Теорија завере

С Википедије, слободне енциклопедије
Око провиђења или свевидеће божије око које се налази на новчаници од 1 америчког долара неки узимају као доказ за заверу у коју су умешани оснивачи Сједињених Америчких Држава и илуминати.[1]

Теорија завере или конспирационизам[2] је објашњење неког догађаја или ситуације укључивањем завере злих и моћних актера, често са политичком мотивацијом,[3][4] иако су друга објашњења вероватнија.[5] Овај термин има пежоративну конотацију и имплицира да је прибегавање завери засновано на предрасудама или недостатку доказа.[6] Теорије завере су отпорне на фалсификабилност (оповргљивост) и јачају ту отпорност помоћу циркуларног резоновања: докази против завере, исто као и одсуство доказа у њену корист, тумаче се као докази њене истинитости,[6][7] и самим тим, завера постаје више ствар веровања него доказивања.[8][9] На психолошком нивоу, конспирацистичка идеација — веровање у теорије завере — може бити штетна или патолошка[10][11] и у великом броју случајева корелира са паранојом и макијавелизмом.[12] Теорије завере, које су некада биле ограничене на маргиналну публику, постале су уобичајене у масовним медијима и појављују се као културолошки феномен крајем 20. и почетком 21. века.[13][14][15][16]

Етимологија и дефиниција[уреди | уреди извор]

Оксфордски речник енглеског језика дефинише теорију завере (цонспирацy тхеорy) као "теорију по којој се неки догађај или феномен десио као резултат завере између заинтересованих страна; спец. уверење да је нека тајна али утицајна служба (типично са политичком мотивацијом и угњетавачком намером) одговорна за неки необјашњени догађај".[17] Реч "конспирација" (синоним за реч "завера"), потиче из латинског: цон- ("са, заједно") и спираре ("дисати").

Роберт Бласкјевиц бележи примере овог израза у деветнаестом веку и наводи да је његово значење одувек било негативно.[18] Ленс деХејвен-Смит каже да је израз ушао у свакодневни језик у Сједињеним Државама после 1964, када је Воренова комисија изнела своја открића, а Њујорк тајмс објавио пет чланака у којима се користи овај термин.[19]

Теорија завере није само завера. Мајкл Баркан (Мицхаел Баркун) пише да су завере "тајне сплетке планиране и/или спроведене од стране двеју или више особа". Теорија завере је, с друге стране, "интелектуални конструкт", "образац који се намеће свету како би се дао утисак поретка у догађајима". Тврдећи да је "нека мала и скривена група људи" изманипулисала догађаје, теорија завере може бити локална или међународна, усмерена на појединачне догађаје или таква да покрива вишеструке инциденте и читаве земље, регионе и историјске периоде. Теоретичари завере сматрају да имају привилегован приступ посебном знању или нарочитом начину размишљања који их одваја од маса које верују званичним саопштењима.[20]

Примери[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Списак теорија завере

Предмет теорије завере може бити било шта, али одређене теме привлаче већу пажњу од других. У омиљене теме спадају: смрти познатих личности, активности влада, нове технологије, тероризам и питања ванземаљског живота. Међу најдуговечнијим и најраспрострањенијим теоријама завере су оне у вези са убиством Џона Ф. Кенедија, слетањем Апола на Месец 1969. године и терористичким нападима 11. септембра, као и бројне теорије које се тичу наводних сплетки разних стварних и измишљених група и њихових планова за доминацију светом.[21]

Популарност[уреди | уреди извор]

Неки научници тврде да су теорије завере које су раније биле ограничене на маргиналну публику постале уобичајене у масовним медијима и појављују се као културолошки феномен на крају 20. и на почетку 21. века.[13][14][15][16] Према антрополозима Тоду Сандерсу и Харију Г. Весту, подаци указују да велики узорак Американаца верује у бар неке од теорија завере.[22] На пример, студија спроведена 2016. открила је да 10% Американаца мисли да је кемтрејлс теорија завере "потпуно тачна", а 20-30% мисли да је "донекле тачна".[23] Према овоме, отприлике 120 милиона Американаца мисли да су кемтрејлси стварни.[23] Веровање у теорије завере је тако постало предмет интересовања социолога, психолога и стручњака за усмену традицију.

Теорије завере су широко присутне на интернету у форми блогова и видео снимака на Јутјубу, као и на друштвеним мрежама. Да ли је интернет повећао распрострањеност теорија завере или не, питање је које је отворено за истраживање.[24] Посматрано је и проучавано присуство и заступљеност теорија завере у резултатима интернет претраживача, при чему се примећује значајна варијација између различитих тема и генерално одсуство поузданих, квалитетних линкова у резултатима.[25]

Врсте[уреди | уреди извор]

Вокерових пет врста[уреди | уреди извор]

Џеси Вокер (2013) је идентификовао пет врста теорија завере:

