Јапанска митологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Књига Кодјики

Јапанска митологија је веома богата и разноврсна. Углавном је заснована на аутохтоној јапанској религији шинто, али има и утицаја будизма и других доминантних религијских традиција у Јапану, као и разних примеса веровања и легенди локалних средина. Јапански митови су се развијали из истих разлога као и митови других земаља, да би објаснили настајање света, природне феномене, обичаје и обреде, називе неких топонима итд. Иако јапанска митологија има веома дугу историју од преко 2000 година, први записи се јављају тек почетком осмог века нове ере. Наиме, Јапанци до 5. века нове ере нису имали писмо, те су постојали људи, познати као катарибе чија је дужност била да усмено преносе митове и предања у време када није било писма или оно није било распрострањено у Јапану. Најстарији познати писани извор о древном Јапану и његовој митологији је Кођики или Записи о древним догађајима састављен 712. године.

О старим временима[уреди | уреди извор]

Једном давно хаос који је до тада владао је почео да се гаси и дошло је до раздвајања Неба и Земље. У том процесу су настала три бога која су представљала почетак стварања. Појавила су се и два Духа, која су представљала родитеље свега постојећег. Ти духови су се звали Изанаги и Изанами, брат и сестра, који су изродили јапанска острва и друге богове. Иако су зачеци далеки и слабо знани, преко њих се може научити о свету у коме су се изродили богови и човек.

Цар Тенму и приређивање хронике Кођики[уреди | уреди извор]

Од 673. до 686. године, владао цар Тенму који је загосподарио читавим јапанским архипелагом (древни назив: Земља осам великих острва). Пре него што ће доћи на власт, цар Тенму угледао је на обали реке црни облак како се шири небом и прорекао је да ће освојити престо. Међутим, није још било време за његову владавину, па је одлучио да постане монах и да живи монашким животом док му људи не постану наклоњени. Након битке са првим престолонаследником и победе над њим, Тенму долази на власт, окружујући се са три свете царске регалије: огледало, мач и јаспис. Цар је веома мудро владао, вођен делањем Јин и Јанга и редовним циклусом 5 елемената: вода, ватра, земља, метал и дрво. Цар је наредио једном дворском чиновнику, нижег ранга да проучи и упамти „Хронике царева“ и „Књиге предања“, које су родословна документа која садрже имена царева, царица и принчева, године смрти и место гробница. Међутим, цар није дочекао да види крај тог подухвата.

Царица Генмеи и завршетак хронике Кођики[уреди | уреди извор]

Царица Генмеи

У периоду од 707. до 715. године влада царица Генмеи, нећака цара Тенмуа. Она 710. године успоставља престоницу у Нари и отвара пут ка политичком и културном уздизању царства. Њена владавина је описана као племенита, а она сама је описана као царица која је поседовала све владарске врлине. Она је желела да исправи грешке и неисправности у делима “Књига предања” и „Хронике царева“ те је 711. године заповедила свом поданику Јасумару да исправи и завши ова дела. Међутим, у том периоду је било веома тешко саставити реченицу и изразити мисао и све то написати кинеским писмом. Због тога је Јасумаро применио јапанско читање кинеских знакова и тако написао дело мешавином кинеског и јапанског језика и читања. Записи почињу постанком неба и земље а завршавају се владавином царице Суико (592. године). Јасумаро је написао три књиге које је понизно предао својој царици.

Постање[уреди | уреди извор]

Пет небеских богова[уреди | уреди извор]

Када су се раздвојили Небо и Земља, измишљена је земља небеских богова на Небу и ту је први настао бог Аме но Минакуши (Небески бог Средишњи господар), затим Таками Мусухи (Узвишени бог Створитељ), затим бог Каму Мусухи (Свети бог Створитељ). Сви богови су били самотни јер полови још нису били раздвојени. После тога су настала још два бога: Умаши Ашикаби Хикођи (бог трсковог изданка) и Аме но Токотаћи (бог вечности Неба). Ових пет небеских богова су сматрани посебним небеским боговима и они се никада нису приказали, те се не зна њихов изглед.

