Парада поноса

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије чланака о
ЛГБТ+ темама
      
  • нехетеросексуалним
  • нецисродним
Сексуална оријентација и родни идентитет
Историја
Општа историја
Историја идентитета
Култура
Права
Здравље
Ставови друштва
Проблеми
Дискриминација на основу сексуалне оријентације [en] или Хетеросексизам
Академска поља и дискурс
Портал ЛГБТ+
13. Поворка поноса у Сао Раолу 2009. године у Бразилу. Године 2006, са процењених 2,5 милиона учесника, сматрана је највећом поворком поноса на свијету према Гинисовој књизи рекорда. Године 2009, број учесника процијењен је на 3,2 милиона.

Парада поноса или поворка поноса (позната и као Геј парада) је годишња фестивалска прослава поноса ЛГБТ особа, која се одржава у многим градовима широм света. Већина парада се организује у јуну, како би се одржало сећање на Стоунволску побуну, али их, гледано на светском нивоу, има током целе године.

Поред карневалске забаве, параде поноса имају и политички значај усмеравања пажње јавности на ЛГБТ људска права. У државама у којима је прихватање ЛГБТ особа и поштовање њихових права на ниском нивоу параде поноса имају више политички и активистички карактер, док у градовима где су ЛГБТ особе прихваћене параде имају фестивалски и карневалски карактер.

Назив[уреди | уреди извор]

Понос представља промоцију вредности самопотврђивања, достојанства, једнакости и повећане видљивости ЛГБТ особа као друштвене групе, насупрот стиду, сраму и друштвеној стигматизацији.[1]

Ова манифестација се у свету углавном назива Парада поноса (енгл. Pride Parade) или само Прајд (енгл. pride - понос), нпр. Амстердам прајд, Лондон прајд, Загреб прајд итд. У неким државама, посебно у Аустралији, ове параде се називају Марди Гра, што је изворно назив за дан пре почетка ускршњег поста па сви карневали који се тада организују носе овај назив. У Немачкој и у Швајцарској параде поноса ЛГБТ особа се називају Кристофер стрит деј (енгл. Christopher Street Day или скраћено ЦСД), по називу улице у којој се десила Стоунволска побуна. У Аустрији назив параде је Регенбогенпараде (Парада заставе дугиних боја).

Неформални назив за ову манифестацију је Геј парада. Реч геј у почетку није означавала само хомосексуалне мушкарце, већ је коришћена као кровни, колективни термин којим се означавала цела популација нехетеросексуалних особа, као што је данас то скраћеница ЛГБТ или реч квир у једном од својих значења[2]. Са јачањем ЛГБТ заједнице у целости, као и појединих група које је чине, појавила се потреба за прецизнијим, инклузивнијим језиком. Назив Геј парада, односно Парада геј поноса је најпре промењен у Парада геј и лезбејског поноса, да би касније био преименован у Парада ЛГБТ поноса (што укључује и бисексуалне и трансродне учеснице и учеснике) или само Парада поноса.

Историја[уреди | уреди извор]

Парада поноса своје почетке има у „Стоунволској побуни“, догађају који се десио 27./28. јуна, 1969. године у клубу „Стоунвол ин“ у њујоршком кварту Гринич Вилиџ.[3] Том приликом су се драг квинсице побуниле против полицијске рације, малтретирања и хапшења. Овај догађај се сматра једним од најважнијих догађаја у историји ЛГБТ покрета и почетком савремене борбе за ЛГБТ људска права. Наредне године, 28. јуна Фронт ослобођења гејева, под координацијом Бренде Ховард, организовао је први марш у Њујорку у знак обележавања тзв. Стоунволске револуције, марширајући од Гринич Вилиџа до Централ Парка.[4][5] У исто време ЛГБТ особе су организовале сличе маршеве у Лос Анђелесу и Сан Франциску.[6][7]

Прве параде су имале значајну политичку улогу у еманципацији ЛГБТ особа, јачању видљивости и постављању захтева за поштовање права особа другачије сексуалне оријентације. У Њујорку и Атланти ови маршеви су се називали „Gay Liberation Marches“, а на Западној обали „Gay Freedom Marches“. Осамдесетих година, међутим, конзервативније струје у оквиру ЛГБТ заједнице добијају већу снагу, преузимају контролу над овим маршевима и називе „Gay Liberation“ и (геј ослобођење) „Gay Freedom“ (геј слобода) замењују са „Gay Pride“ (геј понос).

