Колонизација Косова и Метохије у Краљевини Југославији

С Википедије, слободне енциклопедије
Територијална проширења Краљевине Србије (зелено) и Краљевине Црне Горе (љубичасто) након 1913.

Колонизација Косова и Метохије у Краљевини Југославији подразумева повратак Срба и осталог хришћанског становништва на ове просторе, са којих су били прогнани током вишевековне османске владавине. Колонизација се спроводила у периоду 1920–1941. година и њен циљ је био успостављање етничке равнотеже у осетљивим пограничним регионима. Етничка равнотежа нарушена је вишедецениским мењањем етничке структуре на штету хришћанског становништва. Само од 1876. до 1912. са територије „Старе Србије“ је насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти.[1]

Овај процес је почео 1920. године тако што су први колонисти на ове просторе почели сами да долазе.[2] Касније је колонизација постала планска и одвијала се у два таласа:

  • 1922—1929. по Уредби о насељавању Јужних крајева донесеног 20. новембра 1920. године
  • 1933—1938. по Закону о насељавању Јужних крајева донесеног 11. јуна 1931. године [3]

Насељавање се вршило пре свега српским становништвом са подручја пасивних региона као што су Црна Гора, Босна и Херцеговина, Далмација, Рашка област, Војводина и Војна крајина у Хрватској.

Током колонизације, узимање земљишта од приватних власника је било забрањено. Чак и псеудо права неких Албанаца који нису могли да докажу своје власништво над земљиштем су била испоштована.

У почетку колонисти су добијали необрадиво земљиште, попут пашњака, пропланка, неплодна и напуштена земљишта, шуме и у мањој мери земљиште бегунаца-одметника. Само 5% од укупног земљишта било је обрадиво. За досељенике је изграђено у 330 насеља и села 12.689 кућа, 46 школа и 32 цркве.

Колонизација је започела непосредно након ослобађања и припајања Косова Краљевини Србији и делова Метохије Краљевини Црној Гори у првом балканском рату, и настављена је током периода Краљевине Југославије, од 1918. до 1941. године. Колонизација Косова је имала наглашено националну ноту и њоме је „анационални елеменат” требало заменити „здравим националним елементом”.[4][5]

Између 1912 и 1941. године, на Косово је насељено између 60.000[6] и 65.000[7] колониста. Преко 90% укупног броја колониста су чинили Срби са разних крајева Југославије (укључујући и Црногорце).[8]

У етничкој структури преовладавали су Срби са 49.000, затим Хрвати са 4.500 и Словенци са 450. Поред њих било је и Влаха, Русина, Руса, Немаца, Албанци итд. [9]

Притом је и аграрна реформа имала етно-религијски аспект, јер је имовина бивших муслиманских земљопоседника углавном прелазила у руке Срба.[10]

Колонизација Косова се углавном сматра неуспелим пројектом, јер није задовољила ни државу ни насељенике, ни староседеоце.[11] Резултати нове етничке мапе су поништени другим светским ратом, када је Косово прикључено Албанији, а већина колониста протерана назад у Србију и Црну Гору. По завршетку рата, српким колонистима је привремено забрањен повратак на Косово[12].

Историјски контекст[уреди | уреди извор]

Процес одсељавања Срба или њиховог биолошког уништења рађен је од стране власти Османске царевине (Албанци, Мухаџири, Черкези), која су трудила да измени верску структуру, и Албанаца који су се трудили да створе хомогено подручје насељено Албанским живљем.[13] Пример Албанских тежњи и националог освешћења била је Призренска лига 1878. године.

Циљеви Турске државе и Албанаца нису били у потпуности комплементарни али су се слагали у једном, а то је да треба очистити просторе од српског и црногорског становништва. Најтежи период је био од 1878-1912. године. [13]

Након успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на просторима Косова, Метохије и Македоније кренуло се са укидањем феудалних односа, извођењем аграрне реформе и насељавањем подручја. 1919. године укинуто је кметство и кметови су проглашени власницима земље коју су обрађивали. Ово је довело да аутохтони Срби и многи сиромашни Албанци по први пут постану земљопоседници.

