Јулска револуција
Француска револуција 1830. године, позната и као Јулска револуција, Друга француска револуција и, на француском, Троис Глориеусес, довела је до пада краља Шарла X, монарха из француске династије Бурбона, и успона његовог рођака, Луја Филипа, војводе од Орлеана, који је касније, након 18 нестабилних година краљевања, и сам збачен. Она је резултовала сменом уставних монархија – Бурбонске рестаурације и Јулске монархије, затим преласком моћи са куће Бурбона на њену подграну – кућу Орлеана, као и сменом принципа народног суверенитета у корист наследног права.
| Историја Француске |
|---|
 |
| Теме |
| Временска линија |
 Портал Француска |
Позадина[уреди | уреди извор]
Дана 16. септембра 1824, Шарл X је ступио на француски трон. Он је био млађи брат Луја XVIII који је, након пораза Наполеона I и договора Савезника, постављен за краља Француске. То што су и Луј и Шарл владали по наследном праву било је једно од двају узрока за Лес Троис Глориеусес, „Три славна дана“ Јулске револуције.
Након Наполеонове абдикације 1814. године, Европа, и посебно Француска, била је у нереду и Бечки конгрес је сазван како би се исцртале нове политичке границе. Иако су конгресу присуствовале многе земље, процес одлучивања су контролисале четири: Уједињено Краљевство којег је заступао Висконт Каселреј, Аустрија, заступљена од Клеменса фон Метерниха, Русија коју је заступао цар Александар I и Пруска коју је заступао краљ Фридрих Вилхелм III. Још једна утицајна особа на Конгресу био је Шарл Морис де Талеран, француски дипломата под Наполеоном. Премда је Француска била сматрана непријатељском државом, Талејрану је присуство било одобрено јер је тврдио да је с Наполеоном сарађивао под присилом.
Талејран је предложио да Европа буде враћена на своје „легитимне“ (тј. преднаполеонске) границе и владе, што је, уз неке измене, прихваћено од учесникâ конгреса. Француска је била враћена на границе из 1789. године и кућа Бурбона, Револуцијом смакнута с власти, била је поново постављена на трон. Према мишљењу Конгреса, политичка ситуација у Француској и остатку Европе била је враћена у нормалу. Међутим, нови краљ, Луј XVIII, знао је да су у његовој земљи још увек живе идеје национализма и демократије, те је стога објавио Уставну повељу, односно Устав Француске. Овај документ, и либералан и монархистички, био је други узрок за Јулску револуцију.
Владавина Шарла X[уреди | уреди извор]
Дана 16. септембра 1824, након вишемесечне болести, 69-годишњи краљ Луј XVIII је умро, не оставивши потомство. Стога је француски трон наследио његов млађи брат, 66-годишњи Шарл. Дана 27. септембра, Шарл X, како је назван, ушао је у Париз уз опште одобравање народа. Али, већ осам месеци касније, мишљење главног града о новоме краљу се знатно погоршало. Узроци ове нагле промене јавног мњења били су многи, али два главна су били:
- увођење смртне казне за свакога ко обешчасти хостију католичке Цркве и
- исплаћивање финансијске одштете за имовину одузету од стране Револуције из 1789. и Првог царства, и то свакоме ко је био проглашен за „непријатеља Револуције“.
Критичари прве мере оптуживали су краља и нове министре за улизивање католичкој Цркви и, тиме, кршење гаранција једнакости верског опредељења наведених у Повељи.
Друга мера је била шкакљивија утолико што су, од рестаурације монархије, све групе биле тражиле подмирење власништва. Али, либерални противници, од којих су многи били фрустрирани Бонапартисти, почели су да шушкају да ту меру Шарл X намеће само да би осрамотио оне који нису емигрирали. Обе мере су, тврдили су они, само параван за поништење Повеље.
Краљев однос с елитама је до тада, захваљујући популарности Уставне повеље и Дома заступника међу Парижанима, био чврст. I то ће се променити. Дана 12. априла, вођен и искреним убеђењем и духом независности, Дом заступника је глатко одбио владин захтев за измену наследних закона. Популарни левичарски лист Конститусјонел назвао је ово одбијање „победом над контрареволуционарним и реакционистичким снагама“.