Седам поколења богова[уреди | уреди извор]

Након пет првобитних богова су настала многа божанства од бога Куни но Токотаћија (бог вечности Земље) до богиње Изанами, која се називају седем поколења богова. Неки од тих богова су: бог Ухиђини (бог блата) и његова сестра, богиња Сухиђини (богиња песка), бог Цуногуи (бог бокорења биља) и његова сестра, богиња Икугуи (богиња рађања биља), бог Оотонођи (бог великих врата) и његова сестра, богиња Оотонобе (богиња великих врата) и бог Омодару (бог усавршавања Земље) и његова сестра, богиња Ајашиконе (богиња великог поштовања). Од бога блата сва наредна божанства имају партнера супротног пола, односно своју сестру и супругу.

Изанами и Изанаги[уреди | уреди извор]

Изанами и Изанаги су божанства која су везана за мит о настанку Јапана, односно за стварање Јапанских острва и осталих богова. Пре рођења Изанамија и Изанагија, постојало је шест генерација Камија који су тражили од Изанамија и Изанагија да створе земљу. Они су са небеског моста уронили небеско копље, добијено од божанстава у воду и тако направили острво Оногоро на које су се настанили и на којем су направили стуб и кућу.

Настанак земље и богова[уреди | уреди извор]

Изанами и Изанаги

Сви небески богови заповедише богу Изанагију и богињи Изанами да уобличе и учврсте ову плутајућу земљу и тако их задуживши, дадоше им драгуљима опточено небеско копље захваљујући којем су стојећи на лебдећем небеском мосту направили прво острво Оногоро („самозгрушано“). Божански пар, сишавши на то острво, подиже небески стуб и уз њега палату и одлучује да се венча и донесе на свет нове генерације богова и нова острва на Земљи. Такође одлучује да створи и ритуал којим ће прославили сједињење у свету заједницу.

Приликом кружног ритуала око стуба, Изанами је, видевши Изанагија узвикнула, пуна одушевљења на шта је Изанаги узвратио али је и подсетио да жена никада не би требало да говори прва у оваквим приликама. Након њихове прве свадбене ноћи настаје Хируко, деформисано дете без костију, налик на пијавицу а затим и острво Ава. Изанаги и Изанами су се, забринути, вратили на небо, како би открили шта је узрок овом деформитету. Речено им је да није добро то што је жена прозборила прва те је тако укаљала њихов брак и стога пар мора да понови церемонију.

Када је грешка исправљена настало је низ острва: острво Авађи но Хоносаваке, Ијо но Футана, Оки но Мицуго, Цукуши, Ики, Цушима, Садо и Ојамато Тојакизу; односно створена је Земља осам великих острва, Ојашима. Након осам највећих острва која чине Јапан, Изанаги и Изанами су створили божанства мора, ветра, планина, река, дрвећа и пиринча. Изанами Изанаги изродише укупно четрнаест острва и тридесет пет богова.

Недуго затим рођен је бог ватре, Хи но Кагуцући чије је рођење имало кобне последице. Током порођаја, Изанами је претрпела страшне опекотине и пала на земљу. Након њене смрти, многи други богови су рођени, укључујући и богиње земље и воде. Од суза, које је Изанаги пролио оплакујући своју љубав, настала су многа божанства, а у наступу беса Изанаги је Кагуцућија раскомадао мачем. Од преосталих делова настали су нови богови, а од распрскане крви настале су звезде које формирају Млечни пут.[1]

Одлазак бога Изанагија у подземље[уреди | уреди извор]

Изанаги је желео да врати своју љубав, Изанами, па ју је пратио до Земље Јоми (земља ноћне таме), подземног света мртвих. Нашавши је у мраку, Изанаги ју је преклињао да се врати али она је одбила, објаснивши му да је појела јело припремљено на огњишту (веровало се да онај ко окуси храну из другог света постаје његов становник) и да стога не може да се врати у свет живих.

