Đavo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Đavo zaleđen u centru Kokita, devetog kruga pakla u Božanstvenoj komediji
Srednjovekovna ilustracija pape Silvester II pokušava da se dijalog sa đavolom, cca. 1460.

Đavo (ili Đavol; od grč. Διάβολος, preko stsl. Дїаволъ), Satana (Sotona; hebr. שָׂטָן, aram. שִׂטְנָא, lat. Sátanas, sa prvobitnim značenjem u hebr. jeziku „protivnik”, „tužitelj (pred sudom)” (Ps 109;6; usp. Za 3.12;Jb 1.6; Za 3.12)) ili vrag, u religiji predstavlja personifikaciju zla, neprijatelja ljudima i Bogu, palog anđela, demona ili manje božanstvo.[1][2] Smatra se objektivizacijom neprijateljske i destruktivne sile.[3]

Teško je precizirati određenu definiciju bilo kog stepena složenosti koja će obuhvatiti sve tradicije, osim toga što je manifestacija zla. Ima smisla razmatrati đavola kroz objektiv svake od kultura i religija koje imaju đavola kao deo svojih mitova.[4]

Istorija ovog koncepta je isprepletana sa teologijom, mitologijom, psihijatrijom, umetnošću i književnošću, pri čemu održava validnost i razvija se nezavisno unutar svake tradicije.[5] To se istorijski dešava u mnogim kontekstima i kulturama, i ima mnogo različitih imena — Šejtan, Lucifer, Belzebub, Mefistofeles — i atributa: on se portretiše kao plav, crn ili crven; prikazuje se kao da ima rogove na glavi, i bez rogova, i tako dalje.[6][7]

Ideja đavola je često bila ozbiljno shvaćena, mada ne uvek, na primer kada se figure đavola koriste u reklamiranju i na omotima slatkiša.[4][8]

Definicije[uredi | uredi izvor]

U svojoj knjizi „Đavo: Percepcija zla od antike do primitivnog hrišćanstva” (engl. The Devil: Perceptions of Evil from Antiquity to Primitive Christianity), Džefri Barton Rasel diskutuje razna značenja i poteškoće koje se susreću prilikom korišćenja termina đavo. On ne pokušava da definiše reč u opštem smislu, ali opisuje ograničenu upotrebu koju namerava da primeni za reč u svojoj knjizi — ograničenu da bi se „minimizovala ova poteškoća” i „radi jasnoće”. U svojoj knjizi Rasel koristi reč đavo kao „antropomorfizam zla koji se sreće kod raznih kultura”, za razliku od reči šejtan, koju specifično rezerviše za figuru u avramskim religijama.[2]

U uvodu u svoju knjigu Sotona: Biografija, Henri Ansgar Keli diskutuje različita razmatranja i značenja na koja je naišao u upotrebi izraza kao što su đavo i satana, itd. Mada ne daje opštu definiciju, on to opisuje to u svojoj knjizi kao „kad god se dijabolos koristi kao pravo ime satane”, što napominje koristeći mali format velikih slova.[9]

Đavo u slovenskoj mitologiji[uredi | uredi izvor]

Vrag ili Đavo kakav se susreće i zatiče u ←srpskim narodnim verovanjima i umotvorinama, izgrađen je nakon pokrštavanja Slovena, pod snažnim uticajem Crkve. Uzroke ovoj pojavi treba tražiti u staroj slovenskoj mnogobožačkoj veri. Na Đavola su prenesene funkcije i mitovi koji su se ranije vezivali za neke od slovenskih vrhovnih bogova, a isto se dogodilo i sa germanskim Vodanom i slovenskim Crnobogom.

Ličnost je jako složena. Nijedan drugi demon nije imao tako raznoliku istoriju; ni jedan drugi nije preopterećen tolikom nasledstvom iz stare vere. I dan-danas se naziva imenom nekadašnjeg slovenskog vrhovnog boga (v. Čajkanović): to je ime Daba, koje je hipokoristika od imena Dabog. Zajedničko slovensko ime za Đavola (ruski „čort”, češki „čert”, poljski „čart”, lužičkosrpski „cart”) prvobitno je bila epiklaza ne za Đavola, nego baš za Daboga, koji je bog čaranja (par exellence).

