Морис Мерло-Понти

Морис Мерло-Понти
Морис Мерло-Понти
Лични подаци
Датум рођења	(1908-03-14)14. март 1908.
Место рођења	Рошфор-сир-Мер (Шарант), Француска
Датум смрти	3. мај 1961.(1961-05-03) (53 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Образовање	Виша нормална школа Лицеј Луј Велики
Филозофски рад
Епоха	20. век
Регија	Западна Европа
Школа филозофије	феноменологија
Утицаји од	Едмунд Хусерл Мартин Хајдегер
Утицао на	Жил Делез Мишел Фуко Жан-Франсоа Лиотар

Морис Мерло-Понти (франц. Maurice Merleau-Ponty; 14. март 1908. — 3. мај 1961) био је француски феноменолошки филозоф, под снажним утицајем Едмунда Хусерла и Мартина Хајдегера. Највише га је занимала производња значења у људском искуству и писао је много о перцепцији, уметности и политици. Био је у уредничком одбору левичарског магазина Les Temps Modernes, који је 1945. основао Жан-Пол Сартр.

У срцу Мерло-Понтијеве филозофије је аргумент о фундаменталној улози коју перцепција има у разумевању света, као и у одношењу према свету. Као и други феноменолози, Мерло-Понти је изразио своја филозофска становишта пишући о уметности, литератури, лингвистици и политици. Био је једини значајни феноменолог прве половине двадесетог века који се у великој мери бавио и наукама, посебно дескриптивном психологијом. Кроз овај ангажман је његово писање постало утицајно и значајно за скорашњи пројекат натурализације феноменологије, у ком феноменолози користе резултате из психологије и когнитивних наука. Мерло-Понти је нагласио значај тела као примарног места сазнања света, што је представљало коректив дугој филозофској традицији означавања свести као извора знања. Такође је значајан и његов увид да тело и опажаји не могу бити засебно посматрани. Артикулација примарности телесности одвела га је од феноменологије ка ономе што је назвао "индиректном онтологијом" или онтологијом "меса света" (la chair du monde), коју помиње у свом последњем незавршеном делу Видљиво и невидљиво, и у свом последњем објављеном есеју "Око и ум".

Живот

Мерло-Понти је рођен 1908. у Рошфор-сир-Меру, у Приморском Шаранту, у Француској. Његов отац је умро 1913. године, кад је Мерло-Понти имао пет година. Након гимназије „Луј Велики“ у Паризу, Морис Мерло-Понти је уписао престижни Екол Нормал Супериор, где је студирао заједно са Сартром, Симон де Бовоар и Симон Веј. Дипломирао је филозофију 1930. године.

Мерло-Понти је најпре предавао у Шартру, па је постао тутор у Екол Нормал Супериор, где је одбранио докторат заснован на две значајне књиге: Структура понашања (1942) и Феноменологија перцепције (1945).

Након професуре на Универзитету у Лиону између 1945. и 1948, Мерло-Понти је предавао дечију психологију и образовање на Сорбони од 1949. до 1952. године. Био је декан на Филозофском факултету на Колеж де Франсу од 1952. до своје смрти 1961, и био је најмлађа особа која је изабрана за декана.

Поред предавања, Мерло-Понти је такође био политички уредник у часопису Les Temps modernes од његовог оснивања у октобру 1945. до децембра 1952. године. У младости је читао Маркса, а Сартр је чак тврдио да га је Мерло-Понти преобратио у марксизам. Њихово пријатељство се завршило након спорења, јер је Мерло-Понти изгубио илузије о комунизму, док је Сартр наставио да их подржава.

Мерло-Понти је изненада умро од шлога 1961, са 53 године, наводно док је припремао предавање о Декарту. Сахрањен је на гробљу Пер Лашез у Паризу.

Свест

У својој Феноменологији перцепције (прво објављеној на француском 1945), Мерло-Понти је развио концепт тела-субјекта као алтернативу картезијанском "когиту". Ова дистинкција је посебно значајна јер Мерло-Понти схвата суштину света егзистенцијално. Свест, свет и људско тело као спознајна ствар су замршено повезане и међусобно "ангажоване". Феноменална ствар није непромењиви објекат природних наука, већ је у узајамној вези са нашим телом и његовим сензорно-моторним функцијама. Заузимање и "бивање-са" (communing with, Мерло-Понтијева фраза) сензибилним квалитетима на које наилази, тело као оваплоћена субјективност интенционално елаборира ствари у оквиру увек присутног оквира света, користећи своје унапред свесно, препредикативно разумевање састава света. Елаборација је "неисцрпна" (жиг сваке перцепције према Мерло-Понтију). Ствари су оно што тело може да обузме, док је то обузимање по себи функција наше конатуралности са стварима света. Свет и осећај сопства су појавни феномени у незавршеном процесу "постајања".

