Сквотирање у Италији

Аскатасуна социјални центар у Торину, 2016. година.

Иако је сквотирање у Италији познато још од 1950-их година (види: Буссана Веццхиа), покрета социјалних центара који су самосвесни у свом илегалном запоседању простора настаје 1970-их и уско је везан за италијански аутономни покрет.

Социјални центри

Социјални центри (буквалано: друштвене средине) представљају покушај створања аутономних простора ослобођених капиталистичких друштвених и економских веза. У друштвеним центрима ретко када неко живи, они служе као јавни простори где се упражњава жеља за друштвеношћу. У њима се налазе простори за концерте, кафићи, галерије, радионице, итд. Настају бесправним заузимањем празног некоришћеног простора. Они су типичан италијански друштвени феномен.

Амерички аутор Адам Брегман пише: „Иако је то можда тешко замислити у Америци, у Италији комунисти, анархисти, рејвери, панкери, хакери и уметници имају огромне просторе, напуштене фабрике, тврђаве, школе и цркве, претворене у биоскопе, концертне сале, клубове, сквотове и уметничке галерије. Италијански социјални центри спадају међу највиталније културне институције те земље.”

Социјални центри су места окупљања разних контракултура. Током 1980-их у њима је преовладавао панк покрет, 1990-их је рејв сцена имала доминантан утицај, а хип-хоп и реге су најприсутнији почетком 1990-их. Ту су још и студенти из независних студенстких организација, радници и незапослени, емигранти, антиратни активисти, радикални еколози, сајберпанкери, задругари и многи други.

Социјални центри су аутономне зоне над којима власт и полиција немају надлежност и где се људи осећају слободнима да раде шта желе. Унутра центара се обично могу уживати дроге, али се не смеју продавати, и то не због проблема са полицијом, већ због принципијелних разлога, зато што не дозвољавају да се неко богати продавајући дрогу и експлоатишући људе.

Социјани центари пружају разне погодности становницима насеља у којима се налазе, а налазе се готово увек у сиромашним предграђима или у индустријским зонама. То им често даје карактер алтернативне социјалне службе. Они такође пружају уточиште свакоме коме треба, а путницима обично у њима могу пронаћи бесплатно преноћиште. У социјалним центрима, скоро сваки бенд може организовати своју свирку.

Фазе развоја

Настанак

(од половине 1970-их. до почетка 1980-их)

Половином 1970-их рађа се нови начин повезивања друштвено-политичких потреба омладине са територијом, који је фокусиран на поновно оживљавање урбаних деградираних простора. Млади, разочарани парламентарном и ванпарламентарном левицом, 1968-ом и развојем ситуације после, стварају алтернативне просторе за социјализацију, најчешће на периферији. Тих година, тачније 18.10.1975. настаје највећи и најпознаији социјални центар у Италији (вероватно и у Европи), Леонкавало у Милану.

Самоизолација

Улаз у друштвени центар Запата у Ђенови, 2015. година.

(од почетка 1980-их до 1989)

Након тога, долази друга фаза 80-тих година, када се социјални центри затварају у себе. Мембрети налази главне разлоге ове самоизолације у присуству хероина и тероризма на улицама. Чињеница је да се за непуних пет година (од 1975. до 1980) број корисника хероина повећао преко сто пута(!), тако да их је почетком 1980-их у Италији било више од 200.000 (у односу на 1500 корисника у 1975). Политичко насиље је толико нарасло да се на улицама водио прави герилски рат између државе и левичарских оружаних група (црвене бригаде, прва линија и многе друге) у ком су убијени многи италијански политичари, од којих је најпознатији премијер Алдо Моро. Зато омладина у социјалним центрима одлучује да се „затвори попут јежа” (Примо Морони). Тих година долази до сусрета сквотерског и панк покрета, и панк убрзо постаје главна струја у социјалним центрима.

Отварање

(1989. до средине 1990-их)

1989. године долази до изласка из самоизолације у коју су центри запали почетком 1980-их. То је година студентског покрета „Пантера” (који је био сличан као студентски покрет из ’68. само слабијег интензитета) и покушаја рушења Леонкавала од стране социјалистичког градоначелника Пилитерија. 1990-те су донеле повољнији став јавности о социјалним центрима, посебно о Леонкавалу, који је често навођен као пример отпора против приватизације територије и неолибералног утицаја на културу. Највећа подршка је долазила из редова студената и ученика који су се борили против приватизације јавног образовног система и интелектуалаца који су бранили јавне и бесплатне и слободне просторе у граду.

1990-тих година у италијанским медијима почео је да се користи термин сквотери, уместо дотад прихваћеног термина аутономни, односећи се на активисте и посетиоце запоседнутих и самоуправних друштвених центара (Центри Социали оццупати е аутогестити — ЦСОА). Тих година у многим градовима где се раније није сквотирало долази до стварања социјалних центара који привлаче нове генерације, понајвише студенте. У урбаном амбијенту милионских градова, ови аутономни омладински простори представљају „острва друштвености” на којима још увек постоји неиструментализована социјализација.

