Đovani Pjerluiđi da Palestrina

Đovani Pjerluiđi da Palestrina
Đovani da Palestrina
Lični podaci
Datum rođenja	februar 1525. ili 1526.
Mesto rođenja	Palestrina, Papska država
Datum smrti	2. februar 1594.(1594-02-02) (67/68 god.)
Mesto smrti	Rim, Papska država
Kompozitorski rad
Period	renesansa
Uticaji od	Đovani Marija Nanino Ruđero Đovaneli Johan Sebastijan Bah
Najvažnija dela	mise, moteti, madrigali

Đovani Pjerluiđi da Palestrina (; 3. februar 1525. ili 2. februar 1526. Palestrina kod Rima — 2. februar 1594. Rim) je bio italijanski rani renesansni kompozitor crkvene muzike i muzički inovator. Živeo je u vreme katoličke protivreformacije. Imao je veoma veliki uticaj na razvoj rimokatoličke crkvene muzike, a njegovo delo se smatra vrhuncem umetnosti renesansne polifonije. U svoje vreme bio je izuzetno popularan, cenjen među kompozitorima i miljenik pape Julija III.

Ustanovio je sledeća pravila komponovanja:

• Muzička fraza teče dinamično, a ne statično
• Melodija treba da sadrži nekoliko skokova u visini između nota
• Kada se dogodi skok, on mora biti mali, i odmah ga treba balansirati skokom u drugom pravcu
• Disonance mogu biti prisutne u nenaglašenom delu takta, a ako su u naglašenom delu, moraju odmah biti razrešene

Palestrina je proizveo stotine kompozicija, uključujući 105 misa, 68 ofertorijuma, najmanje 140 madrigala i više od 300 moteta. Pored toga, napisao je najmanje 72 himni, 35 magnifikata, 11 litanija, i četiri ili pet setova naricaljki. Melodija Glorija iz Palestrininog Magnificat Tertii Toni (1591) danas se široko koristi u melodiji himne vaskrsenja, Pobeda (The Strife Is O'er).

Njegov odnos prema madrigalima bio je donekle zagonetan: dok se u predgovoru njegovoj kolekciji Canticum canticorum (Pesma nad pesmama) moneta (1584) on odrekao postavljanja neobičnih tekstova, samo dve godine kasnije on se vratio da objavi Knjigu II svojih sekularnih madrigala (neke od njih su među najfinijim kompozicijama u tom mediju). Objavio je samo dve kolekcije madrigala sa svetovnim tekstovima, jedan u 1555, a drugi 1586. godine. Druge dve kolekcije su bili duhovni madrigali, žanr koji su voleli zagovornici protivreformacije.

Palestrinine mise pokazuju kako se njegov kompozicioni stil razvio tokom vremena. Postoje indikacije da je njegova Missa sine nomine bila posebno atraktivna za Johana Sebastijana Baha, koji ju je studirao i izvodio dok je radio na svojoj Misi u B-molu. Većina Palestrininih misa se javlja u trinaest tomova objavljenih tokom perioda od 1554 do 1601, zadnjih sedam je objavljeno nakon njegove smrti.

Biografija

Palestrina je rođen u Palestrini, gradiću u blizini Rima koji je u to vreme pripadao Papskoj državi. Dokumenti navode da je od 1537. godine bio član hora dečaka u bazilici Santa Marije Mađore u Rimu. U tom gradu će i provesti najveći deo svoje muzičke karijere.

Od 1544-1551 Palestrina je bio orguljaš u katedrali St. Agapito u svom rodnom gradu. Osim sviranja crkvenih orgulja njegove dužnosti su bile da pomaže delovanje crkvenog hora, da podučava muziku i komponuje kanone, a naknada je bila u novcu i naturi. Njegova veština u poslovima vezanim za crkvenu muziku privukla je pažnju biskupa Đovanija Marija Čoha Monte, koji je kasnije postao papa Julije III. Za vreme svog radnog boravka u rodnom gradu, Palestrina je 1547. godine oženio Lukreciju Gori. Sa njom je imao tri sina Rodolfa, Angela i najmlađeg Iginioa, koji ga je jedini i nadživeo.

Pročelje prvog misala Đovanija Pjerluiđija da Palestrine, na kojem on predstavlja papi Juliju III svoj prvi rad posvećen njemu.

