Макс Вебер

Макс Вебер
Вебер (1894)
Лични подаци
Пуно име	Максимилијан Карл Емил Вебер
Датум рођења	(1864-04-21)21. април 1864.
Место рођења	Ерфурт, Пруска
Датум смрти	14. јун 1920.(1920-06-14) (56 год.)
Место смрти	Минхен, Немачка
Образовање	Универзитет Фридрих Вилијам, Универзитет у Хајделбергу, Универзитет Алберт Лудвигс, Универзитет у Бечу, Универзитет Лудвиг Максимилијан у Минхену, Универзитет у Гетингену

Максимилијан Карл Емил Вебер (нем. Maximilian Carl Emil Weber; Ерфурт, 21. април 1864 — Минхен, 14. јун 1920) био је немачки правник, економиста, историчар, социолог и политичар, који је значајно утицао на социјалну теорију и истраживања, а посебно на социологију као засебну дисциплину. Његова највећа дела се баве рационализацијом и бирократизацијом у време експанзије капитализма и ширења модерности. Вебер је, заједно са својим колегом Георгом Зимелом, једна од кључних фигура заслужних за успостављање методолошког антипозитивизма, који социологију посматра као неемпирицистичко поље истраживања у којем друштвено делање треба проучавати интерпретативним методама заснованим на разумевању значења и сврхе коју појединац придаје свом делању. Макса Вебера обично наводе, заједно са Емилом Диркемом и Карлом Марксом, као једног од три главна утемељивача модерне друштвене науке и описују га као најзначајнијег класичног мислиоца у друштвеним наукама. Сматрају га још и утемељивачем теорије бирократске организације, која представља претечу савремених теорија друштвене организације.

Детињство и младост

Рођен је 1864. године у Ерфурту у Тирингији, Немачка као најстарији од седморо деце богатога службеника. Мајка му је деломично потицала од француских хугенота и држала се строгих моралних апсолутистичких идеја. Отац му је био члан националне либералне стране, а њихова кућа угошћавала је многе истакнуте јавне личности, политичаре и научнике. Макс Вебер је растао у интелектуалној атмосфери. Крајем 1876. године са само 13 година написао је два историјска есеја. У школи му је било досадно, па криомице читао Гетеа. Пре универзитета прочитао је многа класична дела. Студије права на Универзитету у Хајделбергу уписао је 1882. године.

Након једногодишње војне обавезе преселио се на Универзитет у Берлину. Поред студија паралелно је почео да ради као млади адвокат. Државни правни испит положио је 1886. године. Наставио је са постдипломским студијима права и историје. Докторат је одбранио 1889. године дисертацијом "Историја средњовековних пословних организација".

Оженио се 1893. године Маријаном.

Протестантска етика

Вебер је најпознатији по тези из економске социологије коју је образложио у својој књизи Протестантска етика и дух капитализма. У тој студији Вебер тврди да је аскетски протестантизам, посебно на Западу, био један од главних „изборних афинитета“ повезаних са успоном капитализма, бирократијом и рационално-правном државом-нацијом. Износећи аргументе против Марксове пренаглашене материјалистичке интерпретације развоја капитализма, он је напротив наглашавао културне утицаје који су укорењени у религији. Протестантска етика је најраније дело које припада Веберовом ширем подухвату на пољу социологије религије: наставио је да испитује религије Кине и Индије и древни јудаизам, са посебним освртом на очигледну неразвијеност капитализма у тим друштвима, као и на различите видове друштвене стратификације.

Држава и власт

У другом значајнијем делу, Политика као позив, Вебер је дефинисао државу као ентитет који има „монопол на легитимну употребу насиља“. Његова анализа бирократије у делу Привреда и друштво је и данас кључна за проучавање организација. Вебер је био први који је препознао да постоји неколико различитих аспекта власти, које је он поделио на харизматски, традиционални и рационални. Његова анализа бирократије наглашава да се модерне државне институције заснивају на једној врсти рационално-правне власти. Веберов допринос разумевању рационализације и секуларизације у модерном западном друштву (тзв. „Веберова теза“) довео је до развоја критичке теорије, нарочито у раду каснијих мислилаца као што је Јирген Хабермас.

