Хромна киселина

С Википедије, слободне енциклопедије
Хромна киселина
Струцтурал формулае оф дицхромиц ацид (лефт) анд цхромиц ацид (ригхт)
Називи
IUPAC назив
Hromna kiselina
Системски IUPAC назив
Дихидроксидодиоксидохромијум
Други називи
Хромна(VI) киселина
Тетраоксохромна киселина
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.028.910
EC број 231-801-5
Гмелин Референца 25982
  • O[Cr](O)(=O)=O
  • O=[Cr](=O)(O)O
Својства
CrH2O4
Моларна маса 118,01 g·mol−1
Агрегатно стање црвени кристали
Густина 1,201 g cm-3
Тачка топљења 197 °C (387 °F; 470 K)
Тачка кључања 250 °C (482 °F; 523 K)
1666.6 g dm-3
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Хромна киселина је смеша формирана додавањем концентроване сумпорне киселине у дихромат. Она може да садржи више једињења, међу којима је хром триоксид. Ова врста хромне киселине се може користити као смеша за чишћење стакла. Хромна киселина такође може да буде молекул H2CrO4 коме је триоксид анхидрид. Хромна киселина садржи хром у оксидационом стању +6 (или VI). Она је јак и корозиван оксидациони агенс.[3][4]

Молекулска хромна киселина[уреди | уреди извор]

Парцијални дијаграм превласти хромата

Молекулска хромна киселина, H2CrO4, је слична сумпорној киселини, H2SO4. Обе су класификоване као јаке киселине, мада се само њихов први протон лако губи.

H2CrO4 ⇌ [HCrO4] + H+

pKa равнотеже није добро карактерисана. Објављене вредности варирају између −0.8 до 1.6.[5] Вредност на јонској јачини нула је тешко одредити зато што се полу дисоцијација једино јавља у веома јако киселим растворима, на око pH нула, и.е концентрација киселине је око 1 mol dm−3. Додатни проблем је да јон [HCrO4] има тенденцију да се димеризује, уз губитак молекула воде, чиме се формира дихроматни јон, [Cr2О7]2−:

2 [HCrO4] ⇌ [Cr2O7]2− + H2O, log KD = 2.05.

Дихромат се може протонисати[6]:

[HCr2O7] ⇌ [Cr2O7]2− + H+, pK = 1.8

pK вредност ове реакције показује да се то може игнорисати на pH > 4.

До губитка другог протона долази у pH опсегу 4-8, те је јон [HCrO4] слаба киселина.

Молекулска хромна киселина се у принципу може формирати додатком хром триоксида у воду (слично производњи сумпорне киселине).

CrO3 + H2O ⇌ H2CrO4

међутим у пракси долази до реверзибилне реакције при чему се хромна киселина дехидратише. До тога долази кад се концентрована сумпорна киселина дода у раствор дихромата. Прво се боја промени из наранџасте (дихромат) до црвене (хромна киселина) и затим бордо кристали хром триоксида преципитирају из смеше, без даље промене боје. Боје су последица промена комплекса преноса набоја.

Хром триоксид је анхидрид молекулске хромне киселине. Он је Луисова киселина те може да реагује са Луисовим базама, као што је пиридин у неводеној средини, попут дихлорометана (Колинсов реагенс).

Дихромна киселина[уреди | уреди извор]

Дихромна киселина, H2Cr2O7, је потпуно протонисани дихроматни јон. Она је производ додавања хром триоксида у молекулску хромну киселину.

[Cr2O7]2− + 2H+ ⇌ H2Cr2O7 ⇌ H2CrO4 + CrO3

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  4. ^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 
  5. ^ IUPAC SC-Database Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јун 2017) A comprehensive database of published data on equilibrium constants of metal complexes and ligands
  6. ^ Брито, Ф.; Асцаниоа, Ј.; et al. (1997). „Equilibria of chromate(VI) species in acid medium and ab initio studies of these species”. Polyhedron. 16 (21): 3835—3846. doi:10.1016/S0277-5387(97)00128-9. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]