Đirolamo Savonarola

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Đirolamo Savonarola
Đirolamo Savonarola
Datum rođenja(1452-09-21)21. septembar 1452.
Mesto rođenjaFerara
Datum smrti23. maj 1498.(1498-05-23) (45 god.)
Mesto smrtiFirenca[1]
Uzrok smrtiPogubljenje[2]
Potpis

Đirolamo Savonarola (ital. Girolamo Savonarola; Ferara, 21. septembar 1452 — Firenca, 23. maj 1498) je bio italijanski dominikanski monah, a jedno kratko vreme i vladar Firence.[3][4][5][6][7] Poznat je po verskoj reformaciji, protivrenesansnom delovanju, spaljivanju knjiga. Iako je ostao do kraja života katolik, ponekad se smatra pretečom Martina Lutera. Zbog sukoba sa papom spaljen je kao jeretik.

U septembru 1494. godine, kada je Šarl VIII od Francuske napao Italiju i zapretio Firenci, izgledalo je da su takva proročanstva na ivici ispunjenja. Dok je Savonarola intervenisao kod francuskog kralja, Firentinci su proterali vladajuće Medičije i, na fratarov nagovor, uspostavili „narodnu“ republiku. Izjavljujući da će Firenca biti Novi Jerusalim, svetski centar hrišćanstva i „bogatiji, moćniji, slavniji nego ikada“, on pokrenuo je ekstremnu puritansku kampanju, tražeći aktivnu pomoć firentinske omladine.[8]

Savonarolini poklonici, Pjanjoni, održali su njegov cilj republikanske slobode i verske reforme u životu sve do sledećeg veka, iako su Medičiji — vraćeni na vlast 1512. uz pomoć papstva — na kraju slomili pokret. Neki protestanti, uključujući samog Martina Lutera, smatraju da je Savonarola vitalni preteča reformacije.[9]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Fantazijski portret Đirolama Savonarole, rad slikara Moreta da Breše, oko 1524. godine.

Savonarola je rođen 21. septembra 1452. u Ferari u porodici Nikola di Mikela i Elene. Njegov otac, Nikolo, rođen je u Ferari u porodici poreklom iz Padove; njegova majka Elena je tvrdila da potiče iz porodice Bonakosi iz Mantove. Ona i Nikolo su imali sedmoro dece, od kojih je Đirolamo bio treće. Njegov deda, Mičele Savonarola, poznati i uspešni lekar i polimat, nadgledao je Đirolamovo obrazovanje. Porodica je stekla veliko bogatstvo od Mikeleove medicinske prakse.

Nakon smrti svog dede 1468. godine, Savonarola je verovatno pohađao javnu školu koju je vodio Batista Guarino, sin Gvarina da Verone, gde se upoznao sa klasicima, kao i sa poezijom i spisima Petrarke, oca renesansnog humanizma. Nakon što je stekao diplomu umetnosti na Univerzitetu u Ferari, pripremio se za upis na medicinsku školu, prateći stope svog dede. U jednom trenutku, međutim, odustao je od svojih namera u pogledu karijere.

U svojim ranim pesmama izražava svoju zaokupljenost stanjem Crkve i sveta. Počeo je da piše poeziju apokaliptične predispozicije, poput dela „O propasti sveta“ (1472) i „O propasti crkve“ (1475), u kojima je izdvojio papski sud u Rimu kao poseban govor.[10] Otprilike u isto vreme smatra se da je razmišljao o životu u religiji. Kako je kasnije ispričao svom biografu, propoved koju je čuo od propovednika u Faenci ga je ubedila da napusti svet.[11] Većina njegovih biografa odbacuje ili ignoriše izveštaj njegovog mlađeg brata i sledbenika, Maurelija (kasnije fra Mauro), da je Đirolamo u mladosti bio odbijen od komšinice Laudomije Stroci, kojoj je predložio brak.[12] Bilo da je to istina ili ne, u pismu koje je pisao svom ocu kada je otišao od kuće da se pridruži dominikanskom redu, on nagoveštava da ga muče telesne požude.[13] Postoji i priča da je uoči odlaska sanjao da ga je od takvih pomisli očistio pljusak ledene vode, koja ga je pripremila za isposnički život.[14] U nedovršenoj raspravi koju je ostavio za sobom, kasnije nazvanoj „De contemptu Mundi“ ili „O preziru sveta“, on poziva čitaoce da pobegnu iz ovog sveta preljube, sodomije, ubistava i zavisti.

