Хауард Зин

С Википедије, слободне енциклопедије
Хауард Зин
Зин предаје у Медисону, Висконсин, 2. маја, 2009
Датум рођења(1922-08-24)24. август 1922.
Место рођењаБруклин
 САД
Датум смрти27. јануар 2010.(2010-01-27) (87 год.)
Место смртиСанта Моника
 САД
Веб-сајтhowardzinn.org

Хауард Зин (енгл. Howard Zinn; 24. август 192227. јануар 2010.[1]) био је амерички академски историчар, писац, драматург и друштвени активиста. Пре и током каријере професора политичких наука на Универзитету у Бостону од 1964 до 1988, написао је више од 20 књига, укључујући и најпродаванију и најутицајнију Народну историју Сједињених држава.[2] Највише је писао о Афроамеричком покрету за грађанска права (1955-1968) и мировним покретима, као и о историји радничког покрета Сједињених држава. Његова аутобиографија, Не можеш бити неутралан у захукталом возу, уједно је и наслов документарног филма из 2004. који говори о Зиновом животу и раду.[3]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Зин је рођен у јеврејској имигрантској породици у Бруклину. Његов отац, Еди Зин, рођен у Аустроугарској, емигрирао је у САД са својим братом Семјуелом пре почетка Првог светског рата. Хауардова мајка, Џени Зин, емигрирала је из Иркутска, града на истоку Сибира.

Обоје су били радници у фабрици и ограниченог образовања када су се упознали и венчали, те није било књига нити магазина ни у једном од станова где су подизали своју децу. Зина су родитељи упознали са књижевношћу тако што су слали купон и 10 центи у Њујорк пост за сваку од 20 књига сабраних дела Чарлса Дикенса.[4] Такође је учио креативно писање у средњој школи Томас Џеферсон у Бруклину у оквиру посебног програма који је покренуо песник Елијас Либермен.[5]

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Жељан да се бори против фашизма, Зин се прикључио Америчком ратном ваздухопловству током Другог светског рата и била му је додељена дужност бомбардера у 490-ом бомбардерском одреду,[6] па је директно учествовао у бомбашким нападима на Берлин, Чехословачку, и Мађарску.[7] Као бомбардер САД-а, Зин је у априлу 1945. бацио напалм бомбе на Ројан, летовалиште на југозападној обали Француске.[8] Свој анти-ратни став, који је касније изградио, Зин је делом засновао управо на оваквим искуствима.

На пост-докторској истраживачкој мисији, девет година касније, Зин је посетио летовалиште у близини Бордоа где је разговарао са мештанима, прегледао општинска документа, и читао исечке из новина из ратног периода у локалној библиотеци. Зин се вратио у Ројан 1966, након чега је детаљно описао своје истраживање у књизи Политика историје. Гледајући „са земље“, Зин је научио да су бомбашки ваздушни напади у којима је и сам учествовао убили више од 1000 француских цивила, поред неколико немачких војника који су се крили близу Ројана да дочекају крај рата. Ово су догађаји који су у свим документима које је пронашао описани као „трагична грешка“ која је сравнила један мали, али древни град и „сво његово становништво које је, макар званично, било много више пријатељско, него непријатељско“. У Политици историје, Зин је описао начин на који је напад био наређен - три недеље пре него што се рат у Европи завршио - од стране војних официра које је више мотивисала жеља за личним напретком у каријери, него легитимни војни објекти. Он цитира кратку референцу званичне историје Америчке војне јединице која се односи на Осми ваздушни напад на Ројан, и у истом поглављу говори о бомбардовању Пилзена који је тада био део Чехословачке. Званична историја тврди да је позната компанија Шкода из Пилзена „примила 500 добро усмерених тона“ и да су „захваљујући упозорењу које је послато унапред радници били у могућности да побегну, сви сем пет особа“.