Политички ангажман

После Првог светског рата, Вебер је био један од оснивача либералне Немачке демократске партије. Безуспешно се кандидовао за посланички мандат у парламенту. Учествовао је у одбору који је саставио устав Вајмарске републике, где је заступао идеју јаког председништва изабраног од стране народа.

Главне идеје

Интерпретативна и разумевајућа социологија

Вебер је своје стајалиште чврсто повезивао с људским деловањем, које је разграничавао од понашања. Разлика лежи у томе да људи делују придајући значења том истом деловању, а задатак је социологије интерпретација тих значења: „социологија је наука која настоји интерпретативно да разуме друштвено деловање како би дошла до узрочно-последичних закључака о смеру и учинцима деловања. Под „деловањем“ подразумева се људско понашање, с тим да му индивидуа која делује придаје одређено субјективно значење.“ Веберова је интерпретативна социологија деломично под утицајем тада популарне херменеутике, односно дисциплине која се у изворном облику односи на проучавање значења у текстовима. Вебер, међутим, тражи значење у људском понашању односно деловању. У том смислу он користи термин разумијевања (нем. Verstehen), који је једна од главних карактеристика социологије. Битно је притом да Вебер социологију разумевања не сматра интуитивном и субјективном; она за њега подразумева рационалну процедуру, односно систематизовано и ригорозно истраживање.

Социологија и историја

Због свог широког образовања и различитих интереса, Веберова се истраживања могу сматрати интердисциплинарнима. Међутим, он је настојао да оцрта контуре нове дисциплине односно социологије успоређујући је с другим дисциплинама, попут историје. Вебер их је врло оштро разликовао: „... социологија као наука тежи формулисању концепата и генерализацији заједничких карактеристика емпиријских процеса. По томе се разликује од историје, која је усмерена на узрочно-последичну анализу и објашњавању индивидуалног деловања, структура и особа који су значајни за културу.“ Упркос јасном разликовању, Вебер је у свом раду врло често комбиновао та два приступа дајући својим концептима историјску дубину и обиље специфичних карактеристика. На том су трагу његова истраживања светских религија и протестантске етике. Једном речи, да би проучавали историју, социолози морају развијати теоријске концепте. Међутим, те концепте не треба мешати с емпиријском стварношћу; они истовремено морају бити довољно уопштени да их историчари могу користити у својим специфичним истраживањима.

Идеални типови

У контексту његовог интереса за развој концепата, Вебер расправља о идеалним типовима. Идеални су типови инструменти који представљају главне карактеристике неког предмета истраживања. Идеални типови не постоје у емпиријској стварности, већ се ради о апстракцијама које морају бити корисне у друштвеној анализи.

Вебер је сматрао да није довољно стварати теоријске концепте без икаквог темеља у стварности. Он држи да се у друштвеној анализи треба кретати индуктивно, односно од стварног света из којег се пажљивом анализом дефинишу одређени концепти и правила. Иако се темеље на емпиријској и историјској стварности, идеални се типови не могу пронаћи у чистом облику, већ служе за даљња истраживања и поређења.

Типови деловања

Вебер се користио својом методом идеалног типа како би развио четири главна типа људског деловања: инструментално-рационално, вредносно-рационално, афектуално и традиционално деловање. За инструментално-рационално деловање карактеристично је да актер процењује између различитих средстава за постизање одређеног циља или сврхе. Други облик рационалног деловања, односно вредносно-рационално деловање такође је усмерено на процене могућности за остваривање одређеног циља. Међутим, код тог су типа деловања ограничена одређеним вредностима које су саме себи сврха. Надаље, афектуално или емотивно деловање одређено је непосредним емоцијама према некоме или нечему, без разматрања могућности деловања или могућих последица деловања. Коначно, традиционално је деловање више вођено навикама и наслеђем него свешћу и прорачунатим деловањем. У складу с идејама о идеалним типовима, облици деловања за Вебера јесу теоријски конструкти, који се у чистом облику не могу пронаћи у стварности. У стварности деловање увек подразумева мешавину различитих типова.

