Петра

Координате: 30° 19′ 43″ Н 35° 26′ 31″ Е / 30.32861° С; 35.44194° И / 30.32861; 35.44194
С Википедије, слободне енциклопедије

За друге употребе, погледајте Петра (вишезначна одредница).
Petra
𐢚𐢛𐢓𐢈
Od gore levo na desno: Urn Tums, en-Nejr teatar, Al-Kazneh (riznica), Kasr al-Bint hram i pogled na Ad Deirsku (manastirsku) stazu.[1]
LokacijaMaanska muhafaza, Jordan
Koordinate30° 19′ 43″ N 35° 26′ 31″ E / 30.32861° С; 35.44194° И / 30.32861; 35.44194
Površna264 km2 (102 sq mi)[2]
Elevacija810 m (2.657 ft)
Izgrađenoverovatno tokom 5. veka pne[3]
Posetioci1,135,300 (in 2019)
Vladajuće teloPetra regionalna vlast
Vebsajtwww.visitpetra.jo
Петра на карти Јордана
Петра
Локација Петра
𐢚𐢛𐢓𐢈 ин Јордана
Светска баштина Унеска
Петра
Назив на званичном списку светске баштине
КритеријумКултурни: и, иии, ив
Референца326
Историја уписа у светску баштину
Упис1985 (9. седница)

Петра (арап. البتراء, al-Bitrā’)[4][5] која се налази у данашњем Јордану, својевремено је била главни град арапског Набатејског царства, центар трговине, одредиште каравана, а развој града настављен је и у доба Римског царства. Западном свету откривен је тек 1812, након што га је пронашао швајцарски истраживач Јохан Лудвиг Бурхардт. Налази се на УНЕСЦО-вој листи свјетске баштине.

Гробница у стени Ед-Деир
Кланац који води до древног града Петре

Петра се налази у близини планине Џабал Ал-Мадах, у депресији окруженој планинама чинећи источни бок долине Арабах који идући од Мртвог мора до залива Акаба.[6] Подручје око Петре било је насељено већ од 7000. године пре нове ере,[7] а Набатејци су се вероватно настанити у ономе што ће постати главни град њиховог царства већ у 4. веку пне.[8] Археолошки радови открили су само доказе о Набатејском присуству који датирају из другог века пне,[9] до када је Петра постала њихов главни град.[7] Набатејци су били номадски Арапи који су улагали у овај регион услед Петрине близину трговачким путевима тамјана, успостављајући је као главно регионално трговачко чвориште.[7][10]

Трговинско пословање је Набатејцима донело значајан приход, и Петра је постала фокус њиховог богатства. Набатејци су били привикнути на живот у оголелим пустињама, за разлику од својих непријатеља, и могли су да одбију нападе користећи предности планинског терена тог подручја. Они су били нарочито вешти у сакупљању кишнице, пољопривреди и клесању камена. Петра је процветала у 1. веку нове ере, када је изграђена њена позната грађевина Ал-Казнех - за коју се верује да је маузолеј набатејског краља Арета IV, а њено становништво је достигло врхунац на око 20.000 становника.[11]

Иако је Набатејско краљевство постало вазална држава Римског царства у првом веку пре нове ере, тек 106. године изгубило је независност. Петра је припала Римљанима, који су анексирали Набатеју и преименовали је у Арабиа Петре.[12] Значај Петре је опао како су се појавили поморски трговачки путеви, а након земљотреса 363. године биле су уништене многе грађевине. У византијско доба изграђено је неколико хришћанских цркава, али град је и даље пропадао, а до раног исламског доба био је напуштен, осим неколицине номада. Западу је остао непознат док га 1812. године поново није открио Јохан Лудвиг Буркхардт.[13]

