Васпитање у Античком Риму

Рим је основан 753. г. п. н. е. и налазио се на левој обали Тибра. Представљао је границу између Латина и Етрураца и лежао је на путу који је водио до мора, тако да је био тачка сусрета три различита народа: Латина, Етрураца и Сабина. Кроз векове свог постојања развио се од малог града на Тибру у централној Италији у империју. Како се мењао сам Рим тако се мењало и васпитање у Риму.

Васпитање у Античком Риму прошло је више периода:

1. Родовски (до 6. века п. н. е.)
2. Републикански (од 6. века п. н. е. до 27. г. п. н. е.)
3. Императорски период (од 27. г. п. н. е. до 476. г. н. е. (до пада Рима код Источне Готе))

Родовски период

Породица је била најважнија у животу старих Римљана, тако да се и образовање одвијало у породичном окружењу. Отац, као глава породице, имао је власт над својом децом као што је имао власт над робовима. Римско право му је дозвољавало да одлучи о животу своје деце, па су тако болесну и слабу децу по рођењу могли осудити на смрт, али то се није дешавало често. Због сиромаштва, неке породице су новорођенчад излагали по угловима улица. На тај начин су могли да продају децу у робове или женама које нису имале своју децу. Деца која су остајала у кућама своје породице добијали су васпитање које је имало морални, друштвени и војни карактер. Мајчина главна улога била је да остане код куће и брине о деци. Деца су морала да поштују и оца и мајку, толико да пред њима нису смели да изговоре неку непристојну реч или да се непристојно понашају. Након првих неколико година детињства, улогу мајке у васпитању дечака је преузимао отац, а мајка би настављала да са ћеркама води домаћинство. Велики део васпитања дечака сводио се на непрестану имитацију понашања оца. Дечаци су се образовали само онолико колико је то било потребно за свакодневни живот обичног Римљанина. Дечаци су вежбали атлетику, трчање, јахање, рвање, пливање… Понекад би у породици учили да читају, пишу и рачунају. Циљ васпитања у овом периоду био је да се на децу пренесу традиционални обичаји.

Републикански период

Школски прибор у Античком Риму, стална поставка Народног музеја у Пожаревцу

У доба републиканског Рима мајка је одгајала дете до његове седме године, а након тога ту обавезу је на себе преузимао отац исто као и у доба родовског уређења. Девојчице су од мајке училе како да воде домаћинство, док су дечаци учили да читају и пишу и понекад би учили историју и право (подучавање из ова два предмета сведено је на минимум). Када би дечак напунио шеснаест година, наредних годину дана би обављао приправнички стаж у јавном животу, при чему је бригу о њему преузимао неки од старих пријатеља породице који је имао политички углед и који је био задужен да дечака научи лекцијама о политичком говорништву. Тај период је сматран као прелазна фаза између строгог породичног васпитања и слободе коју је омогућавао јавни живот. После приправничког стажа следила је војна служба. Младићи су у почетку били обични војници, а ако би у борбама показали храброст могли су да добију звање официра.

Шестар у Античком Риму, стална поставка Народног музеја у Пожаревцу

Императорски период

Императорски период Рима трајао је више од 500 год. и за тако дугу и моћну империју био је потребан велики чиновнички апарат. Због тога царска власт забрањује приватне школе и оснује државне, које су биле под контролом (зато су императори добро плаћали учитеље, а давали су повластице и свештенству тако да су у своју службу стављали и школу и религију). Овај период Рима значајан је по томе што се оснивају школе универзитетског типа у којима се изучавала: књижевност, реторика, филозофија, право, математика, техника, медицина. Оваквих школа било је у свим већим градовима империје. Ученици су искључиво били из имућних породица, јер је школарина била превисока. Са опадањем римске империје све више долази до стагнације у култури и образовању, које све више поприма религиозни карактер, да би он у средњем веку потпуно овладао школом.