Хронологија[уреди | уреди извор]

Током балканских ратова, Косово и Метохија су ослобођени и припојени Краљевини Србији и Краљевини Црној Гори. I поред масовних присилних исељења косовских Албанаца (од 1912-1914 је исељено 281.747 људи[14][тражи се извор]), они су и даље на Косову чинили већину становништва.[15] Црна Гора и Србија су настојале да мерама колонизације утичу на измену етничке слике Косова и Метохије. Црна Гора је већ крајем 1912. године почела насељавати своје држављане на територији западне Метохије. У току првог светског рата ти су се насељеници повукли у Црну Гору, да би се након рата вратили на добијена имања.[16]

Након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС, београдска влада је започела опсежан програм колонизације Косова, дајући предност бившим војницима или припадницима четничких одреда.[17] Намера је била да се населе „национално заслужни и проверени елементи”, тј. ратни добровољци, четници, жандарми, граничари, оптанти, избеглице и партијски активисти.[18] Колонисти су регуларно снабдевани оружјем преко Савеза аграрних задруга.[11] У брдовита албанска насеља колонизовани су најпре Црногорци, јер се сматрало да су били културно најсличнији Албанцима. Осим тога, они су се без много страха усељавали у конфисковане куће качака „не бринући много ни о могућој освети, нити о тапијама”.[19] Колонисти су у почетку масовно добијали земљу која је одузимана од власника са регуларним папирима.[11] Велики број колониста је усељен у куће Албанаца који су принудно исељени.[20] Одузимање земље од Албанаца доводи до побуна читавих села, па чак и интервенције војске. Током читавог периода колонизације, београдска власт се морала носити са оружаним отпором албанских качака, који су се борили против успостављања српске власти.[21]

Између 1919—1927 на Косову и Метохији је основано 245 нових српских насеља.[22] Само у јесен 1931. у Метохији је насељено 1.400 породица из Црне Горе: подигнуте су им типске куће и додељено преко 20.000 ha земље између пута Призрен–Ђаковица–Пећ и реке Дрим.[23] За колонисте је подигнуто 11.273 куће на Косову до краја 1935. године.[22] Од 1936. је започео нови талас одузимања земље од Албанаца у пограничним крајевима, при чему им је остављано свега 0,4 ha по члану домаћинства[24], док су насељеничке породице добијале у просеку 8 ha земље[11]. Власти су на овај начин покушавале да униште основ албанске егзистенције и приморају их на исељавање, чиме је појачано антидржавно расположење код Албанаца.[11]

Ресрбизација Косова се наставила све до 1941. године и на тај начин су створене многе српске енклаве на Косову и Метохији[25], између осталих: Косово Поље, Обилић, Херцегово, Орловић, Девет Југовића, Лазарево, Горњи Сврачак, Доњи Сврачак, Језеро, Луг, Ново Рујце, Старо Грацко и др.[8] Нове колоније су осниване углавном у близини главног пута, који води Косовом од југа према северу.[8] Постојала је намера да се ратни добровољци насељавају уз важне стратешке пунктове, првенствено у Метохији, Дреници, дојранском и малешком срезу.[26] До 1939. године је насељено око 54.000 колониста, од чега 49.000 Срба (укључујући и Црногорце), око 4.500 Хрвата и око 150 Словенаца.[8] Укупан број насељеника, према аграрном повереништву у којем су били пријављени, је дат у следећој табели[8]:

КОЛОНИЗАЦИЈА КОСОВА
аграрно повереништво број насељеника
Урошевац 15.381
Ђаковица 15.824
Призрен 3.084
Пећ 13.376
Митровица 429
Вучитрн 10.169
укупно 58.263

Дугогодишња постепена колонизација није испуњавала очекивања српске стране. Васа Шалетић, управник Савеза аграрних задруга, је сматрао да Албанце треба неодложно иселити у Турску и да је "насељавање Срба међу пола милиона Албанаца било грешка".[11] Критикујући половичне резултате дотадашње колонизације Косова, српски академик и политичар Васо Чубриловић предлаже начине за решавање "албанског проблема" тоталним етничким чишћењем Косова од Албанаца.[27] Чубриловић је 1937. године израдио антиалбански пројекат истеривања Албанаца за Стојадиновићеву владу, који је требало да спроведу државне власти.[28]


У циљу притиска на Албанце, београдска власт је организовала паравојне формације четника, које су предводили Коста Пећанац, Милић Крстић, Јован Бабунски, Василије Трбић и други, који су организовали казнене експедиције вршећи насиље, терор и организовану пљачку.[20] У међуратном периоду (1918-1941), који је трајао 23 године, на Косову је скоро осамнаест година била успостављена војна управа.[29] У то време Комунистичка партија Југославије је деловала на Косову и Метохији, залажући за прекид колонизације.[30]

