Đorđe P. Karađorđević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Đorđe Karađorđević
Kraljević Đorđe, 1905.
Lični podaci
Puno imeĐorđe Petrov Karađorđević
Datum rođenja(1887-09-08)8. septembar 1887.[a]
Mesto rođenjaCetinje, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti17. oktobar 1972.(1972-10-17) (85 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
GrobNovo groblje u Beogradu
(1972 — 18. oktobar 1991)[1]
Crkva Svetog Đorđa na Oplencu
(20. oktobar 1991 —)
Porodica
SupružnikRadmila Karađorđević (v. 1947 —  njegova smrt 1972)
RoditeljiPetar I Karađorđević
Zorka Karađorđević
DinastijaKarađorđevići
Prestolonaslednik Kraljevine Srbije
Period15. jun 1903 — 27. mart 1909.
PrethodnikAleksandar Obrenović
NaslednikAleksandar Karađorđević
Prestolonaslednik Kraljevine SHS (po nekim pravnim tumačenjima)[b]
Period16. avgust 1921 — 6. septembar 1923.
NaslednikPetar II Karađorđević
Činpotpukovnik[v]
Potpis

Đorđe Karađorđević (Cetinje, 27. avgust/8. septembar 1887 — Beograd, 17. oktobar 1972) bio je srpski princ. Treće dete i prvi sin kralja Petra I i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I. Bio je prestolonaslednik Kraljevine Srbije od 1903. do 1909. godine, kada se odrekao prava na presto u korist mlađeg brata Aleksandra. Po nekim pravnim tumačenjima je nezvanično bio i prestolonaslednik Kraljevine SHS između 1921. i 1923, tokom perioda od smrti kralja Petra I do rađanja Petra II.

Imao je zapaženu ulogu u protestima u Srbiji tokom Aneksione krize, kada je održao dva vatrena govora tokom dva velika mitinga. Bio je i član srpske delegacije koja je tokom krize otišla u zvaničnu diplomatsku posetu ruskom caru Nikolaju II u Sankt Peterburg.

Na psihijatrijsko lečenje je poslat 15. maja 1925. godine najpre u lovačkom imanju dvorca Tikveš kod mesta Belje,[2] da bi oko godinu dana kasnije bio prebačen u Gornju Toponicu, kod Niša. Iz duševne bolnice je izašao 1941. godine, nakon invazije i okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane Sila osovine. Po nekim izvorima su mu Nemci ponudili da vlada okupiranom Srbijom kao kralj, što je on odbio.

Posle rata je ostao da živi u Jugoslaviji, ubrzo se oženio, i dane je provodio kao obični građanin. Tokom tog perioda objavio je autobiografiju pod naslovom Istina o mome životu. Postoje i navodi da su ga povremeno viđali sa Josipom Brozom Titom tokom nekih šetnji kroz Beograd. Nadživeo je svog bratanca kralja Petra II za oko dve godine.

Jedini je član dinastije Karađorđević koji je ostao da živi u Novoj Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, i jedini pored sestre Jelene kome nije konfiskovana imovina, niti oduzeto državljanstvo ukazom iz 1947. godine.[3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Odrastanje i Crnoj Gori[uredi | uredi izvor]

Porodična slika Karađorđevića nastala na Cetinju nešto nakon 8. septembra 1887. Đorđa drži majka u sredini slike, desno od njega su njegova sestra Jelena i stric Đorđe, levo je sestra od tetke Ida Nikolajević, dok njegov otac Petar i stric Arsen stoje.
Slika iz detinjstva
Princ Đorđe Karađorđević i Mika Petrović Alas, 1906.
Princ Đorđe Karađorđević u Sankt Peterburgu, 1908.

Oko 29 godina pre njegovog rođenja njegov deda knez Aleksandar je smenjen tokom Svetoandrejske skupštine, posle čega se sa porodicom preselio u svoje imanje u Temišvaru. Bratanac njegovog dede Đorđe, sin starijeg Karađorđevog sina Alekse, po nekim kombinacijama je imao mogućnosti da postane novi knez, a jedan od glavnih ljudi koji su mu pružali podršku u tome je bio njegov tast kapetan Miša Anastasijević. Skupština je međutim odlučila da vrati nazad Miloša Obrenovića na mesto kneza, posle čega je najverovatnije i stariji Đorđe sa ženom Sarkom otišao u egzil. Posle atentata na kneza Mihaila knez Aleksandar je optužen da je organizovao atentat, pa je Karađorđevićima zabranjen ulaz u Srbiju, a član 10 prvog poglavlja Ustava Srbije iz 1869. u jednom delu navodi da je na Karađorđeviće i njihove srodnike i potomke bačeno narodno prokletstvo, i da se oni ne mogu birati za kneževe. Starija grana Karađorđevića je naposletku završila u Francuskoj, dok su deca kneza Aleksandra putovala po Evropi, da bi na kraju Petar I Karađorđević verovatno po prvi put posetio Kneževinu Crnu Goru 16. (2) januara 1883. godine.[4] Tamo se na kratko nastanio, da bi se istog leta oženio Zorkom koja je bila najstarija ćerka kneza Nikole. Ostali srodnici Petra Karađorđevića, poput braće Đorđa i Arsena koji su služili u ruskoj vojsci, takođe su povremeno posećivali Crnu Goru u kojoj se Petar tada trajno naselio.