Касније, када је Изанами легла да спава, Изанаги је упалио бакљу како би могао да је види и видео је само распаднуто тело своје супруге. Призор га је толико шокирао да је испустио бакљу и почео да бежи. Пробуђена Изанами је покушала да га заустави тако што је послала грдобе (ружне девојке из Земље ноћне таме), осам богова громова и хиљаду пет стотина војника за њим. Међутим, Изанаги је огромним каменом заградио пут између света живих и мртвих и тако побегао. Њих двоје се тако развенчаше. Од тада, сваког дана неизбежно умре хиљаду људи, а хиљаду и пет стотина буде рођено. Тако је свет спознао смрт и зато је богиња Изанами позната и као велика богиња Ћишики („велика богиња што сустиже на путу“).[2]

Прочишћење бога Изанагија[уреди | уреди извор]

Видевши траг подземља на својој кожи, Изанаги, желевши да се очисти, одлази у земљу Химука, на острво Цукуши да се опере (мисоги: прање тела топлом водом ради прочишћавања од грехова и нечистоће је један од најзначајнијих верских обреда у шинтоизму). Скидањем онога што имаше на себи насташе дванаест богова. Богови несреће настадоше од прљавштине коју је Изанаги покупио на путу кроз нечисту земљу. Како би се исправило зло које они учинише насташе још три божанства.

Док се купао, од његовог левог ока је настала велика богиња Аматерасу (којој Изанами повери власт над Узвишеним небеским пољем), од десног бог Цукујоми (бог Месеца којем је поверена власт над Земљом ноћи), а од носа бог Таке Хаја Сусано (бог олује, који је владао над Морским пољем).[3]

Мит о богу Сусаноо и богињи Аматерасу[уреди | уреди извор]

Бог Сусаноо одлази на небо[уреди | уреди извор]

Док су остали богови владали и поштовали заповести које су им додељене Сусаноо је био незадовољан, плакао је и јадиковао, не водећи рачуна о земљи она се нашла у хаосу. Изанаги видевши то и подстакнут Сусаноовом жељом да оде у подземни свет протерује га тамо. Сусаноо тражи да о томе обавести сестру и одлази на небо. Све је се толико тресло док је он долазио да се Аматерасу уплашила разлога његовог доласка, страхујући да ће јој преотети земљу. Како би доказао да нема нечасне намере Сусаноо јој предложи да створе богове. Велика богиња Аматерасу је тражила од брата да јој преда свој мач дуг десет шака, преломила га је на три дела и испрала их у небеском извору Мана. Затим их је сажвакала и испљунула, а у измаглици њеног даха настале су три богиње по имену Такирибиме, Ићикишимахиме и Такицухиме. Потом је бог Сусаноо затражио од ње ниску од петсто драгуља коју је испрао у извору Мана, сажвакао и испљунуо тако створивши бога Масакацуакацу Каћихајахи Аме но Ошихомими. Наставио је да узима њене драгуље све док од њих није направио још четири бога, а то су: Аме но Хохи, Амацухиконе, Икуцухиконе, Кумано Кусуби. Тад Аматерасу рече: ''„Ових пет дечака који се касније родише настајаху из ствари што припадаху мени, и стога, они су, природно, моја деца. Три девојчице које се прве родише настајаху из ствари што припадаху теби, и стога, оне су твоја деца.“''.[4] Онда Сусаноо рече како је захваљујући својим чистим и јасним намерама створио нежне богиње па је победа његова. Тада стаде да дивље слави победу, рушећи међе, затрпавајући пиринчана поља, а онда је одрао небеског коња и бацио у ткаоницу, небеска ткаља је се толико уплашила да је се убола на ткачки чунак и умрла.

