Гајо Петровић

С Википедије, слободне енциклопедије
Гајо Петровић
Лични подаци
Датум рођења12. март 1927.
Место рођењаКарловац, Краљевина СХС
Датум смрти13. јун 1993.
Место смртиЗагреб, Хрватска

Гајо Петровић (Карловац, 12. март 1927Загреб, 13. јун 1993) био је југословенски филозоф. Један од најважнијих представника праxис филозофије. Своје је филозофско усмерење означавао као мишљење револуције.

Биографија[уреди | уреди извор]

Петровић је био Србин.[1]

Био је професор онтологије, спознајне теорије и логике на загребачком Филозофском факултету од 1950. године до своје смрти. Предавао је на многим универзитетима у Европи и САД-у. Био је и почасни доктор универзитета у Стразбуру. Један је од оснивача и главни уредник међународно познатог часописа Праxис (19641974), и саоснивач и члан Савјета Корчуланске љетне школе (1964-1974). Бранио је нову интерпретацију марксизма, која је била базирана на филозофским радовима младог Маркса. Упркос томе, критиковао је догматску идеологију комунизма у тадашњој Југославији што је довело до тога да је часопис на крају забрањен. Објавио је 14 књига (Енглески емпиризам, Од Лоцкеа до Аyера, Филозофија и марксизам, Прологомена за критку Хеидеггера и др.) и више расправа и есеја.

Дела[уреди | уреди извор]

  • Филозофија и марксизам, Загреб: Напријед, 1976. (2. издање; 1. издање 1964)
  • Мишљење револуције. Од "онтологије" до "филозофије политике", Загреб: Напријед, 1978.
  • Филозофија и револуција, Загреб: Напријед, 1983. (2. издање; 1. издање 1973; издање на немачком 1971)
  • Пракса/истина, 1986.

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]