Римска школа

Систематизација и употреба знања Римска књижевност у свему је епигонска у односу на грчку. Једна једина књижевна форма оригинално припада Римљанима и то је сатира. У ширем културном контексту они су се ослањали на Грке, такође. Међутим, у додиру с неким народом, нарочито у каснијем периоду, мајсторском вештином прихватајући туђе добре ствари и инкорпорирајући их у своје обичаје и достигнућа, добијали би једну нову творевину, бољу и напреднију. Највиши домет постигли су у домену управе. Образовање је као и код Грка у почетку било кућно и насумично, да би веома брзо прерасло у системско и организовано. Васпитање деце у старом Риму сматрало се за једну од најсветијих дужности главе породице (патер фамилијас). Био је обичај да писци опомињу родитеље да не поверавају своју децу на старање робовима, нарочито не страним, како не би покварили свој реторски стил, па ипак зна се да су баш робови у највећем броју случајева били задужени за образовање деце, као и то да су они често били грчког порекла. У Риму су врло рано основане јавне школе које су својим деловањем обухватале области основног образовања и у које су полазила деца од око седам година. Оне су се налазиле на Форуму, испод портика. Ову основну школу водио је учитељ граматикус. Деца су учила класичне писце- Енија, касније Вергилија и тумачила њихове стихове, што је такође било подражавање грчког начина образовања које је започињало са Хомером. Томе је следило учење рачуна, али се оно у многоме разликовало од данашњег, јер се у то време није знало за нулу, па су ти часови више личили на веронауку, будући да су се резултати учили напамет, а питагорејске таблице понављале у недоглед. Поред латинског језика учио се и грчки, који је сматран за језик науке, као и за језик класичних песника и филозофа. Ово може да се посматра и са практичне стране, с обзиром на то да су кућни робови били већином Грци. У школи граматикуса владала је строга дисциплина и примењивано је, понекад, веома сурово телесно кажњавање. Важно је напоменути да су у Риму девојчице такође добијале образовање и управо су ове основне школе биле мешовите, док би се деца у наставку школовања раздвајала. Између дванаесте и петнаесте године, када би савладали све што је граматикус имао да их научи, дечаци би прелазили у школу ретора. Реторска вештина поникла је на Сицилији, у грчким колонијама, па су учитељи углавном били Грци, али у класичном, Цицероновом периоду (I век пре н.е.) и латински ретори започињу своју ширу делатност. Ово образовање подразумевало је да младић савлада теорију беседништва, али да обавезно овлада и праксом, како би знање било употребљиво. Ученици би били поверени некој угледној особи коју би слушали на Форуму и која би им служила за пример. Као најзначајнији део практичне наставе развијен је читав низ најразноврснијих реторских вежби, систематизованих у уџбенике, кроз које би младићи вежбали таленат и стечено знање. Током образовања они су се међусобно огледали на беседничким турнирима које су организовали њихови учитељи. Све у свему, римски младићи који су пролазили кроз овакав систем образовања нису добијали никакву ни научну, нити културну ширину. Заправо, то је била привилегија малог броја стручњака, чији рад није у многоме цењен. Грчке филозофске школе, које су такође налазиле своје место у разним учионицама близу тргова, а које су једине могле, поред кућног образовања, да пруже ученицима неко шире образовање и да развију темељнији начин мишљења, често су биле затваране, а Грчки филозофи, који су у њима радили, били протеривани. Синови богатих патрицијских породица, после завршене реторске школе, око седамнаесте или осамнаесте године, проширивали би своје видике тако што би одлазили на студијско путовање у Грчку и то у Атину и на Родос. Тако се завршавало васпитање и образовање римских младића класичног периода које је имало надасве утилитарни карактер и они би тада могли да заузму своје место у оквиру војног, политичког или управног система римске државе. На васпитање девојака у Риму утицале су општеприхваћене моралне норме и улога коју је жена имала у таквом друштву. У прво време сматрало се да је довољно да девојка буде навикнута да слуша, да буде скромна и да преде вуну, како би постала добра супруга и мајка. Са вртоглавим развојем римског друштва то је врло брзо постало незадовољавајуће и одбачено је. Већ је напоменуто да су основне школе биле мешовите и да су се до око петнаесте године девојчице и дечаци једнако васпитавали. Обогаћивање свог образовања девојке су могле да наставе двојако. Аристократске девојке, из богатих породица, могле су у својој кући да имају приватне часове које је држао тутор, али су постојале и заједничке приватне школе, у којима су учитељи углавном били Грци. Девојке су училе књижевност грчког и латинског језика, нарочито поезију, за коју су биле охрабриване да саме састављају. Истакнуто место у њиховом образовању, по угледу на Грке, имала је музика, те су девојке училе да певају епове пратећи их лиром. Нису све девојке биле ограничене на ову врсту отменог образовања. Оне девојке које су се нарочито истицале интересовањем, озбиљношћу и дубљом интелигенцијом одавале су се проучавању филозофије, као највишег домета образовања, самостално или уз помоћ тутора. Наравно, овако широко образовање нису могле да приуште својим кћерима плебејске породице и те девојке би, по завршеној основној школи, добијале од мајке само упутства за вођење домаћинства. Римске девојке, како се чини, имале су веома либерално васпитање, чак либералније од младића и управо то допринело је јачем продору хеленског духа у римско друштво. Њихово васпитање било је углавном приватно и тиме није нужно било под контролом одређеног учитеља. Због свега, у Риму је било изузетних самосвесних угледних госпођа које су, када би постале матроне, то јест господарице куће након удаје, често у својим салонима окупљале песнике и филозофе и тако инспирисале одређене друштвене тенденције. У појединачним случајевима, због свог образовања, жене би одбијале да се подвргну традиционалној улози која им је намењена, па су их римски моралисти строго критиковали, критикујући тако и само образовање које је женама било доступно.