Повлачење Аматерасу у небеску пећину[уреди | уреди извор]

Аматерасу у пецини

Аматерасу су толико уплашила дела њеног брата да је се затворила у небеску пећину. Свет је прекрила тама и десиле су се разне несреће. Стога осам милиона богова се окупило и задужило бога Омоиканеа да смисли шта да чине. Извадили су најтврђе небеско камење из небеске реке Јасу, гвожђе из небеског рудника од којих су ковач Амацумару и богиња Ишикоридоме направили огледало, бог Таманоја је израдио ниску од петсто драгуља, затим су ископали из корена свето дрво клејера са петсто грана које расте на небеској планини Кагу. На горње гране су окачили ниску, на средње огледало, а на доње беле и плаве платнене траке. Све је то бог Футотама држао као узвишену понуду, очитана је молитва, а бог Аме но Тађикарао се сакрио уз врата пећине. Онда богиња Аме но Узуме поче трупкати ногама по бачви испред врата и као да је била запоседнута божанским духом разголити груди и међуножје. Богови су се толико томе смејали да је Аматерасу провирила из пећине и упитала како то да Аме но Узуме тако плеше и богови смеју кад је њено повлачење испунило земљу тамом. На то јој Аме но Узуме одговори да постоји један бог узвишенији од ње па се зато они радују. Бог Футотама изнесе огледало пред Аматерасу, а она како би га боље видела приближи се излазу и тад је Аме но Тађикарао ухвати за руку и извуче напоље, а свет опет беше осветљен. Онда је осам милона богова одредило казну богу Сусаноо, одсечени су му брада и нокти како би се искупио и бива изопшен. Затим је Сусаноо затражио храну од богиње Оогецухиме, а она је из свог носа, уста и задњице извадила разне ђаконије и од њих му припремила јело. Видевши то он помисли да му нуди опогањену храну и одмах је уби. Из њене главе настаде свилен буба, из очију пиринач, уха просо, носа црвени пасуљ, међуножја јечам, а из задњице соја. Њихова зрна су се скупила и употребила за семе.[5]

Бог Сусаноо убија џиновску змију[уреди | уреди извор]

Сусаноо убија дзиновску змију

Након што је изопштен Сусаноо силази у земљу Изумо. Тамо наилази на старца и старицу како плачу који су заправо били бог Оојамацумија и богиња Теназући. Они су некада имали осам ћерки али џиновска осмоглава змија сваке године дође и прогута по једну. На Сусаноово питање каква је змија Оојамацумија одговори: „Очи су јој црвене попут плодова љоскавца, а на телу јој осам глава и осам репова. I још, по њој расту маховина, чемпреси и кедрови, простире се колико осам долина и осам гора, а погледаш ли јој стомак, он је увек отечен и крвав.“ Сусаноо затражи од старца да му да ћерку и претвори је у чешаљ који је заденуо у косу. Затим богу и богињи наложи да припреме осам пута преврели саке, да около подигнуте ограде отворе осам капија и на сваку да ставе по постоље, а на свако постоље бачву и у њих сипају осам пута преврели саке, па да чекају. Они тако урадише, па кад је дошла џиновска осмоглава змија она у сваку бачву урони по једну главу и испи саке. Змија је се толико напила да је заспала и тада је Сусаноо исече на комаде. Када је секао један од средишњих репова сечиво му се окрњило, изненађен распорио је реп и пронашао мач познат као Кусанаги и предао га богињи Аматерасу.[6]

Подвизи бога Оокунинушија[уреди | уреди извор]

Бог Оокунинуси

Оокунинушија је имао мноштво браће али они су своју земљу препустили њему и он је постао тако Велики господар Земље. Оокунинушио је било име које је он носио као локални бог. Ове приче стога говоре о томе како је он кроз разне подвиге постао велики господар Земље такође једна од прича говори и о његовом страдању.

Бели зец из Инабе[уреди | уреди извор]

