Ума

С Википедије, слободне енциклопедије
Проценат муслиманског становништва на свету

Ума (арап. أمة ['uma]) је арапска реч која означава заједницу или нацију. Разликује се од речи šaʿab (شعب) која значи народ са заједничким прецима и географијом. Према томе, може се рећи да је наднационална заједница са заједничком историјом.

То је синоним за umma al-islāmiyya (الأمة الإسلامية = „Исламска нација“), који се обично користи да означи колективну заједницу исламских народа. У Kur'anu umma се обично односи на једну групу која дели заједничка верска уверења, посебно она која су предмет божанског плана спасења.[1][2] У контексту панисламизма и политике, реч ума се користи да означи концепт заједнице верника (umma al-mu'minīn (أمة المؤمنين)) и самим тиме читавог исламског света.

Општа употреба[уреди | уреди извор]

Реч ума се у арапском језику односи на „народ“, тачније на муслимански народ са заједничком идеологијом и културом. У Кур'ану према речи Аллаха реч ума се односи на муслимане. Она се чешће користи у исламским земљама. Исламска ума апсолутно се односи на јединство муслимана широм света. То је заједничка реч која дели људе на две класе: једни од њих су муслимани, а други су немуслимани. Немуслимани се посматрају као браћа и сестре у погледу свих бића, синова Адама[потребан цитат]. Исламска ума је одговорна за поштовање религије и зато користи заједници без обзира да ли је заједница муслиманска или немуслиманска[потребан цитат].

Поред своје строге верске конотације, реч uma (أمة) се у арапском користи у општем смислу „нације“, као al-umma wa al-šuʿūb (الأمم والشعوب = „нације и народи“). Арапски израз за Уједињене нације на арапском је ạl-umma ạl-mutaḥida (الأمم المتحدة = „Уједињене нације“). У исламском смислу заједнице муслимана, речи обично претходи арапски одређен члан.

Употреба у исламу и порекло[уреди | уреди извор]

Фраза umma wāḥida (أمة واحدة = „једна заједница“) у Кур'ану односи се на цео исламски свет који је постојао у то време. Кур'ан каже: „Ти [Муслимани] су најбољи народ човечанства, заповедајући шта је праведано (maʿruf, буквално „препознат [као добар]“) и забрањујући шта је погрешно (munkar, буквално „признато [као зло]“)“ [3 : 110].

Коришћење је додатно појашњено Уставом из Медине, рани документ за који се каже да је настао преговорима Мухамеда 622. године са водећим кланова Медине, експлицитно односећи се на јеврејске и паганске грађане Медине као припадника уме.[3][4][5][6]

Настанак Уме[уреди | уреди извор]

У време Мухамеда, пре концепције уме, арапским заједницама су обично управљала сродства.[7] Другим речима, политичка идеологија Арапа центрирана је око племенских склоности и крвних веза.[7] У сред једног племенског друштва, религија ислама појавила се и заједно са њом концепт уме. Ума се појавила у складу са идејом да је гласник или пророк послат у заједницу.[1] Међутим, за разлику од ранијих гласника који су били послати у различите заједнице у прошлости (што се може наћи међу пророцима у Старом завету), Мухамеду је дат задатак да развије универзалну уму и то не само за Арапе.[1] Мухамедова сврха као курира је била да пренесе божанску поруку, и да води исламску заједницу ка спасењу.[1] Пошто је Мухамед гласникуме, указује да постоји божанска порука, што додатно указује да Бог управља животним пословима уме.[7] Према томе, сврха уме треба да буде заснована на религији, пратећи заповести Божје, радије него сродство.[7]

Употреба уме у Кур'ану[уреди | уреди извор]

