Пнеумоторакс

С Википедије, слободне енциклопедије
Пнеумоторакс
Вентилни пнеумоторакс
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностургентна медицина, хирургија
Патиент УКПнеумоторакс

Пнеумоторакс, „пуцање плућа“, (лат. Pneumothorax), је болест плућа која настаје због накупљања ваздуха у плеуралној шупљини, као последица прекида континуитета листова плућне марамице (танке опна која обавија оба плућна крила и састоји се од два листа, од којих је један срастао са плућима, а други са зидом грудног коша). То има за последицу настаје незнатна, или веће, директне комуникација између бронха, односно алвеола и плеуралне шупљине и сакупљање ваздуха, или ваздуха помешаног са крвном течности, у интраплеуралном простору. Иако се плеуропулмонална фисту­ла успоставља прснућем висцералне плеуре, спонтани пнеумоторакс се сматра обољењем плућа, а не плеуре, (Егнел 1966, Геислер 1976, Маасон 1972, Сцхотт 1972, Велојић 1977).

Кад настане комуникација (фистула) између алвеоле или зида грудног коша и плеуралне шупљине, долази до изједначавања атмосферског и интраплеуралног притиска, а еластична сила плућа, којој се више не супротставља негативни интраплеурални притисак, изазива колапс плућног паренхима. Зависно од пораста притиска у плеуралном простору, плућни паренхим може колабирати делимично, (парцијални пнеумоторакс) или потпуно, (комплетни пнеумоторакс).

Осим спонтани, пнеумоторакс према настанку може бити: трауматски (спољни и унутрашњи),[1] и артефицијални (дијагностички и терапеутски). Зависно од ширине и локализације сраслина између висцералне и паријеталне плеуре, које спречавају потпун колапс плућа, пнеумоторакс може бити: тотални, односно парцијални, једнострани или обостран, а у односу на стање бронхопулмоналне фистуле: затворен, отворен и вентилни.

Историја[уреди | уреди извор]

Jean Marc Gaspard Itard, (1774—1838), 1803. године први је у медицинску терминологију увео појам пнеумоторакс, (скупљање ваздуха у плеуралној шупљини као последица прекида континуитета висцералне или паријеталне плеуре).

Клиничку слику пнеумоторакса први је описао René-Théophile-Hyacinthe Laennec,(1781—1826), 1819. године, и његов настанак објаснио као последицу пуцања субплеуралних мехурића ваздуха. Међутим права дијагноза пнеумоторакса могла се поставити тек након открића Ртг апарата. Тако је Мартин 1901. године, на „скопији“ грудног коша приказао пнеумоторакс, иако је снимак сачињен тек након смрти пацијента.

У другој половини 19. века због честе појаве пнеумоторакса код болесника с плућном туберкулозом клиничари су сматрали да је ова болест примарни узрок настанка пнеумоторакса. Доктор Форланини 1882. наводи корисни учинак пнеумоторакса у лечењу туберкулозе, због затварања каверни (колапсотерапија). Тек почетком 20. века лекари су открили да се пнеумоторакс може развити и код болесника који не болују од плућне туберкулозе. Тако је Kjaergaard 1932. Године описао примарни спонтани пнеумоторакс, као одвојену појаву од секундарног пнеумоторакса, која је у суштини последица туберкулозе.[2]

Предиспозиција[уреди | уреди извор]

Често се налази међусобна веза између пнеумоторакса и претходно постојећих болести плућа и других стања у организму, што објашњава чињеницу зашто идентичне вредности притиска гаса, код неких болесника доводи до пнеумоторакса а код других не. Та веза може бити неки од следећих фактора предиспозиције: [2]

Етиологија[уреди | уреди извор]

У зависности од етиологије, пнеумоторакс се дели на спонтани и трауматски.