Оокунинушија је имао мноштво браће али они су своју земљу препустили њему тако што су наумили да сваки за себе затражи руку Инаба-е но Јагамихиме која је била богиња из места Јагами у земљи Инаба. Затим су се браћа упутила ка том месту водећи бога Оонамуђија као слугу да им носи врећу. Када су дошли до Кета тамо су затекли једног зеца. Осамдесет богова су зецу рекли да се окупа у морској води затим да легне на врх планине да га ветар продува, зец је то урадио. Како му се кожа сушила тако је и од ветра испуцала. Зец је у мукама и боловима плакао. Када га је угледао бог Оонамуђи који је стигао последњи питао га је зашто лежи и плаче, на то му је зец појаснио да је хтео да пређе преко мора али није имао чиме зато је успео да насамари морског пса тако што га је наговорио да се надмећу и да изброје ко од њих двојице има више рођака. Тако је зец претрчао преко свих рођака да би их избројао и самим тим прешао је преко мора. Након тога је срео осамдесеторицу браће који су му рекли да се окупа у морској води и да лежи на ветру, али сад је зец остао насамарен и од муке и бола је почео плакати. Бог Оонамуђи му је поручио да оде од ушћа реке у море и да се окупа у слаткој води па потом да узме полен рогоза и да га проспе по земљи и да се ваља по њему на тај начин ће му се кожа опоравити. Зец је послушао бога Оонамуђија. Он се данас назива Усагиками, бог Зец.

Страдања бога Оокунашија[уреди | уреди извор]

Јагамихиме је стала уз бога Оонамуђија. Осамдесеторицу богова је то разљутило и одлучили су да га убију тако што су ужарени камен пустили низ планину. Када је ухватио ужарени камен спржио се о њега и умро. Након тога, његова мајка је од силног јадиковања отишла на Небо и обратила се богињи шкољки Кисагаихиме. Она је послала богиње шкољки Кисагаихиме и Умугихиме да га излече и оживе, што су и урадиле.

Одлазак у земљу Не[уреди | уреди извор]

Оонамуђи је поново побегао од осамдесет богова, мајка га је спасила и упутила богу Оојабикоу у земљу Ки. Када је дошао код тог бога он га је пустио да умакне и рекао му да иде у подземну земљу Не у којој је бог Сусаноо али ту је дошла Сусанова кћи која се загледала у њега, он се њој допао али Велики бог када је дошао да га види прво га је сместио у пећину у којој је било змија. Сусанова кћи Сусерибиме му је дала мараму против змија која га је штитила. Следећег дана Велики Бог га је сместио у пећину где су осе и стоноге. Она га је опет спасила дајући му мараму. I последњи пут му је наредио да донесе стрелу из поља али је упалио свуда ватру. Спасили су га мишеви. Када га је бог вратио кући, опет га је Сусерибиме спасила од заповести њеног оца. Оонамуђи узе Великог бога за косу и привеже га за греде а своју жену Сусерибиме стави на леђа, узе мач живота, лук и стрелу живота и поче бежати. Бог му је рекао да ће тим мачем да растера осамдесет богова и да ће тиме да постане бог Оокунинуши.

Бог Сукунабикона и бог планине Миморо[уреди | уреди извор]

Оокунинуши је живео на обали Јапанског мора у земљи Изумо. Ту је дошао бог лептира свилене бубе и питао га за име, али му он није рекао. Он се обратио узвишеној мајци богињи Каму Мусухи и она му је рекла да је то њено дете, рекла му је да се удруже и да изграде земљу. Оокунуши је питао који бог са њим може да изради земљу, тада му је пришао бог који је обасјао море и рекао му је да ако умири његов дух да ће моћи да изгради земљу са њим и то на врху планине. То је бог који живи на врху планине Миморо.

Бог Хико Хо но Ниниги[уреди | уреди извор]

Бог Ниниги

Рођење Хики Хо но Нинигија и заповест о силаску[уреди | уреди извор]

Велика богиња Аматерасу и бог Такаги наложише престолонаследнику, богу Масакацуакацу Каћихајахи Аме но Ошихомимију да сиђе у Средишњу земљу тршчаних поља и да господари њоме. Бог Масакацуакацу Каћихајахи Аме но Ошихомими оженио се богињом Јорозухата Тојоакицушихиме након што му се родио син. Његов син био је бог Аменикиши Куниникиши Амацухико Хико Хо но Ниниги. Бог Ошихомими наредио му је да сиђе са Неба и уместо њега да влада земљом тршчаних поља. Нико Хо Но Ниниги силази на земљу као тек рођена беба. То је одраз обреда устоличења новог цара, који симболизује рађање новог живота.[7]