Са сексуално психолошке тачке гледишта, незадржива жеља лезбејки, гејева, бисексуалних особа за организацијом парада поноса, па чак и по цену сопствених живота,[8] је последица утицаја развојних нагона и нагона живљења који су нешто другачије од оних код хетеросексуалних особа. ЛГБ особа мора да се избори са предрасудама, дискриминацијом и насиљем у друштву, а у неким случајевима и у својим породицама и зато организацију параде поноса у свим друштвима условно треба схватити као (свесни или несвесни) континуум од њихових "нагонских потреба" на једној страни до "друштвено статусних потреба" на другој [9]. Свако другојачије тумачење или злоупотреба њене организације (било са које стране потекла) води политизацији овог проблема, који може само штетити свим припадницима било ког цивилизованог друштва.

Зато у хомофобичним срединама параде поноса имају и даље озбиљнији сценарио и већи акценат на политички значај оваквог окупљања. У срединама са већим нивоом прихватања ЛГБТ особа параде имају претежно забавни карактер, налик на карневале у католичким земљама пре почетка Великог поста, као што су Карневал у Венецији или Карневал у Рио де Жанеиру, са раскошним костимима, музиком и уличном поворком и плесом. Они, међутим, и даље носе важну поруку којом скрећу пажњу јавности на политичка питања као што су истополни бракови, дискриминација и хомофобија, укључивање ЛГБТ особа, јачање идентитета и стварања прихватајуће средине, посебно за младе ЛГБТ особе.

Параде поноса у свету[уреди | уреди извор]

Законско уређење истополних односа у свету

Европа[уреди | уреди извор]

Јуропрајд[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Еуроприде

Еуропрајд (Еуроприде) је највећа интернационална парада поноса ЛГБТ особа која се одржава у Европи. Сваке године град домаћин је један од Европских градова, који, по правилу, има традицију одржавања парада поноса и значајну ЛГБТ заједницу. Први пут је Еуропрајд одржан у Лондону 1992. године.

Лондон[уреди | уреди извор]

Геј морнари парадирају у Лондону.

Лондон прајд је једна од најстаријих парада поноса, која се одржава редовно од 1972. године. Такође, често се помиње као пример доброг организовања великих уличних скупова. На паради поноса у Лондону учествује велики број познатих личности, као што су Елтон Џон, Ијан Макелен, Стивен Фрај и други. Лондон ће 2012. бити домаћин Wорлд Приде-а.

Амстердам[уреди | уреди извор]

Амстердам прајд на каналу 2005.

Амстердам геј прајд се одржава сваке године од 1996. и сматра се једним од најуспешнијих у придобијању подршке и друштвеног прихватања. Догађај који траје током целог викенда обухвата концерте, спортска такмичења, уличне журке и централну параду која пролази кроз град на каналима (Цанал Приде). Године 2008. три владина министра су се прикључили паради на засебном броду који је представљао целу владу. Те године процењено је присуство од око 500,000 људи.

Будимпешта[уреди | уреди извор]

Парада поноса редовно се одржава у Будимпешти од 1997. Парада се обично одржава прве суботе месеца јула. Полиција Будимпеште укинула је дозволу за одржавање геј параде у Будимпешти 2011, са трасом проласка параде испред зграде мађарског парламента, са образложењем да би то довело до „несразмерног поремећаја саобраћаја“.[10] Овакву одлуку полиције поништио је суд у Будимпешти[11], тако да ће Парада поноса 2011, у Будимпешти, проћи поред зграде парламента.