Godine 1551, vratio se u Rim gde je preuzeo prvo od svojih papskih imenovanja, kao muzički direktor (maestro di cappella) hora Julijanske Kapele (Cappella Giulia) pri Bazilici svetog Petra. Tu je komponovao i svoju prvu knjigu crkvenih misa 1554. godine, koja je bila posvećena papi Juliju III u znak zahvalnosti za njegovu novčanu podršku. Naredne godine bio je unapređen u pevača „Pontifskog hora.” Ipak, on nije zanemario ni sekularnu stranu njegove umetnosti, te je 1555. godine objavio svoju prvu knjigu madrigala (sekularne i duhovne višeglasne pesme). Međutim, u vreme kada je blaži režim Julije III zamenjen oštrijom disciplinom pape Pavla IV. Odlukom novog pape bilo je zabranjeno oženjenim muškarcima da služe u papskom horu. Palestrina je zajedno sa dvojicom svojih kolega dobio malu penziju kao nadoknadu zbog njihovog otpuštanja sa posla. Ubrzo nakon toga postao je horovođa u Bazilici svetog Ivana Lateranskog (posao koji je ranije radio Orlando di Laso). Period 1560-ih je bilo vreme velikog stručnog usavršavanja za Palestrinu. Radio je u bazilici Santa Marije Mađore, u Papskom univerzitetu (Seminario Romano) i za bogatog kardinala Ipolita d'Estea, te je objavio četiri knjige svoje muzike.

Godine 1568. zbog niske novčane nadoknade i njegove želje da ostane u Rimu Palestrina je odbio ponudu da postane kapelmajstor za Maksimilijana II, cara Svetog rimskog carstva u Beču. Nakon smrti kompozitora Đovanija Animučija 1571. godine koji je bio muzički direktor u Vatikanu od 1555. godine, Palestrina je bio pozvan da se vrati na svoje staro radno mesto kao muzički direktor Julijanskog hora u Vatikanskoj bazilici. Vratio se i odmah nastavio sa svojim uspešnim kompozitorskim delovanjem, a dobio je više puta i povećanje plate. Kako mu je rasla kompozitorska slava 1578. godine kao priznanje njegovog položaja najslavnijeg rimskog muzičara dobio je zvanje magistra muzike u Vatikanskoj bazilici. Ovo njegovo poslednje profesionalno imenovanje je bilo dugog mandata od 1571-1594 kao glavni odgovorni za muzičke aktivnosti u Kapeli Julija pri Bazilici svetog Petra. Osim toga, obavljao je samostalni muzički rad za najmanje 12 drugih rimskih crkava i institucija, te je bio uspešan u poslovanju sa krznom u vlasništvu njegove druge žene, a ulagao je i u tadašnje tržište rimskim nekretninama.

Niz epidemija kuge koje su zahvatile centralnu Italiju tokom kasnih 1570-ih uzrokovale su smrt njegove žene i dva starija sina, koji su u to vreme pokazivali veliku muzičku nadarenost. Sam Palestrina se ozbiljno razboleo tokom tog vremena. Tugujući zbog smrti svoje žene, objavio je svoju nameru da postane sveštenik, na radost pape, Grgura XIII. Nakon što je bio kanonizovan, ubrzo se odrekao zaveta kako bi oženio Virđiniju Dormoli 1581. godine, udovicu bogatog trgovca. Iako je dosta vremena proveo upravljajući njenim bogatstvom, on je zadržao svoj posao u bazilici Svetog Petra i nastavio da komponuje. Bio je smatran zvaničnim kompozitorom za hor od strane svih papa za koje je radio, a zabeleženo je i da je marširao na čelu papinskih pevača povodom podizanja velikog egipatskog obeliska na Trgu svetog Petra.

Muzička baština i stil

Notni zapis prvih taktova mise Papae Marcelli, dela Pjerluiđija da Palestrine.

Đovani Pjerluiđi da Palestrina je svoje ogromno kompozitorsko stvaralaštvo objavio u gotovo 30 zbirki tokom svog života. Više od 700 njegovih muzičkih dela sačuvano je u rukopisima. Ostao je najpoznatiji po 104 mise, iako je komponovao u svakom drugom liturgijskom žanru iz svog vremena, uključujući i gotovo 100 madrigala.

