Папаја

С Википедије, слободне енциклопедије

Папаја
Дрво папаје и воће, из Кохлерове Медицинске-биљке (1887)
Пхотограпх схоwинг а папаyа ин цросс сецтион, wитх оранге флесх анд нумероус блацк сеедс
Лонгитудинал сецтион оф фруит схоwинг оранге флесх анд нумероус блацк сеедс
Научна класификација едит
Царство: Плантае
Кладус: Трацхеопхyтес
Кладус: Ангиоспермае
Кладус: Еудицотидае
Кладус: Росидс
Ред: Брассицалес
Породица: Царицацеае
Род: Царица
Врста:
C. папаyа
Биномно име
Царица папаyа

Папаја (лат. Carica papaya) је дрвенаста биљка из породице Caricaceae.[3] Пореклом је из тропских крајева Америке. Први пут је култивисана у Мексику,[4][5][6] а тренутно се узгаја у већини тропских земаља, и у Сједињеним Америчким Државама (савезне државе Флорида, Хаваји и др). Индија је 2020. произвела 43% светске понуде папаје.

Папаја расте као дрво, са стаблом висине 5–10 m. Листови расту на горњим деловима грана, дужина лиске је 50–70 cm. Плод је ботанички гледано бобица, јестив, има глатку кору жуте или зеленкасте боје, овалног је облика. Меснати дио плода је јарко наранџаст, мекан и сладак. Унутар меснатог дела плода налази се велики број црног, набораног семења.

Папаја се користи за припрему воћних салата и сокова. Кора се мора уклонити, јер садржи штетне материје. Папаја садржи протеолитички ензим папаин, који се користи за производњу лекова за лечење гастроинтестиналних поремећаја и ресорпцију хематома. Нутриционисти препоручују папају за исхрану, јер је богата ликопеном (у просеку 3,39 мг на 100 г), витамином C, као и минералима важним за људско тело. Што је зрелија, то је већа концентрација храњивих материја. Папаја је прво воће, чији је геном био секвенциран.[7]

Опис[уреди | уреди извор]

Мапа за производњу папаје широм света
Страница Шаблон:Инфобоx геноме/стyлес.цсс нема садржај.
Геномске информације
НЦБИ геном ИД513
Плоидијадиплоид
Величина генома372 миллион бп
Број хромозома36
Година завршетка2014

Папаја је мало, слабо разгранато дрво, обично са једном стабљиком која расте од 5 до 10 m (16 до 33 ft) у висину, са спирално распоређеним листовима ограниченим на врх дебла. Доњи део дебла је упадљиво израбљен на месту где су лишће и плодови стојали. Листови су велики, 50—70 cm (20—28 in) у пречнику, са дубоким длановима, са седам режњева. Сви делови биљке садрже латекс у зглобним латициферима.[8] Папаје су дводомне. Цветови су петоделни и веома диморфни; мушки цветови имају прашнике спојене са латицама. Женски цветови имају горњи јајник и пет изобличених латица лабаво спојених у основи.[9]:235 Мушки и женски цветови налазе се у пазуху листова; мушки цветови су у вишецветној дихазији, а женски у малоцветној дихазији. Поленова зрна су издужена и дугачка око 35 микрона. Цветови су слатког мириса, отворени ноћу и опрашују се ветром или инсектима.[8][10][11]

Плод је велика бобица дуга око 15—45 cm (5,9—17,7 in) и 10—30 cm (3,9—11,8 in) у пречнику.[8]:88 Зрела је када је омекша што се може детектовати додиром (мека као зрели авокадо или мекша), кад кожа поприми јантарну до наранџасте нијансе и дуж зидова велике централне шупљине су причвршћене бројне црне семенке.[12]

Порекло и дистрибуција[уреди | уреди извор]

Пореклом из тропске Америке, папаја потиче из јужног Мексика и Централне Америке.[5][8][6] Папаја се такође сматра пореклом из јужне Флориде, а унели су је претходници Калуса најкасније око 300. године.[13] Шпанци су папају увели у Стари свет у 16. веку.[5] Узгој папаје је сада скоро пантропски, обухватајући Хаваје, централну Африку, Индију и Аустралију.[5]

