Фагоцит
Фагоцити су бела крвна зрнца која штите тело путем конзумирања (фагоцитозе) штетних страних честица, бактерија, и мртвих или умирућих ћелија. Њихово име потиче од грч. phagein - "да једе", и "-цит", биолошког суфикса који означава „ћелију“.[1] Они су есенцијални за борбу против инфекција и занакнадни имунитет.[2] Фагоцити су важни широм животињског царства[3] и високо су развијени код кичмењака.[4] Један литар људске крви садржи око шест милијарди фагоцита.[5] Фагоците је открио 1882 Иља Иљич Мечников док је студирао ларве морске звезде.[6] Мечников је награђен за ово откриће Нобеловом наградом за физиологију или медицину 1908. године.[7] Фагоцити су присутни код многих врста. Неке амебе се понашају као макрофагни фагоцити, што сугестира да су се фагоцити појавили рано током еволуције живих бића.[8]
Фагоцити људи и животиња се називају „професионалним“ или „непрофесионалним“ у зависности од тога колико су ефективи у извођењу фагоцитозе.[9] У професионалне фагоците се уврштавају неутрофили, моноцити, макрофаге, дендритске ћелије, и мастоцити.[10] Главна разлика између професионалних и непрофесионалних фагоцита је да професионални фагоцити имају молекулске рецепторе на њиховој површини који могу да детектују штетне објекте, као што су бактерије, који се нормално не налазе у телу.[11] Фагоцити су пресудни у борби против инфекција, као и за одржавање здравог ткива, јер уклањају мртве и умируће ћелије које су досегле крај њиховог животног века.[12]
Током инфекције, хемијски сигнали привлаче фагоците до места где су патогени напали тело. Те хемикалије могу да потичу од бактерија или од других фагоцита који су већ присутни. Фагоцити се крећу путем метода званог хемотакса. Кад фагоцити дођу у контакт са бактеријама, рецептори на површини фагоцита се вежу за њих. То везивање доводи фагоцитног „гутања“ бактерија.[13] Неки фагоцити убијају прогутане патогене путем оксиданаса или азот оксида.[14] Након фагоцитозе, макрофаге и дендритске ћелије могу исто тако да учествују у презентацији антигена. То је процес којим фагоцити премештају делове разграђеног материјала на своју површину. Тај материјал се тим путем приказује другим ћелијама имунског система. Неки фагоцити затим путују у телесне лимфне чворове и приказују материјал белим крвним зрнцима званим лимфоцити. Овај процес је важан за формирање имуности.[15] Међутим, многи патогени су еволуирали методе за избегавање напада фагоцита.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Литтле, C.; Фоwлер Х.W.; Цоулсон Ј. (1983). Тхе Схортер Оxфорд Енглисх Дицтионарy. Оxфорд Университy Пресс (Гуилд Публисхинг). стр. 1566—67.
- ^ а б Маyер Гене (2006). „Иммунологy — Цхаптер Оне: Иннате (нон-специфиц) Иммунитy”. Мицробиологy анд Иммунологy Он-Лине Теxтбоок. УСЦ Сцхоол оф Медицине. Приступљено 12. 11. 2008.
- ^ Делвес ет ал. 2006, стр. 250
- ^ Делвес ет ал. 2006, стр. 251
- ^ Хоффбранд, Петтит & Мосс 2005, стр. 331
- ^ Ilya Mechnikov, retrieved on November 28, 2008. From Nobel Lectures, Physiology or Medicine 1901–1921, Elsevier Publishing Company, Amsterdam, 1967. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. август 2008)
- ^ ФЦ Сцхмалстиег; АС Голдман (2008). „Илyа Илицх Метцхникофф (1845–1915) анд Паул Ехрлицх (1854–1915): тхе центенниал оф тхе 1908 Нобел Призе ин Пхyсиологy ор Медицине”. Јоурнал оф медицал биограпхy. 16 (2): 96—103. ПМИД 18463079. дои:10.1258/јмб.2008.008006. Архивирано из оригинала 24. 07. 2011. г. Приступљено 20. 02. 2012.
- ^ Janeway, Chapter: Evolution of the innate immune system. see Bibliography, retrieved on March 20, 2009
- ^ Ernst & Stendahl 2006, стр. 186
- ^ Robinson & Babcock 1998, стр. 187 and Ernst & Stendahl 2006, стр. 7–10
- ^ Ernst & Stendahl 2006, стр. 10
- ^ Thompson, CB (1995). „Apoptosis in the pathogenesis and treatment of disease”. Science. 267 (5203): 1456—62. PMID 7878464. doi:10.1126/science.7878464.
- ^ Janeway, Chapter: Induced innate responses to infection. see Bibliography, retrieved on March 20, 2009
- ^ Фанг ФЦ (2004). „Антимицробиал реацтиве оxyген анд нитроген специес: цонцептс анд цонтроверсиес”. Нат. Рев. Мицробиол. 2 (10): 820—32. ПМИД 15378046. дои:10.1038/нрмицро1004.
- ^ Janeway, Chapter: Antigen Presentation to T Lymphocytes. see Bibliography, retrieved on March 20, 2009
Литература[уреди | уреди извор]
- Делвес П. Ј. (2006). Роитт'с Ессентиал Иммунологy (11тх изд.). Малден, МА: Блацкwелл Публисхинг. ИСБН 1-4051-3603-0.
- Ернст Ј. D.; Стендахл О., ур. (2006). Пхагоцyтосис оф Бацтериа анд Бацтериал Патхогеницитy. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-84569-6. Wебсите
- Хоффбранд А. V. (2005). Ессентиал Хаематологy (4тх изд.). Лондон: Блацкwелл Сциенце. ИСБН 0-632-05153-1.
- Јанеwаy C. А. (2001). Иммунобиологy (5тх изд.). Неw Yорк: Гарланд Сциенце. ИСБН 0-8153-3642-X.
- Паолетти Р.; et al., ур. (1997). Пхагоцyтес: Биологy, Пхyсиологy, Патхологy, анд Пхармацотхерапеутицс. Неw Yорк: Тхе Неw Yорк Ацадемy оф Сциенцес. ИСБН 1-57331-102-2.
- Робинсон Ј. П.; Бабцоцк Г. Ф., ур. (1998). Пхагоцyте Фунцтион — А гуиде фор ресеарцх анд цлиницал евалуатион. Неw Yорк: Wилеy–Лисс. ИСБН 0-471-12364-1.
- Сомпаyрац L. (2008). Хоw тхе Иммуне Сyстем Wоркс (3рд изд.). Малден, МА: Блацкwелл Публисхинг. ИСБН 978-1-4051-6221-0.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Пхагоцyтес на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
