Ебу Ханифа

Нуман ибн Сабит Ебу Ханифа
Нуман ибн Табит ибн Зута ибн Марзубан исламском калиграфијом
Име по рођењу	арап. نعمان بن ثابت بن زوطا بن مرزبان
Датум рођења	699 (80 по Хиџри)
Место рођења	Куфа  Омејадски калифат
Датум смрти	767 (150 по Хиџри)
Место смрти	Багхдад  Абасидски калифат
Деловање	Сунизам

Нуман ибн Сабит Ебу Ханифа арап. نعمان بن ثابت بن زوطا بن مرزبان, (699—767. године нове ере), био је оснивач ханефитске верско-правне школе или мезхеба која је најраспрострањенија у исламском свету. Балкански муслимани следе ханефитску школу, а распрострањена је у свим пределима којима су владали Абасиди, Селџуци, Османлије и Могули. Њој припадају и Турци, као и велики број Египћана, Пакистанаца, Индијаца и Авганистанаца. Ханефитско становиште у погледу разилажења са другим школама је објашњено у делу Ал-фиqх ал-ахбар.

Ебу Ханифа се родио у Куфи 80. године по Хиџри. Његови преци су родом из Кабула, одакле је његов деда Зута дошао у Куфу као ратни заробљеник и ту прихватио ислам. Био је трговац по професији, а познавао је и Мухаммедовог зета и четвртог халифу Алију ибн Еби Талиба, са којим је био близак. Ебу Ханифин отац Сабит је у Куфи држао пекару, а он сам је био занатлија и производио једну врсту тканине која се звала хаз (ал-хазз). Био је великодушан и чак материјално издржавао свог ученика Ибн Јусуфа. Његов други ученик Зуфер је рекао како се Ебу Ханифа толико занимао за теологију да су у њега људи упирали прстом. Међутим, није се толико занимао за традиционалистичку школу (ехл ел-хадис) колико за ирачку рационалистичку школу, чији је оснивач био Али ибн Мес‘уд (умро 32/652) а центар у Куфи. Ибн Шубрума је рекао за њега, “Свет га је следио, али он с тиме није хтео имати ништа. Што се нас тиче, свет с нама не жели имати ништа а ми трчимо за њим.”

Његови учитељи били су Хаммад Ебу Исмаил ибн Сулејман, те Џафер Ел-Садик, потомак посланика Мухамеда, шести по реду шиитски имам и оснивач џаферитске или шиитске верско-правне школе. Најпознатији ученици су му били Ебу Јусуф (113-182), Мухаммед ибн Хасан Ел Шејбани (135-189) и Ебу Хузејл Зуфер ибн Ел Хузејл (110-158). Ебу Јусуф је ударио темеље ханефитског фикха, постао главни кадија у абасидском царству и допринео је да се прошири ханефитска школа.

Ирачка рационалистичка школа

Када је Мухамед почео да проповеда ислам у Арабији, његова примитивна бедуинска средина није имала уређену државу као што су то биле оближња Персија или Византија. Поред веома лепе поезије и језичког умећа, Арапи нису имали ништа друго што би се могло назвати цивилизацијском тековином – ни школство, ни судство, ни здравство. Због тога су првобитни сакупљачи хадиса или Мухамедових изрека често инсистирали на правним текстовима. Две најстарије збирке хадиса које су настале у Медини, Маликова и Ибн Ханбелова, дела су правника.

Поред мединске школе хадиса, постојала је и ирачка школа из Куфе која се развила у модерној држави насталој на старој вавилонској тековини, где је и настао најстарији Хамурабијев законик. Тако се ислам на том простору развијао обогаћујући и обликујући оно што је већ створено и цивилизацијски стечено, док је у Медини дошло до преузимања бедуинског обичајног права у Мухаммедов сунет. Одатле и разлика између Ебу Ханифине рационалистичке школе и остале три традиционалне сунитске школе настале у Медини.

