Ервин Чаргаф

С Википедије, слободне енциклопедије
Ервин Чаргаф
Ервин Чаргаф
Рођен(1905-08-11)11. август 1905.
Чернивци, Аустроугарска
Умро20. јун 2002.(2002-06-20) (96 год.)
Њујорк, САД
ПољаБиохемија
Познат поДНК
Потпис

Ервин Чаргаф (енгл. Erwin Chargaff; Чернивци, Аустроугарска, 11. август 1905Њујорк, САД, 20. јун 2002) је био аустријски биохемичар који је имигрирао у Сједињене Државе током Наци ере. Он је био професор биохемије на Колумбија универзитету. Путем пажљивих експеримената, Чаргаф је открио два правила која су помогла у откривању структуре двоструког хеликса ДНК.

Живот и рад[уреди | уреди извор]

Рођен је 11. августа 1905. у Черновицу, који је тада припадао Аустрији, а сада је то територија Украјине. Показивао је изузетан природни дар за учење језика па му је било јако тешко да одлучи чиме ће се посветити: науци или језицима. (Касније током живота научио је 15 језика.)

Од 19231928. студирао је хемију у Бечу, где је и докторирао. На универзитету Јејл (Yале) је провео период од 19281930, а затим се враћа у Европу. На универзитету у Берлину на Катедри за бактериологију и јавно здравство ради као асистент од 19301933, а затим као научни сарадник на Пастеровом институту у Паризу (1933—1934). До своје тридесете године успео је да објави 30 научних радова.

У Америку, Њујорк, емигрира 1935. где почиње да ради као научни сарадник на Колумбија универзитету у Заводу за биохемију. На том Универзитету 1938. постаје доцент, а 1952. професор и проводи највећи део своје професионалне каријере

Научни радови[уреди | уреди извор]

Током рада на Колумбија универзитету Чаргаф је објавио низ научних радова који се првенствено баве истраживањем структуре нуклеинских киселина (ДНК) помоћу хроматографије. Заинтересовао се за ДНК после 1944. када је Осwалд Аверy идентификовао молекул ДНК као основу наследности. Открио је 1950. г. да су количине аденина и тимина у молекулу ДНК међусобно једнаке, као и количине гуанина и цитозина, што је касније постало познато као прво Чаргафово правило. До тих закључака је дошао захваљујући папирној хроматографији и ултва љубичастом спектрофотометру.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]