Спонтани пнеумоторакс[уреди | уреди извор]

Спонтани пнеумоторакс се према етиологији настанка дели на; примарни спонтани пнеумоторакс, који настаје у одсуству претходне болести плућа и секундарни спонтани пнеумоторакс, који настаје као последица већ постојеће болести плућа

Отприлике половина свих пнеумоторакса настаје без претходно присутне болести плућа. Пнеумоторакс је један од честих клинички проблем у грудној-торакалној хирургији.[5][6]

Примарни спонтани пнеумоторакс [7]

Примарни спонтани пнеумоторакс јавља се претежно код здравих мушкараца, млађег доба (око 20 године), а много редје после 40. године, вишег раста и астеничне конституције, најчешће с позитивном анамнезом пушења дувана. Мушко женски однос код примарног спонтаног пнеумоторакса је (м : ж = 6 : 1). Иако се на годишњем нивоу описује учесталост пнеумоторакса од 5 до 10 случајева на 100.000 особа, инциденца је знатно виша, јер већина пацијената без изражених тегоба не тражи помоћ лекара. [8][9][10][11]

Овај облик пнеумоторакса најчешће настаје током мировања. Чешће је заступљена његова појава са десне стране, а код 10% случајева обострано. За настанак овог облика пнеумоторакса утицај има урођена предиспозиција. Бројна истраживања као могуће узроке или предиспонирајуће факторе наводе:[12]

  • Физичко напрезање при роњењу и неправилан изрон са заустављеним дисањем,
  • Боравак у простору повишеног притиска (кесони, тунели и рудници под притиском),
  • Летење авионима и космичким летилицама на великим висинама (због декомпресије коју може изазвати неисправна летачка опрема, квар на мотору авиона, оштећења кабине на великим висинама итд),
  • Удар ваздушног таласа код бласт повреда изазван разним врстама експлозије,[13]
  • друмске, ваздушне, поморске несрећа, [13]
  • Пада са висине,[13]
  • У току трчања, ношења терета, физичког рада, у току порођаја, отежане дефекације, говора, кашља, кијања.

Код појединих особа пнеумоторакс може да настане и при мирном лежању или без посебног повода.[12]

Према неким студијама ризик од појаве рецидива примарног спонтаног пнеумоторакса током прве четири године од разбољевања износи 54%. Већина рецидива настала је у првој години. Око 39% болесника имало је рецидив пнеумоторакса ипсилатерално, а појединачни фактори за које је установљено да повећавају ризик од појаве рецидива били су пушење дувана и висина.[9][10] Међу факторе који повећавају ризик од појаве рецидива убрајају се; старост, фиброза плућа, емфизем.[14]

Доста често многи пацијенти с примарним спонтаним пнеумотораксом не траже медицинску помоћ по развоју симптома. Према неким студијама више од 50% пацијената за помоћ лекара јавља се након 24 часа, од појаве првих тегоба, а 18% пацијената потражило је медицинску помоћ тек након недељу дана од појаве симптома.[12]

Секундарни спонтани пнеумоторакс

Секундарни спонтани пнеумоторакс: представља компликацију, претходно клинички доказане, плућне болести. Учесталост секундарног спонтаног пнеумоторакса, као и његових рецидива слична је оној код примарног спонтаног пнеумоторакса, али чешћа је у старијој животној доби (>60 г.) када је и највећа инциденција хроничних плућних болести.

Најчешће болести у којима је могућа појава секундарног спонтаног пнеумоторакса
Болести
Болести плућа Астма, Хронична опструктивна болест плућа, Цистична фиброза плућа
Болести интерстицијума плућа Фиброза плућа, Саркоидоза
Запаљенски процеси у плућима Туберкулоза плућа, АИДС, Бактеријске инфекције, Паразитарне инфекције, Гљивичне инфекције
Тумори Примарни тумори плућа, Секундарни тумори плућа
Остало Марфанов синдром, Хистиоцитоза, Склеродермија, Лимфангиолеиомиоматоза,

Болести колагена

Трауматски пнеумоторакс[уреди | уреди извор]

Отворени пнеумоторакс

Трауматски пнеумоторакс најчешће настаје као; последица тупих или пенетрантних повреда грудног коша или након јатрогених повреда (током грубих дијагностичких и терапијских поступака у медицини).