Ебу Ханифа је разрадио концепте аналогије (ал-qиyâс) и слободног мишљења (ел-ре’ј). Наиме, једном приликом је један од Мухаммедових другова или асхаба хтео да отпутује у Јемен како би тамо проповедао ислам, те је на питање како ће то извести одговорио да ће се ослонити на Куран и сунет, осим онда када не нађе никакав извор за неки проблем, када ће се ослонити на здрав разум и сопствено нахођење. У Медини, напротив, сматрало се да је бедуинско обичајно право дало савршен пример за исламско, јер га је Мухамед за живота прећутно одобрио. Због тога су медински сакупљачи хадиса, у нади да ће о свакој могућој теми пронаћи макар и мање аутентичан извор, бележили све хадисе до којих су долазили. Тако је Ахмед ибн Ханбел у свом делу Ел-Муснед (досл. основа) сакупио између тридесет и четрдесет хиљада хадиса, чија је аутентичност математички немогућа, док се у класичним збиркама Бухарије и Муслима, ако се изузму понављања, налазе само 2602 и 3033 појединачна хадиса.

Цртице из Ебу Ханифиног живота

О Ебу Ханифином оцу Сабиту је забележена једна легенда. Док се на ужасној врућини одмарао поред реке, до њега се докотрљала нека поморанџа. Након што ју је са уживањем појео, сети се да она можда некоме припада и да је бесправно појео туђе. Тако се запутио узводно како би нашао дрво са кога је отпала и наишао до неке плантаже и понудио власнику да плати поморанџу. Овај је то одбио и затражио од Сабита да у име одштете ради на његовом имању годину дана, или да ожени његову глувонему и слепу кћерку. Сабит је одабрао ову другу опцију и тек након венчања открио да је прелепа девојка била слепа на ружне призоре, глува на оговарање и нема за ружне речи. У таквој породици се родио Ебу Ханифа.

Менсуров коморник Раби‘ ибн Јунус каже да је халифа наредио да пред њега изађу Малик, Ибн Еби Диба и Ебу Ханифа. Питао је, “Да ли ја заслужујем ову власт над људима?”

Малик је одговорио: “Да је не заслужујеш, Аллах ти је не би ни дао.”

Ибн Еби Диба је рекао, “Бог даје краљевство ономе коме Га је воља, али краљевство овог свијета дато је оном који за њим жуди, а потпомогнут је од Бога да до њега дође. Помоћ од Бога ће те правити ако Га слушаш, а ако Му се не будеш покоравао, она ће ти бити ускраћена. Само збор оних који се плаше Бога може конституисати халифат, а онај ко га узме силом нема право на њега. Ти и твоји сарадници сте лишени Божије помоћи, лишени сте од истине. Ако затражиш од Свемогућег да ти да спокојство, покушаш да Му се приближиш добрим делима, добићеш Његову милост. У супротном, ти си самозванац.” Остала двојица покрише се огртачима да их не попрска крв од одрубљивања главе,

а Ебу Ханифа рече: “Човек који тежи правом путу, клони се срџбе. Преиспитај своју савест и видећеш да нас ниси позвао ради Бога него да нас примораш да кажемо нешто што ти одговара, што би дошло од народа. Истина је, ти си постао халифа без скупа макар двојице људи који изричу правна мишљења (ахл ал-фатwа); знаш да се Ебу Бекр уздржао од тога да доноси одлуке шест месеци, све док нису стигле вести о заклетви Јеменаца.”

Онда је халифа послао Раби‘а да им однесе сваком по кесу злата, с тим да ако је друга двојица прихвате, да му донесу њихове главе. Малик узе, а остала двојица не узеше. Ебу Ханифа је прокоментарисао, “Не бих узео ни да ми одрубиш главу.” Раби‘ је прокоментарисао, “Њихова суздржљивост спасила им је главе”.

Неке Ебу Ханифине изреке

“Буди задовољан да потрошиш на своје потребе и за то не захваљуј никоме до Богу. Нисам ти дао ништа своје. То је Божији дар, Он ми је то дао за тебе.”

“Ми не кажемо да грех не доноси грешнику никакву штету. Ми не кажемо да верник неће никада ићи у пакао нити да ће вечно живети у паклу ако је прекршилац. Ми такође не кажемо, као мурџити, да ће наша добра дела бити сигурно награђена, а наши греси без сумње опроштени.”

