Олигархијски преврат (411. п. н. е.)

Олигархијски преврат 411. године ст. е. био је политички покрет у Атини током Пелопонеског рата, када је демократска власт на кратко време замењена олигархијским уређењем.

Јачање олигархије

Након пропасти Сицилијанске експедиције 413. год. ст. е. у Атини се појачавала активност разних група олигарха који су сви иступали под паролом враћања "поретку очева", која је била врло погодна за удруживање разних група, пре свега због њене неодређености. Под "законима предака" подразумевали су се како демократски устав Клистена тако и тимократско законодавство Солона, па чак и Драконови закони. Проширује се социјална база олигарха. Док су им раније припадали само представници старих аристократских лаконофилских родова и једини њихов ослонац представљала "златна омладина", окупљења у тајне организације – хетерије, 412. ст. е. олигарсима подршку дају најбогатији атински грађани. Тако је дошло до удруживања олигарха и богатих грађана. Главна парола савеза било је ограничење државних расхода. Под тим се подразумевало укидање плата булеутима и судијама те укидање накнада за посете заседањима еклесије. Тиме би атинска сиротиња била лишена учешћа у управљању државом, а власт би фактички прешла у руке олигарха и група које им дају подршку.

Наравно, демос се не би добровољно одрекао власти; осим тога, разна државна давања представљала су једини извор за прехрану широких маса демоса који је био сатеран са својих њива у град и остао без икаквих средстава за живот. Већину морнара атинске флоте која се налазила код Самоса такође су чинили тети, највеће присталице демократије. Међутим, тети су већином били одсутни, пошто су служили у флоти која се у то време стално налазила у Јонији. Тако једна од најактивнијих група атинских грађана није могла учествовати у раду еклесије. У то су време и неки бивши руководиоци радикалних елемената, као што су Писандар и Харикле, прешли олигарсима, чак и стали на чело антидемократских подухвата.

Стога су олигарси 412. ст. е. релативно лако однели две важне победе. Прво, одмах после сицилијске катастрофе делимично је био нарушен атински устав. Наиме, донета је одлука о успостављању "магистратуре у којој би били најстарији грађани и којој би дужност била да претходно већа о текућим пословима". Та се магистратура звала пробуле. Дотле је такву магистратуру представљало Веће пет стотина (буле), чија је основна функција управо била "претходно већање о текућим пословима". Увођењем нове магистратуре улога буле сводила се на нулу. Ново је било у томе што су раније чланови буле бирани жребом и што је то Веће представљало орган еклесије, који је – мада није имао довољно искуства у управљању – ипак био демократски. Пробуле се, међутим, формирала из редова најстаријих грађана; пошто су бирани после сицилијског неуспеха, они су већином заступали мишљење олигарха и конзервативних слојева становништва. Другу победу олигархије представљали су избори стратега 412. ст. е., јер је већина стратега – на челу са Фринихом – припадала олигархији.

Демократске групације знатно су ослабиле. Тети, који су представљали њихов борбени ослонац, делом се нису вратили са Сицилије, а делом су се налазили у саставу флоте код Самоса. Осим тога, код демоса се осећала јака дезоријентисаност због све озбиљнијих војних пораза. Такође, стална стражарска служба није људима давала времена за друштвене послове. Политичка апатија узимала је све више маха.

Ангажовање Персије

У таквој ситуацији на страни Спарте по први пут отворено иступају персијски сатрапи Тисаферн и Фарнабаз. Персијски цар Дарије II још је на почетку пелопонеског рата поставио је својим сатрапима захтев да плаћају порез не само за градове који су стварно под њиховом влашћу већ и за целу територију њихових сатрапија. Дакле, и за грчке градове Мале Азије и за острва Егејског мора, који су улазили у састав атинске поморске државе и зато нису плаћали данак Персијанцима. Тисаферн и Фарнабаз, наравно, нису могли очекивати да ће се Атињани добровољно одрећи своје власти. Зато је сасвим логично било закључивање персијско-спартанског савеза. Његова суштина састојала се у томе што је Персија плаћала трошкове пелопонеске флоте, а Спарте је читаву Јонију препуштала Персијанцима – што је представљало директну издају општегрчке ствари.

