Фантастична симфонија

Fantastična simfonija (franc. Symphonie phantastique) је дело француског композитора Ектора Берлиоза. Симфонија је пример програмске музике и посвећена је руском императору Николају I.

Уопштено о делу

Њени називи су још: Епизода из живота једног уметника (франц. Épisode de la vie d’un artiste), C-Дур, опус 14. Настала је у једном даху и премијерно изведена у дворани Париског Конзерваторијума,5. децембра 1830. године. Инспирисана је Берлиозовом љубављу према енглеској глумици Херијет Смитсон, која му је коју годину касније постала и жена. Новине које она доноси у симфонијску музику, бројне су и разноврсне.

Прва је да нема класичних ставова симфоније. Уместо четири, овде се први пут у симфонијској музици појављују пет ставова. Нема ни класичне сонатне форме. Кроз свих пет ставова се проводи једна карактеристична музичка мисао звана фиксна идеја, која у музичком погледу представља лик вољене, која мења карактер већ према карактеру конкретног става.

Друга је да се ово дело базира на достигнућима такозване програмске музике и прво је велико дело те врсте. То је типично романтичарска естетска заблуда, по којој музика није само чисто музика него, она нам својим звуцима, хармонијама, прича и приповеда. I тако је Берлиоз, да би нам олакшао разумевање ове симфоније, саставио и текстуални програм, који данас постоји у више верзија и њиме нам са аспекта музичке естетике, доста наивно описује драмски ток у овој симфонији.

Трећа је потпуно нов и значајно проширен оркестарски апарат. Први пут су у оркестар уведени харфа, бас-тубе (касније назване и Вагнерове тубе) и корнет. Музика је пуна смелих ефеката и бљештавих тонских боја.

Звучне карактеристике и програм

Симфонија је укупног трајања око 55 минута. Данас је саставни део стандардног концертног репертоара и сваки се диригент радо доказује на овом делу.

Први став је Сањарења, страсти - Ларго. Аллегро агитато е аппассионато ассаи. Најпре у лаганом уводу, млади уметник се упушта у меланхолично сањарење, пошто је видео лик девојке о којој је његова машта сањала. Потом се кроз буран главни ток става провлачи карактеристична фиксна идеја, описана наступима разних облика страсти (беса, љубоморе, безразложне радости) и на крају повратка утехама вере и наде.

Други став је На балу, валцер - Аллегро нон троппо. О популарности овог става сведочи податак да се често изводи и као самосталан концертни комад. Он популарише валцер, игру која је у оно време све више стицала популарност широм Европе. Млади уметник се овде нашао у вреви балске дворане испуњене игром и радошћу, али при поновном јављању фиксне идеје у играчком покрету, у његовој души се наново јавља немир.

Трећи став је Призор у пољу - Адагио. Ово је централни део и најопсежнији став симфоније. У њему Берлиоз обрађује стару народну тему алпских пастира из Швајцарске - Ранз де Ваш. Млади уметник се сада налази у идиличном амбијенту природе и поља. Пастирска тема и идила природе доносе његовом срцу мир, хармонијама даје ведру боју и у први план истиче наду. Међутим, зачује се грмљавина из даљине која буди зле слутње, хармоније почињу дивљати, а у фиксној идеји ремети се склад. Онда један од пастира почиње наново своју тему само сада без одговора другог пастира. Зле слутње се полако обистињавају... Завршница става одјекује злокобном грмљавином и поступно утихњује.

Четврти став је кратки Пут на губилиште - Аллегро нон троппо. Услед неузвраћене љубави, млади уметник се трује опијумом, али је доза наркотика преслаба и само га баца у сан, праћен тешким визијама. Он сања да је своју вољену убио, да је осуђен на смрт и да га мрачна поворка џелата води на губилиште. У оркестру одјекују звуци марша, праћени крицима. На самом губилишту, фиксна идеја сада већ изобличена, поново се јавља и њу прекида фатални ударац смрти.

Пети, последњи став је Вештичје посело - Ларгхетто, аллегро. То је музички приказ визије сахране младог уметника којој и он сам присуствује. На њој су бројне вештице и утваре - музика је испуњена крицима и церекањем који једни другима одговарају. После туробног приказа теме из реквијема Диес ирае (Дан гнева) коју предводе звона и бас-тубе, његова вољена - сада до гротескне карикатуре изобличена фиксна идеја - хвата се у вештичје коло и дефинитивно губи свој идеални лик. То је сада гротескна игра вештица и сенки. Она постаје све бурнија и у самој завршници, окончава се снажним фанфарама.

Извођачи

• Симфонијски Оркестар Московске Радио Телевизије, диригент: Генадиј Рождественски
• Концертгебау Оркестар из Амстердама, диригент: Бернард Хаитинк
• Симфонијски Оркестар Радио Телевизије Београд, диригент: Ванчо Чавдарски
• Оркестар Факултета Музичке уметности из Београда, диригент: Станко Шепић.