Таласемија

С Википедије, слободне енциклопедије
Таласемија
Периферни размаз крви код Бета таласемије
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностхематологија
Патиент УКТаласемија

Таласемије и таласемијски синдроми су наследне болести које се карактеришу поремећајем у синтези једног или више полипептидних ланаца глобина. Оне су у суштини анемије са поремећајем у синтези глобинских ланаца квантитативне природе, где су синтетисани ланци хемоглобина нормалне структуре, али се стварају у неадекватној количини. [1][2]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Болест је наследна, а њени носиоци могу бити један или оба родитеља.[3] Изазване су тешким дефицитом хемоглобина А1. Због тога коштана срж синтетизује хемоглобин А2 и Ф не били надоместила његов недостатак у еритроцитима крви. Међутим, такво стање доводи до развоја тешке анемије.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Таласемије и таласемијски синдроми представљају најучесталије моногенско обољење у свету. Иако имају релативно хомоген хематолошки и биохемијски фенотип, таласемијски синдроми су последица великог броја различитих генетичких дефеката.

Широм света, 15 милиона људи има клиничке манифестације таласемијског синдрома. Наводно, само у Индији генетички дефект за таласемију има око 30 милиона особа. Ове чињенице потврђују да је таласемија међу најчешћим генетичким поремећајима код људи, који се среће међу свим етничким групама и у скоро свакој земљи широм света.

Начин преношења β таласемије
Начин преношења α таласемије

Заједно с анемијом српастих ћелија синдроми таласемија су међу доминантним болестима у земљама у развоју, у којима је недостатак генетских саветовалишта и пренаталне дијагностике у многоме допринело одржавању врло високе учесталости тих генетских болести у овим популацијама.

Одређене врсте таласемија су чешћи у одређеним деловима света:

β таласемија

β таласемија је много чешћа у медитеранским земљама, као што су Грчка, Италија и Шпанија. Многа медитеранска острва, укључујући Кипар, Сардинију, и Малту, имају знатно вишу учесталост тешких β таласемија, која у овим областима представља велики здравствени проблем. На пример, на Кипру, 1 у 7 особа носи ген, што значи да се у 1 од 49 бракова између супружника и 1 у 158 новорођенчади очекује развој β таласемија. Као резултат тога, бројне превентивне мере предузимају и спроводе јавне здравствене власти и оне су врло ефикасне у смањењу учесталости међу становништвом ових земаља. β таласемија је такође уобичајено у Северној Африци, Блиском Истоку, Индији и источној Европи.

α таласемија

За разлику од β таласемија α таласемија чешћа је у југоисточној Азији, Индији, Блиском Истоку и Африци.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Лево: рука особе са тешком анемијом. Десно: рука особе без анемије.

Оне узрокује врло различиту клиничку слику, од асимптомске хипохромије и микроцитозе, до тешке анемије која је смртоносна пре рођења новорођенчета или у раном детињству, ако се не лечи.

Облици[уреди | уреди извор]

Болест је наследна, па зато облик таласемије (анемије) – одређује чињеницом да ли су оба родитеља нисиоци болести или нису.[4][5]. На основу ових фактора је направљена и подела таласемије, па тако имамо неколико типова. Клинички се испољавају алфа и бета таласемије и то у три облика:

  • Мајор - тежак поремећај, хомозиготи,
  • Интермедиа - средње тежак поремећај, хетерозиготи,
  • Минор - асимптоматски, хетерозиготи.
Алфа таласемија
  • Она је хомозиготни облик који не ствара инклузије у еритроцитима. Овај облик хемоглобина има велику потребу за кисеоником, због чега га не предаје ткиву.
  • Болест се испољава у виду хидропса фетуса који умире интраутерино (у материци) – пре рођења.
Бета таласемије
  • Катактерише продукција алфа ланаца који превазилази производњу бета ланаца - при чему се он накупља и преципитира у прекурсорима еритроцита, који мењају пропустљивост опне еритроцита и доводе до његове лизе.
  • Постоји компензаторна хиперплазија црвене лозе у костној сржи. Због хиперметаболизма долази до заостајања у расту и до појаве скелетних деформитета.[6]
Бета таласемија мајор
  • Она је најозбиљнији облик, јер се од рођења уочава анемија тежег степена.
  • Оболела деца заостају у расту, имају нападе грознице и честе проливе.
  • Међутим, дете може нормално да се развија уз лечење трансфузијама, али се крајем прве деценије живота оболеле особе јављају знаци вишка гвожђа, односно депоновања гвожђа (сидероза ткива[7] )
Кулијева (Цоолy) анемија
  • Јавља се у случају да се оболело дете не лечи.
  • Анемију прати заостајање у расту и монголоидним изглед.
  • Код оболелих је чета појава кардиомегалије (увећања срца), што доводи до срчане инсуфицијенције. Болест прати и увећање јетре и слезине – или хепатоспленомегалија која је врло честа појава у овој болести.
Таласемијски синдроми
  • Обухватају таласемије и хемоглобинске варијанте.
  • Таласемије су "квантитативне" болести јер су последица одсуства или смањене синтезе глобинских полипептида.
  • Хемоглобинске варијанте за разлику од таласемије, карактеришу се присуством нормалне количине глобинских полипептида који су мутирани, и због тога измењених физичких и хемијских својстава.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагностика таласемије почиње анализом хематолошких параметара, чије нормалне вредности код одраслих износе 8,5 – 11,5%. Вредности веће од нормалних указују на теже облике таласемијског синдрома. Затим следе биохемијске анализе. Сагледавање свих релевантних хематолошких и биохемијских параметара води дијагностичаре ка избору глобинског гена који треба анализирати. Одговор на питање која мутација је довела до патолошког фенотипа и да ли је то заиста узрок свих патолошких промена може дати једино молекуларна дијагностика, односно молекуларно-генетичке анализе, које дају недвосмислену потврду да је оболела особа носилац мутације у генима за глобине.[8]

Дијагностика таласемије у Србији

У Р. Србији се од 1998 таласемије дијагностикују на молекуларном нивоу.[9]

Хематолошки параметри[уреди | уреди извор]

Поред сниженог нивоа хемоглобина, који се виђа у низу обољења, постоје још два хематолошка параметра чије вредности имају велики значај за диференцијалну дијагностику таласемија. То су: MCV (средња запремина еритроцита) — чија је нормална вредност код одраслих 85 - 95 фЛ, који је мера за микроцитозу и МЦХ (просечни садржај хемоглобина у еритроциту), чија је нормална вредност код одраслих 27 – 32 пг, који је мера за хипохромију. Вредности ових параметара зависе од узраста и пола.

Код б-таласемија MCV и МЦХ су значајно снижени. За адултног хетерозиготног носиоца б-таласемијске мутације вредности за MCV су 63 - 70 фЛ, док су вредности код деце чак и ниже, 57 - 67 фЛ. Вредности за МЦХ су 20 - 24 пг код адултног хетерозиготног носиоца б-таласемијске мутације, а код деце вредности варирају од 17 - 21 пг.

Код а-таласемија типа делеције само једног гена, MCV може достизати и вредност од 78 фЛ, а МЦХ 27 пг. РДW (дистрибуција еритроцита по запремини) је у особа са таласемијом минор нормална, што их разликује од особа са анемијом изазваном недостатком гвожђа код којих су вредности овог параметра повишене.

Биохемијске анализе[уреди | уреди извор]

Електрофореза хемоглобина је веома корисна метода за дијагностику таласемија. Нормални хемоглобини у хемолизату одраслог човека су ХбА и ХбА2. Присуство додатних трака на електрофорези открива патолошке фракције хемоглобина (хемоглобинске варијанте). Постоје и специјални тестови (тест стабилности, тест за повишен афинитет према кисеонику) који могу указати на постојање хемоглобинских варијанти које се тешко уочавају електрофоретском анализом хемолизата пацијента.

