Макролид
Макролиди су група лекова (типично антибиотика) чија активност је последица присуства макролидног прстена, великог макроцикличног лактонског прстена за који је обично везан један или више дезокси шећера, најчешће кладиноза и дезосамин. Лактонски прстенови су обично 14-, 15-, или 16-члани. Макролиди припадају класи природних производа, поликетида.[1][2]
Чланови[уреди | уреди извор]
Антибиотски макролиди[уреди | уреди извор]
- ФДА одобрени
- Неодобрени
- Карбомицин А
- Јосамицин
- Китасамицин
- Мидекамицин/мидекамицин ацетат
- Олеандомицин
- Солитромицин
- Спирамицин - одобрен у Европи и другим земљама
- Тролеандомицин - користи се у Италији и Турској
- Тилосин/тилоцин - користи се за животиње
Кетолиди[уреди | уреди извор]
Кетолиди су нова класа антибиотика који су структурно сродни са макролидима. Они се користе за третирање инфекција респираторног тракта узрокованим бактеријама отпорним на макролиде. Кетолиду су посебно ефективни, јер имају два места везивања рибозома. Новији флуорокетолиди имају три рибозомна места интеракције.
- Промери кетолида
- Телитромицин
- Цетромицин
- СолитхромИцин - први флуорокетолид
- Спирамицин - користи се за третирање токсоплазмозе
- Ансамицин
- Олеандомицин
- Карбомицин
- Тилосин
Неантибиотски макролиди[уреди | уреди извор]
Лекови такролимус, пимекролимус, и сиролимус, који се користе као имуносупресанти или имуномодулатори, су такође макролиди. Они имају сличну активност са циклоспорином.
Токсични макролиди[уреди | уреди извор]
Бактерије производе мноштво токсичних макролида. Знатан број тих супстанци је изолован и карактерисан, нпр. миколактони.
Употреба[уреди | уреди извор]
Антибиотички макролиди се користе за третирање инфекција узрокованих грампозитивним бактеријама (е.г. Streptococcus pneumoniae) и Haemophilus influenzae инфекција, као што су инфекције респираторног тракта и меких ткива. Антимикробни спектар макролида је нешто шири од пеницилина, и стога су макролиди честа замена код пацијената алергичних на пеницилин.
Макролиде не треба користити на биљоједним животињама које не руминирају, као што су коњи и зечеви. Код њих долази до брзе реакције која узрокује фаталне поремећаје варења.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Хардман ЈГ, Лимбирд ЛЕ, Гилман АГ (2001). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (10. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071354697. дои:10.1036/0071422803.
- ^ Мандел ГЛ, Баннетт ЈЕ, Долин Р, ур. (2000). Принциплес анд Працтисе оф Инфецтиоус Дисеасес (5 изд.). Пхиладелпхиа, ПА: Цхурцхилл Ливингстоне. дои:10.1016/С1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X.
- ^ Гигуере, С.; Пресцотт, Ј. Ф.; Баггот, Ј. D.; Wалкер, Р. D.; Доwлинг, П. M., ур. (2006). Антимицробиал Тхерапy ин Ветеринарy Медицине (4тх изд.). Wилеy-Блацкwелл. ISBN 978-0-8138-0656-3.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Ōmura, S. (2002). Macrolide antibiotics: chemistry, biology, and practice (2nd изд.). Boston: Academic Press. ISBN 0-12-526451-8.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Structure Activity Relationships "Antibacterial Agents; Structure Activity Relationships", André Bryskier MD; beginning at pp143
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