Дивље популације папаје су углавном ограничене на природно поремећене тропске шуме.[6] Папаја се налази у изобиљу на крошњама Еверглејдса након великих урагана, али је иначе ретка.[13] У кишним шумама јужног Мексика, папаја успева и брзо се размножава у празнинама међу крошњама, док одумире у зрелој шуми са затвореним крошњама.[6]

Папаја са жутим месом

Култивација[уреди | уреди извор]

Биљке папаје расту у три пола: мушки, женски и хермафродит. Мужјак производи само полен, никада плод. Женка даје мале, нејестиве плодове ако се не опрашују. Хермафродит може да се самоопрашује, јер његови цветови садрже мушке прашнике и женске јајнике. Скоро сви комерцијални засади папаје садрже само хермафродите.[11]

Пореклом из јужног Мексика (посебно Чијапаса и Веракруза), Централне Америке, северне Јужне Америке и јужне Флориде[5][13] папаја се сада узгаја у већини тропских земаља. При култивацији брзо расте, плодоносећи у року од 3 године. Међутим, веома је осетљива на мраз, што ограничава њену производњу на тропску климу. Температуре испод −2 °Ц (29 °Ф) су веома штетне ако не и смртоносне. На Флориди, Калифорнији и Тексасу, раст је генерално ограничен на јужне делове тих држава. Преферира песковито, добро дренирано тло, јер стајаћа вода може убити биљку у року од 24 сата.[14]

Култивари[уреди | уреди извор]

Обично се узгајају две врсте папаје. Једна има слатко, црвено или наранџасто месо, а друга жуто месо; у Аустралији се то зову „црвена папаја“ и „жута папаја“, респективно.[15] Било која врста, убрана зелена, назива се „зелена папаја”.

Папаје 'Марадол', 'Санрајз' и 'Карибијан Ред' са великим плодовима и црвеним месом које се често продају на америчким тржиштима обично се узгајају у Мексику и Белизу.[5][16]

Године 2011, филипински истраживачи су известили да су хибридизацијом папаје са Vasconcellea quercifolia развили папају отпорну на вирус папаје рингспот (ПРВ).[17]

Генетски модификоване сорте[уреди | уреди извор]

Carica papaya је била прва трансгенетска воћка којој је секвенциран геномом.[18] Као одговор на избијање вируса папаје рингспот на Хавајима, 1998. године, генетски измењена папаја је одобрена и стављена на тржиште (укључујући сорте 'СунУп' и 'Раинбов'). Сорте отпорне на ПРВ имају део ДНК овог вируса уграђен у ДНК биљка.[19][20] Од 2010. године, 80% биљака папаје на Хавајима је било генетски модификовано. Модификације су направили научници са Универзитета Хаваји, који су модификовано семе учинили доступним фармерима без накнаде.[21][22]

Продукција папаје – 2020
Земља (милиони тона)
 Индија 6,0
 Доминиканска Република 1,3
 Бразил 1,2
 Мексико 1,1
 Индонезија 1,0
Свет 13,9
Извор: ФАОСТАТ Уједињених нација[23]

Продукција[уреди | уреди извор]

Годне 2020, глобална производња папаје износила је 13,9 милиона тона, предвођена Индијом са 43% укупне светске производње (табела). Глобална производња папаје је значајно порасла почетком 21. века, углавном као резултат повећане производње у Индији и потражње у Сједињеним Државама.[24] Сједињене Државе су највећи потрошач папаје на свету.[10]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Папаја, сирова
Нутритивна вредност на 100 г (3,5 оз)
Енергија179 кЈ (43 кцал)
10,82 г
Шећери7,82 г
Прехрамбена влакна1,7 г
0,26 г
0,47 г
Витамини
Витамин А екв.
(6%)
47 μг
(3%)
274 μг
89 μг
Тиамин 1)
(2%)
0,023 мг
Рибофлавин 2)
(2%)
0,027 мг
Ниацин 3)
(2%)
0,357 мг
Витамин Б5
(4%)
0,191 мг
Фолат 9)
(10%)
38 μг
Витамин C
(75%)
62 мг
Витамин Е
(2%)
0,3 мг
Витамин К
(2%)
2,6 μг
Минерали
Калцијум
(2%)
20 мг
Гвожђе
(2%)
0,25 мг
Магнезијум
(6%)
21 мг
Манган
(2%)
0,04 мг
Фосфор
(1%)
10 мг
Калијум
(4%)
182 мг
Натријум
(1%)
8 мг
Цинк
(1%)
0,08 мг
Остали конституенти
Вода88 г
Лyцопене1828 µг