Đorđe je rođen 8. septembra (27. avgusta) 1887. godine na Cetinju kao treće dete i prvi sin Petra Karađorđevića i kneginje Zorke. Vest o njegovom rođenju je objavljena u službenim novinama Kneževine Crne Gore Glas Crnogorca, gde je navedeno da se on rodio na desetu godišnjicu osvajanja Nikšića, tokom Crnogorsko-turskog rata.[5] Tog dana je u Beogradu održana proslava imendana kraljice Natalije Obrenović,.[6] a pošto su Karađorđevići i Obrenovići bili u sukobu, u zvaničnim novinama Srbije nije bilo reči o njegovom rođenju. Kršten je prvog dana Svete Trojice 18. (30.) juna 1888. godine. Kum mu je bio ruski imperator Aleksandar III, a kumica imperatorova sestra Marija Aleksandrovna. Pošto kumovi nisu mogli lično da prisustvuju krštenju, imenovali su svoje zamenike; Aleksandar III je imenovao poslanika Rusije u Crnoj Gori, Kimona Emanuiloviča Argiropula, dok je careva sestra imenovala ćerku knjaza Nikole, Stanu Nikolajevnu. Krštenje je obavljeno u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Radovićima, lokalno poznatu kao Crkva Svete Gospođe.[7] Neposredno po njegovom rođenju ili krštenju je nastala fotografija njegove porodice, i to je najranija slika na kojoj se on pojavljuje.

Mlađi brat Aleksandar se rodio malo više od godinu dana kasnije, 16. (4) decembra 1888, međutim oko osam dana dana nakon toga mu od galopirajuće tuberkuloze umire stric koji se takođe zvao Đorđe i koji je bio mlađi brat njegovog oca Petra.[8]

Majka mu je preminula na porođaju 16. marta 1890. u 25 godina rađajući njegovog brata Andriju. Posle Zorkine smrti i Andrija je ubrzo preminuo. Brata od strica Pavla je dobio 27. (15) aprila 1893. godine. On je bio sin Arsena i Aurore Demidove. Petar sa decom odlazi u Ženevu 1894. gde su u ulici Monetije 10 živeli sledeće 4 godine.

Život u Švajcarskoj i Rusiji[uredi | uredi izvor]

Knežević Aleksandar, Kneginja Jelena i Knežević Đorđe, Deca Kneza Petra i Kneginje Ljubice — Zorke Karađorđević, Ženeva 1894.

Sa sestrom Jelenom, bratom Aleksandrom i ocem je još neko vreme živeo na dvoru svog dede kneza Nikole. Petar je 29. (17) juna 1894. otputovao u inostranstvo[9] odakle se vratio posle skoro mesec dana, 27. (15) jula.[10] U sledećem broju Glasa Crnogorca od 3. avgusta (22. jula) je objavljeno da je Petar tokom boravka u inostranstvu u Ženevi uzeo stan u najam, i da 20. (8) septembra planira da se radi vaspitanja svoje dece trajno preseli tamo. Ta vest je dočekana sa blagim iznenađenjem, pošto se izgleda u javnosti nije očekivalo da će se on posle 10 godina u Crnoj Gori sa porodicom iseliti odatle.[11] Tako je Đorđe sa bratom, sestrom i ocem otišao u Ženevu, gde je sa njima i pohađao školu. Godinu dana po njihovoj selidbi u Ženevu, stric Arsen se razveo od svoje žene Aurore Demidove, pa je ostavio svog jednogodišnjeg sina Pavla kod njih.[12] Đorđe je u tom gradu zajedno sa Aleksandrom i Pavlom pohađao školu po nazivu Brehbil (Brechbühl).[13] Njegov otac Petar je jednom prilikom ispričao Arčibaldu Rajsu da su njegova deca sama išla do škole i nazad, i da je jednom prilikom vlada pod Milanom Obrenovićem pokušala da ih otme. Đorđe mu se konkretno jednom prilikom požalio da je jedan čovek hteo da ga povede pošto ga je prethodno zadržao na ulici. Tamošnja policija je bila izveštena o tome, i nakon toga se to nije ponavljalo, na šta je tada kralj Petar I pohvalio Rajsu švajcarsku policiju.[14]

Kasnije je sa bratom Aleksandrom išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, gde su došli do Kadetskog korpusa cara Aleksandra II. Od svojih drugova kadeta je skrivao svoje vladarsko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola čije su dve ćerke, Đorđeve tetke, bile udate u Rusiji za članove carske porodice. Takođe mu je i stric Arsen u to vreme služio u ruskoj vojsci, dok je pre smrti 1888. tu služio i njegov drugi stric Đorđe. Njegovo školovanje ovde prekinuo je Majski prevrat 1903. godine, kada su u Srbiji ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Odlučeno je da novi kralj bude knez Petar Karađorđević, koji je tada živeo u Ženevi. Od 1903. Đorđe je imao titulu prestolonaslednika, kao najstariji kraljev sin.

Prvi dolazak u Srbiju[uredi | uredi izvor]

Nakon Majskog prevrata je Srbija ostala bez kralja, a državom je upravljala novoformirana Druga vlada Jovana Avakumovića. Vlada je sazvala skupštinu i senat sa ciljem izbora novog kralja, i odabrali su Đorđevog oca Petra Karađorđevića. U trenutku izbora je Petar sa bratancem Pavlom živeo u Ženevi, dok je Đorđe bio u Rusiji sa bratom Aleksandrom gde su služili u ruskoj vojsci, stric Arsen takođe, dok mu je sestra Jelena živela sa tetkama iz dinastije Petrović Njegoš koje su bile udate tamo. Petar je sam došao u Srbiju, a oko mesec dana po njegovom dolasku je 5. avgusta (23. jula) 1903. objavljeno da će 10. avgusta (28. jula) u ponedeljak Đorđe, Aleksandar i Jelena oko pola 7 ujutru doći u Beograd. Za njihov doček je vlada napravila i poseban odbor.[15] Na datum objave te vesti je kralj Petar I odlikovao svog mlađeg sina Aleksandra, mlađeg brata Arsena, i bratanca Pavla ordenom dvoglavog belog orla petog stepena. Odluka je u službenim vestima objavljena 9. avgusta (27. jula).[16] Proglas da je Đorđe stigao u Beč je bio 7. avgusta (25. jula), odakle u nedelju 10. avgusta (28. jula) kreće za Beograd u kome treba da dođe u ponedeljak oko 9. U zvaničnim novinama kraljevine Srbije se više izveštavalo o Đorđevom zdravlju, pošto je bio prestolonaslednik, a objavljen je i svečani protokol koji će se izvršavati pri dočeku prestolonaslednika Đorđa.[17]

Deca kralja Petra I u Beču na putu ka Srbiji. Objavljeno u novinama Wiener Bilder od 12. avgusta 1903.

