Некодирајућа ДНК
У генетици, некодирајућа ДНК описује компоненте ДНК секвенци организма које не кодирају протеинске секвенце. Код многих еукариота, велики удео тоталне величине генома једног организма сачињава некодирајућа ДНК. Количина некодирајуће ДНК, и пропорција кодирајуће и некодирајуће ДНК знатно варира између врста.
Велики део некодирајуће ДНК нема познату биолошку функцију, те се понекад назива „ДНК смећем“. Постоји више типова некодирајућих ДНК секвенци са познатим биолошком функцијама, укључујући транскрипциону и транслациону регулацију протеин кодирајућих секвенци. Друге некодирајуће секвенце имају могуће, али још увек неодређене функције. То произилази и високих нивоа хомологије и конзервације у секвенцама које не кодирају протеине, али су независно од тога под високим селективним притиском. Мада је то индикација да некодирајућу ДНК не треба индискриминантно називати смећем, недостатак конзервације секвенци највећег дела некодирајуће ДНК са непознатом функцијом сугерише да је она највероватније без функције.
Фракција некодирајуће геномске ДНК[уреди | уреди извор]
Тотална количина геномске ДНК знатно варира између организама. Пропорција кодирајуће и некодирајуће ДНК унутар тих генома исто тако знатно варира. Више од 98% људског генома не кодира протеинске секвенце, укључујући секвенце унутар интрона и већину интергенске ДНК.[1]
Укупна величина генома и заступљеност некодирајуће ДНК су углавном у корелацији са комплексношћу организма, мада постоје бројни изузеци. На пример, геном једноћелијске Polychaos dubium (раније познате као Amoeba dubia) садржи више од 200 пута већу количину ДНК од човека.[2] Геном надуване рибе Takifugu rubripes има само једну осмину генома човека, мада има упоредив број гена; око 90% њеног генома је некодирајућа ДНК[1] и највећи део разлике у величини генома изгледа да се се састоји од некодирајуће ДНК. Велике варијације величине генома између еукариотских врста су познате као енигма C-вредности или парадокс C-вредности.[3]
Око 80 процената нуклеотидних база у хуманом геному се може транскрибовати,[4] али транскрипција не подразумева функцију.[5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Елгар Г, Вавоури Т (2008). „Тунинг ин то тхе сигналс: нонцодинг сеqуенце цонсерватион ин вертебрате геномес”. Трендс Генет. 24 (7): 344—52. ПМИД 18514361. дои:10.1016/ј.тиг.2008.04.005.
- ^ Грегорy ТР, Хеберт ПД (1999). „Тхе модулатион оф ДНА цонтент: проxимате цаусес анд ултимате цонсеqуенцес”. Геноме Рес. 9 (4): 317—24. ПМИД 10207154. дои:10.1101/гр.9.4.317.
- ^ Wахлс, W.П.; et al. (1990). „Hypervariable minisatellite DNA is a hotspot for homologous recombination in human cells”. Cell. 60 (1): 95—103. PMID 2295091. doi:10.1016/0092-8674(90)90719-U.
- ^ Pennisi, Elizabeth (2007). „DNA Study Forces Rethink of What It Means to Be a Gene”. Science. 316 (5831): 1556—7. PMID 17569836. doi:10.1126/science.316.5831.1556.
- ^ Struhl, Kevin (2007). „Transcriptional noise and the fidelity of initiation by RNA polymerase II”. Nature Structural & Molecular Biology. 14 (2): 103—105. PMID 17277804. doi:10.1038/nsmb0207-103.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Bennett, M.D. and I.J. Leitch (2005). „Genome size evolution in plants”. Ур.: T.R. Gregory (ed.). The Evolution of the Genome. San Diego: Elsevier. стр. 89—162.
- Gregory, T.R (2005). „Genome size evolution in animals”. Ур.: T.R. Gregory (ed.). The Evolution of the Genome. San Diego: Elsevier. ISBN 0-12-301463-8.
- Схабалина СА, Спиридонов НА (2004). „Тхе маммалиан трансцриптоме анд тхе фунцтион оф нон-цодинг ДНА сеqуенцес”. Геноме Биол. 5 (4): 105. ПМЦ 395773
. ПМИД 15059247. дои:10.1186/гб-2004-5-4-105. - Цастилло-Давис CI (2005). „Тхе еволутион оф нонцодинг ДНА: хоw муцх јунк, хоw муцх фунц?”. Трендс Генет. 21 (10): 533—6. ПМИД 16098630. дои:10.1016/ј.тиг.2005.08.001.