У току полугодишта (412–зима 411) један за другим закључена су три уговора између Лакедемоњана и Персијанаца. Првим уговором Спарта је препуштала Персији "сву земљу и све градове на које се простире власт цара и који су били под влашћу царевих предака". На тај начин не само обала Мале Азије већ и острва, па чак и део Балканског полуострва, формално су морали прећи под власт Персије. У другом уговору, закљученом на захтев Спарте, остала је поменута формула из првобитног уговора, али је додата још једна посебна тачка: "Без обзира која се војска налазила по царевом захтеву на земљи цара, цар ју је дужан издржавати". То је значило да су Спартанци фактички постајали персијски најамници. I тек у трећем уговору царски поседи ограничавају се на "царску земљу која се налази у Азији". Лакедемоњани су се обавезали да неће пљачкати царску земљу и зато им је Тисаферн почео давати новац за издржавање флоте, али већ у облику привремене позајмице. (Трећи уговор закључен је већ после преласка Алкибијада Тисаферну).

Алкибијад је дошао у Јонију заједно са спартанским војсковођом Халкидејем, а после Халкидејеве смрти фактички је руководио целом спартанском политиком на истоку и успоставио је присне везе са Тисаферном. То је код Спартанаца изазвало неповерење према њему и због тога су наредили његово убиство. Алкибијад је тада пребегао Тисаферну и покушао да искористи свој утицај за смањење персијске помоћи Спарти. Према Алкибијадовим речима, интереси Персије нису захтевали победу Спарте, већ да се оба противника што више исцрпе: зато је било потребно да се од политике безусловне подршке Спарти пређе на пружање мале помоћи слабијој страни. I заиста, у то време Алкибијад ступа у везу са присталицама олигархије, заправо с неким од стратега који су командовали атинском флотом код Самоса. Обећао им је да ће придобити Тисаферна на страну Атине и да ће се и сам вратити у Атину под условом да тамо буде укинута "општепризната глупост" – демократија која га ја прогнала.

Већина стратега – олигарха у флоти прихватила је с радошћу Алкибијадову понуду. Једино се успротивио Фриних, који је савршено добро видео да Алкибијад не мисли на успостављање олигархије, већ тираније. Занимљива су Фринихова размишљања о односу атинских савезника према демократији и олигархији. Он долази до закључка да су сви покушаји олигархијског преврата у Атини преурањени, па чак и штетни. Међутим, већина стратега – олигарха одлучила је да покуша са променом државног поретка у Атини. У том је циљу у Атину упућено изасланство на челу с Писандром, које је требало да постави захтев за укидање демократије, враћање Алкибијада и успостављање пријатељских односа са Тисаферном.

Преврат у Атини

У јануару 411. ст. е. Писандар је са својом пратњом дошао из Самоса у Атину и поставио поменуте захтеве. Заседање еклесије било је веома бурно: демос није хтео пристати на добровољно одрицање од својих демократских права, док су присталице преврата тврдиле да другог излаза нема. Писандар је био приморан на делимичне уступке, па је остао само код захтева да се врати Алкибијад, а да се питање о промени поретка разматра касније. Тај предлог био је примљен, те је еклесија одредила Писандра и још десет грађана као делегате за одлазак Тисаферну и Алкибијаду. На истом заседању разрешен је дужности Фриних, јер је он био противник Алкибијада и као стратег супротстављао се преговорима са Алкибијадом на Самосу. После заседања еклесије Писандар се повезао са тајним организацијама, које су постојале у граду од раније да би вршиле притисак на судове и избор службених лица, и саветовао им је да удруже своје снаге, донесу заједничку одлуку и да оборе демократију.

Међутим, преговори са Алкибијадом су се отегли и коначно су прекинути, јер Алкибијад још није био сртекао довољно утицаја код Тисаферна. Управо је тада Тисаферн закључио са Спартом трећи уговор, који је за њу био повољнији од два претходна. Вративши се на Самос, Писандар је са осталим стратезима закључио како они и без помоћи Алкибијада могу успоставити олигархијски поредак у Атини. С групом истомишљеника он се поново упутио у Атину с циљем да изврши преврат. Уз пут Писандар је у свим савезничким полисима уводио олигархијски поредак.