Хрватска[уреди | уреди извор]

Загреб[уреди | уреди извор]

Прва парада у Загребу одржана је 2002. године уз јако присуство полиције. Присуство полиције је наредних година било још веће, што је и резултирало тиме да нема већих инцидената током параде, док се напади на учеснике углавном дешавају након параде када се полиција разиђе а учесници крену кућама.[12][13] Од 2002. године парада поноса у Загребу одржава се редовно. Године, 2006. парада је ишла под називом „Интернационала приде“, окупљајући ЛГБТ активистичку сцену из целе југоисточне Европе. Током параде 2010. у Загребу су забиљежена два напада на учеснике.[12] У исто вријеме је одржана и Анти геј парада (Anti gay pride) коју је полицијски кордон раздвајао од учесника геј параде.[12]

Сплит[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Сплит прајд

У Сплиту је 11. јуна 2011. одржана „Сплит геј парада“ на којој је дошло до нереда. Учесника параде је било пар стотина. Око 4.000 противника параде је протестовало на улицама, а хулигани су учеснике параде гађали разним предметима након чега је парада прекинута пре одржавања предвиђених говора на крају шетње.[14] Приведено је више од 70 хулигана.[15][16]

Београд[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Београдска поворка поноса

Парада поноса организована је 30. јуна 2001. године, а њене учеснике су напали навијачи фудбалских клубова, скинхедси, ултра-националистичке групе, као што је Образ, симпатизери националистичких странака уз присуство и подршку једног свештеника Српске православне цркве др Жарка Гавриловића.[17] Полиција није одмах реаговала, а касније су и сами полицајци били нападнути.[18] Том приликом повређено је више учесника параде поноса. Влада и државни званичници се званично нису огласили поводом овог догађаја.[19]

Године 2009. поново је најављено одржавање параде поноса у Београду, заказане за 20. септембар. Најава одржавања параде је изазвала реакције националистичких група и повећала је насиље над ЛГБТ особама, као и особама које су перципиране као ЛГБТ[20]. С друге стране државна и локална власт је исказала спремност да стане у одбрану људских права. Министар унутрашњих послова, Ивица Дачић је дао гаранције да ће полиција заштити грађане на паради поноса[21].

Прва Парада поноса у Београду је одржана 10. октобра 2010. године. У поворци је учествовало нешто мање од 1.000 грађана, док је број полицајаца који су је обезбеђивали био пет пута већи. Дан раније, грађани Београда који су били против одржавања ове параде одржали су „Породичну шетњу“ у знак протеста против „Параде поноса“. У Породичној шетњи је према проценама полиције учествовало више од 2.500 грађана.[22]

Прва Транс парада је одржана 20. септембра 2015. године[23], а од 2016. године се због несугласица у заједници организују две параде[24]: Парада „Понос Србије”[25] у јуну који се широм света обележава као Месец поноса и традиционална Парада поноса у септембру у организацији Београд прајда.

Софија[уреди | уреди извор]

У Софији је прва парада поноса одржана 2008. године када је дошло до сукоба противника параде и учесника параде. Након 2008. су одржане двије параде поноса које су прошле без већих инцидената.

Љубљана[уреди | уреди извор]

Парада поноса одржава се у Љубљани редовно, почевши од 2001. године. Десета, јубиларна, парада поноса одржана је у јулу 2010, уз присуство високих државних функционера Словеније.[26] Током параде поноса 2009. у Љубљани десио се напад на њене учеснике.[27]

Москва[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Парада поноса у Москви

У Москви су параде поноса забрањене одлуком некадашњег градоначелника, Јурија Лушкова. Полиција је прекидала поворке поноса 2006, 2007, 2008 и 2009. године. У мају 2010, упркос забрани власти, одржане су прве непрекинуте Поворке поноса у Москви, које су трајале кратко, а полиција није реаговала.[28] Поводом забрана Поворки поноса, група ЛГБТ активиста је 2010. године протестовала, али је московска полиција растурила протесте који нису били прописно најављени.[29] У октобру 2010, неколико дана након смене градоначелника, одржан је први дозвољени скуп припадника ЛГБТ популације у Москви.[30]