“Што се тиче неверника, ми смо закључили да му је суђено да иде у рај или у пакао. Ми не можемо оптужити ниједног муслимана за неверу, политеизам или дволичњаштво, осим ако га заиста не видимо како се тиме бави.”

“Ми не искључујемо муслимана из заједнице за било који грех, колико год да је тежак, све док он не почне да тврди да је то дозвољена радња... Верник може да буде преступник, а да притом не постане неверник.”

Библиографија

• За детаљнија објашњења о животу и учењу Ебу Ханифе погледати дело Лексикон ислама од Неркеза Смаилагића, које је домаћи избор и превод лајденске Енциклопедије ислама.
• Ебу Ел-Е‘алâ Ел Мавдуди, Политичка мисао у исламу, ин M.M. Схариф, Хисторија исламске филозофије, I,II, Загреб, 1988. Интернет верзија у оригиналу: https://web.archive.org/web/20090508145332/http://www.muslimphilosophy.com/hmp/index.html
• Мухамед Сеид Сердаревић, Фиqх ал-‘ибâдâт
• Ејуб Тодоровац, Казивања Шевке Булбула, приповетка “Хак”, Сарајево, 1990.

Литература

• Сцхацхт, Ј. (1960). „Абу Ханифа (сеарцх ресултс)”. Ур.: Гибб, Х. А. Р.; Крамерс, Ј. Х.; Лéви-Провенçал, Е.; Сцхацхт, Ј.; Леwис, Б.; Пеллат, Цх. Тхе Енцyцлопаедиа оф Ислам, Неw Едитион, Волуме I: А–Б. Леиден: Е. Ј. Брилл. стр. 123—124. ОЦЛЦ 495469456. 
• ал-Qудури, Ахмад ибн Мухаммад (2010). Мукхтасар ал-Qудури. Транслатед бy Тахир Махмоод ал-Киани (Фирст изд.). Та-Ха Публисхерс Лтд. ИСБН 978-1842001189. 
• Ну'мани, Схибли (1998). Имāм Абū Ḥанīфах – Лифе анд Wоркс. Транслатед бy M. Хади Хуссаин. Исламиц Боок Сервице, Неw Делхи. ИСБН 81-85738-59-9. 
• Абдур-Рахман ибн Yусуф, Имам Абу Ханифа'с Ал-Фиqх Ал-Акбар Еxплаинед
• Абū Ḥанīфах: Муслим јурист анд тхеологиан, ин Енцyцлопæдиа Британница Онлине, бy Зафар Исхаq Ансари, Тхе Едиторс оф Енцyцлопаедиа Британница, Тхинлеy Калсанг Бхутиа, Сурабхи Синха анд Адам Зеидан
• Аббас, Х. (2021). Тхе Пропхет'с Хеир: Тхе Лифе оф Али Ибн Аби Талиб. Yале Университy Пресс. ИСБН 9780300252057. 
• Алгар, Х. (1984). „ĀЛ-Е ʿАБĀ”. Енцyцлопæдиа Ираница. I. стр. 742. 
• Амир-Моеззи, M.А. (2022). „Гхадир Кхумм”. Енцyцлопаедиа оф Ислам (Тхирд изд.). Брилл Референце Онлине. 
• Бар-Асхер, Меир M.; Кофскy, Арyех (2002). Тхе Нусаyри-Алаwи Религион: Ан Енqуирy инто Итс Тхеологy анд Литургy. Брилл. ИСБН 978-9004125520. 
• Бруннер, Р. (2014). „Ахл ал-Баyт”. Ур.: Фитзпатрицк, C.; Wалкер, А.Х. Мухаммад ин Хисторy, Тхоугхт, анд Цултуре: Ан Енцyцлопедиа оф тхе Пропхет оф Год. стр. 5—9. 
• Цампо, Ј.Е. (2004). „АХЛ АЛ-БАYТ”. Ур.: Мартин, Р.C. Енцyцлопедиа оф Ислам анд тхе Муслим wорлд. Мацмиллан Референце. стр. 25, 26. 