Одсуство или изразито смањена количина ХбА указује на б-таласемију мајор типа. Повећана вредност за ХбА2 је знак б-таласемије минор. За разлику од њих, а-таласемије имају снижен ниво ове фракције. Појава ХбФ на електрофорези говори у прилог б-таласемије минор типа.

Молекуларна дијагностика таласемија[уреди | уреди извор]

Молекуларна дијагностика таласемија је најпоузданији начин да се постави дијагноза у најранијем узрасту и да се, благовременим терапеутским захватом, поправи клиничка слика, ток и прогноза болести. Ово омогућавају модерне методе молекуларне генетике: анализе базиране на PCR-методологији (ARMS i ASO хибридизација), DGGE, SSCP и секвенцирање. Праћење генетичких маркера у породици омогућава пренаталну дијагностику за ову болест и смањење броја оболелих од тешких облика таласемијских синдрома.

Уколико се таласемија дијагностикује у најранијем узрасту, избегава се терапија гвожђем, која се често, а потпуно непотребно, преписује овим болесницима, као и низ дијагностичких анализа којима се тражи узрок анемије код детета. Праћење генетичких маркера (мутација) у породици омогућава пренаталну дијагностику за ову болест. Молекуларна дијагностика таласемија базирана је на ПЦР методологији. Најчешће се користе: реверзни дот блот и АРМС (алел-специфични ПЦР) за познате и честе мутације, и ДГГЕ (електрофореза на гелу са градијентом денатуришућег агенса) и секвенцирање за ретке и новоокарактерисане мутације.[10]

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

У диференцијалној дијагнози таласемија треба посумњати на ове болести и поремећаје:[11][12]

Терапија[уреди | уреди извор]

Терапија таласемије заснива се на следећим принципима:

  • Лечење бета таласемије је потпомажуће.
  • Спленектомија (одстрањење слезине) је индикована код болесника са израженом секвестрацијом еритроцита у слезини и може да ублажи клиничке симптоме и знаке болести.
  • Хелација гвожђа је обавезна континуираним супкутаним давањем десфериоксиамина.
  • Лакше облике није потребно лечити.
Трансузиона терапија

Трансфузија концентрованих еритроцита је терапијска мера за корекцију анемије. Међутим, у тешким облицима б-таласемије неопходно је предупређење настанка анемије редовном применом трансфузија, јер се само на тај начин може потиснути еритропоеза и смањити апсорпција гвожђа у цревима. Овакав приступ се назива режимом хипертрансфузије. У зависности од тежине клиничке слике, доноси се одлука на ком нивоу ће се одржавати хемоглобин.

Примена честих трансфузија доводи до додатног вишка гвожђа у плазми, што доприноси оштећењу многих виталних органа. Лекови којима се гвожђе елиминише из организма су из групе хелатора. Спленектомија је изузетно ретко потребна. Једна од терапијских опција је и трансплантација матичних ћелија хематопоезе.[18]

Таргети за генску терапију

У последње време је постигнут значајан напредак у дизајнирању нових терапијских приступа у лечењу таласемија, као што су генска терапија и терапија базирана на индукованим плурипотентним матичним ћелијама (иПСЦ).

Таргети за генску терапију су углавном гени који се називају секундарним модификаторима, и који, поред дефекта у глобинском гену, утичу на клиничку слику сваког пацијента. Секундарни модификатори су гени чија експресија утиче на еквилибријум глобинских полипептида, а то су за б-таласемију: а-глобински и г-глобински гени, гени укључени у експресију г-глобинског гена (ХБС1-МYБ, БЦЛ11А, ГАТА1, КЛФ1), као и гени који утичу на стабилност а-глобинских гена (АХСП, ХСП70).[19]

Превенција[уреди | уреди извор]

Због тога што је болест наследна, потребно је генетичко саветовање родитеља, као и антенатална дијагностика.