Овај облик пнеумоторакса често може настати код тешко повређених (трауматизованих) особа.[15] Тако према бројним студијама преваленција трауматског пнеумоторакса креће се од око 20% код тешко повређених особа,[16] до 50% код особа са повредом грудног коша. Трауматски пнеумоторакс чини скоро половину свих болесника који су болнички лечени, и чешћи је код старије популације.[17]

Трауматски пнеумоторакс према облику може бити;

Отворени пнеумоторакс

Овај облик пнеумоторакса настаје као последица тупих или пенетрантних повреда грудног коша или након јатрогене повреде (дијагностички или терапијски поступци), са отвореном раном, кроз коју ваздух при удисају улази у плеурални простор а у издисају излази кроз исту рану у слободан простор.[13]

Током удаха (инспиријума) када се ствара негативни интраплеурални притисак ваздух улази у плеурални простор, не кроз трахеју него кроз дефект (отвор) на грудном зиду, јер је пут кроз дефект на зиду грудног коша знатно краћи у односу на трахеју, што ствара мањи отпор току ваздуха. У тренутку када је величина отвора (дефекта) већа од 0,75 пута у односу на величину трахеје ваздух преференцијално улази кроз дефект на грудном зиду у грудну шупљину.

Овај поремећај има за последицу неадекватну оксигенацију и вентилацију плућа као и прогресивно накупљање ваздуха у плеуралном простору. Овај облик пнеумоторакса може постати и тензиони ако се створи „грудни капак“ који се понаша као једносмјерни вентил и који дозвољава улазак ваздуха у плеурални простор, али не и његов излазак у спољну средину.

Затворени (нехипертензивни) пнеумоторакс

Нехипертензивни пнеумоторакс подразумијева присуство ваздушне колекције унутар плеуралне шупљине праћене мањим или већим плућним колапсом, без постојања хипертензије унутар плеуралне шупљине.

Тензиони (вентилни) пнеумоторакс

Вентилни, тензиони или хипертензивни пнеумоторакс најчешће настаје као последица прогресивног накупљања ваздуха у плеуралном простору које има за последицу велико повећање интраплеуралног притиска. Он је обично последица лацерације плућног паренхима која дозвољава пролаз ваздуха у плеурални простор, само у једном смеру, тј. не дозвољава његов излазак при чему се у плеуралном простору задржава све већа количина ваздуха (нека врста једносмерног вентилног механизма). Притисак ваздуха стално расте, колабирано плућно ткиво се потискује према хилусу, померају се срце и крвни судови према здравој страни.[18][19] [20][21]

Тензиони пнеумоторакс најчешће је компликација након пуцања емфизематозне буле, туберкулозне каверне, плућног апсцеса или цисте, перфорације једњака, код спонтаног трауматског пнеумотораксак и код болесника на механичкој вентилацији. Механичка вентилација са позитивним притиском може погоршати стање због постојећег једносмјерног вентилног механизма. Зато је тензиони пнеумоторакс у јединицама интензивне неге релативно честа појава код болесника на механичкој вентилацији, најчешће као последица баротрауме плућа. Тензиони пнемоторакс се може развити и подмукло, посебно код болесника који су на вентилацији са позитивним притиском. Учесталост јављања је већа од 25% код болесника на механичкој вентилацији са ризиком раста код дужег трајања вентилације. Смрт непосредно изазвана баротраумом плућа јавља се у 13 до 35% случајева. [4]

Симптоми и знаци код тензионог пнеумоторакса се веома брзо развијају тако да смрт може да наступи за 10 до 15 минута, као крајња последица патолошко-физиолошких механизама тешка кардио-респираторна инсуфицијенција, праћене кардијалним арестом уз могућу присутну електричну активност срца без постојећег периферног пулса. Централни венски притисак је обично повишен, али може бити нормалан или низак, ако је присутно стање хиповолемије.[22]

Јатрогени пнеумоторакс
Главни чланак: Јатрогена болест

Овај облик јатрогеног трауматског пнеумоторакса, или лекарском грешком изазван пнеумоторакс, може настати као компликација након дијагностичких или терапеутских интервенција, нпр. после:

Пнеумоторакс према трајању[уреди | уреди извор]

  • акутни
  • хронични

Пнеумоторакс према величини и локализацији промена[уреди | уреди извор]

Пнеумоторакс према величини промена може бити:

  • комплетни,
  • делимични (парцијални)

Пнеумоторакс према локализацији промена може бити:

  • апикални (у пределу врха плућа),
  • парамедијастинални (у пределу средогруђа),
  • субпулмонални (испод базе плућа) итд.).