Бог Сарутабико као предводник[уреди | уреди извор]

Када је бог Хико Хо но Ниниги требало да сиђе са Неба, на осмокраком небеском раскршћу (место које се налази између Неба и Земље, где се укршта много путева) стајао је неки бог који је својим присуством обасјавао и Небо и Земљу. Богиња Аматерасу и бог Такаги послаше богињу Аме но Узуме (богиња која је играла шаманску улогу приликом извлачења Аматерасу из пећине) да га пита ко је он. Када га је она то упитала он јој одговори да је земаљски бог по имени Сарутабико и да је дошао да дочека Небеског принца и да му буде на услузи као предводник.

Унук небеске богиње силази са Неба[уреди | уреди извор]

Бог Хо но Ниниги онда сиђе са неба у пратњи пет старешина племена. Тада му Велика богиња Аматерасу даде ниску драгуља и огледало, којима су је измамили из пећине , као и мач Кусанаги. Ово су три света блага, симбол легитимитета царства и овде се први пут помињу заједно. Затим посла и бога Омоиканеа, бога Тађикараоа (бог који ју је извукао из пећине) и бога Амено Иватовакеа и рече Нинигију: ,,Сматрај да је ово огледало сам мој дух и клањај му се као да се клањас мени. Нека затим бог Омоикане преузме обреде и нека их врши мени у славу.” Ова два бога, Аматерасу и Омоикане данас се славе у светилишту Исе, у префектури Мие. Тада је Ниниги напустио небески камени престо, разгрнуо небеске облаке а затим крочио на лебдећи небески мост па одатле сишао на свети врх планине Такаћиро у земљи Химука на острву Цукуши. Тада рече: ,,Ово је место окренуто ка земљи Кара (Корејско полуострво), и пут одавде води право до рта Касаса, ово је земља коју непосредно обасјава јутарње сунце и у којој сија вечерње сунце. Зато је ово место надсве добро.“ Затим сагради своју палату и ту се настани.[8]

Богиња Аме но Узуме и бог Сарутабико[уреди | уреди извор]

Статуа богиње Аме но Узуме

Бог Хо но Ниниги рече богињи Аме но Узуме да ће као награду што је отпратила бога Сарутабикоа и открила ко је он, узети његово име и улогу на царском двору и служити му. Због ове заповести, припадници племена Саруме но Кими (чија ја преткиња била управо Аме но Узуме) носе име мушког бога Сарутабикоа а њихове жене називају Саруме но Кими. Када се богиња Аме но Узуме, отпративши бога Сарутабикоа, врати у своје место, окупи све рибице и упита их да ли ће служити потомку Небеске богиње. Све рибице одговорише да хоће осим морског краставца који је ћутао. Тада богиња узе бодеж и прореза му уста. Зато су данас уста морског краставца прорезана. Због тога, када се царском двору приноси први улов морских плодова, дарује се и припадницима племена Саруме но Кими. Богу Сарутабикоу, док је ловио рибу, руку ухвати бисмерна шкољка која га повуче у море и он се удави. Када је потонуо до самог дна, доби име Сокодоку Митама (свети дух који је стигао до дна), када морска вода загргота име му беше Цубутацу Митама (свети дух који испуста мехуриће), а када се море запенуша зове се Авасаку Митама (свети дух који пенуша воду). Ово тројство указује на његовог носиоца, приморски народ Ама. Овај народ чији су богови Суратабико и Аме но Узуме, изводили су на царском двору плес који представља дављеника, у знак покорности цару.

