Орхан Памук

С Википедије, слободне енциклопедије

Орхан Памук
Орхан Памук
Лични подаци
Датум рођења(1952-06-07)7. јун 1952. (71 год.)
Место рођењаИстанбул, Турска
Књижевни рад
НаградеНобелова награда за књижевност (2006)
Потпис

Ферит Орхан Памук је један од најпознатијих турских писаца. Добитник је Нобелове награде за књижевност 2006. и Награде за мир 2005. на франкфуртском сајму књига. Родио се 7. јуна 1952. у Истанбулу. Оне оф Туркеy'с мост проминент новелистс,[1] хис wорк хас солд овер тхиртеен миллион боокс ин сиxтy-тхрее лангуагес,[2] макинг хим тхе цоунтрy'с бест-селлинг wритер.[3] Добитник је међународне књижевне награде Милован Видаковић 2016. године[4] и награде „Књижевни пламен” 2017. године.[5]

Памук је тесно повезан с постмодерном књижевношћу. Један је од најпознатијих турских писаца, и дела су му преведена на већ више од тридесет језика. Дана 12. октобра 2006. добио је Нобелову награду. Он је први добитник Нобелове награде за књижевност из Турске, а у образложењу Шведске академије наука каже се:

...у потрази за меланхоличним духом свог родног града, открио нове симболе судара и прожимања разних култура

Памук је аутор романа међу којима су Тиха кућа, Бели замак, Црна књига, Нови живот, Моје име је црвено, Снег, Музеј невиности, Чудност у мом уму и Црвенокоса жена. Он је Роберт Јик-Фонг Там професор хуманистичких наука на Универзитету Колумбија, где предаје писање и компаративну књижевност. У Америчко филозофско друштво је изабран 2018. године.[6]

Делимично черкешког порекла и рођен у Истанбулу,[7] Памук је први турски нобеловац. Добитник је и бројних других књижевних награда. Дело Моје име је црвено је освојило Награду за најбољу страну књигу 2002, Награду Гринзане Кавоур 2002, и Међународну књижевну награду у Даблину 2003. године.

Европски парламент писаца настао је као резултат заједничког предлога Памука и Хозеа Сарамага.[8] Памукова спремност да пише књиге о спорним историјским и политичким догађајима довела га је у опасност од цензуре у његовој домовини. Године 2005, ултранационалистички адвокат га је тужио због изјаве у вези са геноцидом над Јерменима у Отоманском царству.[9] Његова намера је, према речима самог Памука, била да истакне питања која се односе на слободу говора у земљи његовог рођења. Суд је првобитно одбио да саслуша случај, али је 2011. године Памуку наложено да плати 6.000 лира укупне одштете због увреде части тужилаца.[10]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Памук је рођен у Истанбулу, 1952. године, и одрастао је у богатој, али слабећој породици више класе; искуство које успутно описује у својим романима Црна књига и Џевдет бег и његови синови, као и детаљније у својим личним мемоарима Истанбул: сећања и град. Памукова бака по оцу била је черкескиња.[11] Он је образован се у средњој школи Роберт колеџ у Истанбулу, и студирао је архитектуру на Техничком универзитету у Истанбулу, јер је то било повезано са његовом стварном каријером коју је желео да има, у области сликарства.[12] Међутим, напустио је архитектонску школу након три године да би постао писац са пуним радним временом и дипломирао на Институту за новинарство на Универзитету у Истанбулу 1976. Од 22. до 30. године, Памук је живео са мајком, пишући свој први роман и покушавајући да пронађе издавача. Он себе описује као културног муслимана који повезује историјску и културну идентификацију са религијом мада не верује у личну везу са Богом.[13]

Рад[уреди | уреди извор]

Памук и његова турска ангора мачка у његовом личном простору за писање

Он је почео да редовно пише 1974. године.[14] Његов први роман, Каранлıк ве Иşıк (Тама и светлост) био је копобедник такмичења за новеле Милијет Преса 1979 (Мехмет Ероглу је био други победник). Овај роман је објављен под насловом Цевдет Беy ве Оğулларı (Господин Џевдет и његови синови) 1982. године, а добио је награду за роман Орхан Кемал 1983. године. Прича о три генерације богате истанбулске породице које живе у Нишанташију, округу Истанбула где је Памук одрастао.