Алексејев против Русије[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Алексејев против Русије

Због забрана парада поноса 2006, 2007 и 2008. године, група руских ЛГБТ активиста, предвођена Николајем Алексејевим, тужила је Русију пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Суд је, 21. октобра 2010, донео једногласну пресуду којом је Русија проглашена кривом за кршење чланова 11, 13, и 14 Европске конвенције о људским правима.[31] Русија је уложила жалбу на пресуду, међутим, очекује се да ће уколико пресуда буде потврђена, иста постати правоснажна пре најављене параде поноса која се треба одржати у мају 2011. године.

Подгорица[уреди | уреди извор]

У Црној Гори организоване су двије геј параде док је трећа планирана за љето 2014. Прва парада или пробна парада је завршена у Будви насилним догађајима док је она друга, у Подгорици свега пар мјесеци касније протекла уз мање инциденте и привођење више десетина људи.[32]

Африка[уреди | уреди извор]

Једини град на подручју Африке у коме је до сада одржана парада поноса је Кејптаун.

Азија[уреди | уреди извор]

На подручју Азије параде поносе су до сада одржане на простору седам држава — у Индији, Израелу, Јапану, Непалу, Хонг Конгу (Кини), Филипинима и Тајвану.

Америка[уреди | уреди извор]

Сан Франциско[уреди | уреди извор]

Синди Лопер на паради у Сан Франциску, 2008.

Сан Францисцо Прајд је једна од најпознатијих и туристички најатрактивнијих парада поноса у свету. Године 2008. процењено је учешће од око 1.2 милиона људи. То је друга по величини парада било ког типа у Калифорнији, одмах после прославе Нове Године у Пасадени. Поред тога, парада поноса у Сан Франциску је једна од најстаријих парада, која се одржава редовно од 1970. године.

Њујорк[уреди | уреди извор]

Парада поноса у Њујорку се сматра првом парадом поноса, јер се догађај који се обележава парадама поноса догодио у Њујорку. Поворка се креће Петом авенијом до Гринич Вилиџа и пролази поред Стоунвол ина.

Сао Пауло[уреди | уреди извор]

Парада поноса у Сао Паулу се сматра највећом парадом на свету. Године 2006. ова парада је ушла у Гинисову књигу са 2.5 милиона посетилаца према проценама полиције. Према проценама организатора, 2007. године на паради је учествовало око 3.5 милиона људи.

Аустралија[уреди | уреди извор]

