Николај Иванович Пирогов је рођен 25. новембра1810. у имућној породици интендантског мајора Ивана Ивановича Пирогова (1772—1825), као тринаесто и једно од шесторо преживеле деце у породици. Као дечак Пирогов је одрастао у Москви у религиозној породици, у кући која се налазила у близини цркве Свете Тројице у Сиромијатникову. Врло рано је научио да чита, говори и пише више светских језика. Након изненадне смрти оца 1824. породица Пирогов је остала без средстава за живот, па породицу материјално помаже и брине о њој (Ефрем Мухин (1766–1850), породични лекар и професор анатомије и физиологије на Универзитету у Москви. Мухин је свесрдно помогао Пирогову, коме је првобитно одређено да постане државни службеник, да промени школу и упише се на Медицински факултет у Москви 1825. који је он у рекордном року завршио током 1828.
Пирогов је након студија медицине био одлично поткован теоретским знањем, али уједно и разочаран својим знањем из хирургије, јер иако се определио за ову област медицине, у току студија није извео ни једну операцију, а присуствовао је само на две. Како није могао да настави хируршко образовање и праксу у Москви, амбициозни Пирогов одлази у немачки град Дорпат (данас Тарту) [5] код Јохана Кристијана Морена (Johanna F. (Christian) Moiera 1786−1858), где је дипломирао 1832, из области лигатуре анеуризме трбушне аорте (лат.Num vinctura aortae abdominalis in aneurysmate inguinali adhibita facile ac tutum sit remedium).
Даље усавршавање у струци Пирогов настваља у Берлину и Гетингену, у области хирургије, анатомије и физиологије. Сазнавши да се тражи шеф Хирургије, вратио се у Москву, али је то место већ био попуњено, и 26 годишњи Пирогов се враћа у Дорпат преузима место шефа хирургије на коме се интензивно бавио истраживањем артеријског система и фасција. У Дорпату је радио до 1840, када је на позив министра Kleinmichela, прешао у Ст. Петерсбург и преузео Војну медикохируршку (касније Војномедицинску) академију и болницу са 1.000 кревета.
Пирогов 1842. ступа у брак са својом великом љубави Катарином Димитријевном Берозиновом. Годину дана касниј Катарина му је родила сина Николу а након три године и сина Владимира. Нажалост није им било суђено да њихова љубав траје дуго. У зиму 1846. Катарина је умрла на рођењу свог другогог детета (сина Владимира). После њене смрти Пирогов је пао у депресију у којој је био око пола године, а затим је поново почео да активно ради. У 1850. Пирогов се ожени по други пут са 25 година старом Александром Бисторм, бившом супругом Александра Бистрома.
Токо 1856. Пирогов се поново вратио у Санкт Петербург и разочаран стањем које је затекао у Медикохируршкој академији у Москви и потпуно престаје са наставним и хируршким радом. После смрти Николаја I, постављен је за директора пословне школе на југу Русије, али већ 1858, после конфликата са гувернером Одесе, прешао је у Кијев. У Украјини је радио као добровољац у мировним већима, а 1862. постављен је за директора контроле школовања руских студената. Августа 1862. боравећи у Италији као представник руских ученика послатих на усавршавање у иностраанство, добио је позив да помогне Гарибалдију после његоовог тешког рањавања у ногу, у бици код Аспрамонта. Пирогов је применио своје методе и успешно завршио Гарибалдијево лечење.
Ковчег са стакленим поклопцем у којем је тело Пирогова остало потпуно непромењено (док се Лењиново тело стално чува на ниској температури).
У Русију се вратио током 1866. и живео повучено на свом имању ретко га напуштајући; једном као представник руског Црвеног крста када је посетио пољске болнице у Француско-пруском рату1870, и једном као хирург у Руско-Турском рату када се 1877. прикључио војсци за ослобођење Бугарске. Последњи пут се Пирогов појавио у јавности 24. маја1881. у Москви, поводом њему у част организоване свечане прослава обележавања 50. годишњице почетка његовог научног рада.
Пирогов је умро 5. децембра1881. у Виници (Покрајина Подолији у Руској Империји, данас Украјина ). Његово тело је сачувано и изложено у месној цркви у Виници, тахником балсамовања коју је он осмислио и усавршио за живота. За разлику од Лењинових посмртних остатака у Москви, који пролазе кроз редовно одржавање (два пута недељно) у посебно за то направљеној подземној клиници, тело покојног Пирогова је више од једног века, без икаквог одржавања (само брисањем прашине са тела), на собној температури у ковчегу са стакленим поклопцем остало потпуно непромењено (док се Лењиново тело стално чува на ниској температури).