Крајем маја Писандар је стигао у Атину са значајним оружаним снагама. У то је време тамо владао прави терор хетерија. Био је убијен вођа радикалних демократа, Андрокле, а иста је судбина задесила још неколико присталица демократије. Мада је стари устав формално задржан, сва је власт фактички прешла у руке олигарха. "Међутим, још се увек састајала народна скупштина и веће (...). А нису ништа закључивали што не би било по вољи завереницима, па и говорници су били између њих и они су претходно међу собом размотрили што ће предложити. Нико од осталих није више противречио, јер су у страху гледали мноштво завереника".

Почетком јуна сазвана је скупштина, не на уобичајеном месту у граду, на Пниску, већ у Колону (око 2 km изван града). Заседање је одржано тамо из два разлога: прво, пожељно је било да еклесији присуствује што мање грађана и иницијатори су рачунали да ће се многи Атињани плашити да иду далеко ван градских бедема и да се изложе ризику од напада Спартанаца који су се налазили у Декелеји; друго, заседање је морало да се држи под заштитом страже која би се могла употребити не само за отпор Пелопонежанима, већ и за застрашивање атинских демократа. На заседању је пре свега укинута тужба против оних који су предложили лоше законе (графе параномон), а затим је прихваћен Писандров предлог, који су подржали Антифонт, Фриних и Терамен. Предлог се односио на избор петорице проедра који је требало да одаберу сто људи, а сваки од тих сто да одреди још по тројицу, док се не оформи веће од 400 људи. То Веће четири стотине требало да управља државом самостално, сазивајући по свом нахођењу скупштину од 5.000 пуноправних грађана. Истовремено је укинута плата свим државним магистратима.

У преврату су учествовале две групе олигарха: екстремна и умерена. На челу екстремних олигарха налазили су се Писандар, Антифонт и Фриних (који је, уверивши се у неминовност преврата, у њему активно учествовао). Тукидид сматра да је Антифонт био вођа преврата. Програм екстремних олигарха сводио се на напуштање свих тековина атинске демократије и на враћање уређењима пре Солона. Истовремено, то је значило и напуштање поморске државе. У социјалног погледу они су углавном били представници старе аристократије. Групу умерених олигарха предводио је Терамен, син пробулеута Хагнона. Он је желео да се број атинских грађана ограничи тако што би бирачко право имало сало 5.000 Атињана који су могли набавити хоплитско наоружање. Ослањао се на богате грађане, занатлије, трговце, тријерархе. Аристотел и Тукидид сматрали су Тераменов програм најбољим од свих могућих устава.

Одлуке скупштине у Колону наизглед су представљале компромис две тачке гледиште. Према броју пуноправних грађана, изгледало је да је победила Тераменова група. Бројем од 5.000 били су обухваћени сви хоплити, што је и представљало основни захтев умерених олигарха. Међутим, стварно су победили екстремни олигарси. Скупштина пет хиљада требало је да се сазива само по нахођењу Већа четири стотине. А у Већу су се углавном налазили екстремни олигарси који су се трудили да се одбаце сви остаци демократије.

По доласку на власт екстремни олигарси почели су да појачавају терор. Што се тиче спољно-политичких послова, они су одлучили да не зову Алкибијада у Атину – он је и даље остао код Тисаферна. Олигарси су сматрали да ће као лаконофили лако склопити мир са Спартом, те су одмах упутили изасланика у Декелеју. Међутим, спартански краљ Агис I на понуду мира одговорио је изненадним нападом на Атину, рачунајући да су Дуги бедеми током унутрашњих несугласица остали без одбране. Друго изасланство, послато директно у Лаконију, такође није уродило плодом за атинске олигархе, јер је Спарта зехтевала да се Атина потпуно одрекне своје поморске државе; на тај захтев нису могли пристати чак ни најжешћи лаконофили, јер су се плашили реакције демоса.

Положај Четири стотине знатно се погоршао због одвајања низа савезника. Док се раније устанак ограничио на Јонију, сада је, поред Тасоса, на страну Лакедемоњана прешао низ градова на мореузима: Абидос, Лампсак, Византион, Калхедон итд. Још већи ударац задао је устанак на Еубеји, одакле су Атињани у то време имали више прихода него из саме Атике. Још раније Беоћани су заузели Ороп, који је лежао према Еубеји. У бици код Еретрије (411) флота којом су руководили олигарси претрпела је сраман пораз. Непосредно после тог пораза дошло је до устанка у Еретрији: устаници су увели олигархијску управу.