Правна регулатива и злоупотребе[уреди | уреди извор]

Краљевина Србија је донела Уредбу о насељавању новоослобођених области 20. фебруара 1914. године, али је њено спровођење убрзо ометено избијањем првог светског рата већ јула исте године.[31]

Између 1918. и 1920, Косово је стихијски насељавано.[32] Колонизација нових области је правно регулисана Уредбом о насељавању јужних крајева, од 24. септембра 1920.[31] Према овој уредби приватна својина се могла одузети ради стварања насељеничких комплекса, али је држава морала дати у замену земљу истог бонитета у близини одузетог земљишта. У пракси, то се углавном није поштовало.[33] Одузимајући земљу од Албанаца, аграрне власти их нису упознавале с њиховим правима. Приликом градње насељеничких комплекса углавном се није водило рачуна о животним интересима албанских сељака: у неким случајевима је породицама све око куће одузето, па су ради улаза у кућу морали пролазити кроз насељеничко имање. Овакви случајеви доводили су у непријатан положај и Албанце и насељенике.[34] Уредба о насељавању јужних крајева је 1931. претворена у Закон о аграрној реформи и колонизацији, који је претрпео извесне измене и допуне јуна 1933.

Спровођење колонизације и аграрне реформе, које су биле непосредно повезане, је првих година било у надлежности Министарства за аграрну реформу. Од 1929. године, када то министарство престаје да постоји, па до избијања Другог светског рата 1941. године, колонизација је била у надлежности Министарства пољопривреде.[8] Колонизација и аграрна реформа су имале и социјалну димензију јер је земља одузимана од некадашњих ага и бегова и дељена сиромашним сељацима. Отуђење тзв. „великог поседа” спроводио је срески поглавар по одлуци великог жупана, после чега би држава одређивала откупну цену „вишка” земљишта које би било одузето за потребе аграрне реформе.[35] Бивши власници често нису бивали адекватно исплаћени, а питање исплате бивших власника је посматрано као терет за државни буџет, нарочито у годинама светске економске кризе.[11]

Да би подстакла насељавање, држава је из буџета обезбедила бесплатан превоз и грађевински материјал: 1921. издвојено је шест милиона динара, а током наредне буџетске године скоро 24 милиона.[36] Колонисти су по насељавању ослобађани државних пореза на три, а од 1928. на пет година. Углавном је дељена државна земља, напуштене парцеле мухаџира и земља одузета од одметника-качака. Скоро четвртину земље чинила су тзв. „безвласничка имања” која су муслимани трајно напустили. Само на територији Аграрног повереништва у Пећи је 1919–1939. било 9.674 ha трајно напуштеног (качачког) земљишта.[37]

Између 1918. и 1928. променило се 23 министра аграрне реформе, од чега су само четворица обишла јужне области.[38] Након завођења шестојануарске диктатуре 1929. године, међу аграрним повереницима су доминирали скоро искључиво пуковници (Чемерикић, Димитријевић, Брановачки).[11] Рад врховног аграрног повереништва био је обележен корупцијом. Иако је закон налагао да се земља дели хронолошки, тј. по редоследу подношења захтева, у пракси су ипак квалитетне парцеле дељене брже ономе ко би платио.[11] I Савез аграрних задруга Јужне Србије је био прилично контроверзна установа. Њен дугогодишњи управник Васа Шалетић је 1936. предлагао исељавање Албанаца у режији Савеза, који би истовремено био задужен за откуп њихових имања.[11] Поред тога што је политички злоупотребљаван, Савез је убрзо постао и симбол корупције.[11]

Разне злоупотребе и одузимања приватних имања албанских сељака ради насељавања колониста су имале лоше последице на односе мештана и насељеника, који су добијали земљу одузету на тај начин.[31] Из разних докумената се види да су аграрне власти противзаконито ограничавале и одузимале земљу албанских сељака, често без икакве замене или накнаде.[31] У најтежем положају су били Албанци у пограничним областима према Албанији, где су власти настојале да населе што више колониста, сматрајући да ће тако обезбедити сигурност границе. У тим су одузимана имања албанских сељака без обзира на то могу ли њихове породице опстати на оно мало земље што им је остављено.[31]

Последице[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Одлука о привременој забрани повратка колонистима
Нове власти су 1945. донеле Одлуку о привременој забрани повратка колонистима.

