Пиратски радио

С Википедије, слободне енциклопедије
База противваздушне одбране у близини британске обале. Након што је напуштена послије Другог свјетског рата, њене торњеве користила је пиратска радио станица Radio City

Пиратски радио (енгл. Pirate radio, итал. Radio pirata), односно радио пиратерија је термин, који означава нелегално радио емитовање. Етимологија термина потиче од нерегулисане или противзаконите природе емитовања, иако је чињеница да су у одређеном периоду развоја пиратерије, за овакво емитовање коришћена морска пловила.

Емитовање на пиратским радио станицама[уреди | уреди извор]

Постоје случајеви да радио станица има дозволу на подручју одакле емитује, али је сигнал могуће ухватити изван тог подручја. Многе домаће станице показују тенденцију да емитују већом снагом од прописане.

Објашњење пиратерије[уреди | уреди извор]

Пиратерија у ширем смислу, може да се односи на природу емитованих садржаја или формата, на примјер, ако се не емитује идентификација радио станице у складу са прописима. Многе легалне домаће радио станице су заправо пиратске, бар по једном основу. Велики број радио станица не емитују идентификацију на прописаних десет до петнаест минута, а неке још увијек ни не пакују рекламе у блокове ограђене намјенским џингловима.

Историја пиратског радија[уреди | уреди извор]

Нису само слушаоци били фрустрирани британском радијском регулативом, већ и рекламне агенције. Како се радио финансирао из претплате, рекламирање на овом медију било је забрањено. Претенденти на статус комерцијалних радио емитера, искористили су могућности које су им пружале неке од земаља, гдје ова забрана није постојала.

Радио Луксембург[уреди | уреди извор]

Радио Луксембург почео је емитовати програм на енглеском језику 1933. године, као једна од првих комерцијалних радио станица, које су се могле слушати у Британији. Заобилазећи британску регулативу, представљао је ефективан начин за рекламирање различитих производа и услуга.

Чујност Радио Луксембурга омугућавала је пропагација. Пропагација је распростирање радио таласа, у зависности од воде у тропосфери и јонизације у горњим слојевима атмосфере, под дејством Сунца, које зависи од принципа рефлексије, рефракције, апсорпције, поларизације, расијања и дифракције.

Радио Луксембург нудио је популарну забаву, кроз унапријед припремљене и снимљене, спонзорисане музичке емисије. Програм је испрва трајао недјељом од поднева до поноћи, и у различитим терминима током осталих дана у седмици. Емисије су биле разноврсне, од снимака концерата до актуелне плесне музике. Током Другог свјетског рата, када Радио Луксембург није емитовао програм, да би се сачувала неутралност Луксембурга, ББЦ-јеве слушаоце привлачи Радио мрежа за америчку војску, основана 1943. године, која је емитовала многе популарне америчке емисије, укључујући и Топ 40 музичке програме. Године 1945, ББЦ покреће лаки програм, како би одговорио захтјевима слушалаца за лакшим, забавнијим садржајима. Радио Луксембург емитовао је мјешавину живих емисија, које су радили тамошњи диск-џокеји, и унапријед снимљених програмских сегмената из британског студија. Слушаоцима је стварана илузија да се сав програм емитује уживо, из једног центра. ББЦ и Радио Луксембург никада нису поменули постојање свог супарника, иако су многе познате личности готово истовремено гостовале на обје станице.

Радио Меркур[уреди | уреди извор]

Радио Меркур је вјероватно била прва радио станица, која је емитовала из међународних вода. Почела је са емитовањем 2. августа 1958. године. Овај дански пират био је инспирација многим сљедбеницима у Шведској, Холандији, Белгији и Уједињеном Краљевству. Стопама овог радија ускоро су кренули и Радио Вероника, са антенама усмјереним ка Холандији и Радио Норд, који је емитовао програм за Шведску. Радио Вероника покренуо је програм на енглеском језику 1961. године, а то је лондонског музичког агента Ронана О’Рахилија инспирисало на покретање сопственог пиратског програма.

По данашњим стандардима, формат програма Радио Луксембурга на енглеском дјелује чудно. Главни конкурент Радио Луксембургу више није био ББЦ, већ ТВ мрежа ИТВ, која је такође емитовала у вечерњим сатима и издржавала се рекламама. Рекламни простор Радио Луксембурга припадао је козметици, слаткишима, шампонима, рекламама за бензин и програмима за фудбалске кладионичаре.

Број водитеља који су опслуживали све ове емисије био је толико велики, да је компанија суочена са неисплативим концептом авиона, пуних радијских гласова, напослијетку дошла до ријешења; 80% програма било је снимљено у Лондону. Живо емитовање из Лондона спријечавала је британска пошта, као дио плана да се онемогући или бар отежа, функционисање комерцијалног радија на тим просторима. Послије Радија Луксембург, са емитовањем почео је нови медиј, радио Каролина, 1964. године.

Радио Каролина[уреди | уреди извор]

Радио Каролина почела је да емитује комерцијални радио програм, за Јужну Енглеску из брода, усидреног мање од четири миље од обале. Сигнал је био јак и стабилан и није варирао током дана, допирући до слушалаца, у дијелу западно-европског приобаља. Пратећи његов успјех, запловила је читава флота сличних радио станица, које су емитовале програме различитих формата током цијелог дана.

Оснивач Радио Каролине, Ронан О’Рахили, након што је водио „Rhythm & Blues Club“, основао је сопствену издавачку кућу, али њена музичка издања се нису могла чути на мејнстрим медију какав је био ББЦ.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  • Пиратски радио [1]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ендрју Бојд- Новинарство у електронским медијима, ЦЛИО Београд, 2002
  • Ђовани Гоцини- Историја новинарства, ЦЛИО Београд, 2001
  • Бесим Спахић и Нермина Шачић-Новинарство у функцији људског напретка (радио и ТВ), Сарајево 2004

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • (језик: енглески) ББЦ