Njegovo muzičko stvaralaštvo, iako ogromno, održalo je izuzetno visok standard kako u sakralnim tako i u sekularnim radovima.

Njegova tehnika korištenja cantus firmus melodija (već postojeće melodije koja je namenjena za jedan glas) kao i majstorstvo u upotrebi polifonije može se u najvećoj mogućoj meri uočiti kod nekih njegovih kanonskih misa (u kojima su jedan ili više delova za glas izvedeni iz drugog dela za glas). Njegova sposobnost se ogleda i u ukrašavanju svečanog liturgijskog horskog pevanja, čineći je sastavnim delom teksture. Ponekad se gotovo i ne razlikuje od drugih slobodno komponovanih dela, što je uočljivo iz nekih njegovih misa zasnovanih na melodijama himne.

Đovani Pjerluiđi da Palestrina je pri komponovanju najvećeg broja njegovih misa koristio tehniku poznatu kao muzička parodija, pri čemu je kompozitor koristio vlastitu muziku ili muziku od drugih kompozitora kao polaznu tačku za novo muzičko delo. Mnoge druge mise proizašle su iz muzičkih ideja njegovih prethodnika ili savremenika. Palestrina je komponirao još jednu vrstu mise koja je uočljiva u devet radova napisanih za Mantovu. U ovim delima, Glorija i Kredo sekcije su tako raspoređene da se melodijska linija za jedan glas (lat. cantus planus) i polifonija naizmenično pojavljuju. Tu je i mala, ali važna grupa misa koje su bile komponovane u slobodnom stilu, gde je muzički materijal bio u potpunosti originalan. Možda najpoznatiji primer ove vrste je Missa brevis („Kratka misa”) za četiri glasa.

Moteti Đovanija Pjerluiđija da Palestrine, od kojih ih je više od 250 sačuvano, pokazuju gotovo istu raznolikost oblika i vrsta kao i kod misa. Većina njih su u nekim jasno definisanim oblicima, povremeno odražavajući oblik liturgijskog teksta, iako se relativno malo zasnivaju na melodijama za jedan glas. Mnogi od njih parafraziraju pojanje, ali sa umećem koje je podjednako uspešno kao i kod misa. Na istom nivou kao i kanonske mise su moteti poput Cum ortus fuerit i Accepit Isus calicem. Ovaj drugi navedeni motet je očito bio kompozitorov miljenik - pretpostavka zasnovana na portretu Palestrine gde je prikazan kako rukama drži kopiju ovog dela. Ovaj portret se danas čuva u Vatikanu.

Njegovih 29 moteta zasnovano je na tekstovima iz jedne od knjiga iz Starog zaveta pod nazivom Pesma nad pesmama. Tu se mogu primetiti brojni primeri „madrigalizama”: korištenje sugestivnih muzičkih fraza evocirajući slikovite muzičke delove, očigledno bilo za uvu ili oko, a ponekad za oboje. U delu euharistijske službe (ofertorium), Palestrina potpuno odustaje od stare tehnike cantus firmus i piše muziku u slobodnom stilu, dok u himnama on parafrazira tradicionalne melodije, obično u najvišem glasu. U biblijskoj poetskoj tužaljci povodom vavilonskog uništenja Jerusalima pod nazivom Jeremijin plač, on donosi uspešan kontrast u odnosu na muzičke delove sa hebrejskim i latinskim tekstovima. Muzički deo sa hebrejskim tekstovima je stilski melizmatičan (bogato okićen), a drugi deo sa latinskim tekstovima je jednostavniji i svečaniji. Njegovi magnifikatski hvalospevi su uglavnom organizovani u četiri grupe po osam hvalospeva, a svaka grupa se sastoji od magnifikata zasnovanog na jednom od osam „tonova”: alternatim struktura se ovde koristi kao kod misa pisanih za Mantovu.