U ponedeljak 28. jula 1903. (10. avgusta po novom kalendaru) je iz Beča stigao voz kojim je Đorđe došao u Beograd. Na železničkoj stanici je bilo prisutno dosta ljudi uz verovatno celokupni državni vrh. Kada je voz stao, kralj Petar je prvi ušao u voz i izveo starijeg sina, prestolonaslednika Đorđa, pred okupljeni narod. Na peronu je dočekan sa oduševljenjem, a za njim su redom izašli i njegov mlađi brat Aleksandar, starija sestra Jelena, stric Arsen i brat od strica Pavle, i svita koja je sa njima pošla, u kojoj su bili i doktor Nenadović, sekretar kralja Petra, i oficiri koji su predati na službu Đorđu. On i Aleksandar su nosili unoformu ruskih kadeta, s tim što je Đorđe imao i lentu Belog Orla na grudima, sestra im je nosila svilenu haljinu za putovanja, dok su Arsen i Pavle bili u civilu.[18] U protokolu nije spominjano da će na dočeku doći i Arsen sa sinom Pavlom, a osim Petra I niko od prisutnih Karađorđevića do tada nije kročio u Srbiju, niti se tamo rodio. Starija Aleksina grana porodice, koju su činili Sarka, Aleksa i Božidar, nije bila na ovom dočeku.

Jelena, Đorđe, Aleksandar i Pavle Karađorđević u mladosti. Slika je verovatno nastala nešto posle njihovog dolaska u Srbiju.

Kralj je poveo Đorđa pored počasne čete koja im je dala odgovarajući pozdrav, zatim su otišli do članova aktuelne Avakumovićeve vlade koje mu je otac predstavio, da bi ga onda šef vlade Jovan Avakumović pozdravio jednim dužim govorom. Đorđe mu je na govor odgovorio:[18]

Okupljeni narod je pozdravio govor, posle čega je predsednik beogradske opštine Nikola Stamenković Đorđu dao so i hleb, i održao svoj pozdravni govor. On mu se zahvalio, pa se upoznavao sa članovima diplomatskog kora, državnim službenicima, i ostalim okupljenim narodom.[18] Žena Jovana Avakumovića je Jeleni Karađorđević dala buket cveća. Posle nekog vremena se kralj Petar sa porodicom odvezao do Saborne crkve, gde je Mitropolit beogradski Inokentije sa sveštenstvom održao molitvu i blagodarenje. U prvim kolima je bio Petar sa prestolonaslednikom Đorđem, u drugom Jelena i Aleksandar, u trećem Arsen i Pavle, dok je za njima išla i njihova svita. Posle službe u crkvi su otišli u Dvor.[19]

Po jednom ruskom izvoru Đorđe se u ovom trenutku života solidno služio srpskim jezikom, ali mu to nije bio glavni jezik u komunikaciji, već je to bio francuski. U Ženevi gde je odrastao velika većina građana govori francuski, a tim jezikom su na dvoru i kod kralja Nikole izgleda govorili njegovi rođaci sa majčine strane, a i njegov otac Petar. Mlađi brat Aleksandar po tom izvoru skoro uopšte nije govorio srpski kada je došao u Srbiju, već je morao da ga uči.[20]

Aneksiona kriza[uredi | uredi izvor]

Prestolonaslednik Đorđe (u pozadini na balkonu) poziva demonstrante na rat sa Austrougarskom tokom demonstracija 1908. godine. Slika objavljena u novinama Wiener Bilder (Bečke slike) 21. (9.) oktobra 1908.

U Beogradu je 28. septembra (10. oktobra) 1908. godine održan veliki protestni miting povodom aneksije Bosne od strane Austrougarske. Po pisanju „Politike” oko 3.000 ljudi se do pola 4 skupilo kod spomenika Kneza Mihaila, i onda je Branislav Nušić pozvao okupljene da odu do dvora i pozdrave kralja Petra i prestolonaslednika Đorđa. Kada su pristigli do dvora, pozdravili su kralja, pa je neko iz mase pozvao da se ode do prestolonaslednikove kuće. Po dolasku na odredište, povicima su pozdravili i Đorđa, koji se zatim pojavio na prozoru. Pošto se jedan vojni dobrovoljac, Jovan Sremac, obratio prestolonasledniku kratkim govorom, Đorđe se obratio okupljenima sledećim rečima:[21]

Sutradan je „Politika” prenela čestitke kneza Petra Petrovića Njegoša povodom Đorđevog govora, i odgovor Đorđa knezu Petru.[22]

Petar Marković — Smrt aždaji, Princ Đorđe Karađorđević kao Sv. Đorđe, 1908, litografija, Galerija Matice Srpske. Na aždaji je napisano "Austrija".