Есенцијална парцијалност нашег виђења ствари, њихова датост само у одређеној перспективи и у одређеном моменту у времену не спутава њихову реалност, већ их управо супротно успоставља, јер не постоји други начин да ствари заједно буду присутне са нама и са другим стварима до "Abschattungen" (скице, бледе контуре). Ствар надмашује наше виђење, али се манифестује тачно кроз презентовање себе низу могућих виђења. Објекат перцепције је иманентно везан за своју позадину споном смислених односа међу објектима у свету. Због тога што је објекат неодвојиво у свету смислених односа, сваки објекат рефлектује други (у стилу Лајбницових монада). Кроз учешће у свету - бивање-у-свету - онај који спознаје прећутно доживљава све перспективе тог објекта које долазе из ствари које га окружују у некој средини, као и потенцијалне перспективе које тај објекат има на бића око њега. Сваки објекат је "огледало свих ствари". Наша перцепција објекта кроз све перспективе није пропозиционална, или јасно разграничена перцепција. То је пре двосмислена перцепција заснована на телесном примордијалном учешћу и разумевању света и значења која конституишу перцептуалну целину. Тек након што смо интегрисани у окружење како бисмо могли да спознамо објекте по себи, можемо да усмеримо пажњу ка појединачном објекту у том пејзажу како бисмо га дефинисали јасније. (Ова пажња, међутим, не оперише тако што разјашњава оно што је већ виђено, већ кроз конструисање нових целина (гешталт) оријентисаних према појединачном објекту). Због тога што је наша телесна повезаност са стварима увек привремена и неодређена, наилазимо на смислене ствари у јединственој мисли о вечно отвореном свету.

Примарност перцепције

Од времена писања Структуре понашања и Феноменологије перцепције, Мерло-Понти је желео да покаже да насупрот идеји која је водила традицију почевши са Џоном Локом, да перцепција није узрочни производ атомских сензација. Атомистичко-узрочна концепција је овековечена у одређеним психолошким струјама тог времена, посебно у бихејвиоризму. Према Мерло-Понтију, перцепција има активну димензију, тако што је она примордијална отвореност ка свету (ка "Lebenswelt-у"). Ова примордијална отвореност је у срцу његове тезе о примарности перцепције. Слоган феноменологије Еднунда Хусерла је "сва свест је свест о нечему", што имплицира разлику између "чинова мисли" (ноесис) и "интенционалних објеката мисли" (ноема). Тако однос између ноесиса и ноеме постаје први корак у конституцији анализе свести. Међутим, студирајући Хусерлове необјављене рукописе, Мерло-Понти је приметио да Хусерлов рад кроз његову еволуцију осветљава феномене који нису у складу са ноесис-ноема односом. Ово је посебно случај са феноменима телесности (истовремено тело-субјект и тело-објект), субјективним временом (свест о времену није ни свестан чин, ни објекат мисли) и другим (прво разматрање другости је код Хусерла водило до солипсизма).

Разлика између ноесиса и ноема дакле не делује као да конституише несводив терен. Радије се испоставља као виши ниво анализе. Тако Мерло-Понти не постулира да је "сва свест свест о нечему", која претпоставља ноетичко-моематички терен. Уместо тога, он развија тезу према којој је "сва свест перцептуална свест". При томе, он остварује значајан преокрет у развоју феноменологије, указујући на то да концептуализација треба да се буде поново испитана у светлу примарности перцепције, имајући на уму филозофске последице ове тезе.

Корпореалност

Полазећи од студије о перцепцији, Мерло-Понти закључује да сопствено тело (le corps propre) није само ствар, могући објекат проучавања науке, већ и трајно стање искуства, саставни део перцептуалне отворености свету. Он наглашава чињеницу да постоји припадање свести и тела које анализа перцепције треба да узме у обзир. Примарност перцепције означава примарност искуства, тако што перцепција постаје активна и конститутивна димензија.