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: НДб УСДА

Сирова пулпа папаје садржи 88% воде, 11% угљених хидрата и занемарљиву количину масти и протеина (табела). У количини од 100 г, воће папаје обезбеђује 43 килокалорије и значајан је извор витамина C (75% дневне вредности, DV) и умерен извор фолата (10% DV), али иначе има низак садржај хранљивих материја (види табелу).

Фитохемикалије[уреди | уреди извор]

Кожа, пулпа и семенке папаје садрже разне фитокемикалије, укључујући каротеноиде и полифеноле,[25] као и бензил изотиоцијанате и бензил глукозинате, са нивоом коже и пулпе који се повећава током зрења.[26] Каротеноиди, лутеин и бета-каротен, су проминентни у жутој кожи, док је ликопен доминантан у црвеном месу (табела).[27] Семе папаје такође садржи цијаногену супстанцу прунасин.[28]

Традиционална медицина[уреди | уреди извор]

У традиционалној медицини, листови папаје су коришћени као лек за маларију,[29] као абортив, пургатив или димљени за ублажавање астме.[5]

Алергије и нежељени ефекти[уреди | уреди извор]

Папаја ослобађа течност од латекса када није зрела, што може изазвати иритацију и алергијску реакцију код неких људи. Пошто ензим папаин делује као алерген код осетљивих особа,[30] месо које је омекшано њиме може изазвати алергијску реакцију.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Цонтрерас, А. (2016). Царица папаyа. Црвени списак угрожених врста ИУЦН. ИУЦН. 2016: е.Т20681422А20694916. Приступљено 4. 1. 2022. 
  2. ^ Царица папаyа L.”. У.С. Натионал Плант Гермпласм Сyстем. 9. 5. 2011. Приступљено 5. 9. 2017. 
  3. ^ „Царица”. 2013. 
  4. ^ „Папаyа, Фруит оф Ангелс”. Еxотиц Фруит фор Хеалтх. 22. 9. 2011. Архивирано из оригинала 02. 05. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2011. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж Мортон ЈФ (1987). „Папаyа”. НеwЦРОП, тхе Неw Цроп Ресоурце Онлине Програм, Центер фор Неw Цропс & Плант Продуцтс, Пурдуе Университy; фром п. 336–346. Ин: Фруитс оф wарм цлиматес, ЈФ Мортон, Миами, ФЛ. Приступљено 23. 5. 2015. 
  6. ^ а б в г Цхáвез-Песqуеира, Мариана; Нúñез-Фарфáн, Јуан (1. 12. 2017). „Доместицатион анд Генетицс оф Папаyа: А Ревиеw”. Фронтиерс ин Ецологy анд Еволутион. 5. дои:10.3389/фево.2017.00155Слободан приступ. 
  7. ^ Papaya genome project bears fruit Preuzeto 27. februara 2012.
  8. ^ а б в г Heywood, VH; Brummitt, RK; Culham, A; Seberg, O (2007). Flowering plant families of the world. Firefly Books. ISBN 9781554072064. 
  9. ^ Ronse De Craene, L.P. (2010). Floral diagrams: an aid to understanding flower morphology and evolution. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49346-8. 
  10. ^ а б „Papayas” (PDF). University of California at Davis. 2016. Приступљено 10. 9. 2017. 
  11. ^ а б C. L. Chia and Richard M. Manshardt (2001). „Why Some Papaya Plants Fail to Fruit” (PDF). Department of Tropical Plant and Soil Sciences. Приступљено 1. 4. 2015. 
  12. ^ „papaya | Description, Cultivation, Uses, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-28. 
  13. ^ а б в Ward, Daniel (2011). „Papaya” (PDF). The Palmetto. Приступљено 1. 1. 2022. 