Savonarola je proučavao Avgustina i Tomu Akvinskog. Takođe je proučavao Svete spise i čak je učio delove napamet.[15]

Još u mladosti bio je preokupiran čitanjem Biblije i Aristotela. Studirao je na univerzitetu u Ferari, gde je izgleda diplomirao umetnost. Antiklerikalni stav je pokazao već sa 20 godina starosti, kada je napisao pesmu o uništenju sveta. Počeo je već tada da razvija moralni stav, pa 1475. u svojoj pesmi, pokazuje prezir prema rimskoj kuriji, nazivajući je „lažnom, ponosnom kurvom“.

Postao je dominikanski monah 1475. Uronio je u teološka proučavanja, najpre u Bolonji, pa se posle premestio i vratio u Bolonju, da bi 1482. završio u Firenci. U to doba Savonarola je bio jako loš govornik, tako da uopšte nije ostavio nikakav utisak, kad je 1487. napustio Firencu. Vratio se u Bolonju, gde postaje magistar. U Firencu se vraća 1490. po molbi grofa Pika del Mirandole.

Uviđa korumpiranost crkve[uredi | uredi izvor]

U to vreme katolička crkva je bila izuzetno korumpirana i pokvarena. Papstvo je bilo prepuno slučajeva ličnog nemorala, a monasi su gotovo svuda prodavali indulgencije, tj. oproste od grehova. Savonarola je bio ožalošćen tolikim grehovima katoličke crkve. Nastavio je sa proučavanjima Biblije i teoloških dela. Njegova crkva Sv. Marka je bila prepuna sveta. On je propovedao da hrišćanski život znači biti dobar, a ne pridržavati se preteranih ceremonija. Savonarola nije želeo da vodi rat sa katoličkom crkvom. On je hteo da ispravi neke greške. Ukazivao je na nemoral.

Prijašnji vladar Firence i mecena mnogih renesansnih umetnika Lorenco Mediči bio je pređašnji pokrovitelj i Savonarole. Lorenco i njegov sin Pjetro Mediči postali su meta Savonarolinih propovedi.

Vladar Firence[uredi | uredi izvor]

Kad je svrgnuo Medičije, Savonarola je postao vladar Firence i uspostavio je demokratsku republiku, koju je opisivao kao „hrišćansku i versku republiku“. Jedna od prvih odluka je da sodomija postane zločin kažnjiv smrću. Glavni neprijatelji Savonarole su bili vojvoda Milana i papa Aleksandar VI. Papa je izdao mnoge dekrete protiv Savonarole, koje je Savonarola ignorisao. Savonarola je bio jako opasan za moralno pokvarenu crkvu, jer je ukazivao na nemoral, razvrat i korupciju. Papa mu je čak nudio mesto kardinala, samo da prestane sa propoveda o nemoralnosti.[16]

Savonarola je 1497. organizovao spaljivanje svega što je bilo povezano sa moralnim slabljenjem, a to su bila ogledala, kozmetika, paganske knjige, lepa odela, tabele za igranje, radovi nemoralnih pesnika. sve je to spalio na trgu u Firenci. Mnoga renesansna dela iz Firence su tada nepovratno nestala, uključujući slike Sandra Botičelija.

Nakon nekog vremena Firenca se umorila od preteranog moralnog stezanja, pa se 4. maja 1497. skupine mladih bune i otvaraju taverne i ponovo se javno kockaju.

Spaljen na lomači kao jeretik[uredi | uredi izvor]

Papa je predao Savonarolin slučaj dominikancima, ali oni nisu našli da Savonarola govori bilo što pogrešno. Papa je tražio način da ga utiša. Papa Aleksandar VI ga ekskomunicira 13. maja 1497. godine. Pošto se opirao ekskomunikaciji, uhvaćen je i obešen je i spaljen na istom mestu, gde je palio knjige i nemoralne stvari. Optužen je za jeres, davanje lažnih proročanstava i religiozne greške. Mediči su ponovo vladali Firencom.