  • "Непријатељ споља" - теорије према којима неко споља сплеткари против земље.
  • "Непријатељ изнутра" - завереници који вребају у сопственој нацији и не могу се разликовати од обичних грађана.
  • "Непријатељ изнад" - моћни људи који манипулишу догађајима да би од тога имали сопствену корист.
  • "Непријатељ испод" - ниже класе које раде на томе да сруше друштвени поредак.
  • "Добронамерне завере" - анђеоске снаге које раде иза очију јавности како би побољшале свет и помогле људима.[26]

Барканове три врсте[уреди | уреди извор]

Мајкл Баркан је идентификовао три врсте теорија завере:

  • Догађајне теорије завере. Ово се односи на ограничене и дефинисане догађаје. То су на пример теорије које се баве убиством Кенедија, 11. септембром и ширењем вируса сиде.[27]
  • Системске теорије завере. Верује се да завера има широке циљеве, обично успостављање контроле над земљом, регијом или чак целим светом. Циљ је чишћење, док је завереничка машинерија генерално једноставна: нека зла организација спроводи план да се инфилтрира у постојеће институције и да их сруши. То је уобичајени сценарио у теоријама завере које се фокусирају на наводне махинације Јевреја, масона, комуниста или католичке цркве.[27]
  • Теорије суперзавере. За Баркана, ове теорије повезују више наводних завера хијерархијски. На врху се налази удаљена али свемоћна зла сила. Примери које наводи су идеје Дејвида Ајка и Милтона Вилијама Купера.[27]

Ротбард: плитке и дубоке[уреди | уреди извор]

Мареј Ротбард заговара модел који супротставља "дубоке" теорије завере "плитким". Према Ротбарду, "плитки" теоретичар посматра догађај и пита Цуи боно? ("Ко има користи од тога?"), просуђујући без доказа да је тај ко има користи одговоран за прикривено утицање на догађаје. С друге стране, "дубоки" теоретичар почиње са слутњом, а затим тражи доказе. Ротбард описује ову потоњу активност као ствар потврђивања нечије почетне параноје одређеним чињеницама.[28]

Докази или теорија завере[уреди | уреди извор]

Веровање у теорије завере обично је засновано не на доказима, већ на вери верника.[8] Ноам Чомски супротставља теорију завере институционалној анализи која се фокусира углавном на јавно, дугорочно понашање јавно познатих институција, које је забележено, рецимо, у научним документима или извештајима мејнстрим медија.[29] Насупрот томе, теорија завере претпоставља постојање тајних коалиција појединаца и спекулише о њиховим наводним активностима.[30][31]

Клер Бирчал са Кингс колеџа у Лондону описује теорију завере као један "облик популарног знања или интерпретације". Употреба речи "знање" овде значи начин на који се може посматрати теорија завере у односу на легитимне моделе знања. Однос између легитимног и нелегитимног знања је, тврди Бирчалова, ближи него уобичајена одбијања тврдњи о теоријама завере.[32]

Теорије које укључују више завереника које су се показале тачним, као што је афера Вотергејт, обично се називају "истраживачким новинарством" или "историјском анализом" а не теоријом завере.[33] Насупрот томе, термин "Вотергејт теорија завере" се користи за разноврсне хипотезе у којима су они који су осуђени за заверу у ствари жртве једне дубље завере.[34]

Конспирацизам као поглед на свет[уреди | уреди извор]

Историчар Ричард Хофстатер описао је улогу параноје и конспирацизма током америчке историје, у свом есеју "Параноидни стил у америчкој политици" из 1964 године. Класик Бернарда Бејлина Идеолошко порекло америчке револуције (1967) бележи да се сличан феномен могао наћи у Северној Америци у време пре Америчке револуције. Конспирацизам означава људске ставове као и врсту теорија завере које су глобалније и више историјске.[35]

Појам "конспирацизам" додатно је популарисао академик Френк П. Минц осамдесетих година XX века. Према Минцу, конспирацизам означава "веровање у примат завере у развојном току историје":[36]‍:4

Конспирацизам служи потребама различитих политичких и друштвених група у Америци и у другим земљама. Он идентификује елите, криви их за економске и друштвене катастрофе и претпоставља да ће бити боље када се, помоћу акције народа, оне одстране са позиција власти. Као такве, теорије завере нису типичне за неку одређену епоху или идеологију.

Џастин Фокс из часописа Тајм је мишљења да су трговци са Вол стрита једна од група са најизраженијим конспиративним начином размишљања и то приписује реалности неких завера финансијског тржишта и могућности теорија завере да пруже неопходну оријентацију у свакодневним кретањима тржишта. Он верује да су добри истраживачки новинари такође теоретичари завере.[37]

Блиски исток[уреди | уреди извор]

Метју Греј примећује да су теорије завере преовлађујућа карактеристика арапске културе и политике.[38] У варијанте ових завера спадају колонијализам, ционизам, суперсиле, нафта и рат против тероризма, што се може односити на рат против ислама.[38] На пример, Протоколи сионских мудраца, злогласни документ масовне обмане који представља наводни јеврејски план за доминацију светом, уобичајено се чита и промовише у муслиманском свету.[39][40] Роџер Коен каже да је популарност теорија завере у арапском свету "последње уточиште оних који немају моћ".[41] Ал-Мумин Саид је приметио опасност од таквих теорија, јер "нас оне удаљавају не само од истине, него и од суочавања са сопственим грешкама и проблемима".[42]

