Đorđe P. Karađorđević
 |
Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena. Molimo Vas da pogledate stranicu za razgovor ovog članka. |
-
- Za ostale upotrebe, pogledajte članak Đorđe Karađorđević (višeznačna odrednica).
| Đorđe Karađorđević | |
|---|---|
|
|
|
| Datum rođenja | 8. septembar 1887. |
| Mesto rođenja | Cetinje (Knjaževina Crna Gora) |
| Datum smrti | 17. oktobar 1972. |
| Mesto smrti | Beograd (SFR Jugoslavija) |
| Titula | princ |
| Poreklo | |
| Dinastija | Karađorđevići |
| Otac | Petar I Karađorđević |
| Majka | Zorka Karađorđević |
| Porodica | |
| Supružnik | Radmila Karađorđević |
Princ Đorđe Karađorđević (Cetinje, 27. avgust/8. septembar 1887 — Beograd, 17. oktobar 1972) je bio prvi sin kralja Petra I i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I.
Sadržaj |
[uredi] Detinjstvo i školovanje
Porodica kralja Petra je živela na Cetinju kod kralja Nikole u periodu 1883—1894. Tada je u Srbiji na vlasti bila dinastija Obrenovića i oni su na Cetinju, na neki način, bili u političkom izbeglištvu. Ovde su rođena sva Petrova i Zorkina deca, porodičnu sreću prekinula je prerana smrt kneginje Zorke. Posle Zorkine smrti, Petar sa decom odlazi u Ženevu 1894. gde su u ulici Monetije 10. živeli sledeće 4 godine.
Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, bio je to Kadetski korpus cara Aleksandra II. Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje plemićko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola čije su dve ćerke bile udate u Rusiji za plemiće (Đorđeve tetke). Njegovo školovanje ovde prekinuo je Majski prevrat 1903. kada je u Srbiji ubijen kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Odlučeno je da novi kralj bude knez Petar Karađorđević, koji je tada živeo u Ženevi. Od 1903. Đorđe je imao titulu prestolonaslednika, kao najstariji kraljev sin.
[uredi] Karakterne osobine
Dobio je ime prema svome pradedi — Crnom Đorđu (Karađorđu), osnivaču dinastije i vođi Prvog srpskog ustanka. Na njega je imao neukrotivu i neobuzdanu narav. Često je išao na Adu u ribarenje sa svojim profesorom matematike i velikim prijateljem Mikom Alasom. Njegova preka narav dovodi ga u mnoge neprilike, bio je u neprijateljstvu sa Pašićem, Apisom i oficirom Petrom Živkovićem. Za razliku od njega, Petrov mlađi sin Aleksandar imao je mnogo više diplomatskog duha i taktike i bio je Pašićev miljenik.
[uredi] Abdikacija
Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život — smrt njegovog posilnog (tj. poslužitelja) Kolakovića. Jednom u besu prestolonaslednik Đorđe ga je udario jako nogom u stomak, od bolova i povreda sluga je posle nekoliko dana umro. Ovaj događaj izazvao je veliku buru u srpskoj, a naročito u Austrougarskoj štampi, pa je zbog svega toga i svoje griže savesti dobrovoljno ponudio abdikaciju 14/27. marta 1909. godine. Novi prestolonaslednik postao je Aleksandar koji tada dolazi iz Petrograda.
Ovo se događalo u vreme, po Srbiju nepovoljnog, razrešenja Aneksione krize, što je po nekim mišljenjima bilo u vezi sa Đorđevom abdikacijom. Tako „Politika“ u komentaru vesti o abdikaciji piše: "... Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje [sic]. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji."[1]
Nakon te abdikacije Đorđe je ostao samo princ, takođe pošto je kraljev sin negde je nazivan i kraljević Đorđe (kraljević=kraljev sin, odatle i Kraljević Marko kao sin kralja Vukašina).
Austrougarska štampa je imala poseban pik na princa Đorđa jer je za vreme Aneksione krize 1908. (aneksija Bosne i Hercegovine od strane AU) davao neodmerene izjave na račun Austrougarske i u toku demonstracije na trgu spalio austrougarsku zastavu.
Princ Đorđe je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, dok je teško ranjen u bici na Mačkovom Kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine.
[uredi] Robijanje
Posle smrti kralja Petra 1921. vlast je i zvanično preuzeo njegov mlađi sin, Aleksandar. Njihova netrpeljivost tada je sve više rasla. Princ Đorđe je uhapšen 1925. godine i godinama je boravio u zatvoru, montirani su lekarski izveštaji da je neuračunljiv itd. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. u Marselju, princ Đorđe se ponadao da će biti pušten na slobodu. Međutim knez namesnik Pavle i kraljica Marija nisu imali želju da ga oslobode i on je u zatvoru dočekao i Drugi svetski rat.
Oslobodili su ga Nemci, nadajući se da će uspeti da ga uvuku u političku kombinatoriku u okupiranoj Srbiji. Ponudili su mu da bude vladar okupirane Srbije, što je on odlučno odbio i tako stekao poštovanje naroda, saveznika, ali i samih komunista. Tu ponudu je prihvatio general Milan Nedić. Nemci mu onda nude da se preseli u Beli dvor i tako izokola, de fakto da postane neka vrsta vladara Srbije iz prikrajka, što on opet odbija. Znajući za njegov ugled unutar samog srpskog naroda, Nemci ga ostavljaju na miru.
Kada je oslobođen Beograd odmah se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem, čestitavši mu na pobedi. Odbio je ponudu generala Dapčevića da dobije od države lični automobil i šofera tvrdeći da mu je dovoljan i njegov bicikl.
[uredi] Život posle Drugog svetskog rata
Posle Drugog svetskog rata nova vlast je proglasila državnim neprijateljem, oduzela državljanstvo i konfiskovala imovinu svim članovima dinastije Karađorđević koji su bili u izgnanstvu. Jedino je princ Đorđe ostao u Beogradu i živeo mirno u slobodi kao penzioner. Čini se da je komunistička vlast imala više razumevanja za njega od rođenog brata. U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić, nisu imali dece.
Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 17. oktobra 1972. godine. Sahranjen je u zadužbini svoga oca, crkvi sv. Đorđa na Oplencu kod Topole. Pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.
[uredi] Autobiografija
 |
Za više informacija pogledajte članak Istina o mome životu |
Napisao je autobiografiju „Istina o mome životu“, u kojoj je pred kraj svog života sabrao sećanja svega onoga što je proživeo. Posebno su zanimljivi delovi knjige gde se on seća života na cetinjskom dvoru kralja Nikole i gde ga posmatra iz ugla unuka.
[uredi] Geneološko stablo
[uredi] Spoljašnje veze
[uredi] Veze ka stranicima novina
- „Čudan princ“, Dejan Medaković, Večernje novosti, deo feljtona, 23. maj 2003.
- „Princ rđavih manira“, Živorad Lazić, Večernje novosti, deo feljtona, 18. februar 2005.
- „U senci Nikole Pašića i Josipa Broza“, Zorica Janković, Vreme, 14. maj 2009.
- „Princ sa greškom“, dr Branislav Gligorijević, Večernje novosti, feljton, 18. - 29. mart 2010.
- „Lažno ludilo princa Đorđa“, Vlada Arsić, Pres, 13. jun 2010.
[uredi] Reference
- ^ „Politika“, 15. mart 1909, str. 2, „Prestolonaslednik Aleksandar“ (Digitalna Narodna biblioteka Srbije)