Постоје укупно шездесет два случаја где се термин ума се помиње у Кур'ану.[8] Употреба речи ума у Кур'ану готово увек односи се на етичке, језичке, или верска тела људи који су предмет божанског плана спасења.[1][9] Значење термина ума у Кур'ану изгледа да се трансформише кроз хронологију Кур'ана.[8] Када се реч први пут користи у Кур'ану тешко ју је разликовати од појма qаwм што се може превести као племе.[7] Кур'ан признаје да свака ума има гласника који је послат да пренесе божанску поруку заједници и да све уме чекају коначну Божју пресуду.[7][9] Иако значење уме почиње са општом применом речи, она се постепено развија у општу ознаку за верску заједницу, а потом се развија да се конкретно односи на муслиманску заједницу.[8] Пре него што је почела искључиво да се односи на Муслимане, ума је обухватала и јеврејске и хришћанске заједнице као једнаке са муслиманима и односи се на њих као следбенике Књиге.[7][9] Ово је допуњено Уставом из Медине који проглашава све чланове уме, без обзира на религију, припадницима „једне уме“.[7] У овим одломцима из Кур'ана, ума може да се односи на јединство човечанства кроз заједничка веровања монотеистичких религија.[8] Међутим, Дени истиче да најскорија ума која је примила Божијег гласника је арапска ума.[9] Како су муслимани постали јачи током боравка у Медини, арапска ума сузила на једну уму искључиво за муслимане.[9] Ово је потврђено на ресакрализацијомн Кабе и Мухамедовом одлуком да ида на ходочашће у Меку, уз преусмеравање молитве од Јерусалима ка Меки.[9] Период у коме се термин умамет користи најчешће је у оквиру трећег меканског периода праћено мединским периодом.[9] Широка употреба термина током ова два временска периода показује да је Мухамед настојао да развије концепт уме и да издвоји муслиманску заједницу.[9] Поред тога, рани мекански ајети углавном изједначавају уму са религијом, док у мединском периоду се одломци из Кур'ана односе конкретније на однос умр и религије.[9] Коначни ајети који се односе на уму у Кур'ану односи се на муслимане као „најбољу заједницу“ и сходно томе довело је да се ума ексклузивно повезује за ислам.[9]

Меканска ума[уреди | уреди извор]

У почетку није изгледало да ће се нова муслиманска заједница противити племенима који су већ постојали у Меки.[10] Први муслимани нису раскидали традиционалне обичаје Курејша јер визија за нову заједницу укључује моралне норме које нису биле непознате у племенском друштву Меке.[10] Међутим, оно што разликује ову заједницу од племена био је њен фокус на морал у животу особе.[10]

Мединска ума[уреди | уреди извор]

Након што су Мухамед и први следбеници били присиљени да напусте Меку, заједницу су поздравили и примили Ансари у Медини, група пагана који су прешли у ислам.[1][11] Упркос томе што је Медина већ окупирана од бројних јеврејских и политеистичких племена, долазак Мухамеда и његових следбеника није изазвала никакву опозицију становника Медине.[11] По доласку у Медину, Мухамед основао Медински устав са разним племенским вођама у циљу формирања меканских имиграната и становника Медине у једну заједницу, уму. Уместо да ограничава чланове уме на једно племе или верску припадност као што је био случај када се ума први пут развила у Меки, Медински устав осигурао је да је ума састављена од различитих људи и веровања што је у суштини чини надплеменом.[12] Исламски историчар, Табари, сугерише да су првобитне Мухамедове намере по доласку у Медину биле да успостави џамију, међутим то је мало вероватно.[13] Табари такође тврди да је Мухамед први пут одржао заједничку молитву петаком у Медини.[14] Молитва је одржана у петак јер је петак служио као пијачни дан у Медини како би се омогућило Јеврејима да светкују суботу.[14] Чланство у уми није ограничена на истрајности у муслиманској вери, већ обухвата сва племена све док признају Мухамеда (и његоце следбенике) као заједницу и политичку личности на власти.[13][15] Уставом из Медине се тврди да су јеврејска племена и муслимани из Медине формирали „једну уму“.[7] Могуће је да је мединска ума била чисто секуларна (у односу на касније трансформације уме у Меки) због разних веровања и праксе својих чланова.[13] Сврха Устава из Медине је да подржи политичке обавезе и друштвене односе између различитих племена.[13] Чланови мединске заједнице, иако не потиче из исте вере, су посвећени једно другом кроз жељу да бране опште добро заједнице.[13] Другим речима, заједница је уједињена да сачува своје заједничке интересе.[13] Народ других верских уверења, а посебно они који се сматрају „Народима Књиге“ су добиле посебну Божију заштиту кроз уговор о ḏими.[7] Овим верским групама је гарантована безбедност по Богу и Мухамеду због њихове заједничке верске историје јер су били „следбеници Књиге“. Ḏима је служила као нека врста савеза између муслимана и немуслимана.[7] У ранијим ḏима споразумима, обе групе су посматране као равноправне у статусу и обе су биле у обавези да помогну оној другој. Међутим, у каснијим уговорима, након што је ислам стекао више снаге широм Арабије, ḏима је схваћена као испуњење верских дужности муслимана заједно са исплатом зеката.