Облици власти

Веберова дефиниција на јасан начин идентификује моћ као друштвени феномен, односно као феномен који настаје на темељу друштвеног деловања и друштвене интеракције. Моћ је према Веберу вероватноћа да ће појединац или одређена група наметнути и спровести своју вољу упркос отпору других. Моћ може бити легитимна или нелегитимна, а Вебер се највише занимао за легитимне облике моћи, односно власт. Легитимна власт такође се може поделити у три идеална типа: рационалну, традиционалну и харизматску. Рационална се власт темељи на веровању у легалност правила те праву оних који имају власт и да на темељу тих правила издају наредбе. Примери таквог облика власти јесу уставне републике и парламентарне монархије. Традиционална се власт пак темељи на светости традиције и легитимности оних који врше власт у име традиције. Примери су геронтокрација, патријархализам и патримонијализам. Последња, харизматска власт темељи се на оданости следбеника посебном карактеру, јунаштву или посебним моћима те нормативном поретку оних који поседују те карактеристике.

Бирократија

Иако су бирократије постојале кроз историју, Вебер је примарно заинтересиран за бирократије у модерним западним друштвима. Бирократије се могу пронаћи у различитим друштвеним институцијама које чине модерна друштва, попут влада у националним државама или фирми које чине темељ капитализма. Бирократије карактеришу бројни чиниоци: 1) организација службених функција (уреда) на темељу одређених правила; 2) сваки уред има специфичну сферу утицаја, скуп обавеза за обављање одређених функција, ауторитет за провођење тих функција и средства присиле за обављање одређеног задатка; 3) уреди су организовани у хијерархијски систем; 4) службеници се одабирају на темељу техничких квалификација и прикладног тренинга; 5) службеници не поседују средства производње; 6) службеници нису власници свог положаја јер је положај део организације; 7) административни акти, одлуке и правила се писмено формулишу и чувају. Сврха је бирократије делотворно обављање одређених организацијских задатака, што се постиже рационалним организовањем друштвених положаја и улога. Међутим, бирократије такође могу бити ирационалне и неделотворне, јер су службеници ограничени апстрактним правилима и емоционално индиферентним узорцима понашања.

Рационализација и „гвоздени кавез“

Бирократизација је за за Вебера део ширег друштвеног процеса рационализације, који захвата сва подручја модерних друштава. Вебер никада није изнео јединствену и недвосмислену дефиницију рационализације, али се у његовим делима може приметити одређена бојазан према хегемонији рационално-легалне власти и инструментално-рационалног деловања. Ту је бојазан описао у концепту „гвозденог кавеза“, односно потпуно рационализованог друштва у којем појединци не могу избећи снажним бирократским организацијама.

Протестантска етика и дух капитализма

Једна од најутицајнијих Веберових књига је Протестантска етика и дух капитализма из 1905. године. Она је део ширег Веберовог интереса за светске религије и посебно социологију религије. Вебер је био заинтересован за откривање корена капиталистичког система. У том је систему жеља за остваривањем профита и стицањем богатства темељни покретач. Вебер је корене таквог вредносног одређења пронашао у протестантским црквама, првенствено калвинизму. Протестантска је етика за разлику од на пример католичке, која наглашава оносветска богатства, наглашавала овосветовне вредности попут рада, одрицања, али и стицања богатства радом и одрицањем од луксуза. Вебер сматра да се такав етички светоназор појавио у Америци и Еуропи током 18. века. За разлику од осталих друштава у којима се на стицање богатства гледало с моралном осудом, протестантизам је стицање профита претворио у етичку вредности саму по себи. То је одиграло кључну улогу у развоју капитализма на Западу.

Веберово схватање класа

Вебер је сматрао да Марксово погрешно предвиђање показује слабост његове класне теорије и да се сувише усредсредио на власништво.С тако поједностављеним мерилом "власник-невласник" тешко се може разумети савремено друштво.Класе не зависе само од производног власништва, већ од положаја на тржишту.Спајајући оба мерила - власништво и стручност - дошао је до оригиналног модела четворокласног модела друштвене структуре: горњу класу, нову средњу класу, стару средњу класу и доњу класу.

Вебер био сведок да ће главна класа у будућности бити нова средња класа и мислио је да ће администрација (бирократија) бити главна полуга настајућег друштвеног система.Вебер није веровао да се класе налазе у сталном сукобу, као што је Маркс мислио. Ако нема класне свести, ако нема свести о заједничком класном интересу, онда нема ни класног деловања.

