Станислав Хочевар

С Википедије, слободне енциклопедије
Станислав Хочевар
Београдски надбискуп и метрополит монсињор Станислав Хочевар (2013)
Датум рођења12. новембар 1945.
Место рођењаЈелендол, ФД Словенија
Демократска Федеративна Југославија

Станислав Хочевар (словен. Станислав Хочевар) (12. новембар 1945) је умировљени београдски метрополит, надбискуп.

Биографија[уреди | уреди извор]

Надбискуп и метрополит монс. Хочевар у дворишту надбискупије.

Монсињор Станислав Хочевар рођен је 12. новембра 1945. године у селу Јелендол, жупа и општина Шкоцјан код Новог Места, на подручју надбискупије Љубљана, Словенија. По завршеној основној школи у Шкоцјану 1960. године придружио се Дон Босковим салезијанцима. Гимназију је похађао у Крижевцима и у Ријеци, а потом је ступио у новицијат салезијанаца. Војску је служио у Скопљу 1966/67. Затим је био васпитач у новицијату у Желимљу код Љубљане. Теологију је студирао на Теолошком факултету у Љубљани. Постао је свештеник 29. јуна 1973. године.

Магистрирао је на Теолошком факултету у Љубљани 1979. године с тезом из теологије: „Лични грех у данашњој хамартологији.“ (словен. „Osebni greh v današnji hamartologiji“). Од 1973. године био је васпитач у малом сјеменишту у Желимљу, а од 1979. управник те салезијанске установе.

Две године (1982—84) био је заменик салезијанског провинцијала у Словенији. Затим је четири године био управник интерната за средњошколце — Модестовог дома у Целовцу (Клагенфурт) у Аустрији. Године 1988. био је први пут изабран за провинцијала салезијанаца у Словенији, а од 1994. до 2000. обавља други мандат те исте службе. Учествовао је на четири генерална капитула салезијанаца у Риму. Два мандата је био председник Конференције виших редовничких поглавара и поглаварица Словеније, и затим две године генерални секретар исте конференције.

На светковину Господњег навјештења, 25. марта 2000. године папа Јован Павле II именовао га је за надбискупа коадјутора у Београду. Бискупско ређење примио је 24. маја 2000. у цркви Марије Помоћнице на Раковнику у Љубљани. У Београд долази за Духове 2000.

На пленарној седници Бискупске конференције Југославије у јесен 2000. прима дужности референта за катехезу и младе, за редовнички живот те постаје председник бискупске комисије за Каритас.

Дана 31. марта 2001. године папа Јован Павле II, прихвата молбу за разрешење дотадашњег београдског надбискупа др Франца Перка и тим истим монс. Станислав Хочевар преузима службу београдског надбискупа и метрополита.

Дана 16. априла 2001. изабран је за председника Бискупске конференције СР Југославије у којој обавља и друге функције.

Новембра 2020, поводом свог 75 рођендана, понудио је према канонским правилима захтев за разрешење са функције надбискупа папи Фрањи, али му је папа продужио мандат за још две године до 2022. У новембру 2022. одлази у пензију и на трону београдске надбискупије га наслеђује бискуп зрењанински Ласло Немет.

Додељен му је Орден српске заставе првог степена.[1]

Грб[уреди | уреди извор]

У бискупском грбу монс. Станислава Хочевара су ликови звезде и харфе. Звезда означава трансценденталну димензију људског живота, зато означује и Цркву и Богородицу; харфа је инструмент који говори о заједништву, те са симболичним бројем седам и о сакраментима Цркве. Тим симболима означава се светлост и нада коју доноси хришћанство. Боје на позадини грба су типичне словенске боје.

Мото бискупске службе је: лат. Servite Domino in laetitia (превод: Служите Господу с радошћу).

Књижевност[уреди | уреди извор]

Уз одговорне дужности нашао је времена и за писање. Године 1978. изашла је његова књижица „Peter s Poljske“, године 1983. „Odpri srce“, 1988. године читања за мајску побожност „Veliko znamenje“ а 1998. био је уредник књиге „Leta velikega dozorevanja“ о свим насилно умрлим жртвама Другог светског рата у домаћој жупи Шкоцјан код Новог Места.

У години 1999. за време бомбардовања Југославије је покренуо иницијативу „Mir tebi, Balkan“ и у истој години успешну фондацију за помоћ породицама са више деце под именом „Anin sklad“.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Додељена одликовања поводом Дана државности”. www.ртс.рс. 15. 02. 2023. Приступљено 10. 09. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]