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

Дисајни путеви

Плућа се налазе унутар шупљег простора ограниченог зидовима грудног коша (који као оклоп штити два тако важна органа за човека као што су плућа и срце), и пречаге (снажног трбушног мишића-дијафрагме) који са доње стране ограничава овај простор,и заједно са грудним и трбушним мишићима игра значајну улогу у механици дисања. Са спољном средином, овај простор, комуницира преко трахеје и ларинкса,(који је нека врста принудног вентила).

Плеурална шупљина је простор између грудног зида и плућа који обезбеђује услове за нормално кретање плућа у току дисања. Ваздух у плеурални простор може доспети изнутра након повреде плућног ткива, расцепа бронха, повреде једњака или након отворене пенетрантне повреде грудног зида која омогућава да ваздух, због разлике у притиску, буде усисан у плеурални кавум из спољне средине.

Ако је ваздух доспео у плеуралну шупљину, било споља (код отвореног пнеумоторакса) или из плућа (код затвореног пнеумоторакса), плућа бивају сабијена (скврчена) што онемогућава процес дисања чак и са проходним дисајним путевима.

Када комад ткива чини једносмерни вентил који допушта ваздуху да продре у плеуралну шупљину из плућа, али не и да из ње изађе настаје механизам вентилног пнмеумоторакса. Он доводи до тешког поремећаја дисања, и до појаве циркулаторног колапса, који може угрозити живот оболелог и захтева хитну интервенцију. [13]

Ако притисак ваздуха у плућима настави да расте и премаши вредност од 10-13 kPa (у просеку 10,7 kPa) у односу на спољашњи притисак ваздуха, он неће само изазвати рупртуру здравог плућног ткива већ и артеријску гасну емболију, праћену појавом ваздуха у плућном интерстицијалном простору, односно у простору око крвних судова плућа, који узрокује плућни интерстицијални емфизем. Из овог простора гас даље може продрети у хилусе плућа и медијастинум а одатле у плеуралну и перикардијалну шупљину и трбушну марамицу.

Интерстицијални емфизем врши притисак на мале крвне судове плућа изазивајући пораст притиска у плућним артеријама, што има за последицу излазак течности у интерстицијалне просторе и појаву алвеоларног едема (отока) плућа. Тако емфизем још више погоршава проток у плућној циркулацији и погодује настанку хипоксије у организму.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Основна карактеристика пнеумоторакса је нагли настанак промена (често из пуног здравља), са знацима запаљења плућне марамице, болом (који се појачава при покретима грудном коша у току, дисања и кашља); асиметрија грудног зида при покретима дисања; краткоћа даха, и цијаноза.

Нормално и колабирано плућно крило код пнеумоторакса

Клиничком сликом доминирају следећи симптоми:

  • Диспнеја, чији интензитет зависи од смањења волумена плућа;
  • Знојење и убрзан рад срца (tahikardia);
  • У процес дисања укључује се и додатна мишићна мускулатура;
  • Јак бол у грудном кошу;
  • Болови у врату у пределу каротидних артерија;
  • Кашаљ, сув или праћен појавом пенушавог или сукрвичавог испљувка.

Тежина клиничке слике умногоме зависи од врсте пнеумоторакса па се тако код тензионог пнеумоторакса јављају најтежи респираторни симптоми а код спонтаног пнеумоторакса са малом количином ваздуха у плеуралном простору, клиничка слика може изостати. [2]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Постављање дијагнозе пнеумоторакса чак и у идеалним условима и при идеалном физикалном прегледу понекад може бити врло отежана, јер знаци теже грудне повреде могу, понекад бити једва приметни или чак одсутни, или се знаци тешке грудне трауме могу развити постепено у посттрауматском периоду. Док се код иницијалног, или првог прегледа може дијагностиковати пнеумоторакс, ипак не треба искључити ту могућност. Зато су поновни прегледи као и употреба одговарајућих дијагностичких поступака од изузетне важности у дијагностици пнеумоторакса. Дијагноза се у начелу поставља на основу анамнезе, клиничке слике и физикалног прегледа, који треба допунити и другим дијагностичким процедурама. На утврђивање појединих клиничких знакова код болесника са пнеумотораксом могу утицати и величина повреде, и положај болесника током прегледа [2]