Критика

Ритцер износи четири главне критике Веберова рада. Прво, Веберова метода разумевајуће социологије тешко је спроводљива. Упркос томе што се Вебер залаже за ригорозну интерпретативну социологију, повезаност између те методе и његових широких увида тешко је поновљива. Друго, Веберу недостаје јасно теоретизована макросоциологија. Наиме, његова социологија креће од друштвеног деловања, а највећим се делом бави широким друштвеним процесима и појавама попут бирократизације, рационализације и капитализма. Треће, недостаје му критичка теорија, јер Вебер не оставља простор за конструктивну промену. То је видљиво у концепту гвозденог кавеза према којему су појединци заробљени у све рационализованијем свету. I коначно, што такође произлази из претходнога, његова је теорија песимистичка, јер упркос наглашавања индивидуалног значења, Вебер сматра да смо заробљени у свету који све мање има смисла.

Утицај на социологију

Вебер је значајно утицао на право, проучавање религије и економију. Међутим, његов је утицај на социологију далекосежан, посебно у проучавању друштвене стратификације, политичке, урбане и руралне социологије те социологије културе. Вебер се такође сматра оснивачем структуралне социологије, због интереса за стратификацију и институције те социологије деловања.

Међународна је социолошка асоцијација за 14. светски социолошки конгрес у Монтреалу 1998. године спровела анкету међу својим члановима како би утврдила најутицајније социолошке књиге 20. века. Веберова постумно објављена књига „Привреда и друштво“ (1922) била је на првоме месту, а „Протестантска етика и дух капитализма“ (1905) на четвртом месту. У анкети је суделовало 455 испитаника, а према резултатима Вебер је освојио прво место, односно изабран је за најутицајнијег аутора 20. века.