Памук је освојио бројне награде критике за своје ране радове, укључујући награду Мадарали за роман из 1984. за свој други роман Сессиз Ев (Тиха кућа) и Европску награду за откриће 1991. за француски превод овог романа. Његов историјски роман Беyаз Кале (Бели замак), објављен на турском језику 1985. године, освојио је 1990. Независну награду за страну фикцију и ојачао његову репутацију у иностранству. Дана 19. маја 1991, Њујорк Тајмсов преглед књиге је навео: „Нова звезда је уздигла на истоку — Орхан Памук.“[15] Он је почео је да експериментише са постмодерним техникама у својим романима, што је промена у односу на стриктни натурализам његових раних дела.

Популарном успеху је требало мало дуже да захвати Памука, али његов роман Кара Китап (Црна књига) из 1990. постао је једна од најконтроверзнијих и најпопуларнијих књига у турској књижевности, због своје сложености и богатства. Године 1992. написао је сценарио за филм Гизли Yüз (Тајно лице), према Кари Китапу, у режији истакнутог турског редитеља Омера Кавура. Памуков пети роман Yени Хаyат (Нови живот) изазвао је сензацију у Турској након објављивања 1994. године и постао најбрже продавана књига у турској историји. До тог времена, Памук је такође постао истакнута личност у Турској, због своје подршке курдским политичким правима. Године 1995, Памук је био међу групом аутора којима је суђено за писање есеја који су критиковали третман Турске према Курдима. Године 1999, Памук је објавио своју књигу есеја Öтеки Ренклер (Друге боје).

Године 2019, 66-годишњи добитник Нобелове награде одржао је изложбу својих фотографија Истанбула снимљених са његовог балкона под називом „Балкон: фотографије Орхана Памука“. Изложба је приказивала „суптилан и стално променљив поглед на Истанбул” који је Памук фотографисао са свог балкона користећи телеобјектив. Кустос је био Герхард Штајдл, немачки издавач његове књиге фотографија Балкон, изложба је трајала три месеца у згради културе и уметности Јапı Креди у препуној истанбулској улици Истиклал. Садржала је више од 600 фотографија у боји одабраних од преко 8.500 које је Памук снимио током петомесечног периода крајем 2012. и почетком 2013. године, у ономе што је галерија описала као „период интензивне креативности”.[16]

Сукоб са турским властима[уреди | уреди извор]

Памук је због својих изјава да је над Јерменима у Турској извршен погром (тзв. Геноцид над Јерменима) и да се слично дешава и са Курдима данас дошао у сукоб са турском државом. Против њега је подигнута оптужница, а националистички и фундаменталистички кругови су га оптужили за издају. Судски процес је, под притиском светске јавности, окончан ослобађајућом пресудом. Његова изјава због које је против њега подигнута оптужница гласи:

У овој земљи(Турској) побијено је 30.000 Курда и 1.000.000 Јермена, а нико се, осим мене, не усуђује да о томе говори

Дела преведена на српски језик[уреди | уреди извор]