Po ovim svojim najvažnijim oznakama, Đavo je zamenik paganskog vrhovnog boga, pa otuda i potiče njegov udeo u kultu, naročito ako je reč o nekoj nedozvoljenoj radnji, uvek se apeluje na Đavolovu pomoć ili se (žrtvama, zaklinjanjima, molitvama) utiče na njega da barem ne smeta. Otuda verovatno i poslovica „Uždi svecu jednu sveću, a Đavolu dve“. Đavo ima neke osobine i telesne karakteristike koje su na njega prenesene sa drugih demona. Na primer, kada se kaže da su „Đavoli u noći jahali i zanosili putnike”, može se reći da je to posao i vukodlaka i drugih noćnih demona, a kada Đavo čini ljudima sitne prolazne pakosti, dosađuje im i „pravi komendiju”, to u osnovi znači da se radi o običnom šumskom demonu (a ne Đavolu), kome zadovoljstvo čine nestašluci. Takvi demoni su bili grčki Sileni i Satiri i rimski Fauni (ili kod Srba Silvani), pa su čak neka spoljašnja obeležja identična: kozje noge, jarčeva brada, uši „kao u vola”.

Bahai Vera[uredi | uredi izvor]

U Bahai veri se ne veruje da postoji zloban, nadčovečan entitet, kao što su đavo ili sotona.[10] Ovi izrazi se, međutim, pojavljuju u Bahinim spisima, gde se koriste kao metafore za nižu prirodu čoveka. Ljudska bića imaju slobodnu volju i stoga su u stanju da se okrenu Bogu i razviju duhovne kvalitete ili da se odvrate od Boga i budu uronjena u svoje egocentrične želje. Pojedinci koji prate iskušenja i ne razvijaju duhovne vrline često se opisuju u Bahajevim spisima s rečju "sotonističke". Bahajski spisi takođe kažu da je đavo metafora za „insistirano ja“ ili „niže ja“ što je sebična sklonost unutar svakog pojedinca. Oni koji slede svoju nižu prirodu opisani su i kao sledbenici "Zlog".[10][11]

Đavo u hrišćanstvu[uredi | uredi izvor]

Đavo na Strašnom sudu, ikona iz 18. veka.

Đavo (Vrag, Sotona, Set, Satanail, Lucifer) je božije stvorenje, anđeo otpadnik, bogoodstupnik iz Starog zaveta, uzročnik pada čovečanstva u greh.

Hrišćanska dogmatika je nastavila jevrejsku proglasivši ga za protivnika Sina Božijeg i neprijatelja ljudi, oca laži — personifikaciju greha i zla. Sličnu ideju koriste i neke druge monoteističke religije kao što je islam.

Po hrišćanskom ubeđenju, njegove moći su najveće tamo gde su se ljudi najviše udaljili od Boga, te ih on može vezivati i koristiti za sebe i svoje poslove, bez njihove volje. Sa druge strane oni koji se nisu udaljili od Boga i podlegli đavoljem uticaju, usled jake volje ili ljubavi, imaju moć nad njim i njegovim sledbenicima. Čak se i Đavo pokazuje poslušnijim Bogu, na ukoravanje ljudi koji voljno ili nevoljno postaju neposlušni, te otpadnici i bogoodstupnici.

U hrišćanstvu je zlo inkarnirano u vragu ili sotoni, palom anđelu koji je glavni protivnik Boga. Hrišćani su rimska i grčka božanstva takođe smatrali đavolima.[12][13]

Hrišćanstvo opisuje Sotonu kao palog anđela koji teroriše svet zlo,[14] antiteza istine,[15] i biće osuđen, zajedno sa palim anđelima koji ga prate, na večni vatru na Poslednjem sudu.[14]

U hrišćanstvu, đavo se obično naziva sotona. To je zato što su hrišćanska verovanja u sotonu direktno inspirisana dominantnim pogledom na judaizam Drugog hrama, kako ga je Isus izrazio / praktikovao, i sa nekim manjim varijacijama. Neki savremeni hrišćani smatraju vraga anđelom koji se zajedno sa trećinom anđela (demona) pobunio protiv Boga i samim tim je osuđen na Vatreno jezero.

Sotona je tradicionalno identifikovan kao zmija koja je uverila Evu da jede zabranjeno voće; na taj način, sotona je često prikazan kao zmija. Iako ta identifikacija nije prisutna u pripovesti o Adamu i Evi, ova interpretacija seže bar do vremena pisanja knjige Otkrovenja koja posebno identifikuje Sotonu kao zmiju (Otk 20,2).

