Катехоламин

С Википедије, слободне енциклопедије
Катехоламини
Катехол
Допамин
Норепинефрин (норадреналин)
Епинефрин (адреналин)

Катехоламини су хормони „борбе-или-бежања“, које ослобађају надбубрежне жлезде у одговору на стрес.[1][2] Они су део симпатичког нервног система.

Они се називају катехоламинима зато што садрже катехол или 3,4-дихидроксифенилну групу. Они су деривати аминокиселине тирозина.[3]

У људском телу, најзаступљенији катехоламини су епинефрин (адреналин), норепинефрин (норадреналин) и допамин, који се формирају из фенилаланина и тирозина. Разни стимулансни лекови су катехоламински аналози.

Катехоламини су растворни у води, и 50% су везани за протеине плазме, тако да циркулишу у крвотоку.

Тирозин се формира из фенилаланина путем хидроксилације ензимом фенилаланин хидроксилаза. (Тирозин се такође уноси директно из дијеталних протеина). Он се затим шаље у неуроне који излучују катехоламин. У њима, неколико серијских реакција конвертују тирозин до -L-ДОПА}-, до допамина, до норепинефрина, и коначно до епинефрина.[4]

Структура[уреди | уреди извор]

Катехоламини имају дистинктне структуре које садрже бензенов прстен са две хидроксилне групе, етилни ланац, и терминалну аминску групу. Фенилетаноламини попут норепинефрина имају хидроксилну групу на етил ланцу.

Формирање и деградација[уреди | уреди извор]

Локација[уреди | уреди извор]

Катехоламини се формирају првенствено у хромафинским ћелијама надбубрежне медуле и постганглионим нервним влакнима симпатичког нервног система. Допамин, који делује као неуротрансмитер централног нервног система, се углавном формира у нервним ћелијским телима у две мождане области: substantia nigra и вентрална тегментална област.

Синтеза[уреди | уреди извор]

Из леводопе се прво синтетише допамин. Норепинефрин и епинефрин су деривати даљих метаболичких модификација допамина. Ензиму допамин хидроксилаза је неопходан бакар као кофактор, док је DOPA декарбоксилази потребан PLP. Степен који ограничава брзину биосинтезе катехоламина је хидроксилација тирозина.


Биосинтетски путеви за катехоламине и амине у траговима у људском мозгу
Грапхиц оф траце амине анд цатецхоламине метаболисм
примарни
пут
мање
заступљени
пут
Тхе имаге абове цонтаинс цлицкабле линкс
Код људи, катехоламини (приказани жутом бојом) потичу од аминокиселине L-фенилаланин. L-фенилаланин се претвара у L-тирозин помоћу ензима ароматичне аминокиселине хидроксилазе (АААХ) (фенилаланин 4-хидроксилазе), са молекуларним кисеоником (О2) и тетрахидробиоптерином као кофакторима. L-тирозин се претвара у L-ДОПА помоћу другог АААХ ензима (тирозин 3-хидроксилазе) са тетрахидробиоптерином, О2 и гвожђем (Фе2+) као кофакторима. L-ДОПА се претвара у допамин помоћу ензима ароматичне L-аминокиселине декарбоксилазе (ААДЦ), са пиридоксал фосфатом као кофактором. Сам допамин се такође користи као прекурсор у синтези неуротрансмитера норадреналина и епинефрина. Допамин се претвара у норепинефрин помоћу ензима допамин б-хидроксилазе (ДБХ), са О2 и L-аскорбинском киселином као кофакторима. Норепинефрин се претвара у епинефрин помоћу ензима фенилетаноламин Н-метилтрансферазе (ПНМТ) са С-аденозил-L-метионином као кофактором.
L-Тирозин Тирозин хидролаза Леводопа DOPA декарбоксилаза
Ароматична L-аминокиселинска декарбоксилаза)
Допамин
Допамин β-хидроксилаза Норепинефрин Фенилетаноламин N-metiltransferaza Epinefrin

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „University of California, San Diego, Health Library, catecholamines”. Архивирано из оригинала 16. 07. 2011. г. Приступљено 21. 06. 2011. 
  2. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799. 
  3. ^ Purves, Dale, George J. Augustine, David Fitzpatrick, William C. Hall, Anthony-Samuel LaMantia, James O. McNamara, and Leonard E. White (2008). Neuroscience. 4th ed. Sinauer Associates. стр. 137–8. ISBN 978-0-87893-697-7. 
  4. ^ Joh TH, Hwang O (1987). „Dopamine beta-hydroxylase: biochemistry and molecular biology”. Annals of the New York Academy of Sciences. 493: 342—50. PMID 3473965. doi:10.1111/j.1749-6632.1987.tb27217.x. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]