Од када се у Србији ради генетичко саветовање за таласемију и пренатална дијагностика, у тим породицама ниједно дете оболело од најтежег облика таласемије - таласемије мајор, није рођено. [20]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Фауци СА, Браунwалд Е, Каспер DL, Хаусер СЛ, Лонго DL, Јамесон ЈЛ, Лосцалзо Ј, едс. Харрисон’с Принциплес оф Интернал Медицине. 17тх ед. Неw Yорк: МцГраw-Хилл, 2008.
  2. ^ МцКензие СБ, ед. Цлиницал Лабораторy Хематологy. Прентице Халл, 2006.
  3. ^ Demarquay G, Setiey A, Morel Y, Trepo C, Chazot G, Broussolle E. Clinical report of three patients with hereditary hemochromatosis and movement disorders. Mov Disord 2000;15:1204-9.
  4. ^ Руиз-Аргüеллес ГЈ, Гарцéс-Еиселе Ј, Реyес-Нúñез V, Сáнцхез-Анзалдо Ј, Руиз-Делгадо ГЈ, Јимéнез-Гонзáлез C, Царрера Б. Хетерозyгоситy фор тхе Х63Д мутатион ин тхе хередитарy хемоцхроматосис (ХФЕ) гене маy леад инто севере ирон оверлоад ин бета-тхалассемиа минор: обсерватионс ин а тхалассемиц киндред. Рев Инвест Цлин 2001;53:117-20.
  5. ^ Федер ЈН, Гнирке А, Тхомас W, Тсуцхихасхи З, Руддy ДА, Басава А, ет ал. А новел МХЦ цласс I-лике гене ис мутатед ин патиентс wитх хередитарy хаемоцхроматосис. Нат Генет 1996;13:399-408.
  6. ^ Мисаwа С, Куwабара С, Матсуда С, Сакакибара Y, Огаwа Y, Тасхиро Y, Хаттори Т. Цхрониц инфламматорy демyелинатинг полyнеуропатхy ассоциатед wитх идиопатхиц хемоцхроматосис. Интерн Мед 2006;45:871-3.
  7. ^ Пиперно А, Мариани Р, Аросио C, Вергани А, Босио С, Фаргион С, ет ал. Хаемоцхроматосис ин патиентс wитх бета-тхалассаемиа траит. Бр Ј Хаематол 2000;111:908-14.
  8. ^ Павловић С. Таласемијски синдроми-молекуларна генетика у савременој дијагностици/ Молецулар Генетицс анд модерн Диагностицс оф Тхалассемиа Сyндромес. ИМГГИ, Београд. 2006.
  9. ^ 41. ПЕДИЈАТРИЈСКИ ДАНИ СРБИЈЕ са међународним учешћем, УДРУЖЕЊЕ ПЕДИЈАТАРА СРБИЈЕ ПЕДИЈАТРИЈСКА СЕКЦИЈА СЛД АКТИВ ПЕДИЈАТРИЈСКЕ СЕКЦИЈЕ СЛД НИШ НИШ, 25-27. СЕПТЕМБАР 2008. пп. 17 ЗБОРНИК РАДОВА Архивирано на сајту Wayback Machine (29. децембар 2014)
  10. ^ Павловиц С. Молецулар диагносис оф тхе тхалассемиа сyндромес. Yугослав Медицал Биоцхемистрy. 2001;19: 1-9
  11. ^ Wеатхералл ДЈ. Тхалассемиа. Ин: Тхе Тхалассемиа Сyндромес. 1981.
  12. ^ Лиллеyман ЈС, Ханн ИМ, Бланцхетте V. Тхе тхалассемиа. Педиатр Хематол. 2000;307-327.
  13. ^ Даниел Кахсаи, Цхиеф Едитор: Баррy Е Бреннер, Емергент Манагемент оф Ацуте Анемиа на: Медсцапе.цом
  14. ^ Бакер РД, Греер ФР. Диагносис анд превентион оф ирон дефициенцy анд ирон-дефициенцy анемиа ин инфантс анд yоунг цхилдрен (0-3 yеарс оф аге). Педиатрицс. Нов 2010;126(5):1040-50.
  15. ^ (језик: енглески) Дурре Сабих, МББС, МСц; Цхиеф Едитор: Еугене C Лин, MD, Хyдропс Феталис на: Медсцапе.цом
  16. ^ (језик: енглески) Рицхард Е Фрyе, MD, ПхД; Цхиеф Едитор: Георге Т Гриффинг, MD, Пyрувате Кинасе Дефициенцy на: Медсцапе.цом
  17. ^ (језик: енглески) Хассан M Yаисх, MD; Цхиеф Едитор: Роберт Ј Арцеци, Тхалассемиа ИнтермедиаМедсцапе.цом
  18. ^ Јанић D. Анемија изазвана недостатком гвожђа у деце: превенција и лечење. Алкалоид д.о.о. Београд. 2005.
  19. ^ Павловиц С, Угрин M, Стојиљковиц M. Новел тхерапy аппроацхес ин бета тхалассемиа сyндромес - А роле оф генетиц модифиерс. Ин: Мунсхи А. Хемоглобин Дисордерс. Ријека, Цроатиа: Ин Тецх. 2015; 75-94
  20. ^ Европски дан ретких болести, на РТ Србије, 28. фебруар 2011