Николај Пирогов је са 15 година започео студије на Медицинском факултету у Москви и исте завршио у 18 години. Од 1833. до 1835. радио је и стручно се усавршавао код исаткнутих хирурга и патолога у Берлину, Лајпцигу, Цириху, БечуГетингену. и 1937. наследио свог учитеља Мојера на катедри хирургије у Дорпату. и у 26 години постао је шеф катедре за хирургију и професор на немачком Факултету у Дорпату (сада Tartu University, Estonija) где је радио од 1836 — 1840. Преласком у Ст. Петерсбург, 1840, као челни човек Одељења за хирургију на Медицинско-хируршкој Академије он је основао и водио веома сложене оперативне захвате на клиничко болничком операционом одељењу.
Пирогов је предано радио у обучавању војних хирурга, унапређењу метода збрињавања повређених и оболелих на терену, и на основу богатог искуства сачинио скуп правила која лекар мора примењивати у раду у пољским (теренским) условима. Пирогов је развио низ нових техника, тако да је могао чешће од осталих хирурга избегавао примену ампутација. Једна од тих хируршких техника и сада носи назив "ампутација по Пирогову". Пирогов је такође међу првима применио етер као анестетик у инхалационој, а нешто касније и ректалној [а]анестезији[б]1847, спровео истраживање колере1848. [в] и увео тријажу болесника и рањеника у пет категорија.
Као педагог и наставник Пирогов је у својим радовима указао на бројне проблеме у педагогији, залагао се за образовање у Русији; сиромашних, националих мањина и жена и за развој средњих школа, и перманентну едукацију лекара.
Дочек Пирогова у Москви 1881. поводом прославе 50-годишњице његовог рада
Током 1847. Пирогов је отишао на Кавказ како би тестирао своје технике у рату. На Кавказу је први пут применио обраду повредазавојима натопљеним у скроб. Године 1855, за време Кримског рата, Пирогов је главни хирург у Севастопољу, граду који су опседале англо-француске трупе. Овде је он први пут у свету применио гипсани завој. Током опсаде Севастопоља, Пирогов организовао корпус медицинских сестара, да се бринуле за рањене и болесне, од којих су неке са њима дошле до самог Санкт Петербурга. и организовао њихову обуку. То је такође била иновација у једном рату, (јер пре тога жене нису организовано учествовале у ратовима) коју је он спровео заједно са Великом кнегињом Јеленом Павловном[6] („руском Флоренс Најтингејл“).
Николај Иванович Пирогов је изузетно уважавао анатомију, схватајући њену важност у медицинској едукацији лекара. Тако је и постао оснивач топографске анатомије - која му је заузврат, омогућила развој нових оперативних техника. У својим проучавањима анатомије, он користи замрзнуте лешеве. Након неколико година непрекидног рада Пирогов је створио „Атлас топографске анатомија“ - (лат.Anatomia topographica sectionibus per corpus humanum congelatum triplici directione ductis illustrata), богато илустрован обдукционим налазима у смрзнутом људском телу у три димензије. На основу овог рада, Пирогова сматрају оснивачем топографске, хируршке анатомије.
Радна соба Н. Пирогова у музеју у Виници (Украјина).Лауреат је Демидове награде [7] Академије наука Руске империје Пирогову је додељана за његов научни рад 1844, 1851. и 1860.
„Сабрана дела“ Николаја Ивановича Пирогова на руском језику објављена су у Москви 1957–1962.
Часопис „Хирургија са именом Н. I. Пирогова“ излази у Русији и данас.
Универзитет у Виницију (Украјина) носи име Пирогова,
Један од пет санитетских возова Руског министарства здравља наоси име;
У Петерсбургу постоји приватна хируршка клиника са именом Н.I. Пирогова од 1999.
Највећи центар за ургентну медицину у Софији који је уједно и центар за последипломске студије носи његоово име.
Topographische Anatomie des menschlichen Körpers, mit Durchschnitten gefrorener Kadaver illustriert., Санкт Петерсбург 1859.
Chirurgische Anatomie der Arterienstämme und Fascien., Лајпциг 1861.
Bericht über die Militärsanitätsanstalten in Deutschland, Lothringen und Elsaß., Лајпциг 1871.
Das Kriegssanitätswesen und die Privathilfe auf dem Kriegsschauplatz in Bulgarien 1877–78., Лајпциг 1882.
Lebensfragen. Tagebuch eines alten Arztes., Fischer, Штутарт 1894 (немачко издање; изворно на руском издато у Санкт Петерсбургу 1856)
Num vinctura aortae abdominalis in aneurysmate inguinali adhibita facile ac tutum sit remedium. Doctoral thesis, Dorpat, 1832.
