Đakomo Pučini

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Đakomo Pučini
Đakomo Pučini
Lični podaci
Puno imeGiacomo Puccini
Datum rođenja(1858-12-22)22. decembar 1858.
Mesto rođenjaLuka, Veliko vojvodstvo Toskana
Datum smrti29. novembar 1924.(1924-11-29) (65 god.)
Mesto smrtiBrisel, Belgija
Kompozitorski rad
PeriodRomantizam
Najvažnija dela
Potpis

Đakomo Pučini (ital. Giacomo Puccini; Luka, 22. decembar 1858 — Brisel, 29. novembar 1924) je bio italijanski operski kompozitor, koji je nazivan „najveći kompozitor italijanske opere Verdija”.[1]

Pučinijev rani rad ukorenjen je u tradicionalnoj romantičnoj italijanskoj operi iz 19. veka. On je kasnije uspešno razvio svoje delo u realističnom verismo stilu, čiji je postao jedan od vodećih eksponenata.

Pučinijeve najpoznatije opere su Boemi (1896), Toska (1900), Madam Baterflaj (1904), i Turandot (1924), od kojih su sve među važnim operama koje se izvode kao standardi.[n 1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u gradu Luka u italijanskoj pokrajini Toskani, u porodici koja je vekovima bila tu nastanjena. Bio je drugi u porodici nazvan Đakomo,[2] a takođe je bio i peti muzičar potekao iz nje.[3][4][5] Svoje rano muzičko obrazovanje duguje lokalnom svešteniku koji mu je davao časove klavira. Ipak, za poziv muzičara se odlučio kada je u Pizi čuo Verdijevu „Aidu”.

Zahvaljujući posredovanju jedne dvorske dame, majčine prijateljice, dvadesetogodišnji Pučini dobija kraljičinu stipendiju. Živeći u Milanu sa jednim bratom, upoznao se sa životom koji će kasnije prikazati u operi „Boemi”. Školovao se na konzervatorijumu u Milanu, gde je bio učenik i Amilkara Ponikijelija (kompozitor nekada vrlo popularne opere „Đokonda”). U toku studija komponuje dve opere, „Vili” („Le Villi”) 1883. i „Edgar” („Edgar”) 1889, koje su postigle velik, ali kratkotrajan uspeh,[6]što mu je obezbedilo finansijsku sigurnost i dalo volju da nastavi da se bavi kompozitorskim radom.[7] Već sledeća njegova opera, „Manon Lesko” („Manon Lescaut”) iz 1893. bila je zavidnog kvaliteta i održala se na repertoaru operskih scena do današnjih dana.[8] Zahvaljujući ovoj operi, bio je u mogućnosti da u okolini rodne Luke kupi zemlju i na njoj izgradi najpre skromnu kuću, a kasnije i velelepnu vilu u kojoj je proveo veći deo svog života. Strastveni zaljubljenik u lov i prirodu ovde je imao mir potreban za njegov stvaralački rad.[9]Budden 2002, str. 107 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFBudden2002 (help)</ref>

Svetsku slavu i veliko bogatstvo je stekao dvema operama koje se ubrajaju među nekoliko najboljih opera ikada napisanih, a to su „Boemi” („La Bohème”)[10][11] Ipak, pošto je bio perfekcionista koji je želeo da stvara savršena dela, jako teško je podneo kada je opera „Madam Baterflaj” („Madamme Butterfly”) izviždana na premijeri u milanskoj Skali 1904. godine.[12][13] Sam Pučini je ovaj neuspeh pripisao preteranoj dužini drugog čina i prerađuje operu koja doživljava svoju novu premijeru 1905. godine. Od tog trenutka opera, kao i „Boemi” i „Toska”, postaje deo 'stalnog operskog repertoara'. No, možda se neuspeh može i pripisati tome što je komponovana pod uticajem francuskog kompozitora Debisija, odnosno, njegove opere „Pelej i Melisanda”, i kao takva bila previše 'moderna' za italijanski ukus.

