Хипонатремија

С Википедије, слободне енциклопедије
Хипонатремија
Натријум
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностНефрологија
Патиент УК[хттпс://патиент.инфо/доцтор/Хyпонатремиа Хyпонатремиа Хипонатремија]

Хипонатријемија је поремећај електролита који карактерише снижена концентрација натријума у крви човека. Хипонатремија се дефинише и као стање када је ниво натријума у серуму мањи од 135 мЕq/л. Она је најчешћи електролитни дисбаланс код болнички лечених болесника и удружен је са различитим обољењима и хируршким интервенцијама.[1]

Катјони натријума су главни катјони у екстрацелуларном простору, те значајно утичу на осмоларност плазме. Врло често је поремећај концентрације натријума уједно и поремећај осмоларности плазме.[2]

Нормалне вредности концетрације натријума у крви одраслих су између 137 и 146 mmol/L.[1]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Морбидитет и морталитет

У зависности од критеријума који се користе за дефинисање хипонатремије, наводе се различити подаци у литеатури о њеној учесталоста. Тако се у Америчкој популацији инциденца овог електролитног дисбаланса се креће око 1%.

Нарочито у акутним и симптоматским случајевима, хипонатремија се може завршити смртним исходом, са стопом морталитета и до 17,9%. Нејасно је да ли је овако вискока стопа морталитета узрокована самом хипонатремијом или неком другом прикривеном болешћу или је у питању секвела агресивног терапијског протокола који се примењује у терапији хипонатремије.

Животна доб

Превалентнција хипонатремије расте у старијој животној доби. Код 7% пацијената старосне доби преко 66 година у одсуству акутног обољења установљено је да су нивои серумског натријума испод 137 мЕq/л или нижи. Најстарији и најосетљивији стари пацијенти су склони акутним и хроничним емијама.[3]

Узроци[уреди | уреди извор]

Појава хипонатремије може бити повезана са смањењем, повећањем или нормалном количином екстрацелуларне течности, зависно од поремећаја или патолошког стања које је узрок:

Фактори ризика[уреди | уреди извор]

Фактори ризика који могу бити од значаја за развој хипонатремије су:

  • старија животна доб,
  • употреба диуретика,
  • малигнитет, болести плућа или обољења ЦНС, у историји болести
  • скорашње хируршке процедуре посебно гинеколошке операције (нпр операције простате), и психијатријска обољења.

Симптоми[уреди | уреди извор]

Симптоми хипонатремије се најчешће јављају због смањења осмоларности плазме, што узрокује улажење воде у ћелије, те долази до настанка ћелијског едема. Значајније промене осмоларности се манифестирају у живчаним ћелијама мозга, појавом мучнине, повраћањем, главобољом, а погоршање може довести да конвулзија, па и до коме.[4]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Анамнеза
Физикални преглед

Физиклани преглед не треба усмерити само на неролошки преглед већ га треба прожирити и на процену степена хидрираности коже и слузокоће пацијента (тахикардија, ортостатска хипотензија, суве мукозне мембране, смањен тургор коже и увучене очи су знаци дехидрираности тј хиповолемије). Повраћање, дијареја или смањен унос хране су нови физикални знаци који разликују хиповолемију од еуволемије. Физикални знаци хиперволемије укључују и едем, асцитес, као и дистендиране вене врата.

Лабораторијски тестови

Иницијално у лабораторијским анализама треба обратити пажњу и на друге електолите, бубрежну функцију, осмоларност плазме и мокраће, као и на концентрацију натријума.

Терапија[уреди | уреди извор]

Два примарна циља у терапији хипонатремије су

  • терапија придружених обољења
  • поновно успостави оптимална осмоларност без јатрогених компликација.

За хиперосмоларне и изоосмоларне пацијенте, брза корекција хипонатремије је непотребна. Уместо тога, терапију треба усмерити на корекцију придружених нерегуларности као што су хипергликемија или хиперлипидемија.[1]

Терапија пре свега зависи од степена хидрираности пацијента. Хиповолемични пацијенти имају снижен ниво серумског натријума који је праћен губитком воде.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Ал-Салман Ј, Кемп D, Рандалл D. Хyпонатремиа. Wест Ј Мед 2002;176(3):173–6.
  2. ^ „Хyпонатремиа”. МаyоЦлиниц.цом. Приступљено 01. 09. 2010. 
  3. ^ Лее ЦТ, Гуо ХР, Цхен ЈБ. Хyпонатремиа ин тхе емергенцy департмент. Ам Ј Емерг Мед 2000;18(3):264–8.
  4. ^ Schrier, Robert W. "Does 'asymptomatic hyponatremia' exist?" Nature Reviews Nephrology. Vol 6, Apr 2010; p 185.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Динеен Р, Ханнон МЈ, Тхомпсон ЦЈ. Хyпонатремиа анд хyпернатремиа. Ин: Јамесон ЈЛ, Де Гроот Љ, де Кретсер ДМ, ет ал, едс. Ендоцринологy: Адулт анд Педиатриц. 7тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер Саундерс; 2016:цхап 112.
  • Литтле M. Метаболиц емергенциес. Ин: Цамерон П, Јелинек Г, Келлy А-M, Броwн А, Литтле M, едс. Теxтбоок оф Адулт Емергенцy Медицине. 4тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер; 2015:сецтион 12.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).