Физикални преглед[уреди | уреди извор]

Физикални преглед болесника са пнеумотораксом обухвата:[23]

Инспекција

Инспекцијом грудног коша: открива се крутост захваћене стране грудног коша, напете и растегнуте вратне вена, промена брзине и дубине респирација. асиметрија и парадоксални покрети грудног зида.

На зиду грудног коша могу се видети спољне повреде као што су, оне настале од сигурносног појаса или управљача аутомобила, или пенетрантне (отворене) ране на зиду грудног коша, нанете ватреним или механичким оруђем.

Палпација

Опипавањем (палпацијом): се осећа пуцкетање испод коже, са знацима поткожног емфизема (ваздух у ткиву) и смањен фремитус вокале. Такође се моше установити постојање трахеалне девијације, и непостојање адекватна и симетрична обострана покретљивост грудног зида.

Палпацијом се такође може установити да ли постоји палпаторна болна осјетљивост грудног зида или крепитације које указују на преломе ребара.

Перкусија

Перкусијом (ударањем по грудном кошу): Обостраном перкусијом грудног коша трага се за тмулошћу или хиперсонорношћу. Тако се код перкусије чује хиперсонични звук на болесној страни грудног коша.

Аускултација

Аускултацијом стетоскопом: чује се смањен или је одсутан дисајни шум над плућним крилом захваћеним пнеумотораксом.

Класични физикални знаци код повреде грудног коша који могу бити установљени током прегледа[23]

Дијагноза Трахеја Покретљивост Дисајни звук Перкусија
Тензиони пнеумоторакс Помак од Смањена Ослабљен или одсутан Хиперсонорност
Једноставни пнеумоторакс Медијално Смањена Може бити ослабљен Хиперсонорност
Често уредна
Хемоторакс Медијално Смањена Ослабљен ако је већи
Нормалан ако је мањи		 Тмулост, посебно постериорно
Контузија плућа Медијално Нормална Нормалан
Могу постојати пукоти		 Нормалан
Колапс плућа Помак ка Смањена Ослабљен Нормална

Дијагностички поступци[уреди | уреди извор]

  • рендгенографија срца и плућа,
  • плеуроскопија,
  • лабораторијска испитивања,
  • цитолошка, микробиолошка и биохемијска испитивања течности из плеуралне шупљине.
  • гасна анализа крви (која показује; pH мањи од 7,35 , парцијална артеријски притисак кисеоника мањи од 80 mm Хг и артеријски притисак угљен диоксида већи од 45 mm Хг.
Рендгенски снимак обостраног пнеумоторакса са продором ваздуха у плеуромедијастинум
Компјутеризована томографија врло брзо поставља дијагнозу пнеумоторакса.

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Диференцијална дијагноза тампонаде срца и пнеумоторакса
  Тампонада срца Пнеумоторакс
Дисајни звук Једнак на обе стране Смањен или одсутан са једне стране
Ртг срца и плућа Нормалан Измењен на захваћеној страни
Перкусија Јасан (соноран) Тимпаничан (хиперсоноран звук)
Пулс Променљив (парадоксалан) Тахикардија

Компликације[уреди | уреди извор]

Хидро пнеумоторакс.А-ваздух, Б-течност
Хидро пнеумоторакс

Истовремено присуство ваздуха и течности у плеуралном простору је хидро пнеумоторакс.

Хематопнеумоторакс

Присуство крви и ваздуха у плеуралном простору (ематопнеумоторакс) настаје најчешће код бласт и других повреда због механичког оштећења крвних судова. [13]

Пиопнеумоторакс

Присуство ваздуха и гноја (пиопнеумоторакс), може бити последица инфекције из удаљених гнојних огњишта или последица примарних гнојних обољења плућа.