U Bibliji je đavo identifikovan sa "zmajem" i "starom zmijom" viđenom u Knjizi Otkrovenja (12: 9, 20: 2), kao što je "princ ovog sveta" u Jevanđelju po Jovanu ( 12:31, 14:30); i "duh koji sada deluje u deci neposlušnosti" u Poslanici Efascima (2: 2); i "bog ovoga sveta" u 2 Korinćanima (4: 4).[16]

Đavo se ponekad naziva Lucifer, posebno kada ga opisuju kao anđela pre njegovog pada, mada je referenca u Isaiji 14:12 o Luciferu (latinski Luciferus, "donositelj svetlosti"), "sin zore",[17]

Belzebub je izvorno ime filistejskog boga (tačnije određene vrste Baala, od Ba'al Zebub, lit. "Gospodar Muva"), ali se takođe koristi u Novom zavetu kao sinonim za sotonu. Druga, netačna verzija, "Belzeboub", pojavljuje se u "Božanstvenoj Komediji" (Inferno XXXIV).

„Bez đavola se ne možemo spasti!”, kaže sveti srpski starac Tadej Vitovnički.[18]

Apokrif / Devterokanon[uredi | uredi izvor]

U Knjizi mudrosti đavo je predstavljen kao onaj koji je smrt doneo u svet.[19] Druga knjiga Enoha sadrži reference na Satanaela [20], opisujući ga kao kneza Grigorija koji je bačen s neba[21] i zlog duha koji je znao razliku između onoga što je „pravedno“ i „grešno“ [22]

U Knjizi o jubilejima, sotona vlada nad nizom anđela. Mastema, koji je nagovorio Boga da testira Avrama žrtvom Isakovom, identičan je Sotoni i u imenu i u prirodi.[23]

Knjiga Enoha sadrži reference na Satharijela, za koga se misli da je Sataniel i Satan'el. Slični se pravopisi ogledaju njegove anđeoske braće Mihajla, Rafailo, Urila i Gavrila, pre njegovog proterivanja sa Neba.

Germansko paganstvo[uredi | uredi izvor]

U nekim tradicijama božanstva mogu postati demoni. Tevtonski bogovi demonizovali su divove.[13]

Gnostičke religije[uredi | uredi izvor]

Gnostičke religije postuliraju ideju da je materijalni svet inherentno zlo. Jedini istinski Bog je udaljen, izvan materijalnog univerzuma, stoga ovim univerzumom mora upravljati inferiorno božanstvo nametača. Neke sekte, poput Markionaca, ovo božanstvo su poistovetili sa božanstvom Starog zaveta. Tertulijan optužuje Markiona od Sinope da on:

"...Smatrao je da je Stari zavet bio skandal za vernike ... i ... objašnjavao je to postulajući [da je Jehova] sekundarno božanstvo, demijurg, koji je u određenom smislu bio bog, ali ne i vrhovni Bog; bio je pravedan, rigidno pravedan, imao je svoje dobre osobine, ali nije bio dobar bog, koji je bio Otac našeg Gospoda Isusa Hrista."[24]

Džon Arendzen (1909) u Katoličkoj enciklopediji (1913) pominje da je Euzebije optužio Apelesa, gnostičara 2. veka, da je nadahnuće starozavetnih proročanstava smatrao ne bogom, već zlim anđelom.[24]

Ovi spisi se obično odnose na Stvoritelja materijalnog sveta kao "demijurga" [24] kako bi ga razlikovali od Jedinoga pravog Boga.

Katarizam[uredi | uredi izvor]

U 12. veku u Evropi su se katari, koji su bili ukorenjeni u gnosticizmu, bavili problemom zla i razvili ideje dualizma i demonologije. Katara je viđen kao ozbiljan potencijalni izazov tadašnje katoličke crkve. Katari su se podelili u dva tabora.

Prvi je apsolutni dualizam, koji je smatrao da je zlo potpuno odvojeno od dobrog Boga i da su svaki Bog i đavo imali moć. Drugi tabor je ublaženi dualizam, koji Lucifera smatra božjim sinom, a Hristovim bratom. Da bi objasnili to, koristili su prispodobu o bludnom sinu, sa Hristom kao dobrom uskoro, i Luciferom kao sinu koji je zalutao u zlo.

Katolička crkva je na Četvrti lateranski sabor odgovorila na dualizam 1215. godine, rekavši da je Bog stvorio sve iz ničega, a đavo je bio dobar kad je stvoren, ali je sebe učinio lošim po svojoj slobodnoj volji.[25] U Jevanđelju tajne večere, Lucifer se, kao i u prethodnim gnostičkim sistemima, pojavljuje kao demijurg, koji je stvorio materijalni svet.[26]

Hinduizam[uredi | uredi izvor]

Najraniji hinduistički tekstovi ne nude dalja objašnjenja zla, kada se zlo smatra nečim prirodnim.[13] Međutim, kasniji tekstovi nude različita objašnjenja zla. Prema objašnjenju koje su dali Bramani, i demoni i bogovi govorili su istinu i neistinu, ali demoni su se odrekli istine, a bogovi su se odrekli neistine.[13]

Oba duha se smatraju različitim aspektima jednog vrhovnog boga. Čak se i neka žestoka božanstva poput Kalija ne smatraju vragovima, već kao tamnijim aspektima boga[27] i mogu čak ispoljiti dobročinstvo.[13]

Đavo u islamu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Iblis

Iblis (arap. إبليس) ili Šejtan (arap. شيطان), po islamskom učenju, praotac je Džina.