  14. ^ Boning, Charles R. (2006). Florida's Best Fruiting Plants: Native and Exotic Trees, Shrubs, and Vines. Sarasota, Florida: Pineapple Press, Inc. стр. 166—167. 
  15. ^ „Papaya Varieties”. Papaya Australia. 2015. Архивирано из оригинала 06. 02. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2015. 
  16. ^ Sagon, Candy (13. 10. 2004). „Maradol Papaya”. Market Watch (13 Oct 2004). The Washington Post. Приступљено 21. 7. 2011. 
  17. ^ Siar, S. V.; Beligan, G. A.; Sajise, A. J. C.; Villegas, V. N.; Drew, R. A. (2011). „Euphytica, Volume 181, Number 2”. Euphytica. SpringerLink. 181 (2): 159—168. S2CID 40741527. doi:10.1007/s10681-011-0388-z. 
  18. ^ Borrell (2008). „Papaya genome project bears fruit”. Ugr.es. doi:10.1038/news.2008.772. 
  19. ^ „Genetically Altered Papayas Save the Harvest”. mhhe.com. 
  20. ^ „Hawaiipapaya.com”. Hawaiipapaya.com. Архивирано из оригинала 2015-01-07. г. Приступљено 2013-06-15. 
  21. ^ Ronald, Pamela and McWilliams, James (14 May 2010) Genetically Engineered Distortions The New York Times, accessed 1 October 2012
  22. ^ „TF5” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2012. г. 
  23. ^ „Papaya production in 2020; Crops/Regions/World list/Production Quantity (pick lists)”. UN Food and Agriculture Organization, Corporate Statistical Database (FAOSTAT). 2022. Приступљено 26. 2. 2022. 
  24. ^ „An Overview of Global Papaya Production, Trade, and Consumption”. Electronic Data Information Source, University of Florida. Приступљено 2014-02-07. 
  25. ^ Rivera-Pastrana DM, Yahia EM, González-Aguilar GA (2010). „Phenolic and carotenoid profiles of papaya fruit (Carica papaya L.) and their contents under low temperature storage”. J Sci Food Agric. 90 (14): 2358—65. PMID 20632382. doi:10.1002/jsfa.4092. 
  26. ^ Rossetto MR, Oliveira do Nascimento JR, Purgatto E, Fabi JP, Lajolo FM, Cordenunsi BR (2008). „Benzylglucosinolate, benzylisothiocyanate, and myrosinase activity in papaya fruit during development and ripening”. J Agric Food Chem. 56 (20): 9592—9. PMID 18826320. doi:10.1021/jf801934x. 
  27. ^ Shen, Yan Hong; Yang, Fei Ying; Lu, Bing Guo; Zhao, Wan Wan; Jiang, Tao; Feng, Li; Chen, Xiao Jing; Ming, Ray (2019-01-16). „Exploring the differential mechanisms of carotenoid biosynthesis in the yellow peel and red flesh of papaya”. BMC Genomics. 20 (1): 49. ISSN 1471-2164. PMC 6335806Слободан приступ. PMID 30651061. doi:10.1186/s12864-018-5388-0. 
  28. ^ Seigler DS, Pauli GF, Nahrstedt A, Leen R (2002). „Cyanogenic allosides and glucosides from Passiflora edulis and Carica papaya”. Phytochemistry. 60 (8): 873—82. PMID 12150815. doi:10.1016/s0031-9422(02)00170-x. 
  29. ^ Titanji, V.P.; Zofou, D.; Ngemenya, M.N. (2008). „The Antimalarial Potential of Medicinal Plants Used for the Treatment of Malaria in Cameroonian Folk Medicine”. African Journal of Traditional, Complementary and Alternative Medicines. 5 (3): 302—321. PMC 2816552Слободан приступ. PMID 20161952. 
  30. ^ „Papain”. National Library of Medicine, US National Institutes of Health. 27. 4. 2019. Приступљено 29. 4. 2019. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]