Pučini odlazi na putovanje u SAD da bi prisustvovao postavljanju „Boema” u Metropoliten operi u Njujorku. Tamo dolazi na ideju, koja će se pokazati ne baš sjajnom, da komponuje operu kakva do tada nije postojala. On odabire temu sa Divljeg Zapada i tako nastaje opera „Kći Zapada” („La Fanciulla del West”)[14] [nekada se može sresti i kao „Devojka sa zlatnog Zapada” prema naslovu originalne drame], praizvedena 1910. godine u Metropoliten operi pod dirigentskom palicom Artura Toskaninija (Arturo Toscanini) i sa Enrikom Karuzom (Enrico Caruso) u glavnoj muškoj ulozi.[15][16] Opera sjajno prolazi u SAD, najpre u Njujorku, a zatim i u Bostonu i Čikagu, ali drugde, posebno u Evropi, ona nikada nije postala popularna.[17][18][19] Dugo godina nakon ovoga, Pučini traga za novim libretom. Godine 1914. dobija primamljivu ponudu da za bečku scenu piše operetu „Lastavica” („La Rondine”).[20] Ali, izbija rat i ovo delo doživljava praizvedbu tek 1917. i to, zbog tadašnjeg ratnog antigermanizma, u Monte Karlu. Iste godine Pučini se seli iz Luke i svoje vile „Dvorac na jezeru”, jer je u blizini vile podignuta fabrika koja ga ometala u radu. Seli se u Vijaređo kraj mora gde piše triptih jednočinki : „Plašt” („Il Tabarro”), „Sestra Anđelika” („Suor Angelica”) i „Đani Skiki” („Gianni Schicchi”), od kojih je ova treća njegova jedina komična opera.

Godine 1919. odlučuje se na komponovanje opere „Turandot” („Turandot”) prema jednom popularnom komadu, a radnja opere se odvija u Kini.[21] Želi da stvori operu koja će biti vrhunac operskog stvaralaštva, veličanstveni spektakl. Naporno radi na ovome, dugo nezadovoljan libretom, ali uspeva da napiše dva čina i deo trećeg uprkos teškoj bolesti koja ga muči. Svestan da neće završiti delo, pada u tešku depresiju. U jednom pismu govori:

„Ova opera me prožima, muči dan i noć. Pored nje, sva moja do sada napisana muzika izgleda mi bleda i smešna. Ipak, bojim se da neću uspeti da je završim, a ako tako bude, svet će biti uskraćen za najlepši ljubavni duet svih vremena”.

Tako je i bilo. Posle pet verzija libreta za duet Kalafa i Turandot, mnogih skica i nacrta melodija, opera ostaje nedovršena. Pučini umire u Briselu, pošto mu je otkazalo srce nakon operacije raka grla. Kompozitor koji je svetu podario neke od najlepših operskih arija, završio je svoj život bez glasa. Želja Pučinija je bila da „Turandot” dovrši kompozitor Rikardo Zandonaj. Njegov zet, jedan od najvećih dirigenata u istoriji, Arturo Toskanini, daje kompozitoru Franku Alfanu da dovrši operu na osnovu Pučinijevih nacrta, a kada ovaj to učini, sam Toskanini dorađuje završetak. Premijera je održana 1926. godine u Milanskoj skali. Toskanini je dirigovao, i nakon smrti robinje Liju u trećem činu prekida izvedbu, okreće se publici i kaže: „Ovde se završava delo maestra.”. Publika je shvatila i u tišini otišla iz pozorišta. Sutradan je opera izvedena u celini i od onda je stalni deo postavke mnogih operskih kuća. Mnogi muzikolozi i kritičari se slažu da je sa operom „Turandot” završen period klasične opere.

Opus Đakoma Pučinija[uredi | uredi izvor]

Opere[uredi | uredi izvor]

Donna non vidi mai (2:53)
Opera "Manon Lesko" Đakoma Pučinija, izvođač Enriko Karuzo
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Brak i afere[uredi | uredi izvor]