Drugi veliki protestni miting je održan 15. (3) oktobra 1909. Demonstranti su se okupljali kod spomenika kneza Mihaila ispred koga su oko podneva razvijene tri zastave. Oko pola 4 je narod počeo da se okuplja kod trga, a iz Kolarčeve ulice su došli i Hercegovci koji su bili oduševljeno pozdravljeni. Od zgrade Univerziteta u Beogradu su pošli i studenti uz muziku. Okupljeni su uzvikivali "Živela srpska Bosna i Hercegovina!" i "Dole Austrija! Smrt otimačima!". Nakon nekog vremena su zastavnici pokupili tri postavljene zastave sa postolja, i krenuli su ka dvoru. Ispred dvora su pozdravili kralja Petra, da bi dalje produžili ka dvoru prestolonaslednika Đorđa. Prošli su i pored austrougarske ambasade koja je bila na uglu Resavske i Krunske ulice, i koju je čuvalo dva obruča policije i žandarmerije. Demonstranti nisu obraćali preteranu pažnju na ambasadu, već su produžili ka Đorđevom dvoru. Ispred dvora su ga dozivali, ali on se nije odazivao pošto tada nije bio tamo, ali je javljeno da je na putu nazad. Kada je stigao, propustili su ga do njegovog prozora i onda je on održao sledeći govor:[23]

Po pisanju Politike, njegov govor je prekidan ovacijama, a po njegovom kraju su demonstranti pozivali na Drinu i na rat sa Austrijom, na šta je i Đorđe odgovorio gestikulacijom da i on to želi da uradi. Masa ljudi je zatim krenula ka Terazijama, pred "Rosijom" su činilu ovacije zastupniku francuskog ambasadora, da bi na kraju završili ispred engleske ambasade. Oko pola 7 su se demonstranti i razišli.[23]

Po nekim pričama je verovatno prilikom ovog mitinga Đorđe zapalio crno-žutu zastavu Austrije. Broj Politike od 16. (3) oktobra 1908. godine koji je pokrivao ovaj događaj nije to spomenuo.[24] Austrougarske novine Das interessante Blatt (Zanimljivi list) u broju od 22. oktobra 1908. nisu navele da je on lično zapalio zastavu, ali da je prilično javno i otvoreno pozdravio njeno spaljivanje na demonstracijama.[25]

Abdikacija[uredi | uredi izvor]

Slika iz 1916. godine
Kraljević Đorđe sa francuskim maršalom Ferdinandom Fošom. Objavljeno u francuskim novinama Le Miroir, dodatku Le Petit Parisien 11. jula 1915. godine.

Dobrovoljno je ponudio abdikaciju 14/27. marta 1909. godine. Njegovoj abdikaciji je prethodio i incident na dvoru u kome je on smrtno ranio svog slugu, što je značajno doprinelo narušavanju njegovog ugleda i pritisku javnosti za njegovo povlačenje.[26] Novi prestolonaslednik postao je Đorđev brat Aleksandar, koji tada dolazi iz Sankt Peterburga.

Ovo se događalo u vreme, po Srbiju nepovoljnog, razrešenja Aneksione krize, što je po nekim mišljenjima bilo u vezi sa Đorđevom abdikacijom. Tako „Politika“ u komentaru vesti o abdikaciji piše: „... Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji.”[27]

Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića

Nakon te abdikacije, Đorđe je ostao samo princ, takođe, pošto je kraljev sin, negde je nazivan i kraljević Đorđe. Čak i nakon smrti svog oca kralja Petra je, konkretno u Politici, nazivan kraljevićem.

Austrougarska štampa je imala poseban pik na princa Đorđa, jer je za vreme Aneksione krize 1908. davao neodmerene izjave na račun Austrougarske i u toku demonstracija na trgu spalio austrougarsku zastavu.

Princ Đorđe je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, dok je teško ranjen u Bici na Mačkovom Kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine.[28]

Između dva svetska rata[uredi | uredi izvor]

Kraljević Đorđe (X) i Ministar Vojni, general g. Zečević (XX), na čelu oficira u trenutku polaganja zakletve novome kralju Aleksandru I 1921, posle smrti kralja Petra I

Posle smrti kralja Petra 1921. vlast je i zvanično preuzeo njegov mlađi sin, Aleksandar. Dvorski savet je u novembru 1922. trebalo da razmatra spornu situaciju sa Đorđem, ali on je uputio pismo u kojem je izrazio žaljenje za "dosadašnje moje postupke".[29]

Princ Đorđe je uhapšen 15. (3) maja 1925. godine i smešten najpre u dvorac Tikveš kod Belja,[2] a godinu dana kasnije je premešten u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici, kod Niša.[30]

Reakcija na Marseljski atentat[uredi | uredi izvor]

U trenutku Aleksandrove posete Francuskoj, Đorđe je bio oko devet godina na lečenju, od čega godinu dana u Belju, a onda u Gornjoj Toponici, kod Niša. Nekoliko dana pre same posete je preko radija saznao da će kraljevski par posetiti Francusku. U svojim memoarima je opisao trenutak kada je saznao za Marseljski atentat:[31]

Saznao je da je presto preuzeo knez Pavle, njegov brat od strica, koji ga po Đorđevim rečima "nikada nije voleo". Đorđe nije bio prisutan na Aleksandrovoj državnoj sahrani. Nije naveden razlog, ali verovatno mu nije bilo dozvoljeno da napusti Gornju Toponicu tokom lečenja.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Oslobodili su ga Nemci 1941. godine, ubrzo nakon što su okupirali Kraljevinu Jugoslaviju, nadajući se da će uspeti da ga uvuku u političku kombinatoriku u okupiranoj Srbiji. Ponudili su mu da bude vladar okupirane Srbije, što je on odlučno odbio i tako stekao poštovanje naroda, saveznika, ali i samih komunista. Tu ponudu je prihvatio general Milan Nedić. Nemci mu onda nude da se preseli u Beli dvor i tako izokola, de fakto da postane neka vrsta vladara Srbije iz prikrajka, što on opet odbija. Znajući za njegov ugled unutar samog srpskog naroda, Nemci ga ostavljaju na miru.