Приступ граду води кроз клисуру дугу 1,2 км-лонг (0,75 ми) звану Сик, која води директно до Казнеха. Позната по архитектури усеченој у стене и систему водовода, Петра се назива и „Ружичастим градом“ због боје камена од којег је исклесана.[14] Она се налази се на списку светске баштине Унеска од 1985. UNESCO је описао Петру као „једно од најдрагоценијих културних својстава човекове културне баштине“.[15] Године 2007, Ал-Кхазнех је проглашен за једно од седам светских чуда новог света.[16] Петра је симбол Јордана, као и најпосећенија јорданска туристичка атракција. Број туриста достигао је врхунац на 918.000 у 2010. години, али уследио је привремени пад током политичке нестабилности изазване Арапским пролећем, које је погодило земље око Јордана.[17] Број посетилаца се накнадно повећао и достигао рекордних 1,1 милион туриста 2019. године, што је први пут да је та цифра превазишла милионски праг.[18] Туристичке активности града је опустошила је пандемија Ковида 19, јер је број посетилаца нагло пао на нулу од марта 2020. Јорданска влада одобрила је ископавања испред ризнице како би се искористила упражњеност локације.[19]

Историја[уреди | уреди извор]

Петра се налази у близини Мртвог мора, на око 800м надморске висине. Била је главни град познатог трговачког народа - Набатејаца. Налази се на раскрсници више караванских путева који су спајали Египат са Сиријом и јужну Арабију са Средоземљем. Град је од 5. до 3. вијека прије нове ере био важно трговачко средиште. Град је са три стране истока, запада и југа био неосвојив. Усијечен у стијену био је са свих страна опкољен стрмим литицама и у њега се улазило кроз кривудав и узан тјеснац. Град је био једино мјесто између Јордана и Централне Арабије гдје не само да је воде било у изобиљу него је она својом бистрином увијек мамила. Овдје су каравани из Јужне Арабије добијали свјеже запреге камила и нових гонича.Тако су Набатејци створили важну карику у ланцу трговине од које је јужна Арабија живјела.

У току прва два вијека нове ере поморски пут ка Индији је постајао све познатији, каравани су били све више скретали на сјевер ка Палмири и Петра је тада почела да губи свој значај. Развој града настављен је и у доба Римског царства. Своју највећу славу доживио је у првом вијеку нове ере када су њоме владали Римљани који су је сматрали тампон државом против Парта. 105. година н.е. била је кобна за Петру када јој је Рим под Трајановом управом укинуо њене привилегије она је остала скоро без историје.

Изглед[уреди | уреди извор]

Цијели град је уклесан у стијенама. Неки га зову и "Црвени град", зато што је уклесан у стијенама које су црвенкасте боје. Град је познат по воденим тунелима и лијепим каменим структурама.

Најважније грађевине[уреди | уреди извор]

Сачувано је око 800 грађевина и жртвеника. Обиљежени су набатејским, грчко-хеленистичким и римским утицајима. Врло често се на само једном споменику могу очитати стилски елементи све три културе.

Ризница: На изласку из кањона који с источне стране улази у котлину Петре, на вјеројатно најпознатију грађевину Петре, Кхазне ал-Фираун. Израз "грађевина" и није најисправнији, јер се код очуваних објеката у Петри не ради о грађеним споменицима, него о објектима који су уклесани у живе стијене. Бедуини су је звали "Фараонска ризница", иако је то само једна од многих гробница у Петри.

Гробови у краљевској стијени : Сјеверно од амфитеатра издиже се тзв. краљевски зид. На око пола висине стијене исклесано је више монументалних гробница једна до друге. Разазнају се набатејски, грчки и римски утицаји.