U islamu se princip zla izražava sa dva termina koji se odnose na isti entitet: šejtan (znači zalutali, daleki ili đavo) i iblis. Iblis je pravo ime đavola koji predstavlja karakteristike zla.[28]

Iblis se spominje u kur'anskoj naraciji o stvaranju čovečanstva. Kad je Bog stvorio Adama, naredio je anđelima da se poklone pred njim. Sve je to učinio, ali je Iblis odbio i tvrdio da je superiorniji od Adama iz ponosa. [Kur'an 7:12]

Stoga su ponos, ali i zavist postali znak "neverstva" u islamu.[28] Nakon toga Iblis je bio osuđen u paklu, ali Bog mu je odobrio zahtev da zavede čovečanstvo [29] znajući da će se pravednici odupreti Iblisovim pokušajima da ih pogrešno vodi.

U islamu, i dobro i zlo je Bog stvorio. Ali budući da je Božja volja dobra, zlo u svetu mora biti deo Božjeg plana. Zapravo, Bog je dozvolio vragu da zavede čovečanstvo. Zlo i patnja smatraju se testom ili šansom da se dokaže pouzdanje u Boga.[28]

Neki filozofi i mistici isticali su samog Iblisa kao uzor poverenja u Boga, jer je Bog naredio anđelima da se protive, a Iblis je bio primoran da bira između Božje naredbe i Božje volje (da ne hvali nekoga drugog osim Boga). Uspešno je prošao test, ali njegova neposlušnost je prouzrokovala kaznu i samim tim patnju. Međutim, on ostaje strpljiv i na kraju je nagrađen.[28]

Muslimani su smatrali da su preislamski džinovi, bogobojazni božanstva, postali podložni islamu i Božjem sudu, a da su oni koji se nisu pokorili zakonu Božjem, đavoli.[13]

Kao i u hrišćanstvu, Iblis je nekada bio pobožno stvorenje Boga, ali je kasnije zbog svog ponosa izbačeno sa Neba. Međutim, da bi održao apsolutnu suverenost Boga,[30] islam odgovara liniji koju je preuzeo Irenej umesto kasnijeg hrišćanskog konsenzusa da se đavo nije pobunio protiv Boga, već protiv čovečanstva.[31]

Dalje, iako se Iblis uglavnom smatra pravim telesnim subjektom,[32], on ima manje značajnu ulogu kao personifikacija zla nego u hrišćanstvu. Iblis je samo iskušenik, prepoznatljiv zbog podsticanja ljudi na greh šaputanjem ljudskim umovima (vasvas), srodnim jevrejskoj ideji o đavolu kao hazera hara.[33][34]

Sa druge strane, šejtan se odnosi na sile zla, uključujući i đavola Iblisa, a zatim izaziva zabludu.[35] Šejtan je takođe povezan sa psihološkom prirodom ljudi, pojavljuje se u snovima, izazivajući ljutnju ili prekidajući mentalnu pripremu za molitvu.[32] Dalje, pojam šejtan odnosi se i na bića koja slede zle sugestije Iblisa.

Dalje, princip šejtana je u mnogočemu simbol duhovne nečistoće, predstavljajući sopstvene deficite ljudi, za razliku od "pravog muslimana", oslobođenog besa, požude i drugih đavolskih želja.[36]

U sufizmu i misticizmu[uredi | uredi izvor]

Pobuna protiv Boga, spomenuta u Kur'anu, odvija se na nivou psihe, koja mora biti obučena i disciplinovana za svoje jedinstvo sa čistim duhom. Pošto psiha pokreće telo, telo nije prepreka ljudskom, već neopreznost koja je impulzivnim silama omogućila da pobune protiv Boga na nivou psihe.

