Натријум перкарбонат
| |
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
sodium carbonate—hydrogen peroxide (2/3)
| |
| Други називи
PCS, чврсти водоник пероксид, натријум карбонат водоник пероксид, натријум карбонат пероксихидрат
| |
| Идентификација | |
| ECHA InfoCard | 100.036.082 |
| EC број | 239-707-6 |
| Својства | |
| Na2CO3·1.5H2O2 | |
| Моларна маса | 157,01 g/mol |
| Агрегатно стање | бели прах[3] |
| 150 г/л | |
| Опасности | |
| Опасност у току рада | Иритант, оксидант |
| Тачка паљења | незапаљив |
| Сродна једињења | |
Други ањони
|
Натријум карбонат Натријум бикарбонат |
Сродна једињења
|
Натријум перборат Натријум персулфат Натријум перфосфат |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Натријум перкарбонат (2 Na2CO3 · 3 H2O2) је једињење који настаје додавањем водоник пероксида H2O2 и натријум карбоната (Na2CO3).
Особине[уреди | уреди извор]
Натријум перкарбонат формира безбојне кристале, који се добро растварају у води. Такав раствор реагује веома базно. У чврстом стању овај материјал је нагризајући. Приликом његовог загревања изнад 50 °C, отпушта се водоник пероксид, који се даље распада на воду и кисеоник. Ова реакција се брже одвија на вишим температурама.[4]
Употреба[уреди | уреди извор]
Натријум перкарбонат се употребљава као средство за избјељивање и као оксидацијско средство.[5] У много мањој мери је штетан за околину од раније употребљаваног натријум пербората, пошто не садржи бор. У контрасту са натријум перборатом, натријум перкарбонат није отрован за биљке. Натријум перкарборат је саставни дио многих детерџената за прање. При прању на преко 60 °C, отпушта кисеоник, те њим брише (оксидира) мрље на одјећи које су органског порекла, нпр.: мрље од чаја, вина, траве, воћа итд. Биљни обојени пигменти се оксидирају те постају безбојни, а неке супстанце у мрљама прелазе у једињења растворљива у води, те се лако могу испрати. Натријум перкарбонат је, поред одређених ензима и додатака, главни дјелотворни састојак већине производа за чишћење са ознаком окси-. По проведеним истраживањима, отрован је за мишеве и пацове у количини од 1034 мг/кг тјелесне масе.[6][7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ R. G. Pritchard & E. Islam (2003). „Sodium percarbonate between 293 and 100 K”. Acta Crystallographica Section B. B59: 596—605. doi:10.1107/S0108768103012291.
- ^ A. McKillop, W. R. Sanderson (2000) Sodium perborate and sodium percarbonate: further applications in organic synthesis (survey article). Journal of the Chemical Society, Perkin Transactions 1, pages 471-476. . doi:10.1016/0040-4020(95)00304-Q. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ Jones, Craig W. (1999). Applications of hydrogen peroxide and its derivatives. Royal Society of Chemistry. ISBN 978-0-85404-536-5.
- ^ „Sodium percarbonate” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 10. 2011. г. Приступљено 09. 07. 2010.
- ^ Fernández MR, Carvalho RV, Ogliari FA, Beira FA, Etges A, Bueno M (2010). „Cytotoxicity and genotoxicity of sodium percarbonate: a comparison with bleaching agents commonly used in discoloured pulpless teeth”. Int Endod J. 43 ssue=2: 102—8.