Literatura

• Habermas, Jürgen (1985). The Philosophical Discourse of Modernity. Polity Press. str. 2. ISBN 978-0-7456-0830-3. 
• Ankerl, Guy (1972). Sociologues allemands. Avec le dictionnaire de "l'Ethique protestante et l'esprit du capitalisme" de Max Weber (na jeziku: French). Neuchâtel: A la Baconnière. CS1 одржавање: Непрепознат језик (veza)
• Bruun, Hans Henrik (2007). Science, values, and politics in Max Weber's methodology. Rethinking classical sociology. Aldershot, Ashgate. str. 298. 
• Green, Robert, ur. (1959). Problems in European Civilization, Protestantism and Capitalism: The Weber Thesis and Its Critics. Boston: Heath. 
• Haidenko, Piama; trans. H. Campbell Creighton (1989). „The Sociology of Max Weber”. Ur.: Kon, Igor. A History of Classical Sociology. Moscow: Progress Publishers. str. 255—311. ISBN 978-5-01-001102-4. Arhivirano iz originala (DOC, DjVu) 2011-05-14. g. 
• Kemple, Thomas (2014). Intellectual work and the spirit of capitalism : Weber's calling. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 9781137377135. 
• Kolko, Gabriel (1959). „A Critique of Max Weber's Philosophy of History”. Ethics. 70 (1): 21—36. JSTOR 2379612. doi:10.1086/291239. Arhivirano iz originala 30. 5. 2013. g. 
• Korotayev, Andrey; Malkov, A.; Khaltourina, D. (2006). „Chapter 6: Reconsidering Weber: Literacy and "the Spirit of Capitalism"”. 978-5-484-00414-0 Introduction to Social Macrodynamics. Moscow: URSS. ISBN 978-5-484-00414-0. Arhivirano iz 978-5-484-00414-0#v=onepage&q&f=false originala (Google Books) 30. 12. 2016. g. 
• Marra, Realino (1992), Dalla comunità al diritto moderno. La formazione giuridica di Max Weber. 1882–1889, Giappichelli, Torino
• Marra, Realino (1995), La libertà degli ultimi uomini. Studi sul pensiero giuridico e politico di Max Weber, Giappichelli, Torino
• Marra, Realino (2002), Capitalismo e anticapitalismo in Max Weber. Storia di Roma e sociologia del diritto nella genesi dell'opera weberiana, il Mulino, Bologna
• Mitzman, Arthur (1985) [1970]. The Iron Cage: An Historical Interpretation of Max Weber. New Brunswick NJ: Transaction Books. ISBN 978-0-87855-984-8. 
• Qуенсел, Бернхард К. Маx Wеберс Конструктионслогик. Созиалöкономик зwисцхен Гесцхицхте унд Тхеорие, Номос. 2007. ISBN 978-3-8329-2517-8. [Revisiting Weber's concept of sociology against the background of his juristic and economic provenance within the framework of "social economics"]
• Radkau, Joachim (2009) [2005]. Max Weber: a Biography. trans. Camiller. Cambridge: Polity. ISBN 978-0-7456-4147-8.  [Тхе мост импортант wорк он Wебер'с лифе анд торментс синце тхе биограпхy бy Марианне Wебер]
• Rheinstein, Max; Shils, Edward (1954). Max Weber on Law in Economy and Society. Cambridge, Mass.: Harvard U.P. ISBN 978-0-674-55651-5.  [Транслатион, wитх лонг интродуцтион, оф Wебер'с маин wритингс он лаw]
• Ritzer, George, ur. (1996). „Sociological Theory”. Max Weber (fourth izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-114660-9. 
• Ротх, Гуентхер Маx Wеберс деутсцх-енглисцхе Фамилиенгесцхицхте, Ј. C. Б. Мохр (Паул Сиебецк). 2001. ISBN 978-3-16-147557-3.
• Korstanje Maximiliano (2015) A Difficult World: examining the roots of capitalism. New York, Nova Science Publishers.
• Лаwренце А. Сцафф: Маx Wебер ин Америца, Принцетон Университy Пресс, Принцетон/Оxфорд, Енгланд. 2011. ISBN 978-0-691-14779-6.
• Stapelfeldt, Gerhard (2004). Kritik der ökonomischen Rationalität (na jeziku: German). CS1 одржавање: Непрепознат језик (veza)
• Swatos, William H., ur. (1990). Time, Place, and Circumstance: Neo-Weberian Studies in Comparative Religious History. New York: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-26892-2. 
• Swedberg, Richard (1998). Max Weber and the Idea of Economic Sociology. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-07013-1. 
• Swedberg, Richard (1999). „Max Weber as an Economist and as a Sociologist”. American Journal of Economics and Sociology. 58 (4): 561—582. doi:10.1111/j.1536-7150.1999.tb03385.x. 
• Weber, Marianne (1988) [1926]. Max Weber: a Biography. trans. Harry Zohn. New Brunswick: Transaction Books. ISBN 978-0-471-92333-6. 
• Weber, Marianne (1926). Max Weber. Ein Lebensbild (in German). Mohr. 
• Weber, Marianne (1975). Max Weber. Wiley. ISBN 978-0-471-92333-6. 

Спољашње везе

• Михаило Ђурић (1964) Социологија Макса Вебера, Загреб: Матица хрватска
• Макс Вебер на сајту ИПТ-а
• Макс Вебер на сајту Интернет Арцхиве (језик: енглески)
• Макс Вебер на сајту ЛибриВоx (језик: енглески)
• Large collection of the German original texts
• A collection of English translations
• Max Weber Reference Archive
• Max Weber, On Politics (1919)
• Large collection of the German original texts
• A comprehensive collection of English translations and secondary literature
• Notes on several of Weber's works, merged into one text file
• Protestant Ethic Thesis by the Swatos' Encyclopedia of Religion and Society
• Max Weber Studies journal
• McKinnon, AM (2010). „Elective affinities of the Protestant ethic: Weber and the chemistry of capitalism” (PDF). Sociological Theory. 28 (1): 108—126. doi:10.1111/j.1467-9558.2009.01367.x. 
• Сунг Хо Ким. „Маx Wебер”. Ур.: Залта, Едwард Н. Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. 
• Max Weber (1864–1920). The Concise Encyclopedia of Economics. Library of Economics and Liberty (2nd izd.). Liberty Fund. 2008. 
• SocioSite: Famous Sociologists – Max Weber