U jesen 1884. Pučini je započeo odnos sa udatom ženom po imenu Elvira Đemignjani (rođenoj Bonturi, 1860-1930) u Luki. Elvirin muž, Narsiso Đemignjani, bio je „nepokajnički ženskaroš”", i Elvirin brak nije bio srećan.[7] Elvira je rodila Pučinijevog sina Antonija (1886–1946), u Monci. Elvira je napustila Luku kad je trudnoća počela da postaje uočljiva, i porodila se drugde kako bi izbjegla tračeve.[7] Elvira, Antonio i Elvirina ćerka s Narsisom, Fozka (1880–1968), počeli su da žive sa Pučinijem uskoro nakon toga. Narsiso je poginuo od ruke ljubomornog muža žene sa kojom je imao aferu, dana 26. februara 1903, jednog dana nakon Pučinijeve automobilske nesreće.[7] Nakon toga su se početkom 1904. Pučini i Elvira uzeli, i legitimizovali Antonija. Brak između Pučinija i Elvire je isto tako bio uznemiravan nevernošću, jer je Pučini imao česte afere, uključujući one sa dobro poznatim pevačicama.

Godine 1909. je Pučinijeva supruga Elvira javno optužila Doriju Manfredi, sluškinju koja je radila za porodicu Pučini, da ima aferu sa kompozitorom. Nakon što je javno optužena za preljubu, Dorija Manfredi je počinila samoubistvo. Međutim, autopsija je utvrdila da je Dorija umrla kao devica, opovrgavajući optužbe protiv nje. Elvira Pučini je krivično gonjena zbog klevete, a bila je osuđena na više od pet meseci zatvora, mada je isplata porodici Manfredi od strane Pučinija poštedela Elviru od služenja kazne.[22] Neki muzički kritičari i interpretatori Pučinijevog dela su spekulisali da su psihološki efekti ovog incidenta na Pučinija ometali njegovu sposobnost da završi kompozicije kasnije u svojoj karijeri, i da su isto tako uticali na razvoj njegovih likova kao što je Liu (iz Turandota), robovska devojka koja tragično umire samoubistvom.[23][24][25]

Prema dokumentima pronađenim u vlasništvu potomka porodice Manfredi, Nadije Manfredi, 2007. godine, Pučini je zapravo imao aferu sa Đulijom Manfredi, Dorijinom rođakom. U izveštajima za štampu u vreme otkrivanja ovih dokumenata navodi se da je Nadija Manfredi bila unuka Pučinija, od strane Đulijinog sina Antonija Manfredi.[22][26]

Politika[uredi | uredi izvor]

Za razliku od Vagnera i Verdija, Pučini nije bio aktivan u politici. Pučinijeva biografkinja Meri Džejn Filips-Mac je napisala: „Tokom tog celog perioda (Prvog svetskog rata i njegovih neposrednih posledica), Pučinijev interes za politiku bio je blizu nule, kao što to bio slučaj sa celokupnim njegovim životom, koliko se može videti. On je izgledao gotovo ravnodušan za sve od izbora za gradonačelnike u Vijaređu do imenovanja vlade u Rimu.”[27] Jedan drugi biograf spekuliše da je Pučini možda bio - ako je imao političku filozofiju - monarhista.[28]