Reputacija

Palestrina je bio poznat u svoje vreme, i ako se išta, njegova reputacija je porasla nakon njegove smrti. Konzervativna muzika rimske škole nastavila je da se piše u svom stilu (koji je u 17. veku postao poznat kao prima pratica) od strane njegovih učenika kao što su Đovani Marija Nanino, Ruđero Đovaneli, Arkanđelo Kriveli, Teofilo Gargari, Frančesko Sorjano, i Gregorio Alegri. Isto se tako smatra da je Salvatore Sačo bio učenik Palestrine, kao i Đovani Dragoni, koji je kasnije postao horski majstor u crkvi Svetog Đovanija u Lateranu. Kasnih 1750-ih, Palestrinin stil je još uvek bio referenca za kompozitore koji su radili u motetnoj formi, kao što se može videti u Frančesko Barsantijevom Sei Antifones napisanom u Palestrininom stilu (c. 1750; rad je objavio Piter Velker, c. 1762).

Znatna istraživanja Palestrine su sprovedena tokom 19. veka, u čemu je prednjačio Đuzepe Bajni, koji je objavio monografiju 1828. godine kojom je učinio Palestrinu ponovo poznatim i ojačao već postojeću legendu da je on bio „Spasitelj crkvene muzike” tokom reformi Tridentskog sabora. Ipak, u ovoj monografiji dominantna je sklonost obožavanja heroja tipična za 19. vek i ovo je do danas ostalo vezano za kompozitora u nekoj meri. Hans Pficnerova opera Palestrina pokazuje taj stav na njegovom vrhuncu.

Tek nedavno, otkrivanjem i objavljivanjem velikog broja dosad nepoznatih ili zaboravljenih muzičkih dela različitih renesansnih kompozitora, postalo moguće da se pravilno proceni Palestrina u istorijskom kontekstu. Iako je Palestrina bio dobar predstavnik kasno renesansne muzike, drugi stvaraoci kao što su Orland de Lasus (francusko-flamanski kompozitor koji je takođe proveo deo svoje rane karijere u Italiji) i Vilijam Berd bili su znatno svestraniji. Naučna gledišta 20. i 21. veka su zadržala stav da je Palestrina bio jak i prefinjen kompozitor čija muzika predstavlja vrhunac tehničke perfekcije, ističući da su neki od njegovih savremenika posedovali jednako individualne glasove čak i u granicama „glatke polifonije”. Kao rezultat, kompozitori kao što su Lasus i Berd kao i Tomas Luis de Viktorija sve više uživaju uporedive reputacije.

Postoje dva sveobuhvatna izdanja Palestrininih radova: izdanje u 33 toma koje su objavili Breitkopf and Härtel, u Lajpcigu u Nemačkoj između 1862. i 1894. koje je uredio Franc Ksaver Haberl, i izdanje u 34 toma koje je objavljeno sredinom 20. veka, posredstvom izdavačke kuće Frateli Skalera, u Rimu u Italiji, koje je uredio Rafael Kasimiri sa saradnicima.

Film

Godine 2009. film o kompozitoru je producirala nemačka televizija ZDF/Arte. Naslov: Palestrina - princ muzike, u režiji Georga Brintrupa.

Duhovna muzika

• 104 mise
• 375 moteta
• 35 magnifikata,
• 68 ofertorijuma
• 72 himne

i druge kompozicije.