Одлучујући ударац екстремним олигарсима задала је самоска флота, која се под руководством Трасибула и Трасила определила за успостављање демократије и позвала себи Алкибијада. Изасланство које се у име Четири стотине упутило на Самос вратило се без икаквог резултата: велики број тета који су служили у флоти није желео никакав компромис. Стога су олигарси одлучили да учине све што је могуће ради постизања мира са Спартом. У том циљу упутили су у Спарту друго изасланство на челу са Антифонтом и Фринихом, формално ради даљих преговора, а заправо да би Пелопонежанима предали Пиреј и "закључили мир под било каквим подношљивим условима" (Тукидид). Они су почели подизање утврђења на излазу из луке Пиреја наводно за одбрану луке од напада самоске флоте, а заправо ради предаје тог утврђења Спартанцима.

Међутим, тада је дошло до сукоба између присталица олигархије. Тераменова група, која је уживала значајан углед међу хоплитима, нарочито међу онима у Пиреју, стрепела је од тога да ће екстремни олигарси остварити своје намере – што би значило ликвидацију Атине као самосталног полиса. Такође, неуспеси екстремиста и пре свега понашање атинске флоте на Самосу приморавали су умерене олигархе на маневрисање како би избегли одговорност за злочине које је починило Веће четири стотине. Као сигнал за акцију послужило је убиство вође екстремиста – Фриниха по његовом повратку из Спарте. Тада су пирејски хоплити, сазнавши за приближавање пелопонеске флоте, порушили утврђења која су се градила, и наоружани кренули у Атину. Екстремни олигарси натерани су на повлачење и почетком септембра сазвано је једино заседање народне скупштине у свим тим месецима, која је разрешила власти Веће четири стотине и предала је Скупштини пет хиљада. Иначе су потврђене одлуке скупштине у Колону. Политичко уређење заведено у Атини формално је одговарало Перикловом уставу: була је поново бирана жребом, опет је функционисала народна скупштина. Међутим, из броја пуноправних грађана искључено је око пет шестина Атињана. Сва политичка права имало је само 5.000 имућних људи. Осим тога, обустављени су сви видови давања сиротињи из државне благајне. Власт је на тај начин прешла у руке Тераменове групе, тј. у руке умерених олигарха, који су заступали интересе богатих грађана. На том заседању скупштине одлучено је и да се врати Алкибијад. После тога вође екстремних олигарха на челу с Писандром побегли су Лакедемоњанима у Декелеју. Антифонт, који је остао у Атини, убијен је по пресуди суда. Присталицама екстремних олигарха изречена је атимија (тј. лишени су политичких права).

Најважније питање за Тераменову групу представљао је споразум с атинском флотом на Самосу, где је већ од Тисаферна био стигао Алкибијад. За време владивине екстремних олигарха Самос је постао центром демократског покрета. Овде је већ раније била уведена широка демократија, при чему су аристократи били лишени политичких права; због тога је Самос од атинског демоса добио аутономију. Главни ослонац демократског покрета на Самосу представљала је атинска флота. Број атинских грађана који су се налазили у флоти на Самосу износио је барем 10.000 људи, тј. био је тек нешто мањи од броја грађана који су остали у Атини. Уз помоћ атинских морнара самоски демократи лако су савладали устанак месних олигарха. Скоро истовремено стигла је вест о преврату у Атини. У флоти је избила велика узбуна под руководством Трасибула и Трасила. На збору морнара одлучено је да се стратези и тријерарси разреше дужности под сумњом да су сарађивали са олигарсима. На њихово место изабрана су нова лица, међу којима Трасибул и Трасил.

Нова команда позвала је Алкибијада на Самос. Он је дошао у августу 411. ст. е. и на општем збору обећао да ће издејствовати подршку Тисаферна и уништити власт олигарха у Атини. На истом збору Алкибијад је једногласно изабран за стратега, при чему су му Атињани "предали све послове" (Тукидид). Изасланству које је у име Четири стотине дошло на Самос Алкибијад је одговорио да је он спреман на помирење под условом да власт буде предата у руке 5.000, тј. да се укине екстремна олигархија. Управо тај захтев подстакао је Терамена да иступи против владавине Четири стотине.