Медијастинални емфизем

Присуство ваздуха у медијастинуму (медијастинални емфизем), изазива осећај стезања у грудима, бол и поремећаје срчаног ритма.[13]

Супкутани (поткожни) емфизем

Код потложног емфизема, ваздух продире у поткожно ткиво и локализује се у регијама изнад плућа. Прате га знаци подбулог лица и напета кожа која када се притисне даје осећај шкрипања као да ходамо по сувом снегу.

Терапија[уреди | уреди извор]

Декомпресиона игла за дренажу пнеумоторакса

Циљ терапије пнеумоторакса је потпуна реекспанзија плућног паренхима и нормализација плућне функције уз спречавање понављања болести. Избор лечења условљава:

  • величина пнеумоторакса,
  • тип пнеумоторакса (примарни, секундарни),
  • могућности развоја рецидива (број претходних епизода),
  • могућност компликација (хипертензивни пнеумоторакс, хематоторакс, бронхоплеурална фистула),
  • опште стање болесника, његова професија (пилот, ронилац, кесонски радник, рудар,) итд.. .[24]

I поред успешног лечења рецидиви се могу јавити у 30-40% болесника.

У клиничкој пракси, примењују се бројне методе лечења пнеумоторакса у које спадају: опсервација, торакоцентеза и аспирација ваздуха преко катетера, дренажа плеуралне шупљине и лечење компликација пнеумоторакса.[2]

Опсервација[уреди | уреди извор]

Опсервација као метода лечења примењује се код болесника са првом епизодом примарног спонтаног пнеумоторакса, пацијента који нема тегоба, а ширина ваздушног простора износи око 2 цм (<20% волумена хемиторакса). Брзина ресорпције ваздуха износи око 59 до 70 мЛ/24 часа. Примена кисеоника може допринети убрзанијој реекспанзији плућног паренхима.

Због могућег развоја компликација (тензиони пнеумоторакс), код ове методе је неопходна примена честих радиолошких контрола (једном недељно). Ако прве недеље опсервације не долази до регресије пнеумоторакса приступа се примени радикалнијег начина лечења.

Торакоцентеза и аспирација ваздуха преко катетера[уреди | уреди извор]

Торакоцентеза

Преко коже или перкутана аспирација ваздуха иглом или преко уведеног танког катетера даје резултате у око 50% болесника.

Недостатак ових техника је висока учесталост рецидива (>40%), могућност развоја компликација, а у случају аспирације ваздуха катетером, његово често зачепљење. [2]

Дренажа плеуралне шупљине[уреди | уреди извор]

Дренажа плеуралне шупљине представља „златни стандард“ и методу избора у лечењу пнеумоторакса. Код већина болесника лечених овом методом , потпуна и стабилна реекспанзија плућног ткива постиже се у 80-90% случајева, док се рецидиви могу очекивати у 30% болесника лечених овом методом.[2]

Ова метода индикована је без обзира на величину пнеумоторакса код:

  • примарног спонтаног пнеумоторакса и израженим симптомима (диспнеје, бола),
  • ако се ширина ваздушног простора повећала за време опсервације или након торакоцентезе (прогресивна динамика пнеумоторакса),
  • у случају евидентног секундарног спонтаног пнеумоторакса, нарочито ако је праћен компликацијама. Предности дренаже су промптна реекспанзија плућног паренхима, механички надражај висцералне

и паријеталне плеуре који ће изазвати стварање фибрина и сљепљивање плеура, што утиче на мањи ризик од рецидива, а у коначном исходу и краће трајање болничког лечења.

Торакални дрен се уводи у грудни кош након локалне или општеј анестезији у IV. или V. интеркосталном простору у средњој пазушној линији, а потом се прикључује на извор непрекидне сукције ваздуха (активна сукција), Бüлау (подводну) дренажу, или на Хеимлицхову валвулу (пасивна сукција).

У циљу превенције рецидива преко дрена може се убризгати склерозирајуће средство (плеуродеза). Дрен се уклања када лекар констатује да је успостављена потпуна и стабилна реекспанзија плућног паренхима (обично након 3-4 дана).