Kada je oslobođen Beograd, 1944. godine, odmah se sastao sa general-lajtnantom Pekom Dapčevićem, čestitavši mu na pobedi. Odbio je ponudu generala Dapčevića da dobije od države lični automobil i šofera, tvrdeći da mu je dovoljan i njegov bicikl.

Život posle Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Princ Đorđe, 27. avgusta 1905. godine. Uslikao: Milan Jovanović

Posle Drugog svetskog rata, nova vlast je Karađorđeviće proglasila državnim neprijateljima, oduzela državljanstvo i konfiskovala imovinu svim članovima dinastije, koji su u tom trenutku bili u izgnanstvu, osim njegovoj sestri Jeleni i njemu.[3] Jedino je princ Đorđe ostao u Beogradu i živeo kao penzioner. Sestra mu je nakon 1919. živela u Nici, u Francuskoj. U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece.

Njegov rođak Mihailo Petrović Njegoš je 1948. takođe došao u Beograd,[32] gde je jedno vreme i živeo, čime su njih dvojica bili jedini članovi svojih dinastija koji su boravili u posleratnoj Jugoslaviji. Nije poznato da li su se sretali, ni da li je neko od njih dvojice znao da su u istom gradu. Đorđe izgleda posle rata nije imao kontakta sa ostatkom porodice koja je bila u egzilu, ali je knez Pavle u prepisci sa Kostom St. Pavlovićem povremeno pitao za njega, a saznao je i da se on oženio, ali nije znao ko mu je žena.[33]

Mediji su 2010. preneli neutemeljenu vest da je princ Đorđe imao ćerku Jelenu i unuku Mariju Jelisavetu, rođenu 1932. u Beogradu.[34][35]

Smrt i sahrana[uredi | uredi izvor]

Preminuo je u Beogradu, u dubokoj starosti od 85 godina, 17. oktobra 1972. godine. Kao i deda, otac, brat, sestra, brat od strica i bratanac, preminuo je u utorak, što se po nekim tumačenjima smatra nesrećnim danom za dinastiju Karađorđević. Dve godine pre njega je preminuo njegov bratanac Petar II Karađorđević. Nakon smrti je bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu,[36] u neposrednoj blizini Spomen-kosturnice branilaca Beograda.

Početkom 1990-ih su se pojedini Karađorđevići vratili u Srbiju, a među prvima je bio njegov bratanac Tomislav. U Borbi od srede 16. oktobra 1991. je bilo napisano da je Đorđeva poslednja želja bila da ga sahrane u zadužbini svoga oca, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, i da će se ona te nedelje i ostvariti.[36] Zahtev za premeštanje je vlastima Srbije podnela njegova udovica Radmila.[1] Oponumoćenik porodice Karađorđević, advokat Sava Anđelković, obavestio je javnost da će u petak 18. oktobra ujutru Đorđevo telo biti ekshumirano, i u 12 sati biti preneto u Sabornu crkvu u Beogradu radi vršenja crkvenih obreda. Pored Anđelkovića, članovi komisije za ekshumaciju su bili direktor zadužbine na Oplencu Miladin Gavrilović i književnik Danko Popović.[1] Zaupokojenu liturgiju je služio patrijarh srpski Pavle, a od članova porodice je bilo napisano da su prisustvovali Đorđeva žena Radmila, i još neki prisutni članovi Karađorđevića.[36] Posle službe je kovčeg bio izložen od 15 do 19 časova kako bi građani odali počast, a u nedelju 20. oktobra od 11 sati je izvršeno premeštanje ostataka na Oplenac.[1] Kasnije je pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.

Anegdote[uredi | uredi izvor]

Iz njegovog detinjstva potiče jedna anegdota da se tokom odrastanja jednom prilikom potukao sa lokalnim Cetinjaninom, i da su svi okupljeni navijali za tog dečka. Posle tog događaja je svom dedi knezu Nikoli to ispričao, i da mu nije bilo jasno zašto su svi bili protiv njega. Knez Nikola mu je rekao da je to zbog toga što Đorđe nije Crnogorac, uprkos tome što mu je majka bila Crnogorka, već je Srbijanac jer mu je otac Srbijanac. Dodao je i da treba da bude ponosan što je Srbijanac i Srbin, i da treba da bude radostan što je Srbin, baš kao da je pravi Crnogorac.[37] Dok se u savremenom dobu u pojedinim krugovima ova izjava tumači kao jedan od dokaza da Crnogorci nisu Srbi, u to vreme je Crnogorac bila regionalna odrednica poput Šumadinac ili Hercegovac. Sam knez Nikola je prilikom posete Aleksandra Obrenovića Crnoj Gori na Đurđevdan 1897. kao deo zdravice izgovorio:[38]

Karakterne osobine[uredi | uredi izvor]

Dobio je ime prema svome pradedi Karađorđu, osnivaču dinastije i vođi Prvog srpskog ustanka. Imao je neukrotivu i neobuzdanu narav. Često je išao na Adu Ciganliju u ribarenje sa svojim profesorom matematike i velikim prijateljem Mikom Alasom. Njegova preka narav dovodi ga u mnoge neprilike, bio je u neprijateljstvu sa Pašićem, Apisom i oficirom Petrom Živkovićem. Za razliku od njega, Petrov mlađi sin Aleksandar je bio diplomatskog i taktičnog duha, samim tim i Pašićev miljenik.

Titule i priznanja[uredi | uredi izvor]

  • 8. septembar 1887 — 15. jun 1903: Njegovo Visočanstvo knez Đorđe P. Karađorđević
  • 15. jun 1903 — 27. mart 1909: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ prestolonaslednik Đorđe Karađorđević od Srbije
  • 27. mart 1909 — 17. oktobar 1972: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ Đorđe Karađorđević

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Inostrana odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Autobiografija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istina o mome životu

Napisao je autobiografiju „Istina o mome životu“, u kojoj je pred kraj svog života sabrao sećanja svega onoga što je proživeo. Posebno su zanimljivi delovi knjige gde se on seća života na cetinjskom dvoru kralja Nikole i gde ga posmatra iz ugla unuka.