Популарност оба дома парламента је скочила, а популарност краља и његовог кабинета је опала. Ово је постало сасвим видљиво када је, 16. априла 1827, постројивши краљевску гарду на Марсовом пољу, краљ био дочекан леденом тишином, док многи присутни нису ни скинули капу. Шарл X је касније рекао (свом рођаку) Орлеану да „иако већина присутних није била премрско расположена, неки од њих су имали грозне изразе лица“.
Због примећеног упорног и нарастајућег критиковања владе и Цркве, влада је Дому заступника предложила закон којим се пооштрава цензура, а нарочито према новинама. Дом се томе успротивио толико снажно да је влада убрзо морала предлог да повуче.
Дана 17. марта 1830, либерална већина у Дому заступника изгласала је неповерење (тзв. Обраћање 221) краљу и влади. Сутрадан, Шарл је распустио парламент и узбунио либерале тиме што је одложио изборе на два месеца. У том периоду, либерали су уживали популарност због 221, док се влада борила за подршку широм земље премештајући префекте по департманима. На изборима су либерали освојили убедљиву већину, а у међувремену је и краљ ненадано распустио Националну париску гарду, добровољну групу грађана која је представљала спој између грађана и монархије. Мислећи људи су били шокирани тиме; чувши за тај догађај, један племић из Порајња записао је: „Радије бих дао да ми одсеку главу него да урадим такву ствар. Сада је једина мера која недостаје за подизање револуције – цензура.“
То се и догодило јула 1830. када је, у недељу, 25. јула, Шарл X потписао Јулску уредбу, познату и као Уредба из Сен Клуа. Уредба је сутрадан објављена у водећем конзервативном листу, Монитеру. У уторак, 27. јула, почела је револуција која је произвела Лес троис јоурнéес де јуиллет и крај бурбонске династије.
Три славна дана[уреди | уреди извор]
Понедељак, 26. јул 1830.[уреди | уреди извор]
Лето 1830. године било је вруће и сушно и натерало је све Парижане, који су то могли, да оду на село. Већина послодаваца то није могла, па су они били међу првима који су сазнали за Уредбу из Сен Клуа. Није им се свидело то што су прочитали, можда и зато што су сазнали да им је онемогућено да више буду кандидати за Дом заступника, што је био сине ква нон оних који су тражили врхунски престиж у друштву. У знак протеста, берзанти су престали да позајмљују новац, а послодавци су позатварали фабрике и радници су били остављени на улици. Незапосленост, која је током лета расла, сада је нагло скочила. „Велики број ... радника сада, дакле, није имао шта друго сем да протестује“.
Оно мало либералних политичара што је остало у Паризу окупило се, више за себе, да протестује, размењује ноте и окривљује, али без дефинисаног правца деловања. Либерални новинари су, међутим, ступили у акцију.
Док су конзервативне новине, нпр. Журнал де деба, Монитер и Конститусјонел већ биле престале с објављивањем, повинујући се новом закону, неких 50-ак либералних и радикалних новинара из десетак новина окупило се у седишту либералног Насјонала. Тамо су они потписали заједнички протест и одлучили да ће наставити с издавањем.
Исте вечери, када је полиција заузела новинску штампарију и запленила нелегалне новине, сусрела се са незапосленом руљом и њеним повицима: À бас лес Боурбонс! („Доле с Бурбонима!“) и Виве ла Цхарте! („Живела Повеља!“). Арман Карел, републикански новинар, написао је за наредно издање Насјонала:
„Француска ... се враћа у револуцију актом саме владе ... правни поредак је сада нарушен и на снагу је ступио поредак силе ... у овој ситуацији у којој се налазимо послушност је престала бити обавезом ... Сада је на Француској да просуди докле ће њен отпор ићи.“
Као да није био у истом граду, префект париске полиције те вечери је записао: „...најсавршенији мир и даље влада у свим деловима главног града. У извештајима који су ми достављени нема ниједног догађаја вредног пажње.“
Уторак, 27. јул 1830. – први дан[уреди | уреди извор]
Париз се пробудио преплављен радикалним новинама. До поднева, бука и саобраћај на улицама утихнули су, док је окупљеног грађанства бивало све више. У 16:30, командантима Прве париске војне дивизије и Краљевске гарде наређено је да окупе своје трупе и оружје на Тргу карусел наспрам Тиљерија, затим на Тргу Вандом и Тргу Бастиље. Како би се одржао ред и мир и продавнице оружја заштитиле од пљачке, широм града су се појавиле војне патроле, али зачудо, никакве мере нису биле предузете да се заштите складишта оружја и фабрике барута. Око 19 часова, с доласком сумрака, борба је почела. „Парижани, а не војници, су први напали. Калдрма, цреп и саксије с горњих прозора ... почеше да падају по војницима на улици.“ Војници су испрва пуцали у ваздух, али до зоре је 21 цивил био убијен. Маса је тада обигравала око леша једног од убијених, вичући: Морт ауx Министрес! („Смрт министрима!“) и À бас лес аристоцратес! („Доле с аристократама!“).
