Једначина стања реалног гаса
Реални гасови су сви гасови који се могу наћи у природи. Код њих нема никаквих занемаривања и идеализовања, зато за њих важи другачија (тј. сложенија) једначина од једначине идеалног гаса.
Разлика између реалног и идеалног гаса[уреди | уреди извор]
Идеални гас не постоји у природи. Код идеалних гасова важи следеће:
- Молекули гаса су материјалне тачке бесконачно малог пречника
- Кретања молекула је по праволинијским путањама, константном брзином при чему су правци и смерови једнако вероватни
- Судар између молекула је апсолутно еластичан, центричан и не долази до губитка енергије
- Међумолекулске привлачне силе су занемарљиве
Пошто је јасно да такви гасови не постоје у природи, али постоје поједини гасови који при веома ниским притисцима и веома високим температурама се приближно понашају као идеални гас.
- Да би смо смањили притисак, морамо повећати запремину (за константну температуре – изотермни процес) и самим тим повећава се растојање између молекула и њихове димензије у односу на растојање се све више смањују и на тај начин се повећава могућност њиховог занемаривања.
- Док са друге стране, ако повећавамо температуре, доћи ће до повећања енергије у честицама (тј. кинетичке енергије, а самим тим и брзине честица) и утицај интеракције се смањује.
Зато је при овим условима разлика између реалног и идеалног гаса веома мала.
Гасови код којих је разлика занемарљива[уреди | уреди извор]
- једноатомни: хелијум (He), неон (Ne), аргон (Ar), криптон (Kr), ксенон (Xe) и радон (Rn) – сви племенити гасови
- двоатомни: кисеоник (O2), азот (N2), водоник (H2), угљен-моноксид (CO)…
- вишеатомни: метан (CH4), етилен (C2H4)
- смеше: ваздух, продукти сагоревања СУС мотора и ложишта…
За реалне гасове важи да молекули имају коначне димензије, а међумолекулске силе се не могу занемарити и судари су нееластични.
Многи гасови чија је велика примена у индустрији, као што су водена пара, амонијачна пара, живина пара итд, понашају се као реални гасови.
Једначина стања реалног гаса[уреди | уреди извор]
Ван дер Валсова једначина[уреди | уреди извор]
Ако будемо урачунавали димензије честица и међумолекулске силе, лако ћемо једначину стања идеалног гаса претворити у Ван дер Валсову једначину реалног гаса:
- Запремина које честице користе за кретање (тј. запремина около честица) је мања од запремине суда, јер и саме честице заузимају неку запремину:
Фактор за запремину кориговао је Ван дер Валс.
Где је - број молова гаса, - запремина која заузимају молекули једног мола гаса.
- Притисак који одређујемо заправо је мањи од стварног притиска због међумолекулских привлачних сила. Па важи:
Где је - однос квадратне вредности броја молова гаса и квадрата запремине, - константа која говори о томе колико су јаке међумолекулске силе.
Одавде се заменом у:
добија Ван дер Валсова једначина стања:
На основу ове формуле можемо тачније мерити и вршити експерименте са гасовима који су свугде око нас (гасови који су реални у природи).
Литература[уреди | уреди извор]
- Механика,Таласно кретање и Топлота, Францис Wестон Сеарс, Научна књига, Београд 1962
- Термодинамика, Др Владмир Симеон, Школска књига, Загреб 1980
- Термодинамика и Термотехника приручник, Бојан Ђорђевић, Владимир Валент, Слободан Шербановић, Ненад Радојковић ИРО ,,Грађевинска књига” Београд 1989
- Dilip Kondepudi, Ilya Prigogine, Modern Thermodynamics, John Wiley & Sons, 1998, ISBN 0-471-97393-9
- Hsieh, Jui Sheng, Engineering Thermodynamics, Prentice-Hall Inc., Englewood Cliffs, New Jersey 07632, 1993. ISBN 0-13-275702-8
- Stanley M. Walas, Phase Equilibria in Chemical Engineering, Butterworth Publishers, 1985. ISBN 0-409-95162-5
- M. Aznar, and A. Silva Telles, A Data Bank of Parameters for the Attractive Coefficient of the Peng-Robinson Equation of State, Braz. J. Chem. Eng. vol. 14 no. 1 São Paulo Mar. 1997, ISSN 0104-6632
- Ан интродуцтион то тхермодyнамицс бy Y. V. C. Рао.
- The corresponding-states principle and its practice: thermodynamic, transport and surface properties of fluids by Hong Wei Xiang