Заједнички подухват
Заједнички подухват (енгл. joint venture) је уговор коме две или више особа, или предузећа, удружују своју имовину и/или рад ради остварења унапријед одређеног пословног подухвата, а после, пошто се пословни потхват испуни, особе се раздружују, с тим да учесници пропорционално свом уделу или договору деле добитак и сносе губитак.[1]
Заједнички подухват је сличан партнерству, али се од њега разликује по томе што се односи на унапред одређену пословну операцију чије је остварење везано на одређено време (макар и на више година), док партнерство представља заједничко вођење послова у свим сегментима њихове делатности и у правилу је трајан пословни однос.
Формулисање[уреди | уреди извор]
Јоинт вентуре може се формулисати кроз низ корака, при чему је за сваки потребно много рада, те сваки корак мора бити прецизан. Ти кораци су:[2]
- циљеви, структура и пројектовање форме заједничког подухвата, укључујући и износ улагања као и финанцијске аранжмане и дуг
- производи које ће предузеће заједничког подухвата производити, њихов технички опис и употреба
- алтернативне производне технологије
- процењене вредности опреме
- процењена цена (е) производа
- цена финанцијског улагања
- анализа тржишта за производ који ће се производити, унутар и изван тероторија
- анализа конкуренције
- пројектовање продаје и метода дистрибуције
- детаљи понуде, укључујући и маркетинг (рекламирање), транспорт и складиштење производа, као и њихово испитивање квалитета, послови везани уз нуспроизводе и отпад
- процењени трошкови за трансфер технологије
- страни маркетинг на циљаном тржишту
- потребно особље и њихова обука
- финанцијска пројекција
- утицај на околину
- социјална накнада.
Студија изводљивости[уреди | уреди извор]
Студија изводљивост показује исплативост пројекта заједничког подухвата, а у њу је укључен читав низ параметара, као што су:
- партнери заједничког подухвата
- циљеви и структура предузећа заједничког подухвата
- улагање и финанцирање пројекта
- производи предузећа те њихов опис
- технологија производње
- трошкови потребне опреме
- трошкови трансфера технологија
- анализа ценовна користи
- анализа тржишта
- анализа конкуренције
- трошкови опскрбе, транспорта, складиштења, нуспроизвода и отпада.
- потребно особље и њихова обука.
Мане[уреди | уреди извор]
Неки од недостатака у заједничком подухвату могу бити: [3]
- различите филозофије у одређивању очекивања и циљева између јоинт вентуре партнера.
- неравнотежа у висини улагања и стручности.
- неадекватна идентификација, подршка и компензација код вишег вођства и менаџментског тима.
- приликом удруживања предузећа из различитих континената, долази до сукоба култура и начина руковођења код ЈВ партнера.
Постотак заједничког улагања[уреди | уреди извор]
У Сједињеним Државама, да би се основало јоинт вентуре друштво, потребан је сљедећи ниво улагања:[4]
Страни инвестициони партнери у САД-у морају уложити минимално 25% од укупне вредности главнице. Кинески улагачи немају законом предвиђени минимум улагања.
Прекид[уреди | уреди извор]
Јоинт вентуре друштво може престати са радом када се:
- остваре циљеви ЈВ потхвата
- не остваре циљеви ЈВ потхвата
- један или оба партнера се не слажу са циљевима заједничке ЈВ твртке
- један или оба партнера почињу развијати нове циљеве
- истекне време заједничког потхвата
- због правних или финансијских разлога
- због развоја тржишних услова у којима заједнички потхват више није релевантан.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Wаллаце, Роберт (2004). Стратегиц Партнерсхипс: Ан Ентрепренеур'с Гуиде то Јоинт Вентурес анд Аллианцес. Каплан Публисхинг. ИСБН 978-1-60714-060-3.
- ^ Схаринг Цапитал, Тецхнологy, Хуман Ресоурцес, Рискс анд Реwардс
- ^ Јоинт Вентуре Лаw & Легал Дефинитион
- ^ Тхе прос анд цонс оф јоинт вентурес
Литература[уреди | уреди извор]
- Wаллаце, Роберт (2004). Стратегиц Партнерсхипс: Ан Ентрепренеур'с Гуиде то Јоинт Вентурес анд Аллианцес. Каплан Публисхинг. ИСБН 978-1-60714-060-3.