Сједињене Државе[уреди | уреди извор]

Хари Г. Вест и други примећују да иако се теоретичари завере често одбацују као маргинална мањина, одређени подаци указују да широк спектар становништва у САД гаји веровање у теорије завере. Вест такође упоређује ове теорије са хипернационализмом и религијским фундаментализмом.[43][44]

Теолог Роберт Џует и филозоф Џон Шелтон приписују дуготрајну популарност теорија завере у САД Хладном рату, макартизму и контракултурном одбацивању ауторитета. Они наводе да и код левице и код деснице преовлађује спремност да се користе стварни догађаји, као што су совјетске завере, недоследности у извештају Воренове комисије и напади 11. септембра, како би се подржало постојање непроверених и великих текућих завера.[45]

Афера Вотергејт се такође користи да би се дао легитимитет другим теоријама завере, при чему је сам Ричард Никсон изјавио да је она служила као "Роршахов тест" који је позивао друге да открију шаблон који лежи у основи.[33]

Историчарка Кетрин С. Олмстед наводи три разлога зашто су Американци склони веровању у владине теорије завере:

  1. Стварна прекорачења надлежности и тајновитост током Хладног рата, као у случајевима Вотергејта, студије сифилиса у Таскигију, пројекта МКУлтра и сарадње ЦИА-е са мафијашима у покушајима атентата на Фидела Кастра.
  2. Преседан направљен теоријама завере у циљу пропаганде званично санкционисаним од стране владе, као што су тврдње о немачкој инфилтрацији у САД током II светског рата или дискредитована тврдња да је Садам Хусеин играо улогу у нападима 11. септембра.
  3. Неповерење које је стекла влада шпијунирајући и малтретирајући дисиденте, на пример приликом Акта о побуни из 1918, ЦОИНТЕЛПРО-а и разних антикомунистичких акција.[46]

Психолошке интерпретације[уреди | уреди извор]

Широко распрострањено веровање у теорије завере постало је тема интересовања социолога, психолога и стручњака за усмену традицију још од 60-тих година XX века, када су се појавиле бројне теорије завере у вези са убиством америчког председника Џона Кенедија. Социолог Туркај Салим Нефес истиче политичку природу теорија завере. Он каже да је једна од најважнијих карактеристика ових теорија њихов покушај да разоткрију "стварне али скривене" односе моћи у друштвеним групама.[47][48]

Привлачност теорија завере[уреди | уреди извор]

Разматрајући употребу "теорије завере" у савременој америчкој култури, политиколог Мајкл Баркан каже да се тај израз користи за веровање које објашњава неки догађај као резултат тајне завере изузетно моћних и лукавих завереника у циљу постизања неког злог циља.[49][50] Према Баркану, привлачност теорија завере је трострука:

  • "Прво, теорије завере тврде да објашњавају оно што институционална анализа не може да објасни. Оне извлаче смисао из света који је иначе збуњујућ.
  • Друго, чине то на привлачно једноставан начин, делећи оштро свет на силе светла и силе мрака. Оне тврде да целокупно зло потиче из једног извора, од завереника и њихових агената.
  • Треће, теорије завере се често приказују као посебно, тајно знање које је другима непознато и који га не цене. За теоретичаре завере, масе представљају стадо са испраним мозгом, док теоретичари завере могу да честитају једни другима на томе што су прозрели завереничке обмане".[50]

Овај трећи разлог подржава истраживање Роланда Имхофа, професора социјалне психологије на Универзитету у Мајнцу. То истраживање показује да што је мања група људи која верује у неку теорију, то је она атрактивнија за теоретичаре завере.[51]

Хуманистички психолози кажу да чак и поред тога што се хипотетичка клика која стоји иза наводне завере скоро увек перципира као непријатељска, често остаје неки елемент реосигурања за теоретичаре. То је због тога што је утешно замишљати да су тешкоће у међуљудским односима проузроковали људи и да оне остају под људском контролом. Ако се у то може уплести нека клика, онда постоји нада у рушење њене моћи или придруживање њој. Веровање у моћ неке клике је имплицитна потврда људског достојанства - несвесна потврда да је човек одговоран за своју судбину.[52]

Људи смишљају теорије завере да би објаснили, на пример, односе моћи у друштвеним групама и примећено постојање злих сила.[50][47][48] У психолошке разлоге постављања теорија завере спадају: пројекција; лична потреба да се "значајан догађај објасни значајним узроком"; и различите врсте и стадијуми поремећаја мишљења, као што је параноидна диспозиција, од лакших до тежих облика. Неки људи дају предност социо-политичким објашњењима наспрам несигурности суочавања са случајним, непредвидивим или из неког другог разлога необјашњивим догађајима.[37][53][54][55][56][41]