Ipak, to nije dualizam između tela, psihe i duha, jer duh obuhvata i psihu i telesne aspekte čoveka.[33] Pošto se svet drži kao ogledalo u kome se odražavaju Božji atributi, učešće u svetovnim poslovima ne mora se posmatrati kao suprotnost Bogu.[33]

Đavo aktivira sebične želje psihe, udaljavajući ga od Božanskog.[37] Prema tome, "Ja" se smatra zlim, i Iblis i Faraoni su prisutni kao simboli za izgovaranje „Ja“ u sopstvenom ponašanju. Zbog toga se preporučuje upotreba termina "ja" što je ređe moguće. Samo Bog ima pravo da kaže „ja“, budući da je samo Bog samo-postojan. Izgovaranje „ja“ je dakle način da se uporedimo sa Bogom, što se smatra širkom.[38]

U salafizmu[uredi | uredi izvor]

Salafijske struke islama obično naglašavaju dualistički svetonazor između vernika i nevernika,[39] sa đavolom kao neprijateljem Božjeg puta. Iako će Bog konačno pobediti đavola, on je ozbiljan i opasan protivnik ljudi.[36]

Dok su u klasičnim hadisima demoni (šejtani) i džini odgovorni za nečistoću i moguće ugrožavanje ljudi, u salafijevcu misli da je sam vrag taj koji vreba na vernike,[36] uvek nastojeći da ih zaluta od Boga. Đavo se smatra sveprisutnim entitetom, koji trajno podstiče ljude na greh, ali može ga se odgurnuti sećanjem na ime Bog.[36]

Đavo se smatra spoljnim entitetom, koji preti svakodnevnom životu vernika, čak i u društvenim aspektima života.[40] Na primer, za zapadnu emancipaciju odgovoran je đavo.[41]

Judaizam[uredi | uredi izvor]

Jahve, bog u pretinilnom judaizmu, stvorio je i dobro i zlo, kao što je navedeno u Izaiji 45: 7: „Ja oblikujem svetlost i stvaram mrak: činim mir i stvaram zlo: Ja Gospod sve to radim. "

Đavo ne postoji u jevrejskim spisima. Međutim, uticaj Zoroastrizma tokom Ahemenidskog carstva uveo je zlo kao poseban princip u jevrejski sistem verovanja, koji je postepeno eksternalizirao opoziciju dok se hebrejski termin sotona nije razvio u specifičnu vrstu nadnaravnog entiteta, menjajući monistički pogled na judaizam u dualistički.[13]

Kasnije je rabinski judaizam odbacio Knjige Enohija (napisane tokom Drugog hrama perioda pod persijskim uticajem), koje su prikazale vraga kao nezavisnu silu zla pored Boga.[42] Nakon apokaliptičnog perioda, misli se da je Sotona u Tanahu alegoričan.[13]

Manihaizam[uredi | uredi izvor]

U manihaizmu su Bog i đavo dva nepovezana principa. Bog je stvorio dobro i naseljava carstvo svetlosti, dok je đavo (koji se takođe naziva i princ tame[43]) stvorio zlo i naseljava carstvo tame. Savremeni svet je nastao kada je kraljevstvo tame napalo kraljevstvo svetlosti i stopilo se sa duhovnim svetom.[26] Na kraju će đavo i njegovi sledbenici zauvek biti zapečaćeni i kraljevstvo svetlosti i kraljevstvo tame i dalje će postojati večno, nikada više da se ne pomešaju.[26]

Hegemonije (4. vek nove ere) optužuje da je perzijski prorok Mani, osnivač manihajske sekte u 3. veku nove ere, identifikovao Jehovu kao "đavolskog boga koji je stvorio svet" [44] i rekao da je "onaj koji je razgovarao sa Mojsijem, Jevrejima i sveštenicima ... je [Princ] Tame ... nije bog istine. "[45]

Tengrizam[uredi | uredi izvor]

Među tengrističkim mitovima centralne Azije, Erlik se pominje kao đavolska figura i kao vladar pakla, koji je ujedno i prvi čovek. Prema jednoj naraciji, Erlik i Bog su zajedno plivali iznad iskonskih voda. Kad se Bog spremao da stvori Zemlju, poslao je Erlika da zaroni u vode i sakupi malo blata. Erlik je sakrio nešto u ustima da bi kasnije stvorio svoj svet. Ali kada je Bog naredio da se Zemlja proširi, Erlika je uznemirilo blato u ustima. Bog je pomogao Erliku da ga ispljune. Blato koje je nosio Erlik ustupilo je neugodna područja sveta.Zbog svog greha bio je dodeljen zlu.

U drugoj varijanti, bog stvaraoca identifikuje sa Ulgenom. Ponovo izgleda da je Erlik prvi čovek. Želeo je da stvori čoveka baš kao što je to uradio Ulgen, nakon čega je Ulgen reagovao kažnjavanjem Erlika, bacivši ga u Podzemlje gde on postaje njegov vladar.[46]

Prema Tengrizmu, nema smrti što znači da se život bliži kraju, to je samo prelazak u nevidljivi svet. Kao vladar pakla, Erlik porobljava duše koje su proklete u paklu. On vreba na dušama onih ljudi koji žive na Zemlji uzrokujući smrt i bolesti. Erlik šalje Kormosa da oduzme dušu novorođenčeta, prateći ga celog života u pokušaju da mu oduzmu dušu, ometajući ga, pogrešno usmerivši i povređujući ga.

