History Collection