• Цампо, Ј.Е. (2009). „ахл ал-баyт”. Енцyцлопедиа оф Ислам. Фацтс Он Филе, Инц. стр. 23. ИСБН 978-0-8160-5454-1. 
• Еспосито, Ј.L. (2004). Тхе Оxфорд Дицтионарy оф Ислам. Оxфорд Университy Пресс. стр. 9. ИСБН 9780199757268. 
• Глассé, C. (2003). „Ахл ал-Баyт”. Тхе Неw Енцyцлопедиа оф Ислам. Роwман Алтамира. стр. 31. ИСБН 9780759101906. 
• Голдзихер, I.; Арендонк, C. ван; Триттон, А.С. (2022). „Ахл Ал-Баyт”. Ур.: Беарман, П. Енцyцлопаедиа оф Ислам (Сецонд изд.). Брилл Референце Онлине. 
• Грил, Денис (2003). „Лове анд Аффецтион”. Ур.: МцАулиффе, Јане Даммен. Енцyцлопаедиа оф тхе Qур’āн. 3. Брилл. стр. 233—7. ИСБН 9789004123557. 
• Хоwард, I.К.А. (1984). „АХЛ-Е БАYТ”. Енцyцлопæдиа Ираница. I/6. стр. 635. 
• Јафри, С.Х.M (1979). Оригинс анд Еарлy Девелопмент оф Схиа Ислам. Лондон: Лонгман. 
• Лалани, Арзина Р. (2000). Еарлy Схи'и Тхоугхт: Тхе Теацхингс оф Имам Мухаммад ал-Баqир. I. Б. Таурис. ИСБН 978-1860644344. 
• Леаман, О. (2006). „АХЛ АЛ-БАYТ”. Ур.: Леаман, О. Тхе Qур'ан: Ан Енцyцлопедиа. Таyлор & Францис. стр. 16, 17. 
• Маделунг, W (1997). Тхе Суццессион то Мухаммад: А Студy оф тхе Еарлy Цалипхате. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 9780521646963. 
• Мавани, Х. (2013). Религиоус Аутхоритy анд Политицал Тхоугхт ин Тwелвер Схи'исм: Фром Али то Пост-Кхомеини. Роутледге. ИСБН 9781135044732. 
• Момен, M. (1985). Ан Интродуцтион то Схи'и Ислам. Yале Университy Пресс. ИСБН 9780300034998. 
• Наср, С.Х.; Дагли, C.К.; Дакаке, M.M.; Лумбард, Ј.Е.Б.; Рустом, M., ур. (2015). Тхе Студy Qуран: А Неw Транслатион анд Цомментарy. Харпер Цоллинс. ИСБН 9780062227621. 
• Схарон, M. (2004). „Пеопле оф тхе Хоусе”. Ур.: МцАулиффе, Ј.D. Енцyцлопаедиа оф тхе Qуран. 4. Брилл. стр. 48—53. ИСБН 9789004123557. 
• Соуфи, Денисе Лоуисе (1997). Тхе Имаге оф Фатима ин Цлассицал Муслим Тхоугхт (Теза). Принцетон Университy. 
• Тхурлкилл, Марy Ф. (2008). Цхосен Амонг Wомен: Марy анд Фатима ин Медиевал Цхристианитy анд Схи`ите Ислам. Университy оф Нотре Даме Песс. ИСБН 9780268093822. 
• Вецциа Ваглиери, L. (2022а). „Фāṭима”. Ур.: Беарман, П. Енцyцлопаедиа оф Ислам (Сецонд изд.). Брилл Референце Онлине. 
• Вецциа Ваглиери, L. (2022б). „Г̲х̲адīр К̲х̲умм”. Енцyцлопаедиа оф Ислам (Сецонд изд.). Брилл Референце Онлине. 

Спољашње везе

• Тхе Лифе оф Имам Абу Ханифа Биограпхy ат Лост Исламиц Хисторy.
• Имам Абу Ханифа бy Јамил Ахмад.
• Ал-Wасиyyах оф Имам Абу Ханифах Транслатед инто Енглисх бy Схаyкх Имам Тахир Махмоод ал-Киани.
• Боок он Имам е Азам Абу Ханифа (Урду)
• Абу Ханифа он Муслим херитаге
• Имāм Абū Ḥанīфах Бy Схиекх Г. Ф. Хаддад
• Соме теацхерс анд студентс оф Имам Абу Ханифа