Kada Erlik uspe da uništi ljudsko telo, Kormos kojeg je poslao Erlik pokušaće da ga odnese u podzemni svet. Međutim, dobru dušu će doneti u raj Jaiutši kojeg je poslao Ulgen.[47]

Neki šamani su takođe pravili žrtvovanja za Erlika,radi sticanja višeg ranga u Podzemlju, ako su prokleti da budu posleti u pakao.

Jezidizam[uredi | uredi izvor]

Prema jezidizmu, ne postoji entitet koji predstavlja zlo u suprotnosti s Bogom; jezidizam takav dualizam odbacuje,[48] a zlo smatra nepostojećim.[49] Jezidi se pridržavaju strogog monizma i zabranjeno im je da izgovaraju reč "đavo" i da govore o bilo čemu vezanom za pakao.[50]

Zoroastrizam[uredi | uredi izvor]

Zoroastrizam je verovatno uveo prvu ideju konceptualnog đavola; princip zla koji nezavisno postoji osim Boga.[13] U zoroastrizmu dobro i zlo proizlaze iz dve krajnje suprotstavljene sile.[51] Snaga dobra naziva se Ahura Mazda, a "destruktivni duh" na avestanskom jeziku Angra Majniju. Srednji persijski ekvivalent je Ahriman. Oni su u večnoj borbi i nisu svemoćni, posebno Angra Majniju koji je ograničen na prostor i vreme: na kraju vremena biće konačno poražen. Dok Ahura Mazda stvara ono što je dobro, Angra Majniju je odgovoran za svako zlo i patnju na svetu, poput žaba i škorpiona.[13]

Đavo u filozofiji[uredi | uredi izvor]

Holandski filozof Baruh Spinoza negira antropomorfizam u religiji. Za njega Đavo nije čovek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine ili moralne kvalitete. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci mogu ljudima, iz njihove ograničene perspektive, izgledati zlim. Ali zlo je takođe deo Boga — njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe.[52] Nepostojanje đavola Spinoza ontološki dokazuje:


„Najveća lukavost đavola je u tome što nas je ubedio da ne postoji.”, tvrdio je Šarl Bodler.

Demoni[uredi | uredi izvor]

U nekim religijama i tradicijama ovi su zasebni demoni; drugi identifikuju ova imena kao obličja đavola. Čak i kada se smatraju pojedinačnim demonima, ponekad se misli da su pod đavolovom direktnom kontrolom.

Ovo su samo oni na koje se misli kao da su đavo; Lista demona ima opštiji spisak.

  • Asmodeus, Asmedaj (hebrejski): kralj duhova (Šedim / Džin); Aesma-daeva (Avestan): Kralj devet pakla
  • Azazel, Asael (hebrejski): Kralj đavola
  • Bafomet, demon kojeg su navodno obožavali vitezovi templari
  • Bilzebub, ba'al zevuv בעל זבוב (hebrejski): Gospodar muva (Matej 10:25) (2. Korinćanima 6:15)
  • Belial, Beliar, Beliar (hebrejski): bez gospodara, prezira Zemlje, Gospodar ponosa
  • Mastema, đavo u knjizi Jubileji
  • Lilit, ženski demon iz jevrejske mitologije
  • Samael, ime đavola u jevrejskom Midrašimu