Filmovi, serije, i kulturno nasleđe[uredi | uredi izvor]

Porodica[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Petar Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
Karađorđe Petrović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Marica Živković
 
 
 
 
 
 
 
Aleksandar Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Jelena Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Petar I Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Jakov Nenadović
 
 
 
 
 
 
 
Jevrem Nenadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Persida Nenadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Mladen Milovanović
 
 
 
 
 
 
 
Jovanka Milovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Bosiljka
 
 
 
 
 
 
 
Đorđe Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Stanko Petrović Njegoš
 
 
 
 
 
 
 
Mirko Petrović Njegoš
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Krstinja Vrbica
 
 
 
 
 
 
 
Nikola I Petrović Njegoš
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Anastasija Martinović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Zorka Petrović Njegoš
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Petar Vukotić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Milena Vukotić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Jelena Vojvodić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Roditelji[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Kralj Petar I none 11. jul 1844. 16. avgust 1921.
Kneginja Zorka none 23. decembar 1864. 16. mart 1890.

Supružnik[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Radmila Radonjić 4. jul 1907. 5. septembar 1993.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Slika kraljevića Đorđa u Spomen-crkvi Sv. Stefana Visokog na Mačkovom kamenu
  • Rodio se na desetu godišnjicu osvajanja Nikšića tokom Crnogorsko-turskog rata.[5]
  • Njegov rođendan i imendan kraljice Natalije Obrenović se padao istog dana, 8. septembra (27. avgusta).
  • Posle strica i daljeg rođaka je bio treći Đorđe u dinastiji Karađorđević.
  • Treći je najstariji sin nekog vladara iz dinastije Karađorđević koji nije došao na presto. Pre njega ni Aleksa ni Aleksije Karađorđević nisu došli na presto.
  • Bio je talentovan za matematiku i tečno je govorio francuski. Ostalo je i njegovo pismo koje je 12. marta 1911. napisao francuskom matematičaru Anriju Poenkareu.[44]
  • Dok je njegov mlađi brat Aleksandar bio prvi Srbin koji je leteo avionom, Đorđe je bio prvi Srbin koji je leteo iznad Srbije. Leteo je 26. decembra 1910. u avionu Farman IV kojim je pilotirao ruski pilot Boris Maslenikov. Tog dana je i Pavle Karađorđević leteo avionom, čime je on treći Srbin koji je to uradio, a drugi nad Srbijom.[45]
  • Jedini je član dinastije Karađorđević koji je ostao da živi u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, i jedini pored sestre Jelene kome nije konfiskovana imovina, niti oduzeto državljanstvo ukazom iz 1947.[3]
  • Njegov rođak Mihailo Petrović Njegoš je 1948. takođe došao u Beograd,[32] gde je jedno vreme i živeo, čime su njih dvojica bili jedini članovi svojih dinastija koji su boravili u posleratnoj Jugoslaviji. Nije poznato da li su se sretali, ni da li je neko od njih dvojice znao da su u istom gradu.
  • Kao i otac, brat, sestra, bratanac i brat od strica preminuo je u utorak, što se po nekim tumačenjima smatra nesrećnim danom za dinastiju Karađorđević.
  • Pojavljuje se na dva snimka: na krunisanju svoga oca Petra I i na njegovoj sahrani.[46]
  • Bio je viši od svog strica Arsena i brata od strica kneza Pavla,[46] a samim tim i od brata Aleksandra I,[47] što znači da je imao nešto iznad 1,74m.
  • Posle Drugog svetskog rata izgleda nije imao kontakta sa ostatkom porodice koja je bila u egzilu, ali je knez Pavle u prepisci sa Kostom St. Pavlovićem povremeno pitao za njega, a saznao je i da se on oženio, ali nije znao ko mu je žena.[33]
  • Po nekim podacima je navodno jednom prilikom igrao poker sa Lepom Lukić.[48]
  • Prestolonaslednik Aleksandar je 18. oktobra 2002. u ime dinastije izdao saopštenje povodom 30 godina od smrti kraljevića Đorđa. U njemu se između ostalog navodi da je "bio čovek velike lične hrabrosti i impulsivnog karaktera i u poznim godinama života bio je omiljena figura među Beograđanima, između ostalog i kao jedini Karađorđević koji nije morao da napusti svoju zemlju."[49]
  • U Spomen-crkvi Sv. Stefana Visokog na Mačkovom kamenu se nalazi i njegova slika, gde je navedeno da je ranjen tokom bitke na Mačkovom kamenu.
  • Po jednom ruskom izvoru Đorđe je pri prvom dolasku u Srbiju 10. avgusta (28. jula) 1903. solidno govorio srpski jezik, ali mu to nije bio glavni jezik u komunikaciji, već je to bio francuski. U Ženevi gde je odrastao velika većina građana govori francuski, a tim jezikom su na dvoru i kod kralja Nikole izgleda govorili njegovi rođaci sa majčine strane, a i njegov otac Petar. Takođe se navodi da je znao i engleski i ruski. Mlađi brat Aleksandar po tom izvoru skoro uopšte nije govorio srpski kada je došao u Srbiju, već je morao da ga uči.[20]