Сиднеј геј и лезбејски Марди Гра је највећа парада поноса ЛГБТ особа у Аустралији и један од највећих догађаја тог типа у свету[33]. Почеци ове прославе су у раним 1980-им годинама, након хапшења учесника и учесница про-ЛГБТ протеста који су започети 1978. Догађај се одржава ноћу са око 10.000 учесница и учесника и скупом сценографијом.[33][34]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Сyмболс оф тхе Гаy, Лесбиан, Бисеxуал, анд Трансгендер Мовементс”. Ламбда. Архивирано из оригинала 16. 8. 2007. г. Приступљено 30. 7. 2007. 
  2. ^ Марсха П. Јохнсон Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2008), Приступљено 11. 4. 2013.
  3. ^ "Тхе Неw Yорк Тимес",Јуне 29, 1969
  4. ^ ЛГБТ Цоммунитy Центер оф НYЦ
  5. ^ "Тхе Гаy Милитантс", Дон Теал, Неw Yорк: Стеин анд Даy 1971
  6. ^ "Тхе Сан Францисцо Цхроницле", Јуне 29, 1970
  7. ^ "Ас оф еарлy 1970, Неил Бриггс бецаме тхе вице-цхаирман оф тхе ЛГБТQ Ассоциатион", ЦанПресс, Фебруарy 28, 1970. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јул 2017), Приступљено 11. 4. 2013.
  8. ^ Рашковић Ј. Социолошки аспекти агресивности, Семинар о агресији. КБЦ Дедиње, Београд, 1979.
  9. ^ Just the Facts Coalition. (2008). Just the facts about sexual orientation and youth: A primer for principals, educators, and school personnel. Washington, DC: American Psychological Association. Retrieved from www.apa.org/pi/lgbc/publications/justthefacts.html.
  10. ^ RTRS: Budimpešta povukla dozvolu za gej paradu 2011. 15.02.2011. (језик: српски)
  11. ^ Ukinuta policijska zabrana na pride u Budimpešti Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2011) (језик: српски)
  12. ^ а б в Јутарњи лист: Након Гаy Придеа забиљежена два напада на судионике 19.06.2010 Архивирано на сајту Wayback Machine (4. април 2011) (језик: хрватски)
  13. ^ Мондо: Загреб: Батине после геј параде 13. јун 2009.[мртва веза] (језик: српски)
  14. ^ РТРС: На геј паради у Сплиту има повриђених, 11.06.2011. (језик: српски)
  15. ^ Политика:Више од 70 приведених хулигана у Сплиту, почела евакуација (језик: српски)
  16. ^ Због насиља прекинут Сплит Приде, озлијеђено петеро, 81 приведених (језик: хрватски)
  17. ^ Б92. Силом прекинута геј парада у Београду. 30. јуни 2001, Приступљено 11. 4. 2013.
  18. ^ „Ко је одговоран за пребијање учесника”. Б92. Приступљено 08. 3. 2012. 
  19. ^ „Мржња на мрежи, батине на улици”. Време. Архивирано из оригинала 11. 08. 2012. г. Приступљено 08. 3. 2012. 
  20. ^ „ГСА: Насиље над хомосексуалцима”. Б92. Приступљено 24. 08. 2009. 
  21. ^ „Дачић: Заштитићемо Поворку поноса”. Б92. Приступљено 24. 08. 2009. 
  22. ^ „Протест против Параде поноса”. РТС. Приступљено 23. 02. 2011.  (језик: српски)
  23. ^ Мартиновић, Ива. „Први Транс прајд у Београду”. www.слободнаевропа.орг. Радио Слободна Европа. 
  24. ^ Радишић, Никола. „И још једна парада поноса”. рс.н1инфо.цом (на језику: српски). Н1. Архивирано из оригинала 23. 06. 2017. г. Приступљено 24. 06. 2017. 
  25. ^ „Егал - ПОНОС СРБИЈЕ – НИКО НИЈЕ СЛОБОДАН ДОК СВИ НИСМО СЛОБОДНИ”. www.егал.орг.рс (на језику: српски). Архивирано из оригинала 18. 09. 2020. г. Приступљено 24. 06. 2017. 
  26. ^ Геј парада у Љубљани Архивирано на сајту Wayback Machine (25. септембар 2015) (језик: српски)
  27. ^ Данас: Нападнути учесници геј манифестације у Љубљани 26.06.2009. (језик: српски)
  28. ^ У Москви одржане двије мање геј параде (језик: српски)
  29. ^ Политика: Полиција у Москви растурила протест хомосексуалаца 21.09.2010. (језик: српски)
  30. ^ [2] (језик: српски)
  31. ^ Еуропеан цоурт финес Руссиа фор баннинг гаy парадес (језик: енглески)
  32. ^ РТРС: Одгођена „парада поноса“ у Подгорици, 17.05.2011. (језик: српски)
  33. ^ а б „Ецономиц wоес фаил то раин он Марди Грас параде”. АБЦ Неwс. Аустралиан Броадцастинг Цорпоратион. 09. 3. 2009. Приступљено 17. 06. 2009. 
  34. ^ „Марди Грас 2009 Параде”. Неw Марди Грас. мардиграс.орг.ау. Архивирано из оригинала 07. 06. 2011. г. Приступљено 17. 01. 2009. 

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Parada_ponosa&oldid=27060953”