Мерло-Понти објашњава корпореалност свести као интенционалност тела, и тако стоји у контрасту са дуалистичком онтологијом ума и тела Ренеа Декарта, филозофа ком се Мерло-Понти стално враћао, упркос значајним разликама које су их делиле. У Феноменологији перцепције Мерло-Понти је написао: "Док год имам шаке, стопала, тело, одржавам око себе намере које нису зависне од мојих одлука и које утичу на моје окружење на начин на који ја не бирам" (1962. пп. 440).

Питање које се тиче корпореалности повезује такође Мерло-Понтијеве рефлексије о простору (l'espace) и примарност димензије дубине (la profondeur) што је имплицирано у појму бивања у свету (être au monde, одјек Хајдегеровог In-der-Welt-sein) и у сопственом телу (le corps propre).

Језик

Наглашавање чињенице да корпореалност интринистички има димензију експресивности која се испоставља као фундаментална за конституцију ега је један од закључака "Структуре понашања" који се константно провлачи кроз Мерло-Понтијева каснија дела. Пратећи тему експресивности, он истражује како је оваплоћени субјект у позицији да предузима акције које превазилазе органски ниво тела, као што су интелектуалне операције и производи нечијег културног живота.

Пажљиво разматра језик као срж културе, истражујући везе између развоја мисли и смисла - обогаћујући своју перспективу не само анализом стицања језика и експресивности тела, већ узимајући у обзир патологије језика, сликања, кинематографије, литературе, поезије и песме.

Овај рад се највише бави језиком, почевши са рефлексијама о уметничкој експресији у Структури понашања, која садржи пасус о Ел Греку који садржи опаске које је развио у "Сезановој Сумњи" (1945) и праћен је дискусијом у Феноменологији перцепције. Рад који је почео док је био декан департмана за дечију психологију и педагогију на Универзитету у Сорбони, не представља напуштање његовог филозофског и феноменолошког рада, већ значајан наставак у развоју његове мисли. Као што објашњења курса његових предавања на Сорбони објашњавају, за време овог периода он наставља дијалог између феноменологије и разноврсног рада у оквиру психологије, све како би се вратио студији стицања језика код деце, као и утицаја који је Фердинанд де Сосир имао на лингвистику, и како би радио на појму структуре кроз дискусије у раду у психологији, лингвистици и социјалној антропологији.

Уметност

Важно је појаснити и нагласити да се пажња коју Мерло-Понти обраћа на различите облике уметности (визуелне, пластичне, литературне, поетске, и сл.) не треба приписати размишљању о лепоти по себи. Такође његов рад није покушај да се елаборирају нормативни критеријуми за "уметност". Његов рад не представља теоријски покушај да се разликује оно што конституише значајан рад или уметничко дело, или чак рукотворину.

Корисно је споменути да, док не поставља никакве нормативне критеријуме за уметност као такву, у његовом раду је превалентна разлика између примарних и секундарних начина изражавања. Ова разлика се појављује у Феноменологији перцепције, и понавља се понекад у терминима изговореног језика и говорног језика (le langage parle i le langage parlant) ("Проза света"). Изговорени језик (le langage parle) или секундарна експресија се враћа на наш лингвистички терет, на културно наследство које смо стекли, као и на однос између знакова и означавања. Говорни језик, или примарна експресија, је језик у произвођењу смисла, језик појаве мисли, у моменту кад постаје појава смисла. Говорни језик и примарна експресија интересују Мерло-Понтија и држе његову пажњу кроз његово третирање природе продукције и рецепције експресије, теме која такође прожима анализу акције, интенционалност, перцепцију као и везу између слободе и спољашњих услова. Појам стила окупира важно место у "Индиректном језику и гласовима тишине". Упркос одређеним сличностима са Андреом Малроом, Мерло-Понти разликује себе од Малроа у односу на три концепције стила, од којих је последња присутна у Малроовим "Гласовима тишине". Мерло-Понти примећује да у свом раду Малро понекад користи "стил" у високо субјективном смислу, као пројекцију уметникове индивидуалности. Понекад се користи супротно, у врло метафизичком смислу (према Мерло-Понтијевом мишљењу, у мистичном смислу), у ком је стил повезан са концепцијом "über-уметника" изражавајући "Дух слике". Коначно, понекад је редуковано да једноставно означи категоризацију уметничке школе или покрета.