  • Deda mu je bio kralj Crne Gore, teča i brat od tetke kraljevi Italije, a tetka kraljica Italije.
  • Bio je pušač.[50]
  • Prvi je srpski prestolonaslednik koji se odrekao nasleđa u korist mlađeg brata.
  • Sticajem okolnosti je na 32. godišnjicu njegove abdikacije 27. marta 1941. izvršen Martovski puč.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ 27. avgusta po starom kalendaru
  2. ^ Period obuhvata smrt kralja Petra I i rađanje Petra II. Neki pravnici su u to vreme smatrali da se Đorđe nije odrekao prava nasledstva prestola u Kraljevini SHS, pošto je to nova država, a Aleksandar tada nije imao potomke. I sam Đorđe je jedno vreme bio tog stava. Rađanjem Petra II je to pitanje definitivno rešeno
  3. ^ Stečen u vojsci Kraljevine Srbije, priznat u Kraljevini Jugoslaviji i kasnije u SFRJ.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g B.S. (18. oktobar 1991). „Sahrana na Oplencu - Danas ekshumacija Đorđa Karađorđevića”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. Pristupljeno 16. avgust 2023. 
  2. ^ a b „Kraljević Đorđe”. digitalna.nb.rs. Politika. 4. maj 1925. str. 1. Pristupljeno 28. jun 2022. 
  3. ^ a b v Predsedništvo prezidijuma narodne skupštine FNRJ (8. mart 1947). „Ukaz o oduzimanju državljanstva” (PDF). royalfamily.org. Pristupljeno 27. maj 2022. „Ne spominju se Đorđe Petra Karađorđević, ni Jelena Petra Karađorđević” 
  4. ^ „Domaće vijesti - Cetinje 15. januara” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 15. januar 1883. Pristupljeno 10. januar 2023. „Sredina četvrte kolone na trećoj strani” 
  5. ^ a b „Domaće vijesti” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 30. avgust 1887. Pristupljeno 2. jul 2022. „Desni deo pri vrhu treće strane” 
  6. ^ „Neslužbeni deo, Beograd, 27. avgusta”. digarhiv.nbs.rs. Novine srpske. 27. avgust 1887. Pristupljeno 4. jul 2022. „Naslovna strana, krajnja desna kolona pri vrhu” 
  7. ^ „Iz Dvora. — Krštenje” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 18. jun 1888. Pristupljeno 2. jul 2022. „Sredina prve strane” 
  8. ^ „Knjaz Đorđe A. Karađorđević” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 18. decembar 1888. Pristupljeno 10. januar 2023. 
  9. ^ „Domađe vijesti - 17. jun 1894.” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 18. jun 1894. Pristupljeno 11. januar 2023. „Četvrta strana, prva kolona skroz levo pri sredini” 
  10. ^ „Domaće vijesti - 15. jul” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 16. jul 1893. Pristupljeno 11. januar 2023. „Treća strana, sredina prve kolone” 
  11. ^ „Domaće vijesti Cetinje 22. jula - S Dvora” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 23. jul 1894. Pristupljeno 11. januar 2023. „Treća strana, kolona skroz desno po sredini” 
  12. ^ Kosta St. Pavlović (1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa knezom Pavlom (1950—1976) (28. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 14. januar 2023. „...Međutim, ja sam napustio Rusiju kad sam bio godinu dana star, 1894, a moji su se roditelji rastali 1895. kad su me ostavili u Ženevi kod strica kr(alja) Petra I c kim sam uvek živeo i to duže nego njegova deca. Sinovi (Đorđe i Aleksandar, pr. p.) su bili u ruskim školama a kćerka (Jelena, pr. p.) kod ruskih tetaka, i tako sam bio sam sa stricom 1903. kad je postao kralj.” 
  13. ^ Kosta St. Pavlović (1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa knezom Pavlom (1950—1976) (28. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 14. januar 2023. „...Kad su moju ženu roditelji 1920. upisali u ženevsku školu "Brehbil", koju su nekad posećivali kralj Aleksandar, kraljević Đorđe i knez Pavle...” 
  14. ^ „Arčibald Rajs o Kralju Petru I Karađorđeviću”. talijaizdavastvoblog.wordpress.com. 9. decembar 2017. Pristupljeno 14. januar 2023. „...On hvali ženevsku policiju koja je bila uvek vrlo predusretljiva prema njemu. Kako su njegova deca išla u školu sasvim sama, Obrenovićeva vlada je htela da ih otme, i, jednog dana, njegov sin Đorđe dođe kući i ispriča kako je neki gospodin hteo da ga povede, pošto ga je zadržao na ulici. Čim je policija bila izveštena, ona je sprečila da se ne ponove ovakve stvari. „Ah, ja bih hteo da Srbija i Srbi budu kao Švajcarska i Švajcarci!” kazao mi je on...” 
  15. ^ „Neslužbeni deo: domaće vesti - Doček Njihovih Visočanstava, Kraljeve Dece”. digarhiv.nbs.rs. Srpske novine. 23. jul 1903. Pristupljeno 28. januar 2023. „Prva strana, krajnja desna kolona” 
  16. ^ Petar I Karađorđević (24. jul 1903). „Službeni deo”. digarhiv.nbs.rs. Novine srpske. „Kolona skroz levo ispod proglasa o protokolu.” 
  17. ^ „Naslovna strana Srpskih novina (25. jul 1903)”. digarhiv.nbs.rs. 25. jul 1903. Pristupljeno 29. januar 2023. 
  18. ^ a b v „Doček kraljeve dece”. digarhiv.nbs.rs. 28. jul 1903. Pristupljeno 29. januar 2023. 