Pučinijeva ravnodušnost prema politici stvarala mu je probleme tokom Prvog svetskog rata. Dugogodišnje i blisko prijateljstvo Pučinija sa Toskanijem je bilo prekinuto za skoro jednu deceniju zbog rasprave u leto 1914. (u prvim mesecima rata) tokom kojeg je Pučini napomenuo da bi Italija mogla imati koristi od njemačke organizacije.[27] Pučini je takođe bio kritikovan tokom rata zbog svog rada na La rondini pod ugovorom sa 1913. godine sa austrijskim pozorištem pošto su Italija i Austrougarska postale protivnici u ratu 1914. godine (iako je ugovor na kraju otkazan). Pučini nije učestvovao u javnom ratnom naporu, već je privatno pružao pomoć pojedincima i porodicama pogođenim ratom.[27]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The website Operabase.com in its section on opera statistics 2007–2012 ranks Puccini, with 2294 performances of 13 operas, in third place behind Verdi (3020 performances of 29 operas) and Mozart (2410 performances of 22 operas). Three of Puccini's operas were in the top 10 performed: La bohème (2nd place), Tosca (5th place) and Madama Butterfly (7th place).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ravenni & Girardi, n.d., Introduction
  2. ^ Gervasoni 1812, str. 240–41
  3. ^ Dry 1905
  4. ^ „Cattedrale di S. Martino”. Centro di Studi Giacomo Puccini. Pristupljeno 3. 11. 2012. 
  5. ^ Streatfield 1895, str. 269
  6. ^ Streatfield 1897
  7. ^ a b v g Girardi 2000
  8. ^ „Arte e Scienze”. La Stampa. 2. 2. 1893. 
  9. ^ Stanley Sadie, Laura Macy, ur. (2006). The Grove Book of Operas (2nd izd.). Oxford University Press. 
  10. ^ Casaglia, Gherardo (2005). "La bohème". L'Almanacco di Gherardo Casaglia (jezik: italijanski).
  11. ^ Checchi 1900
  12. ^ „Puccini: Madama Butterfly”. www.columbia.edu. Pristupljeno 13. 11. 2015. 
  13. ^ Version 1 (Milan, 1904). (403 pp) G. Ricordi & C.: Milano – Roma – Napoli – Palermo – Parigi – Londra – Lipsia. New York: Boosey & Co. Buenos Aires: Breyer Hermanos. This version was withdrawn after the opening night. See Version History
  14. ^ Siff, Ira (jul 2012). „Puccini: La Fanciulla del West”. Opera News. 77 (1). 
  15. ^ Randall & Davis, str. 42
  16. ^ „New York Acclaims Puccini's New Opera”. Theatre Magazine. 13 (119). januar 1911. 
  17. ^ „The Stage”. Munsey's Magazine. 44: 6. 1911. 
  18. ^ Eaton, W. P. (mart 1911). „Where We Stand in Opera”. American Magazine. 71 (5). 
  19. ^ „Plays and Players”. Hampton's Magazine. 26 (3): 364. mart 1911. „In Puccini's Girl of the Golden West we get a highly amusing operatic picture of what did not take place in California in '49.” 
  20. ^ Davis, Peter G. (3. 9. 1984). „Puccini Mit Schlag”. New York Magazine. 17 (35). 
  21. ^ Ashbrook & Powers 1991, str. 43 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFAshbrookPowers1991 (help)
  22. ^ a b Mourby, Adriano (6. 7. 2008). „Scandalissimo! Puccini's sex life exposed”. The Independent. Pristupljeno 23. 8. 2012. 
  23. ^ „Interview: San Francisco Opera's Music Director Designate Nicola Luisotti on Covent Garden's Turandot and his plans for his new company”. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 25. 8. 2012. 
  24. ^ „Two films by acclaimed and controversial filmmaker Tony Palmer”. Naxos. 26. 6. 2008. Arhivirano iz originala 7. 1. 2009. g. Pristupljeno 25. 8. 2012. 
  25. ^ Weaver & Puccini 1994, str. 375.
  26. ^ Espinoza, Javier (29. 9. 2007). „Revealed: the identity of Puccini's secret lover”. The Guardian (UK). Pristupljeno 23. 8. 2012. 
  27. ^ a b v Phillips-Matz
  28. ^ Fairtile 1999