Savonarola je želio da očisti crkvu od nemorala. U 20. veku stvoren je pokret, posebno među dominikancima, da Savonarola postane svetac. Jezuiti su bili glavni protivnici ove ideje.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Skoro trideset tomova Savonarolinih propovedi i spisa do sada je objavljeno u Edizione nazionale delle Opere di Girolamo Savonarola (Rim, Anđelo Belardeti, 1953 do danas). Za izdanja iz 15. i 16. veka pogledajte Catalogo delle edizioni di Girolamo Savonarola (secc. xv–xvi) ed. P. Scapecchi (Florence. 1998. ISBN 9788887027228.).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Savonarola”. University of Oregon. zima 2015. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  2. ^ „Savonarola”. University of Oregon. zima 2015. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  3. ^ "Savonarola, Girolamo" (US) and „Savonarola, Girolamo”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 2021-11-07. g. 
  4. ^ „Savonarola”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Pristupljeno 31. 5. 2019. 
  5. ^ „Savonarola”. Merriam-Webster Dictionary. Pristupljeno 31. 5. 2019. 
  6. ^ „Philip Schaff: History of the Christian Church, Volume VI: The Middle Ages. A.D. 1294–1517 – Christian Classics Ethereal Library”. ccel.org. Pristupljeno 2021-11-17. 
  7. ^ Ridolfi, Roberto (2011-01-01). „Britannica: Girolamo Savonarola”. Britannica. Pristupljeno 2021-12-22. 
  8. ^ Weinstein, Donald (22. 11. 2011). Savonarola The Rise and Fall of a Renaissance Prophet. European History Quarterly. 47. Yale University Press. str. 122. ISBN 978-0-300-11193-4. S2CID 151049961. doi:10.1177/0265691417711663at. 
  9. ^ „Philip Schaff: History of the Christian Church, Volume VI: The Middle Ages. A.D. 1294-1517 - Christian Classics Ethereal Library”. ccel.org. Pristupljeno 2021-11-17. 
  10. ^ "English translations in Savonarola A Guide to Righteous Living and Other Works ed. Konrad Eisenbichler (Toronto, Centre for Reformation and Renaissance Studies, 2003) 61–68
  11. ^ , Gianfrancesco Pico Della Mirandola, Vita Hieronymi Savonarolae ed. Elisabetta Schisto (Florence, 1999) 114.
  12. ^ Reported by fra Benedetto Luschino in his Vulnera Diligentis ed. Stefano Dall' Aglio (Florence, 2002) pp. 22–33, 301.
  13. ^ "Like you, I am made of flesh and my sensuality wars against my reason; I have a cruel fight to keep the devil from my back." Translated from Girolamo Savonarola, Lettere e Scritti apologetici eds. Ridolfi, Romano, Verde (Rome, 1984), p. 6.
  14. ^ La Vita del Beato Girolamo Savonarola ed. Roberto Ridolfi (Florence, 1937) p. 8.
  15. ^ „Philip Schaff: History of the Christian Church, Volume VI: The Middle Ages. A.D. 1294-1517 - Christian Classics Ethereal Library”. ccel.org. Pristupljeno 2021-11-17. 
  16. ^ Weinstein, Donald (22. 11. 2011). Savonarola The Rise and Fall of a Renaissance Prophet. European History Quarterly. 47. Yale University Press. str. 122. ISBN 9780300111934. doi:10.1177/0265691417711663at. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dall'Aglio, Stefano "Savonarola and Savonarolism" (Toronto, 2010)
  • Macey, Patrick Bonfire Songs: Savonarola's Musical Legacy Clarendon Press, Oxford, 1988.
  • Polizzotto, Lorenzo "The Elect Nation; The Savonarola Movement in Florence 1494–1545" (Oxford, 1994)
  • Ridolfi, Roberto "Vita di Girolamo Savonarola" 6th ed., ed. A.F. Verde, Florence, 1997).
  • Weinstein, Donald "Savonarola the Rise and Fall of a Renaissance Prophet" (New Haven). 2011. ISBN 978-0-300-11193-4.
  • Roeder, Ralph Edmund LeClercq "The Man of the Renaissance: Four Lawgivers, Savanarola, Machiavelli, Castiglione, Aretino", The Viking Press, 1933.
  • Dall'Aglio, Stefano, Savonarola and Savonarolism (Toronto: Centre for Reformation and Renaissance Studies. 2010).
  • Herzig,Tamar, Savonarola's Women: Visions and Reform in Renaissance Italy (Chicago: University of Chicago Press. 2008).
  • Lowinsky, Edward E., Music in the Culture of the Renaissance and Other Essays (University of Chicago Press, 1989).
  • Macey, Patrick, Bonfire Songs: Savonarola's Musical Legacy (Oxford, Clarendon Press, 1998).
  • Martines, Lauro (2006). Fire in the City: Savonarola and the Struggle for the Soul of Renaissance Florence. ISBN 978-0-224-07252-6. 
  • Meltzoff, Stanley, Botticelli, Signorelli and Savonarola (Florence, 1987)
  • Polizzotto, Lorenzo, The Elect Nation: The Savonarola Movement in Florence 1494–1545 (Oxford, 1994)
  • Steinberg, Ronald M., Fra Girolamo Savonarola, Florentine Art and Renaissance Historiography (Athens, Ohio, 1977)
  • Strathern, Paul, "Death in Florence: The Medici, Savanarola, and the Battle for the Soul of a Renaissance City", (Pegasus, 2015)
  • Weinstein, Donald and Hotchkiss, Valerie R., eds. Girolamo Savonarola Piety, Prophecy and Politics in Renaissance Florence Catalogue of the Exhibition (Dallas, Bridwell Library, 1994).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Đirolamo Savonarola na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђироламо_Савонарола&oldid=27685150”