Медински устав[уреди | уреди извор]

Медински устав је документ који је направљен од стране пророка Мухамеда како би регулисао социјални и политички живот у Медини.[16] Бави се различитим племенским питањима као што су организовање и руководство племенских група које учествују, ратовање, крвави новац, откуп заробљеника и ратни расходи.[17] На почетку документа се муслимани из Курејша (оних из Меке) и муслимани из Јатриба (оне из Медине) декларишу као ума или једна заједница.[17] Реч ума појављује се поново када се документ се односи на уговор са Јеврејима и наводи се да су Јевреји ума која постоји уз уму муслимана или да могу бити укључени у исту уму као муслимани.[17] Документ ипак наводи да ће Јевреји који се придруже муслиманима да примају помоћ и да имају једнака права.[17] Поред тога, Јеврејима ће бити гарантована безбедност од муслимана, и одобрено им је да одржавају своју религију као што муслимани одржавају своји.[17] Ово закључује да ума није стриктно верска заједница у Медини.[7] Устав из Медине набраја разна мединска племена која су произашли из Аwс и Хазрај као и неколико јеврејских племена којима је одобрено да задрже своју племенску организацију и руководство.[17] У документу се такође открива да свака група, Муслимани и Јевреји, је одговорна за своје финансије, осим у време рата када деле трошкове.[7][17]

Повратак у Меку[уреди | уреди извор]

Након пада Меке, за чланство у уми потребна је посвећеност исламу.[13] Ово се десило као резултат то9га да је ислам почео да се издваја не само из паганства, али и јудаизма и хришћанства наглашавајући модел заједнице на основу Аврама.[10][10] Чланство у уми је сада било на основу два главна принципа. Први је да славе Бога на мирул, и друго како би се правилно славио Бог мора се бити у вођеној заједници.[10]

Основа овога новог друштва су били нови односи између људских бића и Бога, и између људских бића и других. Друштво је заједно одржао Посланик. Завади међу муслиманским клановима су забрањени.[10] Мухамедова заједница је дизајнирана да трансформише сам свет кроз деловање у њему.[10]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Houtsma, M. Th (1987). E.J. Brill's First Encyclopaedia of Islam, 1913-1936. BRILL. стр. 125—126. ISBN 9004082654. 
  2. ^ Houtsma, M. Th. (1987). E. J. Brill's First Encyclopedia of Islam, 1913-1936. E. J. Brill. 
  3. ^ Firestone, Reuven (1999). Jihād: The Origin of Holy War in Islam. New York: Oxford University Press. стр. 118. ISBN 978-0-19-512580-1. 
  4. ^ „Muhammad”. Encyclopedia of Islam Online. 
  5. ^ Watt, W. Montgomery (1956). Muhammad at Medina. Oxford: Clarendon Press. 
  6. ^ Serjeant, R. B. (1964). „The Constitution of Medina”. Islamic Quarterly. 8: 4. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Watt, W. Montgomery (1972). Muhammad at Medina. Oxford: Clarendon Press. 
  8. ^ а б в г Bearman, P.; Th. Bianquis; C. E. Bosworth; E. van Donzel; W. P. Heinrichs (2013). „"Umma"”. Encyclopedia of Islam (Second изд.). Brill Online. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и Denny, Frederick Mathewson (avgust 1975). „The Meaning of "Ummah" in the Qur'an”. History of Religions. The University of Chicago Press. 15 (1): 34—70. doi:10.1086/462733. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж Hodgson, Marshall G. S. (1974). The Venture of Islam: Conscience and History in a World Civilization. Chicago, IL: The University of Chicago. 
  11. ^ а б Ye'or, Bat (1985). The Dhimmi: Jews and Christians under Islam. Cranberry, NJ: Associated University Press. 
  12. ^ Goitein, S.D. (1968). Studies in Islamic History and Institutions. Leiden, Netherlands: E. J. Brill. 
  13. ^ а б в г д ђ е Peters, Francis E.; Esposito, John L. (2006). The children of Abraham: Judaism, Christianity, Islam. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12769-9. [мртва веза]
  14. ^ а б Watt, W. Montgomery; M.V. McDonald (1987). „The History of al-Tabari: The Foundation of the Community”. VII. Albany, NY: State University of New York. 
  15. ^ Peters, F. E. (1994). Muhammad and the Origins of Islam. Albany, NY: State University of New York. 
  16. ^ Esposito, John L. (2004). „"Ummah"”. The Islamic World: Past and Present. Oxford: Oxford University Press. 
  17. ^ а б в г д ђ е Lecker, Michael (2013). „Constitution of Medina”. Encyclopedia of Islam. Three.