Као последица дугогодишњег исељавања Албанаца и насељевања Срба и Црногораца, дошло је до значајних измена у етничкој структури становништва. Такође, услед примене насилних мера односи између етничких група су постали веома напети, посебно између албанских староседелаца и српских колониста, што је имало последица на продубљење српско-албанског сукоба.[20] Несталност колонистичких поседа и нерегуларна подела земљишта довели су до општег осећаја неизвесности код насељеника на „њиховим” неубаштињеним поседима.[11] Многи колонисти су добијену земљу нелегално продавали и враћали се у родни крај, или су је изнајмљивали муслиманским велепоседницима[39], чиме је „поништаван један од главних циљева аграрне реформе и колонизације”.[40] С друге стране, неки колонисти, углавном црногорски, су редовно изазивали конфликте са домороцима.[41]

Током Другог светског рата, Косово је припојено Краљевини Албанији, која је била италијански протекторат. Бројни српски и црногорски колонисти досељени 1920-их и 1930-их су протерани назад у Црну Гору и Србију, а многи су убијени.[42]

По завршетку рата 1945. године, власти нове Демократске Федеративне Југославије су свим колонистима забраниле повратак на Косово, јер су проглашени експонентима предратне великосрпске политике.[43] Марта 1945. нова федерална влада је донела тзв. Одлуку бр. 153 којом је свим колонистима привремено забрањен повратак на њихова пријашња места живљења. Нове власти су почетком августа 1945. усвојиле Закон о ревизији колонистичких односа[44], и формирале комисије за његово спровођење.[11], тако да се избегло становништво враћа на Косово и Метохију, укључујући и 3.352 „бивша колониста“. Оним колонистима који нису испуњавали законске услове за повратак углавном је додељивана земља у Војводини[11].