Литература[уреди | уреди извор]

  • Белмонт А, Кwиаткоwски ЈЛ. Деферипроне фор тхе треатмент оф трансфусионал ирон оверлоад ин тхалассемиа. Еxперт Рев Хематол. 2017 Јун. 10 (6):493-503.
  • Трицта Ф, Уетрецхт Ј, Галанелло Р, Цоннеллy Ј, Розова А, Спино M, ет ал. Деферипроне-индуцед агранулоцyтосис: 20 yеарс оф цлиницал обсерватионс. Ам Ј Хематол. 2016 Оцт. 91 (10):1026-31.
  • Погги M, Соррентино Ф, Пуглиесе П, Смаццхиа МП, Даниеле C, Еqуитани Ф, ет ал. Лонгитудинал цхангес оф ендоцрине анд боне дисеасе ин адултс wитх β-тхалассемиа мајор рецеивинг дифферент ирон цхелаторс овер 5 yеарс. Анн Хематол. 2016 Апр. 95 (5):757-63.
  • Елалфy МС, Адлy АМ, Wали Y, Тонy С, Самир А, Елхенаwy YИ. Еффицацy анд сафетy оф а новел цомбинатион оф тwо орал цхелаторс деферасироx/деферипроне овер дефероxамине/деферипроне ин северелy ирон оверлоадед yоунг бета тхалассемиа мајор патиентс. Еур Ј Хаематол. 2015 Нов. 95 (5):411-20.
  • Оливиери НФ, Бриттенхам ГМ, МцЛарен ЦЕ, ет ал. Лонг-терм сафетy анд еффецтивенесс оф ирон-цхелатион тхерапy wитх деферипроне фор тхалассемиа мајор. Н Енгл Ј Мед. 1998 Ауг 13. 339(7):417-23.
  • [Гуиделине] Ангелуцци Е, Бароси Г, Цамасцхелла C, ет ал. Италиан Социетy оф Хематологy працтице гуиделинес фор тхе манагемент оф ирон оверлоад ин тхалассемиа мајор анд релатед дисордерс. Хаематологица. 2008 Маy. 93(5):741-52.
  • Елалфy МС, Адлy А, Аwад Х, Тариф Салам M, Бердоукас V, Трицта Ф. Сафетy анд еффицацy оф еарлy старт оф ирон цхелатион тхерапy wитх деферипроне ин yоунг цхилдрен неwлy диагносед wитх трансфусион-депендент тхалассемиа: А рандомизед цонтроллед триал. Ам Ј Хематол. 2017 Нов 9.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси

Медији везани за чланак Таласемија на Викимедијиној остави


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).