Зин је написао, „Сећам се лета на ту мисију, био сам помоћник главног бомбардера, и сећам се да нисмо циљали тачно на Шкоду, (што бих запамтио, јер је то била једина мета у Чехословачкој о којој сам читао) већ смо бацили бомбе, без велике прецизности, на град Пилзен. Два чешка грађанина која су живела у Пилзену у то време, скоро су ми рекли да је неколико стотина људи било убијено у том нападу (дакле, Чеха) - а не пет.“[9]

Зин је изјавио да је његово искуство ратног бомбардера, заједно са истраживањем које је касније спровео, а које се односи на последице по Ројан и Пилзен, довело до стварања моралних дилема усмерених ка војсци САД-а.[10] Зин је преиспитивао образложења за војне операције које су резултовале масовним цивилним жртвама током бомбардовања градова попут Дрездена, Ројана, Токија и Хирошиме и Нагасакија од стране савезничких снага током Другог светског рата, затим Ханоија током рата у Вијетнаму и Багдада током рата у Ираку, као и цивилним жртвама у Авганистану током тренутног и скоро деценију дугог рата на том простору. У свом памфлету, Хирошима: Прекид тишине'[11] написаном 1995, изнео је доказе о гађању цивила из ваздуха.

Шест година касније, написао је: „Подсетимо да су у јеку Заливског рата, америчке војне снаге бомбардовале једно склониште од ваздушних напада, усмртивши 400 до 500 људи, жена, и деце који су се ту збили да избегну бомбе. Тврдило се да је то била војна мета, стамбена јединица комуникацијског центра, али репортери који су прошли кроз руине непосредно након бомбардовања рекли су да нису видели ни знака нечему сличном. Наводим да је историја бомбардовања - а нико није бомбардовао више од ове нације - у ствари историја непрекидних зверстава, свих мирне савести образложених кроз обманљив и смртоносан језик речима попут 'несрећан случај', 'војна мета' и 'колатерална штета'“.[12]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Autor[уреди | уреди извор]

Doprinosi[уреди | уреди извор]

Howard Zinn Foreword for New Press People's History Series.

Snimci[уреди | уреди извор]

  • A People's History of the United States (1999)
  • Artists in the Time of War (2002)
  • Heroes & Martyrs: Emma Goldman, Sacco & Vanzetti, and the Revolutionary Struggle (2000)
  • Stories Hollywood Never Tells (2000)

Pozorište[уреди | уреди извор]

  • Emma] (1976)
  • Daughter of Venus (1985)
  • Marx in Soho (1999)

Biografije[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Feeney, Mark (27. 1. 2010). „Howard Zinn, historian who challenged status quo, dies at 87”. USA: Boston.com. Приступљено 27. 1. 2010. 
  2. ^ Howard Zinn, Historian, Is Dead at 87, January 28, 2010.
  3. ^ Howard Zinn Dead, Author Of 'People's History Of The United States' Died At 87 Архивирано на сајту Wayback Machine (12. новембар 2012) by Hillel Italie, The Huffington Post, January 27, 2010.
  4. ^ Howard Zinn – One Step Ahead of the Landlord Архивирано на сајту Wayback Machine (10. фебруар 2005).
  5. ^ -{Appel, Jacob M. Chronicling Lives From Spelman College to B.U. Education Update, April 2004[мртва веза].
  6. ^ The Politics of History 2nd ed. by Howard Zinn. . University of Illinois Press. 1990. pp. 258–274. ISBN 978-0-252-01673-8. 
  7. ^ „Film clip of Zinn”. YouTube. Приступљено 28. 1. 2010. 
  8. ^ Zinn, Howard (1990). Declarations of Independence. New York, NY: HarperPerennial. ISBN 978-0-06-092108-8. 
  9. ^ The Politics of History pp. 260.
  10. ^ „Interview with Zinn”. Progressive.org. јануар 2006. Приступљено 28. 1. 2010. 
  11. ^ „Zinn Hiroshima: Breaking the Silence by Howard Zinn”. Архивирано из оригинала 25. 07. 2008. г. Приступљено 03. 11. 2012. 
  12. ^ Zinn, Howard. „"A Just Cause, Not a Just War" The Progressive December 2001”. Commondreams.org. Архивирано из оригинала 07. 10. 2012. г. Приступљено 5. 3. 2012. 
  13. ^ Declarations of independence: cross-examining American ideology By Howard Zinn.
  14. ^ „Politics of Knowledge: Richard Ohmann”. UPNE. 21. 1. 2010. Приступљено 28. 1. 2010. 
  15. ^ FRF's Judith Mizrachy interviews Deb Ellis and Denis Mueller, directors of the film Howard Zinn: You can't be neutral on a moving train. Retrieved 2010-03-09.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]