Хенрик Ибсен

С Википедије, слободне енциклопедије

Хенрик Ибсен
Хенрик Ибсен
Датум рођења(1828-03-20)20. март 1828.
Место рођењаСкиен
 Норвешка
Датум смрти23. мај 1906.(1906-05-23) (78 год.)
Место смртиОсло
 Норвешка
ЗанимањеПисац, драматург

Хенрик Ибсен[1] (норв. Henrik Ibsen;[2] Скиен, 20. март 1828 — Осло, 23. мај 1906) је био норвешки драмски писац. Као један од оснивача модернизма у позоришту, Ибсен се често назива „оцем модернизма“ и једним од најутицајнијих драмских писаца свог времена.[3] Његова главна дела су: Бранд, Пир Гинт, Непријатељ народа, Цар и Галилејац, Кућа лутака, Хеда Габлер, Авети, Дивља патка, Кад се ми мртви пробудимао, Росмерсхолм, и Мајстор градитељ. Ибзен је најчешће извођени драматург на свету после Шекспира,[4][5] а Кућа лутака је била најизвођенија светска представа 2006.[6]

Биографија[уреди | уреди извор]

Хенрик потиче из трговачке породице у Скиену у Норвешкој. Са 15 година 1843. године прешао је у суседни Гримстад, да би изучио за апотекара. Ту је остао до 1850. године и већ тада увелико пише, осим поезије и прву драму "Катилина". Драмски првенац велича револуционарни дух а објавио га је под псеудонимом. Из Гримстада одлази 1850. године у Кристијанију да би студирао медицину. Али већ 1851. године на заузимање познатог виолинисте Оле Була добија најпре редитељско па управничко место у новоотвореном Народном позоришту у Бергену.[7] Био је у деликатној обавези да сваке године напише један позоришни комад, који ће се 2. јануара на тој позорници изводити. Ибзен је провео у управничкој столици шест година, а само је 1854. године имао успех са драмом. Напустио је Берген 1857. године и прешао у Кристијанију (Осло), где је постао управник Норвешког позоришта. Међутим и ту се није задржао јер је позориште банкротирало 1862. године. Написао је 1858. године у Кристијанији позоришно дело "Поход на север", које се изводило и у војвођанским позориштима.

Са државном стипендијом кренуо је у туђину 1864. године. Са прекидима се бавио у Риму, Дрездену и Минхену (по други пут 1886-1892). Напустио је Норвешку 1864. године и након 27 година проведених у Италији и Немачкој, вратио се у земљу 1892. године стекавши велики углед. У својим драмама је анализирао моралне недостатке модерног друштва. Своје последње четири драме написао је у Норвешкој, а 1900. године живећи у Кристијанији је доживео први од серије можданих удара и тада се повлачи из јавног живота.

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

У првом стваралачком периоду преовлађује национални романтизам, кога се он постепено ослобађа. Главна дела овог периода су: Претенденти на престо, дело прожето сумњом у песнички позив, сумњом која ће, уз сукоб жеља и могућности, остати основни мотив његовог целокупног стваралаштва. Тај период завршава драмом Бранд, у којој аутор излаже етички кредо ”све или ништа”, радикалан али апстрактан захтев који се није односио ни на какву конкретну друштвену акцију, и драмом Пер Гинт, најсложенијим делом норвешке књижевности, уједно и последњом драмом коју је написао у стиху.

Драмом Савез младих, са тематиком из савременог живота, Ибсен најављује своју критичко-реалистичку фазу коју чине Стубови друштва (критика безочности грађанског друштва), Луткина кућа (критика положаја жене у друштву), Авети (проблем кривице и праштања) и Народни непријатељ (гушење истине која смета грађанском слоју). Те четири драме је написао под утицајем става данског критичара Георга Брандеса и његовог позива на стварање друштвено ангажоване књижевности, и њима је изазвао велику пажњу. Њих повезује оштра критика двоструког морала. Због његове оштре осуде лицемерја и неких кључних вредности грађанског друштва, као што су брак и воља већине, нордијска позоришта су одбијала да играју више његових комада. За прво извођење Луткине куће у Немачкој, морао је да напише нов завршетак у коме се Нора са покајањем враћа мужу и деци, док су Авети прво изведене 1882. године у Чикагу, а тек 1890. године у Бергену у Норвешкој.