Клетва на венчању Конохана но Сакујабиме и Хико Хо но Нинигија[уреди | уреди извор]

Једнога дана, бог срете прелепу девојку. Упита је за име а она одговори да се зове Конохана но Сакујабиме (принцеза процвалог цвећа). Нико но Ниниги реши да је узме за жену и обрати се њеном оцу, богу Оојамацумију за дозволу. Бог Оојамацуми се веома обрадовао кад је цуо ово и даде му за жену и своју старију кћи Иванагахиме (принцеза вечног камена). Пошто је старија сестра била страшно ружна, Ниниги се препаде кад је угледа те је посла натраг а задржа само млађу сестру. Бог Оојамацуми се постиде што је Иванагахиме враћена и рече му да је задржао и старију сестру животи њихове деце били би вечни попут стена а пошто је задржао само млађу, животи ће им бити краткотрајни попут цветова на дрвету. Зато се сматра да животи царева нису дуговечни. Након неког времена Сакујабиме затрудне и када је рекла то свом мужу он јој није веровао да је дете његово јер су провели само једну ноћ заједно. Принцеза му затим рече да ће се дете срећно родити само ако је његово. Затим сагради породиљску одају без врата, уђе у њу, затвори је блатом а када је дошло време за порођај запали ватру. Све троје деце родило се неозлеђено, доказујући да су синови Небеског бога. Прво дете је био бог Ходери, друго Хосусери а треће се звало Хоори, познат и као бог Амацухико Хико Хоходеми.

Хоори[уреди | уреди извор]

Рибар и Ловац[уреди | уреди извор]

Бог Ходери био је рибар а његов брат бог Хоори ловац. Једнога дана бог Хоори хтеде да замени са братом оруђа за лов. Ходери је прво одбијао али је после неког времена попустио и пристао на размену. Када је бог Хоори коначно добио удицу, он не само што није уловио ниједну рибу већ је случајно изгубио удицу у мору. Његов старији брат је тражио да му врати удицу а када му је Хоори рекао да ју је изгубио у мору и да ће му направити нову, па чак и када је направио хиљаду нових удица, Ходери одби да их узме, желећи само своју удицу.

Посета морској палати[уреди | уреди извор]

I тако млађи брат је плакао и јадиковао на обали мора, када на њега наиђе бог Шиоцући, бог Дух морских струја (често се појављује у виду виду мудрог и искусног старца). Упита га засто плаче и када му Хоори објасни шта се десило старац му обећа да ће му помоћи. Прво му даде чамчић од густо исплетених бамбусових стабљика, укрца га и рече му да се држи морских струја које ће га одвести у палату саграђену од мноштва зграда у облику рибљих крљушти и да је то палата бога Ватацумија, бога мора. Када стигне тамо треба да потражи извор поред капија, да седне на свето дрво кацуру и сачека да га примети кћи Бога мора. Тако бог Хоори и уради. Када слушкиње принцезе дођоше да захвате воду приметише Хоорија а он их замоли да му дају мало воде, међутим уместо да је попије скиде драгуљ који је носио око врата, стави га у уста и испљуну у бокал. Драгуљ се тако чврсто забоде да слушкиње нису могле да га изваде. Онда су бокал са драгуљем однеле прицези и рекле јој шта се десило и како су среле чудног младића. Тојотамабиме, како се звала принцеза, реши да изађе и види тог чудног младића. Младић јој се допао и рекла је оцу да испред њихове капије стоји неки младић. Бог мора је препознао Хоорија и увео га унутра, приредио гозбу и одмах му дао своју кћи Тојотамабиме за жену. Хоори се ту задржао три године.

Потчињавање бога Ходерија[уреди | уреди извор]

