Симфонија бр. 9 (Бетовен)
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање.
Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Музика. |
Симфонија бр. 9 или Девета симфонија, д - молл, опус 125, Лудвига ван Бетовена.
То је Бетовенова највећа и најмонументалнија симфонија. Бетовен ју је компоновао између 1818. и 1823. године. Конципирана је у четири велика става и укупног је трајања око 1 сат и 6 минута. Премијерно је изведена у „Кертнертор Театру“ у Бечу, 7. маја 1824. године. То је у правом смислу те речи резиме и круна Бетовеновог симфонијског стваралаштва. Прва три става су инструментални, док у финалном четвртом ставу, опсежних димензија, Бетовен уводи квартет вокалних солиста и велики мешовити хор, чиме је симфонијски облик револуционисао за цео XIX век. И управо како то бива са великим музичким делима, и Бетовенова Девета није имала славну премијеру. Тек је неких десетак година касније, млади Рихард Вагнер својим дириговањем овог дела, јасно указао на његову историјску вредност.
Још један податак данас сведочи о том историјском значају: централна хорска партија из финалног става, Ода Радости, данас је званична химна Европске Уније.
Форма и анализа [уреди]
Први став је Аллегро ма нон троппо, ун поцо маестосо. Полазећи од основног мелодијског језгра, пробија се и обрушава једна титанска музичка мисао. То је глас судбине. Сцена њеног призивања се понавља, поново ескалира и митски херој се појавио у свом облику, са мотом:Ти можеш бити или бескрајно срећан или бесконачно бедан. После ове, прве теме нема уобичајене друге, већ јој Бетовен супротставља, да би добио ваљан контраст, читав низ инструменталних мотива. Све се то у бурном току развија и преплиће у развојном делу, а након репризе, понављање уводног бурног мотива као да каже: Ти си ипак бедан.
Други став је Молто виваце - Престо. То је скерцо. Ево прве промене у односу на наслеђену класичну симфонију: скерцо је постао други став! Уобичајена троделна форма је нешто лабавија, а ставом све време доминира игра дервиша и сенки, у једном врло жустрм мелодијском и ритмичком покрету. Последњи акорди су као потез сликарске кичице.
Трећи став је Адагио молто е цантабиле - Анданте модерато - Адагио. Трећи став је сада лагани став. То је у односу на претходне ставове, веома мелодиозан и певљив став, као тренутак предаха. Само, у његовом другом делу, фанфаре у трубама и оркестру, злослутно подсећају на сурову стварност. Завршни акорди одјекују празнином. А онда...
... Изненада улазимо у финално разрешење. То је четврти став, Престо - Аллегро ассаи, Ода радости. Најпре је то оркестарски увод. Почиње страховитим дисакордом који као да брише све иза себе, а иза његовог понављања следе варијације на тему Оде радости, коју је Бетовен написао према тексту Фридриха Шилера. Дуго је Бетовен тражио најподеснији начин да песмом и музиком прикаже величину коначне победе добра над злим. Падали су му на ум и неки наивни усклици (Не, не ово, ја тражим нешто друго, на пример), али се коначно определио за почетни наступ баритона, који након серије варијација и понављања уводног дисакорда, наступа речима:' 'О пријатељи, не ове звуке. Запевајмо умилније и радосније. Овај речитатив баритона прихватају остали солисти и хор, те са оркестром настављају серију варијација на стихове Шилерове Оде. Након једног оркестарског интерлудијума пуног стрепње, хор пева централну партију:
- Радости, дивна искро Богова, Кћери поља небеских,
- Твојим жаром опијени стижемо до храма Твог,
- Када твоја моћ измири и нестане раздор сав,
- Сви су људи опет браћа испод нежног крила Твог!.
Серија варијација се затим продужава и доводи до величанствене завршнице. Сви славе Бога, љубав и радост. Музика и оркестрација става је сва у стилу маршевске, морнаричке и војне музике. На крају, солисти, хор и оркестар кличу: Будите загрљени милиони!, чиме је Бетовен коначно потцртао идејну основу свог стваралаштва, наплеменитији узор и идеал човечанства: Превазилажење свих раскола и приближавање народа света. Овај став нема ни праве кулминације ни краја, након Будите загрљени, инструментална кода у жустром Престу, као да прекида музички развој, један прави перпетуум мобиле на тему радости.
Бетовенова Девета Симфонија редовно је присутна на програмима концерата свуда у свету. По правилу се изводи као целовечерње дело, али диригенти према потреби, могућностима, приликама и укусу, могу дело изводити и као финално на конкретном симфонијском концерту. Готово сваки диригент обавезно у својој уметничкој биографији има и по неколико великих извођења овог моћног дела. У свечанијим и празничним приликама, ова се Симфонија готово редовно изводи. На њеним достигнућима, напајали су се и каснији велики симфоничари, као што су били Берлиоз, Лист, Малер, Скрјабин и Шостакович.
|
|
|
| Симфоније: | №1 — №2 — №3 — №4 — №5 — №6 — №7 — №8 — №9 |