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Димитрије Богдановић, Књига о Косову”. Архивирано из оригинала 26. 05. 2010. г. Приступљено 27. 01. 2010. 
  2. ^ „Хисторy оф Косово анд Метохиа 2[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2010. г. Приступљено 21. 01. 2010.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)
  3. ^ „Архивирана копија” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 26. 08. 2011. г. Приступљено 20. 01. 2010. 
  4. ^ Ђ. Крстић, Колонизација у Јужној Србији ), Сарајево. 1928. стр. 21–24.
  5. ^ Архив Југославије, 67-28-256, јул 1934.
  6. ^ M. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918–1941. ), Приштина. 1981. стр. 153, 210, 215,220.
  7. ^ „Прва балистичка побуна”. Архивирано из оригинала 21. 10. 2008. г. Приступљено 20. 01. 2010. 
  8. ^ а б в г д ђ „Александар Павловић, Просторни распоред Срба и Црногораца колонизованих на Косово и Метохију у периоду између 1918. и 1941. године” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 26. 08. 2011. г. Приступљено 20. 01. 2010. 
  9. ^ M. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918-1941 ), Приштина. 1981. стр. 220, 221,222.
  10. ^ M. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918-1941 ), Приштина. 1981. стр. 96.
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Владан Јовановић, Токови и исход међуратне колонизације Македоније, Косова и Метохије
  12. ^ „Стеван Мирковић, О забрани повратка колонистима”. комунисти.50wебс.цом. Приступљено 2020-07-23. 
  13. ^ а б [хттпс://wеб.арцхиве.орг/wеб/20231110193001/хттп://www.косово.нет/ск/растко-косово/историја/књига_о_косову/богдановиц-косово_2.хтмл Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2023) [Пројекат Растко Грацаница] Димитрије Богдановиц: Књига о Косову (Турско доба)]
  14. ^ Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VII, св. 1. Београд, (1980). стр. 617-618.
  15. ^ Према званичном попису становништва Краљевине СХС из 1921. године Косово је имало 439.010 становника, чију су већину чинили Албанци (64,1%).
  16. ^ А. Хадри, Косово и Метохија у Краљевини Југославији (пп. 59-60.), ИГ 1967. 1-2 51-84.
  17. ^ Хоwард Цларк, Цивил ресистанце ин Косово
  18. ^ Адам Прибићевић, Од господина до сељака, прир. Ч. Вишњић, Загреб, (1996). стр. 131–133.
  19. ^ Зоран Јањетовић, Деца царева, пасторчад краљева. Националне мањине у Југославији 1918– 1941, Београд (2005). стр. 325–327, 340.
  20. ^ а б в „Истеривања Албанаца и колонизација Косова II (Историјски институт у Приштини)”. Архивирано из оригинала 31. 10. 2006. г. Приступљено 20. 01. 2010. 
  21. ^ M. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918-1941 ), Приштина. 1981. стр. 38.
  22. ^ а б Ђорђе Кристић, Колонизација Јужне Србије, Сарајево (1928). стр. 6.
  23. ^ АЈ, 38-505-657.
  24. ^ Зоран Јањетовић, Деца царева, пасторчад краљева. Националне мањине у Југославији 1918– 1941, Београд (2005). стр. 331.
  25. ^ Др Милован Обрадовић, Аграрна Реформа и колонизација на Косову 1918-1941, Приштина, 1981.
  26. ^ Југословенска држава и Албанци, прир. Љ. Димић, Ђ. Борозан, књ. 1, Београд 1998, док. 364. стр. 323.
  27. ^ Хисторицал дицтионарy оф Косова
  28. ^ а б „Анте Бељо, Идеологија Велике Србије”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 20. 01. 2010. 
  29. ^ „Зеф Мирдита, Албанци у свјетлости вањске политике Србије”. Архивирано из оригинала 25. 06. 2001. г. Приступљено 20. 01. 2010. 
  30. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, страна 656.
  31. ^ а б в г д „Димитрије Богдановић, Књига о Косову”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2023. г. Приступљено 20. 01. 2010. 
  32. ^ M. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918-1941 ), Приштина. 1981. стр. 130-131.
  33. ^ M. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918-1941 ), Приштина. 1981. стр. 114-115.
  34. ^ M. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918-1941 ), Приштина. 1981. стр. 118.
  35. ^ Миливоје Ерић, Аграрна реформа у Југославији 1918–1941, Сарајево, (1958). стр. 387; Мил. Р. Гавриловић, Привреда Јужне Србије, Скопље, (1933). стр. 86.
  36. ^ Иван Катарџиев, „Македонија ме‡у Балканските и Втората светска војна (1912–1941)”, Историја на македонскиот народ, том 4, Скопје, (2000). стр. 163–165.
  37. ^ Владан Јовановић, Југословенска држава и Јужна Србија 1918–1929 (Македонија, Санџак, Косово и Метохија у Краљевини СХС), Београд, (2002). стр. 125, 225.
  38. ^ M. Стефановић, „Сумаран преглед аграрне реформе на Балкану”, Ла Фéдéратион Балканиqуе, Нр. 98, 11. 11. 1928; Ђ. Крстић, Колонизација у Јужној Србији ), Сарајево. 1928. стр. 26.
  39. ^ Адам Прибићевић, Од господина до сељака, прир. Ч. Вишњић, Загреб, (1996). стр. 107.
  40. ^ Зоран Јањетовић, Деца царева, пасторчад краљева. Националне мањине у Југославији 1918– 1941, Београд (2005). стр. 339.
  41. ^ Живко Топаловић, Привредни проблеми Југа, Београд, (1927). стр. 21.
  42. ^ Wиллиамсон Мурраy, Тхе емергинг стратегиц енвиронмент: цхалленгес оф тхе тwентy-фирст центурy
  43. ^ „Дусан Т. Батаковиц, КОСОВО АНД МЕТОХИЈА: А ХИСТОРИЦАЛ СУРВЕY”. Архивирано из оригинала 02. 08. 2017. г. Приступљено 20. 01. 2010. 
  44. ^ Службени лист ФНРЈ, бр. 89/46

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ђорђо Крстић, Колонизација у Јужној Србији. Сарајево, 1928.
  • M. Лутовац, Данашње насељавање Метохије. Гласник Српског географског друштва, књ. 20. стр. 61-69, Београд, 1934.
  • К. Ристић, Колонизација и колонистичка насеља у равни Косова. Гласник Српског географског друштва, књ. 38, бр. 2, 1958.
  • M. Лутовац, Насељавање Црногораца по Метохији. Гласник Српског географског друштва, књ. XVIII. стр. 123, Београд, 1962.
  • Милован Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову, 1918-1941. Институт за историју Косова, Приштина, 1981.
  • Н.L. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945-1948. Матица српска, Нови Сад, 1984.
  • Т.П. Вукановић, Срби на Косову. књ. I, Врање, 1986.
  • А. Павловић, Осврт на аграрну реформу и колонизацију Срба и Црногораца на простор Косова и Метохије у периоду између 1912. и 1941. године. Баштина, св. 21, Институт за српску културу, Приштина - Лепосавић, 2006.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kolonizacija_Kosova_i_Metohije_u_Kraljevini_Jugoslaviji&oldid=27282239”