Средином осамдесетих година деветнаестог века његове драме се више усредсређују на појединца и његову судбину са битним елементима симболизма. Те последње драме, укупно осам, често се називају психолошким. У њима сукоб сна и стварности постаје неразрешив. У Дивљој патки излаз је у бекству у свет маште, у Росмерсхолму излаз је самоубиство. Сличан круг мотива повезује његове следеће драме: Госпођа с мора, Хеда Габлер, Градитељ Сулнес, Мали Ејолф, Јун Габриел Боркман и Кад се мртви пробудимо. У последњим драмама се враћа теми смисла уметничког позива увек изнова преиспитујући да ли је вредно жртвовати стварни живот зарад уметности.

Његов драмски опус значио је изузетно много за развој европске и светске реалистичке драме са темама из грађанског живота, а тај се утицај осећа и данас. О популарности и значају Ибсеновог дела говори податак да су се његове драме 1877. године играле у пет позоришта у Берлину у једној јединој недељи.

Он је у својим делима стављао лик потлачене жене у друштву које им не даје никаква права. Самим тим, Ибзен брани жене и жестоко се бори за њих. Оптуживао је модерно друштво које је лажно и које је заронило у традиционалне норме. „Супруга у комаду завршава тако што нема појма шта је исправно, а шта погрешно… Жена не може да буде оно што јесте у модерном друштву, уз законе који су донели мушкарци и уз тужиоце и судије који процењују женско понашање са мушког становишта“. [8]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Катилина, (1850)
  • Госпођа Ингер из Естрота (Фру Ингер тил Øстераад, 1855)
  • Празник у Солхаугу, (1856)
  • Ратници на Хелголанду (Хæрмæндене паа Хелгеланд, 1858)
  • Комедија љубави (Кјæрлигхеденс Комедие, 1862)
  • Борба за трон/Претенденти на престо (Конгс-Емнерне, 1863)
  • Бранд (1866)
  • Пер Гинт (Пеер Гyнт, 1867)
  • Савез младих (Де унгес Форбунд, 1869)
  • Цезар и Галилејци (Кејсер ог Галилæер, 1873)
  • Стубови друштва (Самфундетс Стøттер, 1877)
  • Луткина кућа или Нора (Ет Дуккехјем, 1879)
  • Авети (Генгангере, 1881)
  • Народни непријатељ (Ен Фолкефиенде, 1882)
  • Дивља патка (Вилданден, 1884)
  • Ромерсхолм (1886)
  • Госпођа с мора (Фруен фра Хавет, 1888)
  • Хеда Габлер (Хедда Габлер, 1890)
  • Градитељ Сулнес (Бyгместер Солнесс, 1892)
  • Мали Ејолф, (1894)
  • Јон Габриел Боркман (1896)
  • Кад се ми мртви пробудимо (Наар ви дøде вåгнер, 1899)

Други радови[уреди | уреди извор]

Енглески преводи[уреди | уреди извор]

Главни преводилачки пројекти укључују:[12]