  • Бела тврђава (Beyaz Kale), превод: Иван Пановић, Геопоетика, Београд 2002.
  • Нови живот (Yeni Hayat), превод: Иван Пановић, Геопоетика, Београд 2004. Превод награђен наградом Удружења књижевних преводилаца Србије, "Милош Н. Ђурић", 2004.
  • Зовем се Црвено (Benim Adım Kırmızı), превод: Иван Пановић, Геопоетика, Београд 2006.
  • Истанбул, превела Мирјана Маринковић, Геопоетика, Београд 2006.
  • Џевдет-бег и његови синови (Cevdet bey ve ogullari), за српско издање превео с турског Енвер Ибрахимкадић, Геопоетика, Београд 2007.
  • Снег (Kar), превод: Иван Пановић, Геопоетика, Београд 2007.
  • Црна књига (Kara Kitap), prevod: Mirjana Marinković, Geopoetika, Beograd 2008.
  • Muzej nevinosti (Masumiyet Müzesi), prevela Mirjana Marinković, Geopoetika, Beograd 2008.
  • Druge boje (Öteki Renkler), prevod: Mirjana Marinković, Geopoetika, Beograd 2011.
  • Tiha kuća (Sessiz Ev), prevod: Mirjana Marinković, Geopoetika, Beograd 2013.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kinzer, Stephen (15. 12. 1998). „A Novelist Sees Dishonor in an Honor From the State”. The New York Times. Приступљено 30. 8. 2008. 
  2. ^ „Müzemi bitirdim mutluyum artık”. Hürriyet. 8. 9. 2011. Приступљено 11. 10. 2011. „Altmış dile varmamıza şaşırdım. Bu yüksek bir rakam...” 
  3. ^ „En çok kazanan yazar kim?”. Sabah (на језику: турски). 1. 9. 2008. Приступљено 2. 9. 2008. 
  4. ^ Turski nobelovac Orhan Pamuk sutra u SANU (B92, 18. decembar 2016)
  5. ^ Orhanu Pamuku uručen „Književni plamen” („Politika”, 18. decembar 2017)
  6. ^ „Election of New Members at the 2018 Spring Meeting”. 
  7. ^
    • Husseyin, Hazim M. (2009). Nobel Ödülünün Orhan Pamuk ve Eserleri Üzerindeki Etkileri. University of Baghdad. p. 94.
    • Pamuk, Orhan (2005). Istanbul: Memories and the City, translated by Maureen Freely. Faber & Faber p. 15. "My paternal grandmother was Circassian (Circassian girls, famous for being tall and beautiful, were very popular in Ottoman harems)."
    • Karpat, Kemal H. (2001) The Politicization of Islam: Reconstructing Identity, State, Faith, and Community in the Late Ottoman State. Oxford University Press. p. 345. "(...) such as the novelist Orhan Pamuk, who is of Circassian origin."
  8. ^ Wall, William (1. 12. 2010). „The Complexity of Others: The Istanbul Declaration of The European Writers' Conference”. Irish Left Review. Архивирано из оригинала 2. 8. 2018. г. Приступљено 1. 12. 2010. 
  9. ^ Daren Butler and Ercan Ersoy, "Kerinçsiz puts patriotism before free speech, EU" Архивирано 20 новембар 2012 на сајту Wayback Machine. Reuters via Turkish Daily News, 21 July 2006.
  10. ^ Hurriyet Daily News Orhan Pamuk to pay compensation for his words, court decides, Hurriyet Daily News, 27 March 2011
  11. ^ Pamuk, Orhan (2005). Istanbul: Memories and the City, translated by Maureen Freely. Faber & Faber. p. 15. "My paternal grandmother was Circassian (Circassian girls, famous for being tall and beautiful, were very popular in Ottoman harems)."
  12. ^ Jaggi, Maya (8. 12. 2008). „Between two worlds”. The Guardian. London. ISSN 0261-3077. OCLC 60623878. Приступљено 14. 6. 2011. 
  13. ^ „SPIEGEL ONLINE — Orhan Pamuk and the Turkish Paradox”. Spiegel.de. Приступљено 13. 5. 2011. 
  14. ^ Peter Badge; Nikolaus Turner; Anders Barany; Chris Richmond; Wim Wenders (20. 11. 2007). Nobel Faces. Wiley. стр. 170. ISBN 978-3-527-40678-4. 
  15. ^ Jay Parini (19. 5. 1991). „Pirates, Pashas and the Imperial Astrologer”. NY Times Books. 
  16. ^ „Nobel laureate novelist Orhan Pamuk to display Istanbul scenery from own balcony in photo exhibit”. Daily Sabah. Anadolu. 31. 1. 2019. Приступљено 23. 6. 2019. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Orhan Pamuk na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Orhan_Pamuk&oldid=27552131”