Но, бог Хоори сетио се једнога дана како је све почело и дубоко уздахну. Његова жена примети да нешто није уреду па рече свом оцу, Богу мора. Бог мора затим упита зета шта га мучи и овај му на послетку објасни зашто је уопште сишао у море. На то Бог мора сакупи све морске рибе, велике и мале и упита их да ли знају где је његова удица, рибе одговорише да се зубатац жалио како му у грлу запиње удица. Они затим прегледаше његово грло и нађоше удицу, прво су је извадили а затим опрали. Велики бог Ватацуми му онда овако рече: ,,Када будеш удицу враћао своме брату, овако му реци: ’Ово је удица смушености, удица нестрпљења и беде, удица глупости’, а када то изговориш, предај му је држећи је иза леђа. А ако твој брат засеје висока поља, ти засеј ниска. Ако твој брат засеје ниска поља ти засеј висока. Урадиш ли тако, твој брат ће пасти у беду, јер ја владам водама. Узме ли ти то за зло и крене у напад, ти извади бисер плиме Шиомицу и потопи га, а ако зажали, ти извади бисер осеке Шиофуру и поштеди му живот. Тако ћеш му задавати бриге и мучити га." Затим му даде бисере, сазва морске псе и нареди једном од њих да га врати у горњу земљу. Тако и би, али бог Хоори пре него што ће да пусти морског пса да се врати натраг, одреши свој бодеж и завеза му га око врата. Отуда овог пса и данас зову бог Сахимоћи, бог са бодежима (алузија на оштре зубе морских паса). I бог Хоори врати удицу своме брату и учини баш онако како га је Бог мора саветовао, и када му спаси живот бисером осеке, Ходери више не могаше да издржи мучење и обећа му да ће бити његов верни чувар и да ће му покорно служити.

Бог Угајафукиаезу[уреди | уреди извор]

Онда и сама богиња Тојотамабиме, кћи Бога мора, дође на горњу земљу и рече му да је носећа и да је време да се породи. I ту на самој обали мора сагради породиљску колибу а одмах затим је обузеше неиздржљиви трудови и она рече Хоорију да је не гледа док се буде порађала јер се све туђинке, када дође порођајни час, враћају у свој првобитни облик које су имале у мору. Али бог Хоори ипак не могавши да издржи провири и виде да се његова жена претворила у морског пса од осам хвати. Он се уплаши и побеже. Богиња Тојотамабиме схвати да је он ипак погледао па се постиди, остави дете и врати се у дубине, затворивши за собом морске границе. Дете назваше Амацухико Хико Нагисатаке Угајафукаезу. Принцеза је оставила бебу својој млађој сестри Тамајорибиме којој повери чување детета. Када је одрастао, бог Угајафукаезу узе за жену своју тетку Тамајорибиме. Она му роди четири синова међу којима и бога Камујамато Иваребика што је име првог цара земље Јамато.[9]

Митолошка бића[уреди | уреди извор]

У јапанској култури и традицији, постоје бројне приче о разноликим бићима, са натприродним моћима, која су у стању да се поигравају и манипулишу људима. Као један од општих назива за именовање ових бића користи се Јокаи (Yōкаи).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Симоновић, Симон. Кођики: записи о древним догађајима, Књига прва, Настанак земље и богова. Рад. стр. 22-31
  2. ^ Симоновић, Симон. Кођики: записи о древним догађајима, Књига прва, Одлазак бога Изанагија у подземље. Рад. стр. 34-34
  3. ^ Симоновић, Симон. Кођики: записи о древним догађајима, Књига прва, Прочишћење бога Изанагија. Рад. стр. 38-41
  4. ^ Симоновић, Симон. Кођики: записи о древним догађајима, Књига прва, Бог Сусано одлази на небо. Рад. стр. 42- 50
  5. ^ Симоновић, Симон. Кођики: записи о древним догађајима, Књига прва, Повлачење Аматерасу у небеску пећину. Рад. стр. 51- 54
  6. ^ Симоновић, Симон. Кођики: записи о древним догађајима, Књига прва, Бог Сусано убија џиновску змију. Рад. стр. 55- 57
  7. ^ Симоновић, Симон. Кођики: записи о древним догађајима, Књига прва, Бог Хико Хо но Ниниги. Рад. стр. 95- 104
  8. ^ Васић, Данијела. Симболика мајмуна у Јапану. 
  9. ^ Симоновић, Симон. Кођики: записи о древним догађајима, Књига прва, Хоори.Рад. стр. 105- 112

Литература[уреди | уреди извор]

  • Симоновић Симон, преводиоци: Хироши Јамаски-Вукелић, Данијела Васић, Далибор Кличковић, Дивна Глумац, Кођики: записи о древним догађајима, Београд: Рад, 2008.
  • Георге Wиллиамс Астон, Синтоизам: древна религија Јапана, Београд: Либер, 2010.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]