Према Берлету и Лајонсу, "конспирацизам је посебан наративни облик тражења жртвеног јагњета у виду сатанизованих непријатеља који представљају део велике подмукле завере против општег добра, при чему се откривач валоризује као херој због објављивања опасности."[57]

Психолошки узроци[уреди | уреди извор]

Неки психолози сматрају да је потрага за смислом уобичајена за конспирацизам. Када се идеја формира, склоност потврди сопствене теорије и избегавање когнитивне дисонанце могу учврстити веровање. Што се тиче ситуације где теорија завере постаје укорењена у некој друштвеној групи, друштвена потпора може такође играти улогу.[58]

Пројекција[уреди | уреди извор]

Неки историчари тврде да у конспирацизму постоји елемент психолошке пројекције. Та пројекција се, према овим тврђењима, манифестује као приписивање сопствених непожељних особина завереницима. Историчар Ричард Хофстатер каже:

Из много разлога чини се да је непријатељ пројекција себе; идеални, као и неприхватљиви, аспекти себе приписују се непријатељу. Основни парадокс параноидног стила је имитација непријатеља. Непријатељ, на пример, може бити космополитски интелектуалац, али параноичар ће га надмашити у информисаности или у педантерији... Кју Клукс Клан је имитирао католицизам тако што је имао свештеничке одоре, сложени ритуал и једнако сложену хијерархију. Друштво Џон Бирч имитира комунистичке ћелије и квазитајне операције помоћу група "из предње линије" и проповедања тежње за идеолошким ратом веома сличним оном који налази код свог комунистичког непријатеља. Заступници разних фундаменталистичких и антикомунистичких "крсташа" отворено изражавају своје дивљење посвећености, дисциплини и стратешкој генијалности комунистичког идеала.

Хофстатер такође примећује да су "сексуалне слободе" порок који теоретичари завере често приписују својим циљним групама, с обзиром да "фантазије истинских верника откривају снажна садомазохистичка давања одушка, као на пример, одушевљавање анти-масона суровостима масонских казни."[55]

Социолошке интерпретације[уреди | уреди извор]

Кристофер Хиченс је описао теорије завере као "издувне гасове демократије"[56] и неизбежни резултат велике количине информација које круже између великог броја људи.

Теорије завере могу бити емоционално задовољавајуће, приписујући кривицу некој групи којој теоретичар не припада и тако ослобађајући теоретичара моралне и политичке одговорности у друштву.[59] Тако Роџер Коен у Њујорк тајмсу каже да "заробљени умови... прибегавају теорији завере јер је то последње уточиште немоћних. Ако не можете променити сопствени живот, онда мора да постоји нека већа сила која контролише свет."[41]

Социолошки историчар Холгер Хервиг је, изучавајући немачка објашњења за узроке Првог светског рата, установио: "Ови догађаји који су најважнији најтежи су за разумевање зато што привлаче огромну пажњу твораца митова и шарлатана."[60]

Утицај критичке теорије[уреди | уреди извор]

Француски социолог Бруно Латур каже да широко распрострањена популарност теорија завере у масовној култури може бити делом резултат свеприсутне, марксизмом инспирисане, критичке теорије и сличних идеја у академској заједници од 70-тих година XX века.[61]

Латур напомиње да око 90% савременог друштвеног критицизма у академској заједници користи један или два приступа, које он назива "позиција чињеница и позиција бајке".[61]:237 Позиција бајке је антифетишистичка, с обзиром да тврди да су "предмети веровања" (нпр. религија, уметност) само концепти на које је моћ пројектована; Латур тврди да они који користе овај приступ показују склоност ка потврђивању својих догматских сумњи аргументом "научне подржаности". Иако су им чињенице о ситуацији и правилна методологија наизглед важни, Латур каже да научни процес почива на утиску о нечијим омиљеним теоријама који ће им дати неку врсту репутације супериорности. "Позиција чињеница" тврди да спољне силе (нпр. економија, род) контролишу појединце, често прикривено и да они нису тога свесни.[61] Латур закључује да оба ова приступа у академској заједници доводе до поларизоване, неефикасне атмосфере која се истиче (код оба приступа) заједљивошћу. "Да ли сада видите зашто је тако добро критички размишљати?" пита Латур. "Без обзира на то коју позицију заузмете, ви сте увек у праву!" [61]

Латур напомиње да су такав друштвени критицизам усвојили они које он описује као теоретичаре завере, укључујући ту и оне који поричу климатске промене и Покрет за истину о 11. септембру: "Можда ја превише озбиљно схватам теорије завере, али ме брине то што у тим лудачким мешавинама рефлексне неверице, прецизних захтева за доказима и слободног коришћења моћних објашњења из друштвене недођије, откривам многа борбена средства друштвене критике."[61]

Фузиона параноја[уреди | уреди извор]

Мајкл Кели, новинар Вашингтон поста и критичар како левичарских тако и десничарских антиратних покрета, сковао је термин "фузиона параноја" као назив за политичко преклапање левице и деснице око антиратних тема и грађанских слобода, које су, како каже, мотивисане заједничким веровањем у конспирацизам или заједничким антиетатистичким погледима. [62]