Театро Валле у Риму

Приватизација градског земљишта је ипак, узимала све више маха, и напуштене индустријске зоне, које је омладина користила за друштвене центре, се сада убрзано претварају у пословне и тржне центре. 1994. је градоначелник Милана Форментини наредио растурање социјалних центара речима: „Од сада центри неће бити ништа друго него духови изнад града”. Леонкавало је срушен, а на том месту је изграђена банка.

Убрзо су избиле масовне демонстрације за одбрану друштвених центара, на којима су се „бели духови” тј. активисти обучени скроз у бело, заиста појавили. Умотани у сунђере и душеке, и наоружани поклопцима од контејнера, били су веома успешни у уличним конфронтацијама са органима реда. Покрет белих одела убрзо је захватио читаво полуострво и многи заузети простори су захваљујући томе сачувани. Екипа из Леонкавала врши апропријацију велике напуштене зграде која је некад била штампарија, и уз подршку становништва, сквотери остају унутра.

Легализација

(од 1990-их до данас)

19. септембра 1998. године одржан је скуп у Милану у центру Леонкавало, јер су неки активисти тражили редефинисање улоге покрета социјалних центара. На скупу је донесена Миланска повеља, која је била заједничка платформа на којој су се нашли социјални центри са североистока Италије (Падова, Венеција итд.), из Рима (Корто Циркуито, Форте Пренестино), а касније су се прикључили и центри из Лингурије и Марцхе.

Многи социјални центри су прихватили Миланску повељу и прикључили се институционалној левици. Штавише, преговарало се са властима и десницом да би се добило политичко признање и легализовали сквотирани социјални центри у Италији, уз тврдњу да пружају јавне услуге и забавне програме у складу са тенденцијама развоја цивилног друштва.

У Венецији Местре су преговори довели до тога да градско веће купи сквотирани центар Риволта (раније фабрику) по цени око један милион долара, плаћених из јавних фондова. Легализација осталих просторија је брзо уследила. Такав политички окрет је затим представљен као последица теоријске ревизије која претпоставља да је период класне борбе прошао, и да наступа време социјалног дијалога. То је довело дотле да је Леонкавало подржавао демохришћанског кандитата Мартинацолија за место градоначелника Милана. Затим је уследило учешће чланова социјалних центара на локалним изборима, у редовима Зелене партије и Партије реформисаних комуниста.

Овај нови курс најбоље осликава изјава Луке Касаринија, портпарола Белих одела, који 1988. каже да „Држава није више непријатељ кога треба уништити, већ сарадник са којим треба да дискутујемо ствари”. Бела одела су постали једни од главних заступника Миланске повеље и то су покушавали да наметну целом покрету, па је долазило чак и до отворених уличних сукоба. Од 1998. године је створен дубок јаз унутар сквотерског покрета између оних који прихватају оних који прихватају Миланску повељу и остатка покрета који није прихватио политичке позиције изнесене у том документу.

Социјални центри у Италији се касније развијају у многим правцима — неки постају модерни клубови спонзорисани од мултинационалних корпорација, неки остају аутономни простори са независном продукцијом а притом признати и финансијски подржани од градских власти, неки и даље одржавају конфликтни став, док се неки баве искључиво проблемима свог комшилука.

Ипак, и дан данас су социјални центри најбоља места где се може осетити пулс италијанске андерграунд сцене. Неретко у њима свирају светски познати бендови, попут Раге Агаинст тхе Мацхине, Мано Негра, Публиц Енемy и других.

Број

Број социјалних центара у Италији се не може тачно утврдити јер све време настају нови и нестају стари, али се процењује на око 140. Некад их има знатно више некад мање, у зависности од друштвене и политичке климе.

Подела

Покрет социјалних центара у Италији обухвата следеће феномене:

• Друштвени центри (центри социали) су најчешће неинституционализовани и налазе се у бесправно запоседнутим просторима.
• Друштвени простори (спази социали) су више институционализовани него ЦСОА, најчешће су легализовани, регистровани као невладине организације и специјализовани у једном сектору. Неки примери: Депосито Булк (Милано) — студентска лабораторија самоуправљана од стране студената, Амбулаторио ди медицин пополаре (Амбуланта народне медицине), Културни мултимедијални центар Голгонооза (Милано), итд.
• Заузете куће (цасе оццупате) су сквотови у ужем смислу речи. Разликују се од друштвених центара јер „покривају све видове друштвености” (како сами кажу): од заједничког становања, преко заједничких активности и креативности до заједничког привређивања. Пример је Сан Антонио Роцк Сqуат из Милана.
• Анархистички центри/клубови (центри/цирцоли анарцхистици) су места која спадају у анархистичку федерацију. Примери су: Фрецциа Нера (Бергамо) и Торрицелли (Милано).

Литература

• Адам Брегман, Италy'с Цултурал Ундергроунд
• Андреа Мембретти: Центри Социали Аутогестити: Территори ин Мовименто
• Дамјан Павлица, Сквотерски покрет

Спољашње везе

• Самоуправни социјални центри/Сквотови у Риму
• Списак социјалних центара у Италији
• Списак сквотова у Италији