Anatomia chrirugica truncorum arteriarum atque fasciarum fibrosarum. Dorpat and Reval, 1837-1840. Atlas na latinskom i nemačkom jeziku.
Ueber die Durchschneidung der Achillessehne als operativ-orthopädisches Heilmittel. Dorpat, 1840, 1870.
Nouveau procédé pour produire, au moyen de la vapeur d'éther, l'insensibilité chez les individus soumis à des opérations chirurgicales. Comptes rendus de l'Académie des Sciences, Paris, 1847, 24: 789.
Recherches pratiques et physiologiques sur l’éthérisation. St. Petersburg, Imprimérie Française, 1847. With the Scottish surgeon James Syme (1799-1870), Pirogov was the first in Europe to adopt ether anaesthesia.
On the use of ether in the performance of surgical operations. London and Edinburgh Monthly Journal of Medical Science, 1847-1848, 8: 73-76.
Anatomie pathologique du choléra morbus. St. Petersburg, 1849. With Atlas.
Rapport médical d’un voyage en Caucase contenant la statistique comparative des amputations. St. Petersburg, 1849.
Klinische Chirurgie. Eine Sammlung von Monographien. 3 parts. Leipzig, Breitkopf u. Härtel, 1851-1854. This edition in German predates the first edition in Russian.
Der Gypsklebeverband bei einfachen und complicirten Knochenbrüchen und in seiner Anwendung beim Transport Verwundeter und auf dem Schlachtfelde.Leipzig, 1854.
Osteoplastische Verlängerung der Unterschenkelknochen bei der Exarticulation des Fusses. Leipzig, 1854. In this book he mentions the exarticulatio pedis that bears his name.
Betrachtungen über die Schwierigkeiten der chirurgischen Diagnose und über das Glück in der Chirurgie. Leipzig, 1854.
Statistischer Bericht über alle meine im Verlaufe eines Jahres daselbst 1852-53 beobachteten Operationsfälle. Leipzig, 1854.
Anatomia topographica sectionibus per corpus humanum congelatum triplici directione ductis illustrata.8 parts. 5 volumes. Petropoli, J. Trey, 1852-1859. First publication on the technique of frozen sections.
Grundzüge der allgemeinen Kriegschirurgie. Leipzig, 1864. Translated into Russian as Nachala obshchey voennopolevoy khirurgii [The Principles of General Military Field Surgery]. 2 volumes. Dresden, 1865-1866.
Bericht über die Besichtigung der Militär-Sanitätsanstalten in Deutschland, Lothringen-Elsass 1870. Leipzig, 1871.
N. N. Burdenko: I. Pirogov - osnovopolozhnik voenno-polevoy khirurgii [N. I. Pirogov - Founder of Military Surgey].In Pirogov's Nachala obshchey voenno-polevoy khirurgii [Beginning of General Military Field Surgery]. I Moscow, (1941). pp. 9–42.
Y. I Smirnov:I. Pirogov. Moscow, 1960.
N. Maksimenkov: I. Pirogov. Leningrad, 1961.
G. Rufanov:I. Pirogov - veliky russky khirurg i ucheny [N. I. Pirogov - Great Russian Surgeon and Scientist"]. Moscow, 1956.
S. R. Mikulinsky:Nikolay Ivanovich Pirogov. In: Charles Coulston Gillispie. Editor in chief: Dictionary of Scientific Biographies. Charles Scribner’s Sons. New York, 1970. Volume 10. pp. 619–621.
Harish Kumar Vijra & SN Paranjape, RM Bakaya Diary of an Old Physician by Nikolai Ivanovich Pirogov. New Delhi: Amerind Publishing Co. 1991
Questions of Life : Diary of an Old Physician (Resources in Medical History).Nikolai Ivanovich Pirogov. 1992.
Harish Kumar Vijra Nikolai: Ivanovich Pirogov – The Poetry of a Surgeon. University News, 1996.
J. G. McKinnon, A. Tinker: Nikolai Ivanovich Pirogov and the Crimean War. Clinical and Investigative Medicine, Toronto, August 1997, 20 (4): 35.
^У свом допису Француској академији наука Пирогов је предложио ректалну примену анестика.
^Прирогов је први лекар који је применио анестезију на бојном пољу у једном рату. Такође је проучавао и утицај етарске анестезије на поједине органе. Пре примене анестетика на пацијентима он их је тестирао на себи.
^У време епидемије колере на Кавказу сецирао је велики број умрлих (око 800) и сачинио атлас патолошко-хистолошких промена у тој болести