Баркан је усвојио овај термин за ситуацију у којој је синтеза параноидних теорија завере, које су некада биле ограничене на америчку маргиналну публику, дала теоријама завере масовну привлачност и омогућила им да постану уобичајене у масовним медијима,[63] означивши тиме почетак периода без преседана у коме се људи активно припремају за апокалиптичке или миленаристичке сценарије у Сједињеним Државама крајем 20. и почетком 21. века.[64] Баркан напомиње да појава сукоба вукова самотњака са полицијом представља замену за претњу званичним политичким властима.[65]

Одрживост завера[уреди | уреди извор]

Физичар Дејвид Роберт Грајмс проценио је време које је потребно да се нека завера открије на основу броја људи који су умешани.[66][67] У својим прорачунима је користио податке из Програма масовног надзора (ПРИЗМА) , Студије сифилиса у Таскигију и Форензичког скандала ФБИ-а. Грајмс је проценио да је:

  • за обману у вези са слетањем људи на Месец потребно 411.000 људи и она се открива за 3,68 година;
  • за обману у вези са климатским променама потребно 405.000 људи и открива се за 3,70 година;
  • за заверу у вези са вакцинацијом потребан минимум од 22.000 људи (без фармацеутских компанија) и открива се за најмање 3,15 година, а највише за 34,78 у зависности од броја умешаних;
  • за заверу у неоткривању лека за рак потребно 714.000 људи и открива се за 3,17 година.

Политичка употреба[уреди | уреди извор]

У својој књизи Отворено друштво и његови непријатељи, филозоф Карл Попер употребио је термин "теорија завере друштва" да би означио идеју о друштвеном феномену за који је утврдио да је неисправан — наиме, да су друштвени феномени као што су "рат, незапосленост, сиромаштво, несташице ... резултат директне конструкције неких моћних појединаца или група."[68] Попер каже да је тоталитаризам заснован на "теоријама завере" које воде порекло од имагинарних сплетки вођених параноидним сценаријима заснованим на трибализму, шовинизму или расизму. Он каже да завере постоје,[69] али да завереницима ретко полази за руком да остваре свој циљ.[69]

Историчар Брус Камингс на сличан начин одбија идеју да је историја контролисана заверама, наводећи да када се праве завере појаве, оне обично остављају мали утицај на историју и имају непредвиђене последице за заверенике. Камингс закључује да историју у ствари "покрећу велике снаге и широке структуре људских колективитета".[70]