Један сведок је записао:
„Видео сам групу узнемирених људи како пролазе и затим нестају, а затим коњички одред за њима ... Из свих праваца покаткад ... Неодређене звукове, пуцње, а онда би све утихнуло и рекло би се да је у граду све у реду. Али све продавнице су биле позатваране, Пон-неф је готово сасвим мрачан, неверица на сваком лицу подсећа нас с каквом се кризом суочавамо...“
Године 1828, Град Париз је монтирао неких 2.000 уличних светиљки. Те лампе су висиле на конопима развешеним између стубова, тј. нису биле за њих фиксиране. Прве вечери немира, оне су уништене скоро све и, до 22 часа, руља је морала да се разиђе.
Среда, 28. јул 1830. – други дан[уреди | уреди извор]
Борбе су се наставиле одмах изјутра.
„Нема ни осам и петнаест, записао је један сведок, а већ се чују повици и пуцњи. Продавнице не раде ... Руља јури кроз улице ... звук топова и пушака све је гласнији ... Чују се поклици Доле с краљем!, На гиљотину!...“
Краљ је наредио маршалу Огисту Мармону, војводи од Рагузе и генерал-мајору Краљевске гарде, да угуши нереде. Сам Мармон је био либералан и противан владиној политици, али је био чврсто везан уз краља јер је веровао да му је то дужност, а могуће и зато што је био непопуларан због напуштања Наполеона 1814. године.
Мармонов план био је да распореди Краљевску гарду и сродне јединице градског гарнизона уз главне саобраћајнице и мостове, као и да заштити важне зграде, попут краљевске палате, Палате правде и Градске куће. Такав план је био непромишљен и преамбициозан. Не само да није било довољно људства, него, од метака преко хлеба до чисте пијаће воде, средстава није било ни близу довољног. Краљевска гарда је још увек била лојална, али остале јединице су почеле да се осипају.
Седамдесеттрогодишњи Шарл X, виспрено оставши у Сен Клуу, био је обавештаван о догађајима у Паризу и увераван од министара да ће се нереди окончати чим побуњеницима нестане муниције. На крају крајева, уверавали су га министри, није ли сам Мармон већ прошле ноћи лично послао извештај Његовом Височанству да је све под контролом?
У Паризу, комитет либералних опозиционара написао је петицију којом је затражио да Уредба буде повучена. Оно што је било неочекивано је да су они критиковали „не краља него његове министре“, распршујући тиме Шарлову слутњу да су либерални противници – непријатељи његове династије.
По потписивању те петиције, чланови комитета отишли су право код Мармона да затраже прекид крвопролића и да га замоле да постане медијатор између Сен Клуа и Париза. У хаосу свог штаба, Мармон им је нестрпљиво објаснио да су петиције и скромни захтеви у реду, али да први потез морају да повуку грађани Париза, да морају да положе оружје и врате се кућама, и да ће само тада бити могуће преговарати. Донекле обесхрабрени, преговарачи су отишли код надменог, ледено мирног првог министра, Де Полињака (Јованке Орлеанке у панталонама, како је био кришом називан у Сен Клуу). Од њега су добили још неповољнији одговор – одбио је да их прими, можда знајући да би то само било губљење времена. Као Мармон, и он је знао да Шарл X сматра Уредбу виталном по безбедност и достојанство трона и да ју, стога, краљ неће повући.