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Šta znači Vrag”. staznaci.com. Pristupljeno 2021-12-10. 
  2. ^ a b Russell 1987, str. 11, 34.
  3. ^ Russell 1987, str. 34.
  4. ^ a b Russell 1987, str. 41–75.
  5. ^ Russell 1987, str. 44, 51.
  6. ^ Arp 2014, str. 30–50
  7. ^ Russell 1987, str. 66.
  8. ^ Russell 1987, str. 2.
  9. ^ Kelly 2006, str. 3–4
  10. ^ a b Smith, Peter, 1947 November 27- (2000). A concise encyclopedia of the Baha'i faith. Oxford: Oneworld. ISBN 1-85168-184-1. OCLC 42912735. 
  11. ^ Baháʼuʼlláh, (1994). Tablets of Baháʼuʼlláh, revealed after the Kitáb-i-Aqdas. Taherzadeh, Habib., Universal House of Justice. Research Department. (1st U.S. hardcover izd.). Willmette, Ill.: Baháʼí Pub. Trust. ISBN 0-87743-174-4. OCLC 29386824. 
  12. ^ The devil and philosophy. Arp, Robert,. Chicago. ISBN 0-8126-9880-0. OCLC 885469444. 
  13. ^ a b v g d đ e ž z i Russell, Jeffrey Burton. (1977). The Devil : perceptions of evil from antiquity to primitive Christianity. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 0-8014-0938-1. OCLC 3089040. 
  14. ^ a b Leeming, David Adams (2005). The Oxford companion to world mythology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-515669-2. OCLC 60492027. 
  15. ^ „LAS VEGAS SANDS CORP., a Nevada corporation, Plaintiff, v. UKNOWN REGISTRANTS OF www.wn0000.com, www.wn1111.com, www.wn2222.com, www.wn3333.com, www.wn4444.com, www.wn5555.com, www.wn6666.com, www.wn7777.com, www.wn8888.com, www.wn9999.com, www.112211.com, www.4456888.com, www.4489888.com, www.001148.com, and www.2289888.com, Defendants.”. Gaming Law Review and Economics. 20 (10): 859—868. decembar 2016. ISSN 1097-5349. doi:10.1089/glre.2016.201011. 
  16. ^ „2 Corinthians 2:2–2:2”. 
  17. ^ „List of Entries”. Dictionary of Deities and Demons in the Bible Online. Pristupljeno 2020-08-20. 
  18. ^ ("Kakve su ti misli, takav ti je život"
  19. ^ Sinnott, Alice M. (oktobar 2010). „Book Review: God's Wisdom or the Devil's Envy: Death and Creation Deconstructing in the Wisdom of Solomon”. Pacifica: Australasian Theological Studies. 23 (3): 355—357. ISSN 1030-570X. doi:10.1177/1030570x1002300307. 
  20. ^ Enoch 18:3
  21. ^ „To Henschel Regretting his health prevents him from coming out.”. Sir Lawrence Alma-Tadema Collection Online. Pristupljeno 2020-08-10. 
  22. ^ Lamb, David T. (2007-12-01), Jehu's Evil Heirs, Oxford University Press, str. 155—205, ISBN 978-0-19-923147-8, Pristupljeno 2020-08-10 
  23. ^ van Ruiten, Jacques T.A.G.M. (2012-01-01), Introduction, BRILL, str. 1—18, ISBN 978-90-04-23683-7, Pristupljeno 2020-08-10 
  24. ^ a b v Howland, A.C. (mart 1913). „The Catholic Encyclopedia. Vols. XIII (pp. xv, 800) and XIV (pp. xv, 800). Price, $6.00 each. New York: Robert Appleton Company, 1912”. The ANNALS of the American Academy of Political and Social Science. 46 (1): 206—208. ISSN 0002-7162. doi:10.1177/000271621304600140. 
  25. ^ The Westminster dictionary of Christian theology. Richardson, Alan, 1905-1975, Bowden, John, 1935-2010. Philadelphia: Westminster Press. [2005?]. ISBN 978-0-664-22748-7. OCLC 921231557.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  26. ^ a b v The Gnostic Bible. Barnstone, Willis, 1927-, Meyer, Marvin W. (Revised izd.). Boston. ISBN 978-0-8348-2414-0. OCLC 881279782. 
  27. ^ Mohanty, Seema. The book of Kali. Delhi. ISBN 978-81-8475-150-5. OCLC 958826450. 
  28. ^ a b v g Probing the depths of evil and good : multireligious views and case studies. Gort, Jerald D., Jansen, Henry., Vroom, H. M., 1945-. Amsterdam: Rodopi. 2007. ISBN 90-420-2231-0. OCLC 732811064. 
  29. ^ Quran 17:62]
  30. ^ El-Zein, Amira, (2009). Islam, Arabs, and the intelligent world of the jinn (1st izd.). Syracuse, N.Y.: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-5070-6. OCLC 785782984. 
  31. ^ Russell, Jeffrey Burton. (1984). Lucifer, the Devil in the Middle Ages. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 0-8014-1503-9. OCLC 10850391. 