Лечење компликација пнеумоторакса[уреди | уреди извор]

  • Пиопнеумоторакс (Piopneumothorax): болесник се обавезно хоспитализује и поставља у полуседећи положај, температура се снижава антипиретицима а бол смањује аналгетицима, одмах му се дају антибиотици и започиње трајна аспирационе дренажа плеуралне шупљине. Зависно од природе садржаја врши се испирање плеуралне шупљине и убризгавање лекова према индикацијама.
  • Хемопнеумоторакс (Hemopneumothorax):третман овог стања је исти као и за самостално лечење хемоторакса (hemothorax) или самостално лечење пнеумоторакса (pneumothorax).Након урађене трахеостоме на грудном кошу кроз направљени рез између ребара у међуребарном простору поставља се дренажна цев кроз коју се вакуум пумпом врши евакуација крви и ваздуха из грудног коша. Према индикацијама врше се остали захвати који имају за циљ санацију оштећених крвног суда, санацију поломљених ребара итд. [13]
  • Тензиони пнеумотхоракс (Tension pneumothorax): представља хитну медицинску интервенцију, која захтева брзу клиничку дијагностику и радиографију. Одмах након дијагностиковања у грудни кош се убацује дренажна игла (канила) како би се растеретио притисак у грудном кошу и тензиони превео у једноставан пнеумоторакс а болеснику омогућило нормално дисање. [2]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Туггле ДW (септембар 2003). „Бласт ињурy”. Ј Окла Стате Мед Ассоц. 96 (9): 419—21. ПМИД 14520928. .
  2. ^ а б в г д ђ е ж Pneumotoraks,nastavni tekst,sa www. medicinar.mef.hr[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (19. април 2009)Преузето:3.маја 2009.
  3. ^ Миодраг Живковић:Приручник из подводне медицине. Београд, 1994.
  4. ^ а б Вуловић Т, Ђорђевић Г., Тензијски пнеумоторакс у јединицама интензивне неге. Вуловић, Т.; Дордевић, Г. (2008). „Тенсион пнеумотхораx ин интенсиве царе унитс”. Војносанитетски преглед. 65 (3): 245—248. ПМИД 18494274. дои:10.2298/ВСП0803245В. .,
  5. ^ Ноппен, M.; Де Кеукелеире, Т. (2008). „Пнеумотхораx”. Респиратион. 76 (2): 121—7. ПМИД 18708734. С2ЦИД 222188018. дои:10.1159/000135932. .
  6. ^ Сугарбакер D, Буено Р, Красна M, Ментзер С, Зеллос L. Адулт цхест сургерy. Неw Yорк: МцГраw-Хилл; 2009.
  7. ^ Донахуе, D. M.; Wригхт, C. D.; Виале, Г.; Матхисен, D. Ј. (1993). „Ресецтион оф пулмонарy блебс анд плеуродесис фор спонтанеус пнеумотораx”. Цхест. 104 (6): 1767—69. ПМИД 8252960. дои:10.1378/цхест.104.6.1767. 
  8. ^ Схиелдс ТW, ЛоЦицеро Ј, Понн РБ, Русцх ВW. Генерал тхорациц сургерy, 6тх ед. Пхиладелпхиа, УСА: Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс; 2005.
  9. ^ а б Садикот РТ, Греене Т, Меадоwс К,; et al. (1997). „Рецурренце оф примарy пнеумотхораx”. Тхораx. 52 (9): 805—9. ПМЦ 1758641 Слободан приступ. ПМИД 9371212. дои:10.1136/тхx.52.9.805. .