За Мерло-Понтија, ова коришћења појма стила воде Малроа да постулира расцеп између објективности италијанског ренесансног сликарства и субјективности сликарства његовог времена, што је закључак који Мерло-Понти оспорава. Према Мерло-Понтију, важно је узети у обзир срж ове проблематике кроз препознавање да је стил пре свега захтев примарности перцепције, што такође узима у обзир димензију историчности и интерсубјективности. (Међутим, Мерло-Понтијево читање Малроа је доведено у питање у скорашњој великој студији Малроове теорије уметности која претпоставља да је Мерло-Понти озбиљно погрешно разумео Малроа).

Наука

У свом есеју "Сезанова сумња", у ком идентификује Сезанову импресионистичку теорију сликарства као аналогну са његовим концептом радикалне рефлексије, покушајем повратка и рефлексије на, пререфлективне свесности, Мерло-Понти идентификује науку као супротност уметности. Према његовом мишљењу, док је уметност покушај да се ухвати индивидуална перцепција, наука је анти-индивидуалистичка. У предговору "Феноменологије перцепције", Мерло-Понти представља феноменолошки приговор позитивизму: да нам он не говори ништа о људској субјективности. Све што научни текстови могу да објасне је појединачно индивидуално искуство тог научника, које се не може превазићи. За Мерло-Понтија, наука запоставља дубину феномена који покушава да објасни.

Мерло-Понти разуме науку као ex post facto апстракцију. Узрочни и физиолошки аспекти перцепције, на пример, објашњавају перцепцију у терминима до којих се стиже тек након апстракције из самог феномена. Мерло-Понти је критиковао науку зато што се сматра пољем у ком се комплетан рачун природе може дати. Субјективна дубина феномена не може се објаснити науком оваква каква је. То карактерише Мерло-Понтијев покушај да заснује науку на феноменолошкој објективности и, у суштини, да заснује "повратак феноменима".

Библиографија (избор)

Изворна издања на француском

• La Structure du comportement, 1942
• La Phénoménologie de la perception, 1945
• Humanisme et terreur, Paris, Gallimard, 1947
• L’Union de l’âme et du corps, chez Malebranche, Biran et Bergson, 1968
• Sens et non-sens 1948
• Les aventures de la dialectique 1955
• Les Sciences de l’homme et la phénoménologie, исправљено издање 1975
• Les Relations avec autrui chez l’enfant, исправљено издање 1975
• Éloge de la philosophie, 1953
• Signes, 1960
• Le Visible et l’invisible, 1964
• L’Œil et l’esprit, 1960
• Résumé de cours (1952-1960), 1968
• La Prose du monde, 1969.

Библиографија на српском

• Око и дух, 1968.
• Феноменологија перцепције, 1978.
• Структура понашања, 1984
• Хуманизам и терор: есеј о комунистичком проблему, 1986.
• Феноменологија перцепције, 1990.
• Похвала филозофији и други огледи, 2009.
• Видљиво и невидљиво, 2012.

Спољашње везе

• Internet Encyclopedia of Philosophy: Maurice Merleau-Ponty, Jack Reynolds
• Stanford Encyclopedia of Philosophy: Maurice Merleau-Ponty Bernard Flynn
• Online Merleau-Ponty Bibliography, PhilPapers.org
• Merleau-Ponty et le marxisme. Ou la difficulté de tolérer l’intolérable, Jean-Luc Gouin, 1991/2010.
• La perception selon Merleau-Ponty, Pascal Dupond
• Merleau-Ponty et la nature, Renaud Barbaras
• Cézanne chez Merleau-Ponty, Patrick Leconte
• R. Gély, « De la vulnérabilité originaire de la perception à l’événementialité du sens. Réflexions à partir de Merleau-Ponty », Bulletin d’analyse phénoménologique, vol. VI, n° 2, 2010. pp. 180–203.
• English Translations of Merleau-Ponty's Work
• The Merleau-Ponty Circle — Association of scholars interested in the works of Merleau-Ponty
• Maurice Merleau-Ponty page, Mythos & Logos
• Chiasmi International — Studies Concerning the Thought of Maurice Merleau-Ponty in English, French and Italian
• "Intelligent Bodies and Ecological Subjectivities: Merleau-Ponty’s Corrective to Postmodernism’s “Subjects” of Education", Marjorie O’Loughlin, 1995