У чланку из 2009, правни стручњаци Цасс Сунстеин и Адриан Вермеуле разматрају број могућих одговора владе на теорије завере, укључујући цензуру и опорезивање. Они закључују да власти треба да се ангажују у контра-говорима и дијалогу, што су назвали "когнитивном инфилтрацијом".[71]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Исситт, Мицах; Маин, Царлyн (2014). Хидден Религион: Тхе Греатест Мyстериес анд Сyмболс оф тхе Wорлд'с Религиоус Белиефс. АБЦ-ЦЛИО. стр. 47—49. ИСБН 978-1-61069-478-0. 
  2. ^ „Цонспиратионнисме”. 
  3. ^ Гоертзел, Т (децембар 1994). „Белиеф ин цонспирацy тхеориес”. Политицал Псyцхологy. 15 (4): 731—742. ЈСТОР 3791630. дои:10.2307/3791630.  "еxпланатионс фор импортант евентс тхат инволве сецрет плотс бy поwерфул анд малеволент гроупс"
  4. ^ „цонспирацy тхеорy”. Оxфорд Енглисх Дицтионарy (3рд изд.). Оxфорд Университy Пресс. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.) "тхе тхеорy тхат ан евент ор пхеноменон оццурс ас а ресулт оф а цонспирацy бетwеен интерестед партиес; спец. а белиеф тхат соме цоверт бут инфлуентиал агенцy (тyпицаллy политицал ин мотиватион анд оппрессиве ин интент) ис респонсибле фор ан унеxплаинед евент"
  5. ^ Аароновитцх, Давид (2009). Воодоо хисториес : тхе роле оф тхе цонспирацy тхеорy ин схапинг модерн хисторy. Лондон, Енгланд: Јонатхан Цапе. ИСБН 9780224074704. ОЦЛЦ 310154675. 
  6. ^ а б Бyфорд, Јован (2011). Цонспирацy тхеориес : а цритицал интродуцтион. Хоундмиллс, Басингстоке, Хампсхире: Палграве Мацмиллан. ИСБН 9780230349216. ОЦЛЦ 802867724. 
  7. ^ Кеелеy, Бриан L. (март 1999). „Оф Цонспирацy Тхеориес”. Тхе Јоурнал оф Пхилосопхy. 96 (3): 109—126. ЈСТОР 2564659. дои:10.2307/2564659. 
  8. ^ а б Баркун 2003, стр. 7.
  9. ^ Баркун, Мицхаел (2011). Цхасинг Пхантомс: Реалитy, Имагинатион, анд Хомеланд Сецуритy Синце 9/11. Цхапел Хилл: Университy оф Нортх Царолина Пресс. стр. 10. 
  10. ^ Фрееман, Даниел; Бенталл, Рицхард П. (29. 3. 2017). „Тхе цонцомитантс оф цонспирацy цонцернс”. Социал Псyцхиатрy анд Псyцхиатриц Епидемиологy (на језику: енглески). 52 (5): 595—604. ИССН 0933-7954. ПМЦ 5423964 Слободан приступ. ПМИД 28352955. дои:10.1007/с00127-017-1354-4. 
  11. ^ Баррон, Давид; Морган, Кевин; Тоwелл, Тонy; Алтемеyер, Борис; Сwами, Вирен (новембар 2014). „Ассоциатионс бетwеен сцхизотyпy анд белиеф ин цонспирацист идеатион”. Персоналитy анд Индивидуал Дифференцес (на језику: енглески). 70: 156—159. дои:10.1016/ј.паид.2014.06.040. 
  12. ^ Доуглас, Карен M.; Суттон, Роббие M. (12. 4. 2011). „Доес ит таке оне то кноw оне? Ендорсемент оф цонспирацy тхеориес ис инфлуенцед бy персонал wиллингнесс то цонспире” (ПДФ). Бритисх Јоурнал оф Социал Псyцхологy. 10 (3): 544—552. ПМИД 21486312. дои:10.1111/ј.2044-8309.2010.02018.x. 
  13. ^ а б Баркун 2003, стр. 58.
  14. ^ а б Цамп, Грегорy С. (1997). Селлинг Феар: Цонспирацy Тхеориес анд Енд-Тимес Параноиа. Цоммисх Wалсх. АСИН Б000Ј0Н8НЦ. 
  15. ^ а б Голдберг, Роберт Алан (2001). Енемиес Wитхин: Тхе Цултуре оф Цонспирацy ин Модерн Америца. Yале Университy Пресс. ИСБН 978-0-300-09000-0. 
  16. ^ а б Фенстер, Марк (2008). Цонспирацy Тхеориес: Сецрецy анд Поwер ин Америцан Цултуре. Университy оф Миннесота Пресс; 2нд едитион. ИСБН 978-0-8166-5494-9. 
  17. ^ Оxфорд Енглисх Дицтионарy Сецонд Едитион он CD-РОМ (в. 4.0), Оxфорд Университy Пресс, 2009, с.в. 4
  18. ^ Бласкиеwицз, Роберт (8. 8. 2013). „Нопе, Ит Wас Алwаyс Алреадy Wронг”. Тхе Скептицал Инqуирер. Цоммиттее фор Скептицал Инqуирy. Приступљено 11. 12. 2015. 
  19. ^ деХавен-Смитх, Ланце (15. 4. 2013). Цонспирацy Тхеорy ин Америца. стр. 3. ИСБН 9780292743793. „Тхе терм "цонспирацy тхеорy" дид нот еxист ас а пхрасе ин еверyдаy Америцан цонверсатион бефоре 1964. ... Ин 1964, тхе yеар тхе Wаррен Цоммиссион иссуед итс репорт, тхе Неw Yорк Тимес публисхед фиве сториес ин wхицх "цонспирацy тхеорy" аппеаред.” 
  20. ^ Баркун, Мицхаел (2016). „Цонспирацy Тхеориес ас Стигматизед Кноwледге”. Диогенес: 039219211666928. дои:10.1177/0392192116669288. 
  21. ^ „Хисторy'с греатест цонспирацy тхеориес”. Тхе Телеграпх. Тхе Даилy Телеграпх. 12. 11. 2008. 
  22. ^ Wест, Харрy Г.; Сандерс, Тодд (2003). Транспаренцy анд цонспирацy: етхнограпхиес оф суспицион ин тхе неw wорлд ордер. Дуке Университy Пресс. стр. 4. ИСБН 978-0-8223-3024-0. 