  10. ^ а б Моралес Суáрез-Варела MM, Плаза Валíа П, Мартíнез Ги- мéнез ЈЛ, Мартíнез Селва I, Ллопис Гонзáлез А, Бланqуер Оливас Р. Моралес Суáрез-Варела, M. M.; Плаза Валíа, П.; Мартíнез Гимéнез, Ј. L.; Мартíнез Селва, I.; Ллопис Гонзáлез, А.; Бланqуер Оливас, Р. (2002). „Спонтанеоус пнеумотхораx анд атмоспхериц прессуре”. Рев Цлин Есп. 202 (2): 84—7. ПМИД 11996760. дои:10.1016/с0014-2565(02)70990-9. .
  11. ^ Гаyатридеви, Yеллапу; Усхарани, Намбалла; Премкумар, Аллена; Самбасиварао, Горантла; Кумари, Виппартхи Сурyа; Јосхуа, Сарелла (2022-11-18). „Цлиницал Профиле оф Спонтанеоус Пнеумотхораx ин Адултс: А Ретроспецтиве Студy”. Тхе Индиан Јоурнал оф Цхест Дисеасес анд Аллиед Сциенцес. 57 (4): 219—223. ИССН 0377-9343. дои:10.5005/ијцдас-57-4-219. 
  12. ^ а б в Гупта D, Ханселл А, Ницхолс Т, Дуонг Т, Аyрес ЈГ, Страцхан D. Епидемиологy оф пнеумотхораx ин Енгланд. Гупта, D.; Ханселл, А.; Ницхолс, Т.; Дуонг, Т.; Аyрес, Ј. Г.; Страцхан, D. (2000). „Епидемиологy оф пнеумотхораx ин Енгланд”. Тхораx. 55 (8): 666—71. ПМЦ 1745823 Слободан приступ. ПМИД 10899243. дои:10.1136/тхораx.55.8.666. .
  13. ^ а б в г д ђ е ж Костић Роберт, Тодоровић Милан, Јосифовски Борко, Милекић Никола Научни часопис ургентне медицине - Хало 94, вол. 13, бр. 27-28, пп. 37-44, 2004
  14. ^ Ловренски А, Пањковић M, Ери З, Клем I, Самарџија Г, Милић M. Цаверноус хемангиома оф тхе лунг. Мед Прегл. 2011;64(5-6): 327-30.
  15. ^ Липперт, Х. L.; Лунд, О.; Блегвад, С.; Ларсен, Х. V. (1991). „Индепендент риск фацторс фор цумулативе рецурренце рате афтер фирст спонтанеоус пнеумотхораx”. Еур Респир Ј. 4 (3): 324—31. ПМИД 1864347. С2ЦИД 17861855. дои:10.1183/09031936.93.04030324. .
  16. ^ Ди Бартоломео С, Сансон Г, Нарди Г, ет ал. А популатион-басед студy он пнеумотхораx ин северелy трауматизед патиентс. Ј Траума 2001;51:677.
  17. ^ Хенрy, M (2003-05-01). „БТС гуиделинес фор тхе манагемент оф спонтанеоус пнеумотхораx”. Тхораx. 58 (90002): 39ии—52. ИССН 0040-6376. дои:10.1136/тхораx.58.суппл_2.ии39. 
  18. ^ Леигх-Смитх С, Харрис Т. Тенсион пнеумотхораx − тиме фор а ретхинк? Емерг Мед Ј 2005; 22(1): 8−16.
  19. ^ Станић V, Ђорђевић I, Вуловић Т, Гмијовић D. Тхорацал драинаге (монограпх). Ниш: Медицински факултет; 2007.
  20. ^ Вуловић Т. Естиматион оф тхе специфицнесс оф прогностиц параметерс фор суццессфулл гивинг уп мецханицал вентилатион суппорт [диссертатион]. Крагујевац: Сцхоол оф Медицине; 2006.
  21. ^ Вуловић Т, Станић V, Славковић З. Пулмонарy баротраума. Војносанитетски преглед 2006; 63(9): 827−30.
  22. ^ Tension Pneumothorax [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2009) Посећено 2. 5. 2009.
  23. ^ а б Америцан Цоллеге оф Сургеонс: Адванцед Траума Лифе Суппорт Програм фор Пхyсицианс. 7тх ед. Цхицаго, ИЛ; 2005
  24. ^ J. Deslaurier,et all. Transaxillary thoracothomy for the treatment of spontaneous pneumothorax, Annals of Thoracic Surgery, 1980; 30: 35

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pneumotoraks&oldid=27445123”