  • Тхе Цоллецтед Wоркс оф Хенрик Ибсен, у дванаест томова, приредио Вилијам Арчер (Хајнеман, 1906-1912). 21 драме.
  • Тхе Оxфорд Ибсен, приредио Џејмс Макфарлејн (Оксфорд, 1960-1977). Најсвеобухватнија доступна верзија.[13]
  • Мајкл Мајерови преводи (1960-1986). Четрнаест драма.
  • Ибсен: Тхе Цомплете Мајор Просе Плаyс, превод Фолфа Г. Фјелда (Плуме, 1978). Дванаест драма.
  • Еигхт Плаyс, превод Еве Ле Галиен (Модерна Библиотека, 1982).
  • Ибсен'с Селецтед Плаyс: А Нортон Цритицал Едитион, уредио Брајан Џонсон, са преводом Брајана Џонсона и Рика Дејвиса (W. W. Нортон, 2004). Пет драма.[14]
  • Ибсен – 3 Плаyс (Кенет Маклиш & Стефан Малрин, преводиоци (Ницк Херн Боокс, 2005)
  • Тхе Неw Пенгуин Ибсен, у четири тома, уредник Тор Рем, са преводима Ен-Мари Стантон-Ифе, Барбаре Хавеланд, Деборе Докин, Ерика Скугевика и Џефрија Хила (Пенгуин, 2014-2019). Четрнаест драма.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тхоугх сометимес идентифиед ас а плаy, Норма wас невер интендед фор перформанце. Тхис "јувениле полемицал wорк" wас ан аттацк он тхе Норwегиан парлиамент ор Стортинг, идентифyинг северал легислаторс бy наме ас "фортуне хунтерс". Ит фирст аппеаред анонyмоуслy ин тхе сатирицал магазине Андхримнер.[9] Усинг плаy-лике диалог анд тхе намес оф цхарацтерс фром Беллини'с опера Норма, Ибсен'с херо цхоосес тхе "пассиве" фемале wхо репресентс тхе говернмент овер тхе хероиц титле цхарацтер репресентинг тхе оппоситион.[10][11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пешикан; Јерковић; Пижурица (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска, стр. 228.
  2. ^ "Ибсен". Рандом Хоусе Wебстер'с Унабридгед Дицтионарy.
  3. ^ Он Ибсен'с роле ас "фатхер оф модерн драма", сее „Ибсен Целебратион то Спотлигхт 'Фатхер оф Модерн Драма'”. Боwдоин Цоллеге. 23. 1. 2007. Архивирано из оригинала 12. 12. 2013. г. Приступљено 27. 3. 2007. ; он Ибсен'с релатионсхип то модернисм, сее Мои (2006, 1–36)
  4. ^ „схакеспеаретхеатре.орг” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 14. 2. 2019. г. Приступљено 25. 1. 2013. 
  5. ^ „Хенрик Ибсен – боок лаунцх то цоммеморате тхе 'Фатхер оф Модерн Драма'”. Архивирано из оригинала 19. 9. 2016. г. Приступљено 25. 1. 2013. 
  6. ^ Бонние Г. Смитх, "А Долл'с Хоусе", ин Тхе Оxфорд Енцyцлопедиа оф Wомен ин Wорлд Хисторy, Вол. 2, п. 81, Оxфорд Университy Пресс
  7. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1936.
  8. ^ „Жена не може да буде оно што јесте у модерном друштву – Хенрик Ибзен[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 24. 01. 2018. г. Приступљено 23. 01. 2018.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)
  9. ^ Јаегер, Хенрик Бернхард (1890). Тхе Лифе оф Хенрик Ибсен. Лондон: Wиллиам Хеинеманн. стр. 64. Приступљено 4. 4. 2015. 
  10. ^ Темплетон, Јоан (1997). Ибсен'с Wомен. Цамбридге Университy Пресс. стр. 340. ИСБН 9780521001366. Приступљено 4. 4. 2015. 
  11. ^ Ханссен, Јенс-Мортен (10. 7. 2005). „Фацтс абоут Норма”. Натионал Либрарy оф Норwаy. Приступљено 13. 4. 2015. 
  12. ^ „Енглисх Транслатионс : Ибсен Социетy оф Америца”. ибсенсоциетy.орг. Приступљено 2021-06-24. 
  13. ^ Франце, Петер (2000). Тхе Оxфорд Гуиде то Литературе ин Енглисх Транслатион (на језику: енглески). Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-818359-4. 
  14. ^ „Ибсен'с Селецтед Плаyс”. wwнортон.цом (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-24. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Хенрик Ибсен на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Henrik_Ibsen&oldid=27553440”