Svetovna muzika

• 140 madrigala

Vidi još

• Starocrkveni modusi
• Leonin

Literatura

• Christoph Wolff (1968). Der Stile Antico in der Musik Johann Sebastian Bachs: Studien zu Bachs Spätwerk. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag. str. 224—225. 
• Brink, Emily; Polman, Bert, ur. (1998). The Psalter Hymnal Handbook. Pristupljeno 26. 1. 2015. 
• Article "Palestrina, Giovanni Pierluigi da", in: The New Grove Dictionary of Music and Musicians, ed. Stanley Sadie. 20 vol. . London: Macmillan Publishers Ltd. 1980. ISBN 978-1-56159-174-9. 
• Benjamin, Thomas (2005). The Craft of Modal Counterpoint. 2nd ed. Routledge, New York. ISBN 978-0-415-97172-0.  (direct approach)
• Coates, Henry, Palestrina. J. M. Dent & Sons, London, 1938. (An early entry in the Master Musicians series, and, like other books in that series, combines biographical data with musicological commentary.)
• Daniel, Thomas (2002). Kontrapunkt, Eine Satzlehre zur Vokalpolyphonie des 16. Jahrhunderts. Verlag Dohr. ISBN 978-3-925366-96-3. 
• Della Sciucca, Marco (2009). Giovanni Pierluigi da Palestrina. L'Epos, Palermo. ISBN 978-88-8302-387-3. 
• Johann Joseph Fux (1965). The Study of Counterpoint (Gradus ad Parnassum). Tr. Alfred Mann. W.W. Norton & Co., New York. ISBN 978-0-393-00277-5. 
• Gauldin, Robert (1995). A Practical Approach to Sixteenth-Century Counterpoint. Waveland Press, Inc., Long Grove, Illinois. ISBN 978-0-88133-852-2.  (direct approach, no species; contains a large and detailed bibliography)
• Haigh, Andrew C. "Modal Harmony in the Music of Palestrina", in the festschrift Essays on Music: In Honor of Archibald Thompson Davison. Harvard University Press. 1957. str. 111—120. .
• Jeppesen, Knud, The Style of Palestrina and the Dissonance. 2nd ed., London, 1946. (An exhaustive study of his contrapuntal technique.)
• Jeppesen, Knud; Haydon, Glen (Translator); Foreword by Mann, Alfred (1992). Counterpoint. New York, 1939. Available through Dover Publications. ISBN 978-0-486-27036-4. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Lewis Lockwood, Noel O'Regan, Jessie Ann Owens: "Palestrina, Giovanni Pierluigi da". Grove Music Online, ed. L. Macy (Accessed 7 July 2007), (subscription access) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. мај 2008)
• Meier, Bernhard (1988). The Modes of Classical Vocal Polyphony, Described According to the Sources. Broude Brothers Limited. ISBN 978-0-8450-7025-3. 
• Morris, R. O. (1978). Contrapuntal Technique in the Sixteenth Century. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-321468-2.  (out of print; one of the first attempts at "direct approach", meaning Morris does away with Fux' five species).
• Motte, Diether de la, Kontrapunkt. 1981 Bärenreiter-Verlag, Kassel. ISBN 978-3-423-30146-6. / 3-7618-4371-2 (this text is in German; great, though!)
• Pyne, Zoe Kendrick, Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times, Bodley Head, London, 1922.
• Reese, Gustave (1954). Music in the Renaissance. W.W. Norton & Co., New York. ISBN 978-0-393-09530-2. 
• Roche, Jerome (1970). Palestrina. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-314117-9. 
• Schubert, Peter (2008). Modal Counterpoint, Renaissance Style. 2nd edition. New York and Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533194-3.  (guidelines for writing and analyzing 16th-century music).
• Stewart, Robert (1994). An Introduction to Sixteenth-Century Counterpoint and Palestrina's Musical Style. Ardsley House, Publishers. ISBN 978-1-880157-07-7. 
• Stove, R. J. (1990). Prince of Music: Palestrina and His World. Quakers Hill Press, Sydney. ISBN 978-0-7316-8792-3.  (biographical rather than musicological in nature; is wholly devoid of staff-notation extracts; but corrects some errors found in Z. K. Pyne and elsewhere).
• Swindale, Owen (1962). Polyphonic Composition. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-321700-3. . (Out of print, no available.)

Spoljašnje veze

• Fondacija Đovani Pjerluiđi da Palestrina
• Đovani Pjerluiđi da Palestrina na sajtu Enciklopedija Britanika
• Free scores by Đovani Pjerluiđi da Palestrina in the Choral Public Domain Library (ChoralWiki)
• Giovanni Pierluigi de Palestrina (besplatne pesme za subjekat) na sajtu IMSLP (jezik: engleski)
• Palestrina Foundation
• Palestrina’s "Dum complerentur" na sajtu YouTube: a 1971 concert performance by Guildford Cathedral Choir, directed by Barry Rose
• recording of Palestrina's Sicut Cervus from Coro Nostro, a mixed chamber choir based in Leicester, UK. Приступљено 2010-04-17
• audio of songs Accessed 2010-04-17
• Palestrina, princeps musicae – Film by Georg Brintrup (2009) (IMDb)
• Tekstovi na Vikizvorniku:
  • „Palestrina, Giovanni Pietro Aloisio da”. The American Cyclopædia. 1879. 
  • „Palestrina, Giovanni Pierluigi da”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). 1911. 
  • „Giovanni Pierluigi da Palestrina”. University Musical Encyclopedia. New York: University Society. 1912. 
  • „Giovanni Pierluigi da Palestrina”. Catholic Encyclopedia. 1913.