У 16 часова, Шарл X је примио пуковника Комјеровског, једног од главних Мармонових саветника, који му је донео ноту од Мармона:
„Господине, ово више нису нереди, ово је револуција. Ваше Височанство мора хитно предузети мере за смиривање ситуације. Част круне још може бити спашена. Сутра, можда, више неће бити времена ... Стрпљиво ишчекујем наређења Вашег Височанства.“
Краљ је за савет упитао Де Полињака који га је посаветовао да се настави с пружањем отпора. У међувремену, у Паризу, група озбиљних људи се састала и разговарала. По први пут је споменуто име војводе од Орлеана.
Четвртак, 29. јул 1830. – трећи дан[уреди | уреди извор]
„Они (краљ и министри) нису дошли у Париз“, написао је књижевник Алфре де Вињи, „људи гину за њих ... Ниједан владар се није појавио. Јадни гардисти, остављени без наређења и хлеба већ два дана, боре се и падају посвуда.“
Можда из истог разлога, ројалиста није било нигде; можда и због тога што су побуњеници били добро организовани и одлично наоружани. За само пар дана, широм града подигнуто је преко 4.000 барикада. Готово свако иоле дебело дрво било је посечено ради градње барикада, а тако је чупана и калдрма. Тробојна застава револуционара – народна застава – вијорила се са зграда, и то са све више важних зграда. Више се нигде није видела бело-златна застава Бурбона.
Мармону је фалило или иницијативе или присебности да позове појачања из Сен Денија, Винсена, Линевила и Сент Омера, а није ни тражио помоћ од резервиста ни од Парижана још увек лојалним Шарлу X. Либерали су кренули у његов штаб да затраже хапшење Де Полињака и осталих министара, а конзервативци су му тражили да похапси побуњенике и њихове коловође. Мармон их је све саслушао без реакције и није предузео ништа, већ је чекао краљева наређења, како му је краљ и био наредио.
Око 13:30, пао је Тиљери. Шта се није могло опљачкати, разбијано је и бацано напоље кроз затворене прозоре. „Неки човек, одевен у хаљину војвоткиње од Берија, са све перјем и цвећем у коси, вриштао је с прозора палате: Изволите! Изволите! Други су пили вино у подруму палате.“ Треба рећи и да је пљачкања током ова три дана било релативно мало, не само у Лувру, где је уметничка дела штитила сама руља, већ ни у Тиљерију, Палати правде и осталим местима.
Још раније истог дана, пао је и Лувр. Швајцарска гарда, видевши руљу како јој прилази и спречена од стране Мармона да прва отвори ватру, повукла се. Није хтела да доживи судбину сличног одреда Гарде који се, 1792. године, супротставио руљи и био уништен. До предвечери, побуњеници су ушли и у Градску кућу. Пар сати касније, либерални политичари су ушли у оштећену зграду и започели успостављање привремене управе. Премда је и у наредних пар дана по граду било спорадичних борби, револуција је већ била практично окончана.
Исход[уреди | уреди извор]
Револуција јула 1830. донела је уставну монархију. Дана 2. августа, Шарл X и његов син Дофен абдицирали су с трона и отишли за Велику Британију. Иако је Шарл намеравао да за наследника постави свог унука, војводу од Бордоа, либерали из привремене управе су на трон поставили његовог даљег рођака, Луј Филипа из куће Орлеана, који је пристао на улогу уставног монарха. Наредни период познат је као Јулска монархија.
Јулски стуб на Тргу Бастиље обележава догађаје који су се збили током Три славна дана.
Ова обновљена револуција подстакла је августовски устанак у Бриселу и Јужним провинцијама Уједињене Краљевине Низоземске, што је довело до успостављања независне Краљевине Белгије. Јулска револуција је такође надахнула и неуспеле револуције у Италији и Пољској.
Две године касније, париски студенти, разочарани исходом и мотивима револуције, дигли су побуну познату као Јунска побуна. Премда је тај устанак трајао краће од недељу дана, Јулска монархија је остала непопуларна и збачена је 1848. године.