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ashbrook, William; Powers, Harold (1991). Puccini's Turandot: the end of the great tradition. Princeton University Press. str. 43. ISBN 978-0-691-02712-8. Pristupljeno 17. 3. 2011. 
  • Fairtile, Linda Beard (1999). Giacomo Puccini: A Guide to Research. Psychology Press. ISBN 978-0-8153-2033-3. 
  • Checchi, Eugenio (1897). Protonotari, Francisco, ur. Nuova Antologia (na jeziku: Italian). Direzione della Nuova Antologia. str. 470–81. 
  • Budden, Julian (2002). Puccini: His Life and Works. New York: Oxford University Press. str. 107. 
  • Stanley Sadie, Laura Macy, ur. (2006). The Grove Book of Operas (2nd izd.). Oxford University Press. 
  • Dry, Wakeling (1905). Giacomo Puccini. London & New York: John Lane. 
  • Ashbrook, William; Powers, H. (1991). Puccini's Turandot: The End of the Great Tradition. Princeton University Press. .
  • Girardi, Michele (2000). Puccini: His International Art. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Gervasoni, Carlo (1812). Nuova teoria di musica ricavata dall'odierna pratica. Milano: Blanchon. str. 240—41. 
  • Streatfield, R.A. (1897). The Opera. London: John C. Nimmo. 
  • Streatfield, Richard Alexander (1895). Masters of Italian music. C. Scribner's Sons. str. 269. 
  • Hampton's Magazine Vol. 26 No. 3, March 1911.
  • „The Stage,” Munsey's Magazine Vol. 44 pp. 6, 1911.
  • „New York Acclaims Puccini's New Opera,” Theatre Magazine, Vol. 13, No. 119, January 1911.
  • Berger, William. Puccini Without Excuses: A Refreshing Reassessment of the World's Most Popular Composer, Random House Digital. 2005. ISBN 978-1-4000-7778-6.
  • Budden, Julian (2002). Puccini: His Life and Works. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816468-5. 
  • Carner, Mosco, Puccini: A Critical Biography, Alfred Knopf, 1959.
  • Centro di Studi Giacomo Puccini, „Catedrale di S. Martino”, Puccini.it, Retrieved 3 November 2012.
  • Checchi, Eugenio, in Nuova Antologia, Francisco Protonotari. ed (in Italian), December (1897). pp. 470–481.
  • Dry, Wakeling Giacomo Puccini, London & New York: John Lane, 1905.
  • Eaton, W. P., „Where We Stand in Opera,” The American Magazine, Vol. 71, No. 5, March 1911.
  • Espinoza, Javier, „Revealed: the identity of Puccini's secret lover”, The Guardian (London), 29 September 2007.
  • Fisher, Burton D. (2003). Puccini's Il Trittico,. Miami: Opera Journeys Pub. ISBN 978-0-9771455-6-0. 
  • Kendell, Colin (2012). The Complete Puccini: The Story of the World's Most Popular Operatic Composer. Stroud, Gloucestershire: Amberley Publishing. ISBN 978-1-4456-0445-9. 
  • Keolker, James, „Last Acts, The Operas of Puccini and His Italian Contemporaries”, 2001.
  • Gervasoni, Carlo, Nuova teoria di musica ricavata dall'odierna pratica (New theory of music distilled from modern-day practice) Milano: Blanchon, 1812.
  • Phillips-Matz, Mary Jane (2002). Puccini: A Biography. Boston: Northeastern University Press. ISBN 978-1-55553-530-8. 
  • Montgomery, Alan (2006). Opera Coaching: Professional Techniques And Considerations. New York: Routledge Taylor and Francis Group. ISBN 978-0-415-97601-5. .
  • Mourby, Adriano, „Scandalissimo! Puccini's sex life exposed,” The Independent, 6 July 2008.
  • „Giacomo Puccini, luoghi e suggestioni”, photographs by Romano Cagnoni, Maria Pacini Fazzi editor. ISBN 978-88-7246-918-7.
  • Osborne, Charles, The Complete Operas of Puccini: A Critical Guide, De Capo Press, (1982).
  • Randall, Annie J.; David, Rosalind G. (2005). Puccini & the Girl. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-70389-3. 
  • Ravenni, Gabriella Biagi and Michele Girardi, Giacomo (Antonio Domenico Michele Secondo Maria) Puccini (ii) in Grove Music Online, accessed 9 August 2012.
  • Siff, Ira, „Puccini: La Fanciulla del West,” Opera News, Vol. 77, No. 1, July 2012.
  • Sadie, Stanley; Laura Williams Macy, The Grove Book of Operas.
  • Sadie, Stanley (ed.). The New Grove Dictionary of Music and Musicians, London: Macmillan/New York: Grove. 1980. ISBN 978-1-56159-174-9. str. 203..
  • Smith, Peter Fox (2004). A Passion for Opera. Trafalgar Square Books. ISBN 978-1-57076-280-2. 
  • Streatfield, Richard Alexander, Masters of Italian music, C. Scribner's Sons, 1895.
  • Weaver, William; Puccini, Simonetta, ur. (1994). The Puccini Companion. W.W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-02930-7. 
  • Wilson, Alexandra, The Puccini Problem: Opera, Nationalism, and Modernity, Cambridge University Press (2007)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Đakomo Pučini na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђакомо_Пучини&oldid=27550227”