  32. ^ a b Islam : a worldwide encyclopedia. Çakmak, Cenap,. Santa Barbara, California. ISBN 978-1-61069-217-5. OCLC 962409918. 
  33. ^ a b v Ahmadi, Nader (1998). Iranian Islam : the concept of the individual. Ahmadi, Fereshteh, 1958-. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-230-37349-5. OCLC 759111481. 
  34. ^ Holm, Nils G. (2014). The human symbolic construction of reality : a psycho-phenomenological study. Berlin: Lit Verlag. ISBN 3-643-90526-2. OCLC 879528658. 
  35. ^ Dodge, John Vilas, (25 Sept. 1909–23 April 1991), Senior Editorial Consultant, Encyclopædia Britannica, since 1972; Chairman, Board of Editors, Encyclopædia Britannica Publishers, since 1977, Oxford University Press, 2007-12-01, Pristupljeno 2020-08-10 
  36. ^ a b v g Gauvain, Richard (2012). Salafi Ritual Purity : In the Presence of God. Hoboken: Taylor and Francis. ISBN 978-1-136-44694-8. OCLC 823724105. 
  37. ^ Ḥakīm al-Tirmidhī, Muḥammad ibn ʻAlī, active 898. The concept of sainthood in early Islamic mysticism : two works by al-Ḥakīm al-Tirmidhī ; an annotated translation with introduction. Radtke, Bernd., O'Kane, John, 1940-. Richmond, Surrey. ISBN 978-1-136-79309-7. OCLC 858861620. 
  38. ^ Awn, Peter J. (1983). Satan's tragedy and redemption : Iblīs in Sufi psychology. Leiden: E.J. Brill. ISBN 90-04-06906-2. OCLC 10723815. 
  39. ^ Salafismus in Deutschland : Ursprünge und Gefahren einer islamisch-fundamentalistischen Bewegung; [Globaler - lokaler Islam]. Schneiders, Thorsten Gerald, 1975-. Transcript GbR,. 2014. ISBN 978-3-8394-2711-8. OCLC 908615327. 
  40. ^ Kiefer, Michael (2018). "Lasset uns in shaʼa Allah ein Plan machen" : Fallgestützte Analyse der Radikalisierung einer WhatsApp-Gruppe. Hüttermann, Jörg,, Dziri, Bacem,, Ceylan, Rauf,, Roth, Viktoria,, Srowig, Fabian,, Zick, Andreas,. Wiesbaden. ISBN 978-3-658-17950-2. OCLC 1013882577. 
  41. ^ Salafismus und Dschihadismus in Deutschland Ursachen, Dynamiken, Handlungsempfehlungen. Biene, Janusz,, Daase, Christopher,, Dantschke, Claudia,, El-Hadad, Amr,, El-Mafaalani, Aladin,, Fathi, Alma, (1. Auflage, neue Ausgabe izd.). Frankfurt. ISBN 978-3-593-50637-1. OCLC 951827467. 
  42. ^ Jackson, David R. (2004). Enochic Judaism : three defining paradigm exemplars. London: T & T Clark International. ISBN 0-567-08165-6. OCLC 56527509. 
  43. ^ Introduction, John Wiley & Sons, Ltd, str. 1—11, ISBN 978-0-470-98760-5, Pristupljeno 2020-08-10 
  44. ^ Studies in Manichaeism, Gorgias Press, 2012-12-31, str. 15—25, ISBN 978-1-4632-3233-7, Pristupljeno 2020-08-10 
  45. ^ Skjærvø, Prods Oktor (2012-02-16). „Avestan Society”. Oxford Handbooks Online. doi:10.1093/oxfordhb/9780199732159.013.0004. 
  46. ^ Eliade, Mircea (1985). A history of religious ideas : volume three : From Muhammad to the Age of Reforms. Hiltebeitel, Alf., Apostolos-Cappadona, Diane. Chicago. ISBN 978-0-226-14772-7. OCLC 880877692. 
  47. ^ Carpenter, D.A. (1999-10-21), The Plantagenet kings, Cambridge University Press, str. 314—357, ISBN 978-0-521-36289-4, Pristupljeno 2020-08-10 
  48. ^ Açıkyıldız, Birgül (2010). The Yezidis : the History of a Community, Culture and Religion. London: I.B. Tauris. ISBN 978-0-85772-061-0. OCLC 772844849. 
  49. ^ Jwaideh, Wadie (2006). The Kurdish national movement : its origins and development (1st izd.). Syracuse, N.Y.: Syracuse University Press. ISBN 0-8156-3093-X. OCLC 63117024. 
  50. ^ Great events in religion : an encyclopedia of pivotal events in religious history. Curta, Florin,, Holt, Andrew,. Santa Barbara. ISBN 978-1-61069-566-4. OCLC 967028654. 
  51. ^ Hinnells, John R. (2005). The Zoroastrian Diaspora : Religion and Migration. Oxford: Oxford University Press, UK. ISBN 978-0-19-151350-3. OCLC 437108960. 
  52. ^ a b Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze, Pristupljeno 4. 5. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Đavo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђаво&oldid=27550601”