Морнарске масе ватрено су желеле да пођу у Атину и силом поврате стари устав. Међутим, Алкибијад је спречавао тај корак морнарице, пре свега јер није хтео да дође до потпуног обнављања демократије, а такође и зато што је хтео да се у Атину врати као победник. Осим тога, он је морао да буде у сталном контакту са Тисаферном. Одласком самоске флоте знатно би се поправио положај Пелопонежана, који су се са својих 112 бродова налазили у милетској луци. У таквим околностима Алкибијад се са само 13 тријера упути Тисаферну. Односи између Пелопонежана и Тисаферна у то су се време нагло погоршали. Према Алкибијадовим саветима, Тисаферн је покушавао да одржи равнотежу изнеђу Атињана и Пелопонежана; исплатио је само део новца обећаног за издржавање веслача. Тиме је флота затворена у Милету била осуђена на пасивност. Зато је нови науарх Миндар искористио понуду Фарнабаза и из Милета пошао у Хелеспонт, рачунајући на Фарнабазову материјалну подршку и надајући се да ће подићи устанак међу тамошњим савезницима Атине. Оваква ситуација приморала је Тисаферна да ступи у тешњи контакт са Алкибијадом, који је сада постао неограничен господар једине флоте у Јонији.

Обнова демократије

Великих успеси Атињана у бици код Абидоса крајем 411. ст. е. и у бици код Кизика почетком 410. ст. е. поставили су на дневни ред питање уставног поретка. Однос снага у Атини променио се у корист радикалних демократа. У доба олигархијског преврата имућно атинско грађанство делило се према својим политичким схватањима на три групе. Једна од њих била је уз екстремне олигархе. Друга, која је својим вођом сматрала Терамена, такође је подржавала екстремне олигархе. Трећа, прилично велика група "пасивних", окупљала је присталице Перикловог устава; та је група била дезоријентисана пропашћу сицилијске експедиције и одметнућем Јоније, и зато се није одупирала завереницима. Пораз екстремних олигарха збрисао их је као активну политичку снагу. Група пасивних постепено прелази на страну опозиције против Терамена. Њу охабрују акције атинске флоте, која под руководством Алкибијада постиже велике победе. Све је то слабило позиције Терамена и његових присталица. Зато је као сасвим логичан постављен захтев за повратак на стари Периклов устав. Још 410. ст. е., после победе код Кизика, "народ је отео власт" (Аристотел, Атински устав) од владе Пет хиљада. На чело радикалног демоса дошао је власник радионице музичких инструмената Клеофонт. Он је први увео поделу два обола свим врло сиромашним грађанима. Да би се пружила зарада великом броју становништва, 409. ст. е. је обновљена изградња Ерехтејона, која је – како изгледа – завршена 406. ст. е. Тих година започели су и други грађевински радови на Акропољу. Да би се избегла опасност поновног олигархијског преврата, одмах на првом заседању народне скупштине одржаном по обнављању демократије донета је одлука о чувању уставу.

После битке код Кизика Спарта је предлагала да се закључи мир на основи размене Декелеје за Пилос и очувања атинске поморске државе у границама из 410. ст. е., али ни победник Алкибијад, који је владао мореузима, ни атински демос опијен победама нису хтели да пристани на мир ни под каквим условима осим под условом статуса qуо. Одлучујућу улогу у томе одиграла је позиција вође радикалних демократа, Клеофонта, који је тих година уживао велику популарност, како због увођења диоболије тако и због свог поштења, које се нарочито показало док је управљао атинским финансијама. У лето 407. ст. е. Алкибијад је оценио да је дошло време за његов повратак у Атину. Док су Атињани на осталим фронтовима трпели неуспехе (409. ст. е. изгубили су Пилос), Алкибијад је уништио читаву пелопонеску флоту и успоставио власт Атине над мореузима. Његов долазак у Атину био је веома свечан. Алкибијаду су вратили сву његову раније конфисковану имовину, свечано су са њега скинули проклетство и овенчали да златним венцем. Затим је био изабран за стратега са неограниченим овлашћењима; у његовим рукама нашле су се све оружане снаге Атине.

Види још

• Тридесеторица тирана