  23. ^ а б Кахн, Бриан (2. 11. 2017). „Тхере'с а Дамн Гоод Цханце Yоур Неигхбор Тхинкс Цхемтраилс Аре Реал”. Гизмодо Еартхер. Приступљено 5. 3. 2019. 
  24. ^ Wоод, M (2015). „Хас тхе Интернет беен гоод фор цонспирацy тхеорисинг?” (ПДФ). Псyцхологy Постградуате Аффаирс Гроуп (ПсyПАГ) Qуартерлy: 31—33. 
  25. ^ Баллаторе, А (2015). „Гоогле цхемтраилс: А метходологy то аналyзе топиц репресентатион ин сеарцх енгине ресултс”. Фирст Мондаy. 20. дои:10.5210/фм.в20и7.5597. 
  26. ^ Јессе Wалкер, Тхе Унитед Статес оф Параноиа: А Цонспирацy Тхеорy (2013) еxцерпт анд теxт сеарцх
  27. ^ а б в Баркун 2003, стр. 6.
  28. ^ Ас qуотед бy Б.К. Марцус ин "Радио Фрее Ротхбард," Јоурнал оф Либертариан Студиес, Вол 20, Но 2. (СПРИНГ 2006): пп. 17–51. Ретриевед 16 Маy 2013.
  29. ^ Ацхбар, Марк, ур. (1994). Мануфацтуринг Цонсент: Ноам Цхомскy анд тхе Медиа. Блацк Росе Боокс Лтд. стр. 131. ИСБН 978-1-55164-002-0. 
  30. ^ Братицх, Јацк З. (7. 2. 2008). Цонспирацy Паницс: Политицал Ратионалитy анд Популар Цултуре. Стате Университy оф Неw Yорк Пресс, Албанy. стр. 98—100. ИСБН 9780791473344. Приступљено 16. 6. 2015. 
  31. ^ Бyфорд, Јован (12. 10. 2011). Цонспирацy Тхеориес: А Цритицал Интродуцтион. Палграве МацМиллан. стр. 25—27. ИСБН 9780230349216. Приступљено 16. 6. 2015. 
  32. ^ Бирцхалл, Цларе (2004). „Јуст бецаусе yоу'ре параноид, доесн'т меан тхеy'ре нот оут то гет yоу”. Цултуре Мацхине, Децонструцтион Ис/Ин Цултурал Студиес. 6. Архивирано из оригинала 23. 9. 2015. г. Приступљено 11. 3. 2015. 
  33. ^ а б Книгхт, Петер (1. 1. 2003). Цонспирацy Тхеориес ин Америцан Хисторy: Ан Енцyцлопедиа. АБЦ-ЦЛИО. стр. 730—. ИСБН 978-1-57607-812-9. 
  34. ^ Росенбаум, Рон (2012). „Ах, Wатергате”. Неw Републиц. 
  35. ^ Баилyн, Бернард (1992) [1967]. 'Тхе Идеологицал Оригинс оф тхе Америцан Револутион. Цамбридге: Харвард Университy Пресс. АСИН Б000НУФ6ФQ. ИСБН 978-0-674-44302-0. [потребна страна]
  36. ^ Минтз, Франк П. (1985). Тхе Либертy Лоббy анд тхе Америцан Ригхт: Раце, Цонспирацy, анд Цултуре. Wестпорт, ЦТ: Греенwоод. ИСБН 978-0-313-24393-6. 
  37. ^ а б Јустин Фоx: "Wалл Стреетерс лике цонспирацy тхеориес. Алwаyс хаве", Тиме, 1 Оцтобер 2009.
  38. ^ а б Граy, Маттхеw (2010). Цонспирацy Тхеориес ин тхе Араб Wорлд. ИСБН 978-0-415-57518-8. 
  39. ^ Wакин, Даниел Ј. (26. 10. 2002). „Анти-Семитиц 'Елдерс оф Зион' Гетс Неw Лифе он Егyпт ТВ”. Неw Yорк Тимес. Приступљено 26. 8. 2014. 
  40. ^ „2006 Сауди Арабиа'с Цуррицулум оф Интолеранце” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 23. 8. 2006. г.  Репорт бy Центер фор Религиоус Фреедом оф Фреедом Хоусе. 2006
  41. ^ а б в Цохен, Рогер (20. 12. 2010). „Тхе Цаптиве Араб Минд”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  42. ^ Сталинскy, Стевен (6. 5. 2004). „А Васт Цонспирацy”. Натионал Ревиеw. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. 
  43. ^ Wест, Харрy Г.; et al. Transparency and Conspiracy: Ethnographies of Suspicion in the New World Order. Duke University Press Books. стр. 4, 207—08. 
  44. ^ Shermer, Michael, and Pat Linse. Conspiracy Theories. Altadena, CA: Skeptics Society, n.d. Print.
  45. ^ Jewett, Robert; John Shelton Lawrence (2004) Captain America and the crusade against evil: the dilemma of zealous nationalism Wm. B. Eerdmans Publishing p. 206.
  46. ^ Olmsted, Kathryn S. (2011) Real Enemies: Conspiracy Theories and American Democracy, World War I to 9/11, Oxford University Press, p. 8.
  47. ^ а б Nefes, Türkay S (2013). „Political parties' perceptions and uses of anti-Semitic conspiracy theories in Turkey”. The Sociological Review. 61 (2): 247—264. doi:10.1111/1467-954X.12016. 
  48. ^ а б Nefes, Türkay S. (2012). „The History of the Social Constructions of Dönmes (Converts)*”. Journal of Historical Sociology. 25 (3): 413—439. doi:10.1111/j.1467-6443.2012.01434.x. 
  49. ^ Barkun 2003, стр. 3.
  50. ^ а б в Berlet, Chip (septembar 2004). „Interview: Michael Barkun”. Приступљено 1. 10. 2009. „The issue of conspiracism versus rational criticism is a tough one, and some people (Jodi Dean, for example) argue that the former is simply a variety of the latter. I don't accept this, although I certainly acknowledge that there have been conspiracies. They simply don't have the attributes of almost superhuman power and cunning that conspiracists attribute to them.” 