  19. ^ „Doček kraljeve dece (nastavak)”. digarhiv.nbs.rs. Srpske novine. 28. jul 1903. Pristupljeno 29. januar 2023. „Druga strana novina” 
  20. ^ a b Galina Ševcova. Krasnыe maki dlя knяgini. — M: Soюz- Dizaйn, 2017. — S. 37.
  21. ^ „Jučerašnji dan — prestolonaslednikov govor”. digitalna.nb.rs. NBS. 29. septembar 1908. str. 1. Pristupljeno 16. jun 2022. 
  22. ^ „Prestolonaslednik Đorđe i knez Petar”. digitalna.nb.rs. NBS. 30. septembar 1908. str. 2. Pristupljeno 16. jun 2022. 
  23. ^ a b „Jučerašnji dan - Nove manifestacije, prestolonaslednik oglašuje rat tiranima”. digitalna.nb.rs. Politika. 3. oktobar 1908. Pristupljeno 17. januar 2023. „Vest u drugoj koloni na drugoj strani novina.” 
  24. ^ „Politika (3. oktobar 1908)”. digitalna.nb.rs. 3. oktobar 1908. Pristupljeno 17. januar 2023. 
  25. ^ „Die Kriegshetze in Belgrad gegen Österreich-Ungarn” [Ratno huškanje u Beogradu protiv Austro-Ugarske]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Das interessante Blatt. 22. oktobar 1908. Pristupljeno 31. mart 2023. „Drugi pasus treće kolone na 11. strani novina.” 
  26. ^ „Krivi uvek drugi”, Večernje novosti, 27. mart 2010.
  27. ^ „Politika“, 15. mart 1909. pp. 2[mrtva veza], „Prestolonaslednik Aleksandar“ (Digitalna Narodna biblioteka Srbije)
  28. ^ „Sablja kraljevića Đorđa (RTS, 28. septembar 2014)”. Arhivirano iz originala 1. 10. 2014. g. Pristupljeno 1. 10. 2014. 
  29. ^ "Politika", 13. nov. 1922, str. 3
  30. ^ „Princ je ipak bio malo lud? Istine i laži o najčudnijem Karađorđeviću”, Blic, 10. oktobar 2016.
  31. ^ Ivana Anđelković (4. maj 2021). „Đorđe Karađorđević i Tito”. blic.rs. Blic. Pristupljeno 21. maj 2022. 
  32. ^ a b Č. Prelević (2. avgust 2010). „Tri puta odbio krunu”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 27. avgust 2022. „Taj civilni list priznala je i komunistička vlada u novoj Jugoslaviji, pa je, posle robijanja u nemačkim zatvorima, 1948. došao u Beograd....” 
  33. ^ a b Kosta St. Pavlović (1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa knezom Pavlom (30. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 11. januar 2023. „Trideseta strana” 
  34. ^ Genealogija, plava krv i patka za novinare (NSPM, 18. januar 2010)
  35. ^ Dejan Nestorović dovodi u Srbiju potomka prica Đorđa Karađorđevića („Svet“, 27. jul 2010)
  36. ^ a b v N.T. (16. oktobar 1991). „Sahrana na Oplencu - Biće ispunjena poslednja želja princa Đorđa Karađorđevića”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. Pristupljeno 16. avgust 2023. 
  37. ^ „“Rođen si ovde i mati ti je bila Crnogorka, ali ti je otac Srbijanac, pa si i ti Srbijanac”: Kako je knjaz Nikola razgovarao sa svojim unukom princom Đorđem”. nedeljnik.rs. 22. januar 2020. Pristupljeno 16. avgust 2023. 
  38. ^ „Treći dan (Donji desni ugao druge strane)” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 26. april 1897. Pristupljeno 16. avgust 2023. 
  39. ^ Petar I Karađorđević (5. decembar 2022). „Službeni deo”. digarhiv.nbs.rs. Narodna banka Srbije. Pristupljeno 30. avgust 2022. „Prva vest u krajnje levoj koloni. Iako je objavljeno 17. (5) decembra, na dnu ukaza piše 30. novembar.” 
  40. ^ „Odlazak ratnika — povratak marsala (full cast and crew)”. imdb.com. imdb. Pristupljeno 25. maj 2022. 
  41. ^ „Black Sun — Zarko Lausevic as Princ Djordje Karadjordjevic”. imdb.com. imdb. Pristupljeno 25. maj 2022. 
  42. ^ Lidija Georgijev (1. decembar 2017). „Prinčevu vilu u Toponici nagriza zub vremena”. rts.rs. RTS. Pristupljeno 10. oktobar 2022. 
  43. ^ S. Marković (30. avgust 2019). „Vila kraj Niša u kojoj se lečio Đorđe Karađorđević propada bez zaštite”. juznevesti.com. Južne vesti. Pristupljeno 10. oktobar 2022. 
  44. ^ Đorđe Karađorđević (12. mart 1911). „Djordje Karadjordjević to H. Poincaré”. henripoincarepapers.univ-nantes.fr (na jeziku: francuski). Univerzitet u Nantu. Pristupljeno 8. januar 2023. 
  45. ^ Vladimir Lepojević (11. avgust 2013). „Letenje mladih Karađorđevića u pionirskom dobu vazduhoplovstva”. vazduhoplovnetradicijesrbije.rs. Vazduhoplovne tradicije Srbije. Arhivirano iz originala 19. maj 2022. g. Pristupljeno 18. maj 2022. 
  46. ^ a b „Sahrana Kralja Petra I Oslobodioca 1921.godine”. youtube.com. 1921. Pristupljeno 8. januar 2023. „Na početku, kratko u sredini, i na kraju klipa je skroz desno na stepenicama.” 
  47. ^ Na ovoj razglednici su Arsen, Pavle i kralj Aleksandar iste visine, a Pavle i Aleksandar su bili malo viši od 1,73 m
  48. ^ Milan Jovanović Strongman (24. avgust 2020). „Djordje Karadjordjevic, da li je zaista bio lud? - (Deo sa Lepom Lukić)”. youtube.com. Pristupljeno 14. januar 2023. 
  49. ^ Kancelarija prestolonaslednika Aleksandra (18. oktobar 2002). „30-GODIŠNjICA SMRTI Nj.K.V KRALjEVIĆA ĐORĐA”. royalfamily.org. Pristupljeno 16. januar 2023. 
  50. ^ Na slici iz starosti drži cigaretu u desnoj ruci.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_П._Карађорђевић&oldid=27452858”