Римска арена: На путу од уласка у котлину према центру Петре, с лијеве стране се налази доста добро очуван амфитеатар из 1. вијека. I он је, као и друге грађевине, исклесан из стијене. Има 33 реда сједишта, и имао је око 5.000 мјеста. Код клесања амфитеатра, отворени су прилази низу гробница које су још раније биле уклесане у стијене. Амфитеатар су открили амерички археолози 1961.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Бефоре Виситинг Анциент Цитy”. Мисс Тоурист. 
  2. ^ „Манагемент оф Петра”. Петра Натионал Труст. Архивирано из оригинала 19. 4. 2015. г. Приступљено 14. 4. 2015. 
  3. ^ Броwнинг, Иаин (1973, 1982), Петра, Цхатто & Wиндус, Лондон, п. 15, ISBN 0-7011-2622-1
  4. ^ Stephan G. Schmid and Michel Mouton (2013). Men on the Rocks: The Formation of Nabataean Petra. ISBN 9783832533137. Архивирано из оригинала 18. 3. 2020. г. Приступљено 14. 11. 2019. 
  5. ^ Shaddel, Mehdy (2017-10-01). „Studia Onomastica Coranica: AL-Raqīm, Caput Nabataeae*”. Journal of Semitic Studies (на језику: енглески). 62 (2): 303—318. ISSN 0022-4480. doi:10.1093/jss/fgx022. Архивирано из оригинала 2020-12-08. г. Приступљено 2020-12-08. 
  6. ^  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Cooke, George Albert (1911). „Petra”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 21 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 309—310. 
  7. ^ а б в „A Short History”. Petra National Foundation. Архивирано из оригинала 4. 12. 2017. г. Приступљено 13. 2. 2014. 
  8. ^ Taylor, Jane (2001). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans. London: I.B.Tauris. стр. 14, 17, 30, 31. ISBN 9781860645082. Архивирано из оригинала 3. 7. 2019. г. Приступљено 8. 7. 2016. 
  9. ^ Mati Milstein. „Petra. The "Lost City" still has secrets to reveal: Thousands of years ago, the now-abandoned city of Petra was thriving.”. National Geographic. Архивирано из оригинала 20. 12. 2019. г. Приступљено 27. 12. 2019. 
  10. ^ Jack D. Elliott, Jr. (1996). Joe D. Seger, ур. The Nabatean Synthesis of Avraham Negev: A Critical Appraisal. Retrieving the Past: Essays on Archaeological Research and Methodology in Honor of Gus W. Van Beek. Eisenbrauns. стр. 56. ISBN 9781575060125. Архивирано из оригинала 14. 6. 2020. г. Приступљено 27. 12. 2019. 
  11. ^ „Petra Lost and Found”. National Geographic. 2. 1. 2016. Архивирано из оригинала 8. 4. 2018. г. Приступљено 8. 4. 2018. 
  12. ^ „Petra lost and found”. History Magazine (на језику: енглески). 2018-02-09. Приступљено 2021-01-15. 
  13. ^ Glueck, Grace (17. 10. 2003). „ART REVIEW; Rose-Red City Carved From the Rock”. The New York Times. Архивирано из оригинала 28. 12. 2017. г. Приступљено 29. 1. 2018. 
  14. ^ „Major Attractions: Petra”. Jordan Tourism Board. Архивирано из оригинала 2016-11-04. г. 
  15. ^ „UNESCO advisory body evaluation” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2012-01-13. г. Приступљено 2011-12-05. 
  16. ^ „"Lost City" of Petra Still Has Secrets to Reveal”. Science (на језику: енглески). 2017-01-26. Приступљено 2021-01-15. 
  17. ^ Thousands protest in Jordan, January 28, 2011. Retrieved May 20, 2019.
  18. ^ „Rose-red city of Petra wraps up 2019 with record-breaking 1,135,300 visitors”. The Jordan Times. 6. 1. 2020. Архивирано из оригинала 5. 1. 2020. г. Приступљено 6. 1. 2020. 
  19. ^ „Ghosts replace crowds as Covid-19 rattles Jordan's ancient city of Petra”. The Guardian. 15. 5. 2020. Архивирано из оригинала 21. 5. 2020. г. Приступљено 23. 5. 2020. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Petra на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Petra&oldid=27553668”