  51. ^ Imhoff, Roland (17. 4. 2018). „Conspiracy Theorists Just Want to Feel Special”. motherboard.vice.com. Приступљено 6. 7. 2018. 
  52. ^ Baigent, Michael; Leigh, Richard; Lincoln, Henry (1987). The Messianic Legacy. Henry Holt & Co. ISBN 978-0-8050-0568-4. 
  53. ^ Goertzel (1994). „Belief in Conspiracy Theories”. Political Psychology. 15 (4): 731—742. JSTOR 3791630. doi:10.2307/3791630. Архивирано из оригинала 31. 08. 2006. г. Приступљено 7. 8. 2006. 
  54. ^ Douglas, Karen; Sutton, Robbie (2008). „The hidden impact of conspiracy theories: Perceived and actual influence of theories surrounding the death of Princess Diana”. Journal of Social Psychology. 148 (2): 210—22. PMID 18512419. doi:10.3200/SOCP.148.2.210-222. 
  55. ^ а б Hofstadter, Richard (1965). The Paranoid Style in American Politics and Other Essays. New York: Alfred A. Knopf. стр. 32—33. ISBN 978-0-674-65461-7. 
  56. ^ а б Hodapp, Christopher; Alice Von Kannon (2008). Conspiracy Theories & Secret Societies For Dummies. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-18408-0. 
  57. ^ Berlet, Chip; Lyons, Matthew N. (2000). Right-Wing Populism in America: Too Close for Comfort. New York: Guilford Press. ISBN 978-1-57230-562-5. [потребна страна]
  58. ^ Swami, Viren; Coles, Rebecca; Stieger, Stefan; Pietschnig, Jakob; Furnham, Adrian; Rehim, Sherry; Voracek, Martin (2011). „Conspiracist ideation in Britain and Austria: Evidence of a monological belief system and associations between individual psychological differences and real-world and fictitious conspiracy theories”. British Journal of Psychology. 102 (3): 443—463. ISSN 2044-8295. PMID 21751999. doi:10.1111/j.2044-8295.2010.02004.x. 
  59. ^ Vedantam, Shankar (5. 6. 2006). „Born With the Desire to Know the Unknown”. The Washington Post. стр. A02. Приступљено 7. 6. 2006.  Sociologist Theodore Sasson has remarked, "Conspiracy theories explain disturbing events or social phenomena in terms of the actions of specific, powerful individuals". By providing simple explanations of distressing events—the conspiracy theory in the Arab world, for example, that the September 11 attacks were planned by the Israeli Mossad—they deflect responsibility or keep people from acknowledging that tragic events sometimes happen inexplicably."
  60. ^ Wilson, Keith (1. 11. 1996). Forging the Collective Memory: Government and International Historians through Two World Wars. Berghahn Books. ISBN 978-1-78238-828-9. 
  61. ^ а б в г д Latour, Bruno (zima 2004), „Why Has Critique Run out of Steam? From Matters of Fact to Matters of Concern.” (PDF), Critical Inquiry, 30 (2): 225—48, doi:10.1086/421123, Архивирано из оригинала (PDF) 16. 09. 2012. г., Приступљено 16. 9. 2012 
  62. ^ Kelly, Michael (12. 6. 1995). „THE ROAD TO PARANOIA”. The New Yorker. ISSN 0028-792X. Приступљено 9. 4. 2018. 
  63. ^ Barkun 2003, стр. 230.
  64. ^ Barkun 2003, стр. 207, 210, 211.
  65. ^ Barkun 2003, стр. 193, 197.
  66. ^ Barajas, Joshua (15. 2. 2016). „How many people does it take to keep a conspiracy alive?”. PBS NEWSHOUR. Public Broadcasting Service (PBS). Приступљено 22. 7. 2016. 
  67. ^ Grimes, David R (26. 1. 2016). „On the Viability of Conspiratorial Beliefs”. PLOS ONE. 11 (1): e0147905. Bibcode:2016PLoSO..1147905G. PMC 4728076 Слободан приступ. PMID 26812482. doi:10.1371/journal.pone.0147905. 
  68. ^ Popper, Karl (1945). „14”. Open Society and Its Enemies, Book II. London: Routledge and Kegan Paul. 
  69. ^ а б „Extracts from "The Open Society and Its Enemies Volume 2: The High Tide of Prophecy: Hegel, Marx and the Aftermath" by Karl Raimund Popper (Originally published 1945)”. Lachlan Cranswick, quoting Karl Raimund Popper. Архивирано из оригинала 03. 09. 2006. г. Приступљено 28. 07. 2019. 
  70. ^ Cumings, Bruce (1999). The Origins of the Korean War, Vol. II, The Roaring of the Cataract, 1947–1950. Princeton, NJ: Princeton University Press. [потребна страна]
  71. ^ Sunstein, C. R.; Vermeule, A. (2009). „Conspiracy Theories: Causes and Cures”. Journal of Political Philosophy. 17 (2): 202—27. doi:10.1111/j.1467-9760.2008.00325.x. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Teorija_zavere&oldid=26318888”